Немањића благо и задужбина

 

Кроз историју је било много значајних владарских династија које су свету оставиле велику заоставштину, свомe потомству силно благо, народу предање и Богу тајне. Сетимо се самог царског дома Кошитцу који наводно столује на престолу Јапана преко две хиљаде година у низу, па Соломонске династије у Етиопији која је наводно чувала Ковчег завета све до Хајла Селасија, затим француских Каролинга и Капетâ којима је Европа била игралиште, Романових у Русији који су из ничега дигли Трећи Рим. Памтимо Хабсбурге који су медицини оставили препознатљиву „вилицу“ по којој се познају инцестоидне породице, свакако и Виндзоре који су пре стотињак година у океану крви глобалног колонијалног терора испрали своје немачко презиме у енглеско. Сетимо се светлих примера пољских Пјастовића и маџарских Арпадовића, који су крстили своје народе, и наших Немањића који су изградили небеско Отачаство.

Има још много живих и неживих династија које су на овај или онај начин трајно обликовале предање и културу својих народа. Њихова заоставштина углавном је материјална и одавно нефункционална. Небројени музеји, замци, утврђења, путеви, водоводи, споменици, катедрале и друге покретности и непокретности широм света сведоче о њиховим делима и неделима. Људи се пред овим споменицима културе сликају за Инстаграм, у коментарима се диве њиховом стилу и гнушају њихове етике. Велики каштели претворени су у пабове, манастири у хотеле, катедрале у дечије играонице… Како год било, углавном је свима јасно где се дело благо ових династија, где су уградили опљачкане драгуље а где мермер, у које су компаније, дворце и опере уложили своје менице. За све осим за Немањиће.

Србска кућа Немањића оставила је најдуљби траг у нашој националној историји, обликовала наше народно предање, формирала национално-верски идентитет и утемељила нашу савремену културу. Били су једна од најмоћнијих и најбогатијих породица свог времена. Толико су били имућни да многима није јасно, где се деде Немањића благо. До данашњег дана има трагача са лопатама и пијуцима који од Рудника до Куманова растурају олтаре древних задужбина и археолошка налазишта тражећи златнике србских краљева. Али Немањићи благо нису чували у злату.

Немањићи су најплоднија светородна лоза у историји. Поред њих било је неколико мањих владарских лоза на британском острву у раном средњем веку, као и раније помињани Арпадовићи у Угарској који су се и ородили са Немањићима и који су друга светородна краљевска династија (ако не рачунамо свете Бранковиће, јер нису носили краљевске титуле), али нико попут Немањића није изродио чак осамнаест светитеља. Баш због ових великих људи, од којих се тек по неки прославио својом влашћу или политиком на земљи, али их је Бог прославио на Небу, Срби и јесу са великом одговорношћу прихватили име небеског народа.

У савремено доба често се Немањићи и њихова политика оцењују мерилима модерног света, па им се упућују критике због оштрине карактера, бруталности и ратоборности, који су били део културе оног времена, док се друге карактерне цртице, којима су се они издизали изнад свог света, систематски игноришу. Критикује се, на пример, Немања што је из Србије прогнао богумиле. То би данас био геноцид, а не заштита свог народа од душегубних јереси. Додуше Немањини критичари неће те исте аршине применити када Украјина 2024. стави ван закона Православну Цркву и почне са отимањем храмова и прогоном верника и свештенства. Критикује се краљ Милутин што је ступио у брак са принцезом Симонидом, осмогодишњом кћерком византијског цара Андроника II Палеолога. А игнорише се да тај брак није био плод некакве болесне сексуалне изопачености, какву данашњи политичари јавно промовишу и славе, већ највеће дипломатско достигнуће оног времена и врхунски чин уважавања растућег угледа србске државе која се по први пут удостојила брака са ромејском принцезом. Та византијска принцеза и србска краљица васпитана је на двору краља Милутина тако да је цео живот посветила анђелоподобном животу подвига у монашком чину.

Често се у први план стављају разни јавни греси и сагрешења србских владара, којих је свакако било, али се прећуткују њихова подвижничка дела кајања, о којима Небо сведочи. Ови велики ратници, јунаци, кнежеви, деспоти, краљеви и цареви, знали су да на врхунцу моћи и власти оставе сва земаљска блага, опашу се у ланце и грубе хаљине и проведу године у посту и молитви. Били су због тога предмет поруге ромејских узурпатора, јер су иако у порфири рођени са овог света одлазили у монашким ризама и са жуљевитим рукама. Данас не можемо да замислимо ни неког ситног функционера месне заједнице, камоли општинског „буџу“ или партијског „лојалисту“ да се у покајању одрекне какве привилегије. Зато иза Немањића нису остали циркуси, колосеуми и замци пред којима би дебељушкасти Американци данас могли да се сликају у бермудама и са порцеланским осмесима, већ извори животне силе који и данас дејствују и одржавају србски народ кроз сциле и харибде.

Други занемарени аспект немањићких корена је секуларизованост модерног света. У данашњем друштву се чак и код великог броја верника узима здраво за готово раздвојеност религијског и световног живота. Вера је постала „приватна ствар појединца“, а свет је изгубио дозу чаробности која се у антици и средњем веку подразумевала у свакодневном животу. Корени православне монархије и данас се напајају животним соковима сакралности јавних служби. Бог је тај који призива на службу монаха, свештеника, војника, цара. Бог је тај који човека призива на подвиг брака, на подвиг родитељства или на подвиг благочестивог живота у сред трулог и корумпираног друштва. Из таквог друштва, где су људи имали свест о учешћу анђела и демона у њиховом животу, као што данас имају свест о учешћу вештачке интелигенције, маркетнишких кукија или саобраћајне полиције, израстао је систем у коме монарх своју личну одговорност за благостање својих држављана износи и пред Бога и пред народ. Православна монархија данас живи тамо где се свештеник боји прво Бога па Епископа, где возач стрепи најпре за живот својих суграђана па тек онда за саобраћајну патролу, а политичар се више плаши губитка образа него избора.

Ту се огледа разлика између православне монархије и партијске демократије. Све што су Немањићи градили, саградили су из бриге за поверени им народ и све то до данас стоји и функционише. То што стоји већ хиљаду година је доказ да су своје имање уложили у наше благостање. Ни једна немањићка надстрешница никада није пала, ниједна купола се није урушила због фушерских послова, корупције, „крадуцкања“ или јефтиних материјала. Још су се и Агарјани, Латини и комунисти нарадили рушећи и разграђујући што су Немањићи сазидали. А то што немањићке институције и даље функционишу и благодатно дејствују, то је доказ да је Бог прихватио њихову жртву. Јер Немањићи нису зидали само у предизборној кампањи. Нису зидали ни себи ни партији већ у завет Богу, Отачаству и Роду.

Манастири, цркве, библиотеке, школе и болнице, све то и данас живи и немањићка Србија кроз њих одолева. На Косову и Метохији, где више нема ниједног србског полицајца, и даље има живог краља Стефана Дечанца коме се поклањају верни људи из целог света. Још се народ причешћује у Грачаници, Светим Архангелима, Пећаршији. Још се у манастирским ризницама читају књиге које су у немањићкој Србији пажљиво биране за превођење и умножавање, а које су до данас непревазиђене. Још се деца рађају благословом који долази преко лозе Светог Симеона Мироточивог. Још се по србским планинама окрећу бројанице исихаста које су Немањићи удомили.

Разбојници су вековима растурали храмове које су Немањићи зидали, па их нису могли уништити. Недавно су, тражећи благо, раскопали олтар манастира Матејче у Скопској Црној Гори, који су подигли србски цареви. Нису приметили да су фреске на зидовима храма који је више векова био без крова, паљен, скрнављен, не само врхунски рад који се не добија јефтино, већ и у практично добром стању. Могу се лепо видети, боје су очуване, слова читљива, малтер је чврст. Такав квалитет материјала и израде добија се само када се уложи велико благо. Благо које се не закопава у земљу испод олтара, већ се закопава на Небу, где се не стиже са ашовима и пијуцима. Те силне зидине као звездане капије ка Царству Небеском и данас прекрива lapis lazuli који није стигао са Темуа и није се куповао на „Црни петак“.

За Стефана Немању знамо где је рођен, где је крштен, где је учио Фридриха Барбаросу како се држи виљушка, где је ратовао, где столовао, где му је било омиљено ловиште, па ипак нема трага његових двора, хиподрома и октагона. Није то зато што археологија не може да их лоцира, или што због немаштине није могао или није знао сазидати камене куле или утабати стазу. То је зато што је његово злато уложено у Хиландар и Студеницу којима се цео свет диви јер су их зидали и украшавали најбољи мајстори свог времена. Његове задужбине, као и он сам, ни данас нису мање живи и мање моћни него кад је Немања владао Србијом. Немањићи су васпитани свешћу да се од Бога изабрани да се старају о свом народу а не да се народ стара о њима. Они су зидали оно што је за народ добро и потребно, а не оно што је популарно. Немања није трошио на националне стадионе, циркусе и колосеуме. Немања је народу оставио пример ревности, покајања, снаге и мудрости. Они који су њега следили, живе и живеће.

Стефана Првовенчаног живи престо је Жича, Вуканов је Морача, Милутинов Грачаница, Владиславов Милешева, Урошев Сопоћани, Стефанов Дечани, Душанов Архангели, Урошев Матејче, Милицина Љубостиња, Лазарева Раваница, Стефанов Манасија, Ђурђев Девич, Јованов и Ђорђев Крушедол, Петров Опленац… Србски владари су улагали у будућност свог народа и његово небеско опредељење. И гле, оно што су Немањићи изградили стоји, њихове су задужбине живе, њихове мошти целебне, њихово предање надживело је сва царства, њихов завет сваку идеологију а њихов народ своје грехе. То што Срби још постоје је Светих Немањића благо и задужбина.

О празнику Светог Симеона Мироточивог, родоначалника свете лозе Немањића 2025.

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

Православна џамахирија

Има монархиста, а има и монархиста; нисмо сви исти. Заправо питање је да ли уопште имамо макар двојицу истих. Сваки србски монархиста има своју визију како би будућа Краљевина Србија требало да буде уређена, а онда своју визију смешта у неки од популарних трендова и покушава да га калупи по свом укусу. 

Тако ће велика већина србских монархиста рећи за себе да су за „уставну и парламентарну монархију“, индикативно се ваљда ограђујући од „неуставне и непарламентарне“. То су углавном „центро-десничари“, помало постиђени што у модерну демократску арену уносе тако „превазиђен“ концепт као што је монархија, па гледају да се ограде од популарних стереотипа њихових „уставно-парламентарних“ колега са левице који се јеже од помисли на крунисане главе и њихову блискост са Црквом, последичним утицајем хришћанског морала на општи друштвени морал и коначног зацарења тоталитарно-теократског режима злослутног имена – православна џамахирија.

Е, ми православни монархисти, ми смо баш за то, за православну џамахирију. Која се додуше не би звала ни православна ни џамахирија, а имала би и Устав и Парламент и демократију и наследног монарха, али не би била утемељена на модерним вредностима Запада, попут например Демократске Републике Кореје која је de facto уставна, парламентарна и наследна монархија. Ми крунисану Србију видимо као државу србског народа и свих њених грађана, утемељену на ванвременској светосавској култури богољубља и родољубља, које се најлепше очитује кроз социјалну правду, заштиту достојанства човека и посвећеност принципима чојства и јунаштва.

Замислите, реч џамахирија, мада западњачким левичарским расистима то тако звучи, уопште се не односи на теократску државу. То није некаква исламска република или емират у коме се жене каменују и затварају због писмености, немуслимани спаљују на ломачама и организују погроми против верских и расних мањина. Џамахирија је неологизам пуковника Муамера ел Гадафија који означава „народну републику“. То је заправо један облик власти који се не уклапа у популарне шаблоне, као што се ни пуковник Гадафи није уклапао у визије Новог светског поретка у чијим канџама је јуначки пао. Гадафи који је био секулариста и социјалиста, својим опредељењем за чојство и јунаштво природно је постао јунак православних монархиста, а непријатељ социјалистичких и секуларних мондијалиста.

Шалу на страну, срж проблема правилног разумевања православног монархизма није семантичке већ онтолошке природе. Као што је Џамахирија номинално била „држава народних маса“, а у стварности приватни феуд пуковника Гадафија, тако су и, примера ради, Сједињене Америчке Државе привидна република, Холандија је само званично краљевина, итд. Номинално различити облици власти али свуда иста суштина, јер их повезује природа дијалектичког материјализма у темељима друштва. Са друге стране, православни монархизам темељи се на идеалима хришћанских подвига и врлина који се могу остваривати само кроз одговорни однос словесних личности, а то захтева и органско уређење друштва.

Другим речима, термини су мање битни, битна је природа. Примера ради, латинска Res publica се често погрешно разуме као облик власти супротстављен монархији, а заправо је њен саставни део. Политичку одговорност и државотворну потентност коју су Латини називали Res publica, Грци су звали πολιτεία, а на србски језик би могла да се преведе као народна држава. Тако се данас хеленске републике Кипар и Грчка на њиховом језику не зову републикама већ демократијама (Ελληνική Δημοκρατία, Κυπριακή Δημοκρατία). Код нас се то види већ код цара Душана који први Устав Србије (1349) није донео самовољно, већ као плод црквено-народног Сабора са јасно наведеним циљем: „Да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку. Амин.“

Подобно томе, и у данашњем времену и свету и те како има места за државу изграђену на темељима светих Немањића. Држава је стара словенска реч за власт, као што је и власт стара словенска реч за управљање, неки би данас рекли менаџмент. Тога ради и Република Српска, на пример, не мора да мења своје име како би била монархија. Република је одредница која описује циљ власти, а не њен облик. У православном монархизму Краљ управља а не влада, тако да као што је Кипарском републиком мирне душе могао да управља архиепископ Макарије а да Кипар не буде „теокартско-тоталитарна“ држава, како неки замишљају „џамахирију“, тако и Република Српска као таква може да буде интегрални део Краљевине Србије.

Према томе, православна монархија би била пре свега народна држава а не некакав монархистички дизниленд или политикантски забавни парк у коме би један опонашао цара Душана, други властелина, трећи себре итд. У савременој православној монархији треба да постоји подела власти, треба да постоји Парламент или Сабор, политичке странке и организације, судови, полиција, војска, универзитети и друге јавне институције које треба да штите народ и народну добробит, а као највећи слуга интереса народа да буде крунисани и миропомазани владар који ће управљати и арбитрирати државним институцијама.

Као особит пример значаја друштвених институција можемо узети пример Црне Горе. Кнежевина Црна Гора дуго је имала Владику за монарха, па је неки погрешно називају теократијом. Међутим, у њој свештенички сталеж и свештени канони нису били ни на који начин издвојени изнад других органа друштва. Њена социјална неразвијеност била је последица неизграђености и нефункционалности институција, што се показало кључним фактором развоја када се институције нису развиле ни у секуларној краљевини, нити у комунизму, а понајмање у обновљеној независности. На крају је баш Црква кроз Литије спасила народ од апсолутизма приватизованог републиканског режима, изборивши се за какве-такве институције друштва.

Враћајући се на ранији пример, видимо да Немањићи нису игнорисали цивилизацијске искораке који су народима пружали шансу за бољи и квалитетнији живот. Из Рима, како старог тако и новог, преузимани су вера, закони, обичаји, облик власти, јавне институције. Све то је надограђивано нашом народном самосвешћу и филтрирано кроз идеале јеванђелских вредности. Наравно да се идеали нису увек, можда чак никад, достизали, али им се увек стремило. Док год су идеали везани за небо, свако стремљење ка њима узводи нас у висине. Идеале изграђене од блата какве диктирају живот савремених република и монархија моделираних на конзумеристичкој економији, капитализму, неолиберализму или, пак, неомарксизму, није посебно тешко досегнути, али они чак и када се остваре не доносе добробит народу. Баш супротно, блатни идеали кроз које табанају конзументи брзо се претварају у каљугу.

Опет илуструјући примерима из свакодневног живота, напоменућемо како медији у православном монархизму треба да буду слободни и сразмерно одговорни. Дакле, слободан човек не сме материјално да одговара и да трпи притиске због изношења у јавност непопуларне истине или својих личних ставова. Али мора обавезно да одговора за изношење неистине или неморала. Шта су неистине и неморал, а шта нису, треба да одлуче независни судови у складу са законима које је прописао Сабор или Парламент. Арбитар и управљач свим овим институцијама треба да буде крунисани и миропомазани владар, одговоран пред Богом и народом. Кључни изазов у овом процесу је сузбијање корупције.

Корупција се не може сузбити економским мерама јер она није економски, већ морални проблем. Корупцији нису подложни само сиромашни људи који жртвују свој интегритет ради материјалне добити. Србска реч за корупцију је поквареност. Поквареност долази од погрешног формирања човека. Онај који је научио да су новац и моћ највеће вредности, без обзира колико их има, никада неће задовољити свој апетит за још моћи и још новца. Колико год држава да плати поквареног судију, лекара, учитеља, полицајца, политичара, он ће и даље продавати свој интегритет и народни интерес за још више новца и моћи. Тек када подигнемо Новог Човека, образованог на светосавским вредностима, чија савест нема цену, који је биће заједнице, који надраста биологију и презире социјални дарвинизам, сузбићемо корупцију и ојачати институције. Када оснажимо породицу из које ће да излазе људи са кичмом, тада ће престати да се урушавају инститиције због чије трулежи се данас руше надстрешнице, трује вода на Дрини и бетонира црница у Банату.

Подобно томе, будућа Краљевина Србија, утемељена на идеалима православног монархизма, треба и са Истока и са Запада да узме све што унапређује живот њезиних грађана. Све што човека оплемењује и ослобађа да постане најбоља верзија себе, више је него добродошло. Једино што никако не сме да узима је обезбожена природа друштвених односа, јер нећемо монархију попут Корејске, а ако је цена тога етикета да ми призивамо православну џамахирију, нека буде тако.

О празнику Светог Саве, првог архиепископа србскога 2025.

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор