Прошли светски рат није решио ниједан велики европски проблем. Духовно јединство. Европе било је после тога рата још дубље поткопано. Европу су и даље раздирале националне размирице, пооштрене уговорима о миру, који су имали за главни циљ да европску политичку анархију што више повећају. У привредном погледу, европска ствар је још горе стајала. Две најважније гране њене делатности, пољопривреда и индустрија, биле су доведене у готово безизлазан положај услед све веће конкуренције других континената. Поред тога, низ нових, вештачки створених царинских брана, спутавао је унутрашњу размену добара у Европи, чинећи немогућним сваки њен даљи напредак.
Последице таквог стања биле су непрестане тешке економске кризе које су радне слојеве Европе бацале у незапосленост и беду. Услед тога, револуционарни покрети у многим европским земљама знатно су ојачали, добивајући дотле незапамћене рушилачке тежње. И с те стране Европи су претиле велике опасности. Био је у питању не само њен друштвени поредак, него и сами основи њене цивилизације и културе.
Потпуно је разумљиво што је услед тога положај Европе у свету све више слабио. Изгледало је да Европа коначно улази у фазу своје потпуне декаденције, из које се више никада неће моћи подићи. Овакво песимистичко гледиште делили су многи међу најбољим духовима Европе.
Међутим, та црна предвиђања нису се испунила. Европа је у последњем часу нашла довољно моралне и материјалне снаге да започне велико дело свог препорода. Није никакво чудо што се прва мисао о спасавању Европе јавила у Немачкој и што је баш ова земља стала на чело борбе за одбрану европског континента. Немачка je, већ и по свом географском положају, највише осећала зао удес Европе. Слабљење европске моћи и њеног угледа у свету, Немачку, као средишњу европску државу, највише је погађало, како на политичком, тако и на привредном пољу. Зато је она и прихватила ствар Европе као своју ствар, свесна истине да се њен положај у свету не може поправити ако се истовремено не поправи и положај Европе као целине.
Међутим, овакав став Немачке неминовно је доводно ову земљу у сукоб са двема силама: Енглеском и Совјетским Савезом.
Енглеска се само формално може убројити у европске земље. Уствари, она припада англо-саксонском свету, чији су поседи и интереси расути по целом земљином шару. Она је више будна стража тога света пред обалама Европе, него његова метропола.
Енглеска већ деценијама види залогу своје моћи у слабости Европе. Зато је она својим мешањем у европске послове систематски потстицала разне несугласице и сукобе међу европским државама, верујући да ће тиме онемогућити сваки покушај прибирања европских снага. Енглеска се у својој акцији на подривању европске солидарности служила и женевским Друштвом народа, које је била претворила у слепо оруђе своје политике. С друге стране, она се редовно супротстављала оној држави на европском континенту, која јој је тренутно изгледала најјача, па следствено томе, и најопаснија. Ту своју дипломатску игру она је крстила: ,,одржавањем равнотеже снага у Европи".
Том противевропском политиком било је надахнуто и држање Енглеске према Немачкој. Када јој је Немачка, одмах по завршетку прошлог светског рата, изгледала довољно понижена и ослабљена, Енглеска јој је показивала љубазно лице, а Француску је спутавала на свим странама, страхујући од тога да ова њена савезница не постане водећа држава на европском континенту. Али, када се Немачка, после национал-социјалистичке револуције, почела нагло да опоравља и јача, а нарочито када је почела да организује своју оружану снагу, Енглеска се вратила својој старој љубави, Француској, заузимајући поново непријатељски став према Немачкој. Узалуд су била сва настојања немачке дипломатије да се нађе једна основа за компромисно решење енглеско-немачког спора. Енглеска је била непомирљива. Она је на ту немачку мирољубивост одговорила политиком заокружавања Трећег Рајха, тиме што је давала протунемачке гарантије свима државама које су се граничиле са Рајхом. На крају је дохватила оружје, пошто је, ваљда, увидела да јој је остало још то једино средство да наметне своју вољу Европи.
Што се тиче Совјета, њихово непријатељство према Европи је у суштини њихове револуционарне идеологије. Пространо руско царство имало је да послужи једној групи међународних револуционара као моћно средство за остварење њихових превратничких циљева, а у првом реду за уништење основа на којима почива европско друштво и цивилизација. Услед тога и само постојање Совјетског Савеза претставља смртну опасност за Европу.
Као што је познато, у првој фази своје борбе против Европе, Совјети су се служили чисто револуционарним методама. Они су систематски потпомагали све револуционарне струје и покрете у Европи, надајући се да ће је тим својим подземним радом расточити и ослабити до те мере да ће им она сама пасти у крило као зрела воћка.
Али, када су им се ова предвиђања изјаловила и када су у Европи отпочеле да се буде снаге отпора према опасности са Истока, нарочито у Немачкој и Италији, Совјети су променили своју тактику. Они су од тобоже непомирљивих противника светске буржоазије и плутократије постали њени савезници; то је право објашњење тактике са, ,,народним фронтовима".
Ова политика народних фронтова довела је у овоме рату до сарадње Совјета са Англосаксонцима. Иако они уствари имају супротне циљеве, једино им је у погледу Европе заједничко: борба против оних европских снага које желе да ослободе европски континенат од туђих утицаја и да европским народима осигурају бољу будућност.
Услед оваквог стања Енглеске и Совјетског Савеза Немачка се одлучила да око себе прикупи све здраве европске снаге, како би створила један нови, бољи поредак у Европи и обранила ову од англосаксонске и совјетске опасности. То и јесте смисао Тројног пакта, закљученог између Немачке и њених савезника у јесен 1940 године.
Изложене чињенице јасно нам показују да је сукоб између Немачке с једне, и Англосаксонаца и Совјета с друге стране од судбоносног значаја за све европске народе. Од исхода тога сукоба зависи будућност Европе, њена моћ у свету и благостање европских народа. Без победе удружених европских снага, које предводи Немачка, не може се решити ни једно горуће питање наше данашњице, нити се може обезбедити било какав напредак на овоме нашем старом европском континенту.
Ове истине мора бити свестан сваки добар Европљанин, и са тога становишта требало би да просуђује догађаје које данас проживљујемо.
И ми Срби само са тога гледишта можемо да прозремо прави смисао садашњег великог збивања у свету. Наша страшна народна несрећа не сме нам замрачити видокруг, нити нас одвратити од пута којим морамо поћи ако хоћемо да опстанемо као равноправни и користан члан европске заједнице народа.
Нашу судбину не можемо одвојити од судбине Европе, као што је нисмо одвајали ни у нашој славној прошлости. Сетимо се само наше косовске епопеје. Зар нисмо тада стали на страну хришћанске Европе, а против завојевача са Истока?
Зар нисмо стотине година давали херојски отпор томе завојевачу и тиме послужили Европи, као њен неосвојиви, живи бедем?
Као што су се тада, у том далеком времену, наши народни интереси поклапали са интересима Европе, тако се они и данас потпуно поклапају. Зар би ми Срби, мали, сиромашни сељачки народ, са нашим ситним сеоским поседима и неразвијеном привредом, могли да опстанемо као самостална национална и привредна јединка у једној пораженој Европи, која би била жртва политичког и привредног империјализма других континената?
Зато је и у нашем српском интересу да Европа победи, да се ослободи туђег мешања, да се среди и организује, како би свима својим народима омогућила да се несметано развијају и напредују.
Због тога је 25 март 1941 године, када је наша бивша држава пришла Тројном пакту, односно стала на страну Европе, био мудар корак, као што је 27 март, када смо се изјаснили противу ствари Европе, био тешка погрешка, коју данас скупо плаћамо.
Ту погрешку можемо поправити само тако, ако у нама пробудимо свест о томе да само у заједници са осталим европским народима можемо обезбедити себи бољи живот.
Свака друга политика била би нова авантура, која би нас неминовно одвела у коначну пропаст.
професор Ђорђе Перић
(,,Српски календар”, Београд 1943. године)
No comments:
Post a Comment