Кроз историју је било много
значајних владарских династија које су свету оставиле велику заоставштину,
свомe потомству силно благо, народу предање и Богу тајне. Сетимо се самог
царског дома Кошитцу који наводно столује на престолу Јапана преко две хиљаде
година у низу, па Соломонске династије у Етиопији која је наводно чувала Ковчег
завета све до Хајла Селасија, затим француских Каролинга и Капетâ којима је
Европа била игралиште, Романових у Русији који су из ничега дигли Трећи Рим.
Памтимо Хабсбурге који су медицини оставили препознатљиву „вилицу“ по којој се
познају инцестоидне породице, свакако и Виндзоре који су пре стотињак година у
океану крви глобалног колонијалног терора испрали своје немачко презиме у
енглеско. Сетимо се светлих примера пољских Пјастовића и маџарских Арпадовића,
који су крстили своје народе, и наших Немањића који су изградили небеско
Отачаство.
Има још много живих и неживих
династија које су на овај или онај начин трајно обликовале предање и културу
својих народа. Њихова заоставштина углавном је материјална и одавно
нефункционална. Небројени музеји, замци, утврђења, путеви, водоводи, споменици,
катедрале и друге покретности и непокретности широм света сведоче о њиховим
делима и неделима. Људи се пред овим споменицима културе сликају за Инстаграм,
у коментарима се диве њиховом стилу и гнушају њихове етике. Велики каштели
претворени су у пабове, манастири у хотеле, катедрале у дечије играонице… Како
год било, углавном је свима јасно где се дело благо ових династија, где су
уградили опљачкане драгуље а где мермер, у које су компаније, дворце и опере
уложили своје менице. За све осим за Немањиће.
Србска кућа Немањића оставила је
најдуљби траг у нашој националној историји, обликовала наше народно предање,
формирала национално-верски идентитет и утемељила нашу савремену културу. Били
су једна од најмоћнијих и најбогатијих породица свог времена. Толико су били
имућни да многима није јасно, где се деде Немањића благо. До данашњег дана има
трагача са лопатама и пијуцима који од Рудника до Куманова растурају олтаре
древних задужбина и археолошка налазишта тражећи златнике србских краљева. Али
Немањићи благо нису чували у злату.
Немањићи су најплоднија светородна
лоза у историји. Поред њих било је неколико мањих владарских лоза на британском
острву у раном средњем веку, као и раније помињани Арпадовићи у Угарској који
су се и ородили са Немањићима и који су друга светородна краљевска династија
(ако не рачунамо свете Бранковиће, јер нису носили краљевске титуле), али нико
попут Немањића није изродио чак осамнаест светитеља. Баш због ових великих
људи, од којих се тек по неки прославио својом влашћу или политиком на земљи,
али их је Бог прославио на Небу, Срби и јесу са великом одговорношћу прихватили
име небеског народа.
У савремено доба често се Немањићи
и њихова политика оцењују мерилима модерног света, па им се упућују критике
због оштрине карактера, бруталности и ратоборности, који су били део културе
оног времена, док се друге карактерне цртице, којима су се они издизали изнад
свог света, систематски игноришу. Критикује се, на пример, Немања што је из
Србије прогнао богумиле. То би данас био геноцид, а не заштита свог народа од
душегубних јереси. Додуше Немањини критичари неће те исте аршине применити када
Украјина 2024. стави ван закона Православну Цркву и почне са отимањем храмова и
прогоном верника и свештенства. Критикује се краљ Милутин што је ступио у брак
са принцезом Симонидом, осмогодишњом кћерком византијског цара Андроника II
Палеолога. А игнорише се да тај брак није био плод некакве болесне сексуалне
изопачености, какву данашњи политичари јавно промовишу и славе, већ највеће
дипломатско достигнуће оног времена и врхунски чин уважавања растућег угледа
србске државе која се по први пут удостојила брака са ромејском принцезом. Та
византијска принцеза и србска краљица васпитана је на двору краља Милутина тако
да је цео живот посветила анђелоподобном животу подвига у монашком чину.
Често се у први план стављају
разни јавни греси и сагрешења србских владара, којих је свакако било, али се
прећуткују њихова подвижничка дела кајања, о којима Небо сведочи. Ови велики
ратници, јунаци, кнежеви, деспоти, краљеви и цареви, знали су да на врхунцу
моћи и власти оставе сва земаљска блага, опашу се у ланце и грубе хаљине и
проведу године у посту и молитви. Били су због тога предмет поруге ромејских
узурпатора, јер су иако у порфири рођени са овог света одлазили у монашким
ризама и са жуљевитим рукама. Данас не можемо да замислимо ни неког ситног
функционера месне заједнице, камоли општинског „буџу“ или партијског
„лојалисту“ да се у покајању одрекне какве привилегије. Зато иза Немањића нису
остали циркуси, колосеуми и замци пред којима би дебељушкасти Американци данас
могли да се сликају у бермудама и са порцеланским осмесима, већ извори животне
силе који и данас дејствују и одржавају србски народ кроз сциле и харибде.
Други занемарени аспект немањићких
корена је секуларизованост модерног света. У данашњем друштву се чак и код
великог броја верника узима здраво за готово раздвојеност религијског и
световног живота. Вера је постала „приватна ствар појединца“, а свет је изгубио
дозу чаробности која се у антици и средњем веку подразумевала у свакодневном
животу. Корени православне монархије и данас се напајају животним соковима
сакралности јавних служби. Бог је тај који призива на службу монаха,
свештеника, војника, цара. Бог је тај који човека призива на подвиг брака, на
подвиг родитељства или на подвиг благочестивог живота у сред трулог и
корумпираног друштва. Из таквог друштва, где су људи имали свест о учешћу
анђела и демона у њиховом животу, као што данас имају свест о учешћу вештачке
интелигенције, маркетнишких кукија или саобраћајне полиције, израстао
је систем у коме монарх своју личну одговорност за благостање својих држављана
износи и пред Бога и пред народ. Православна монархија данас живи тамо где се
свештеник боји прво Бога па Епископа, где возач стрепи најпре за живот својих
суграђана па тек онда за саобраћајну патролу, а политичар се више плаши губитка
образа него избора.
Ту се огледа разлика између
православне монархије и партијске демократије. Све што су Немањићи градили,
саградили су из бриге за поверени им народ и све то до данас стоји и
функционише. То што стоји већ хиљаду година је доказ да су своје имање уложили
у наше благостање. Ни једна немањићка надстрешница никада није пала, ниједна
купола се није урушила због фушерских послова, корупције, „крадуцкања“ или
јефтиних материјала. Још су се и Агарјани, Латини и комунисти нарадили рушећи и
разграђујући што су Немањићи сазидали. А то што немањићке институције и даље
функционишу и благодатно дејствују, то је доказ да је Бог прихватио њихову
жртву. Јер Немањићи нису зидали само у предизборној кампањи. Нису зидали ни
себи ни партији већ у завет Богу, Отачаству и Роду.
Манастири, цркве, библиотеке,
школе и болнице, све то и данас живи и немањићка Србија кроз њих одолева. На
Косову и Метохији, где више нема ниједног србског полицајца, и даље има живог
краља Стефана Дечанца коме се поклањају верни људи из целог света. Још се народ
причешћује у Грачаници, Светим Архангелима, Пећаршији. Још се у манастирским
ризницама читају књиге које су у немањићкој Србији пажљиво биране за превођење
и умножавање, а које су до данас непревазиђене. Још се деца рађају благословом
који долази преко лозе Светог Симеона Мироточивог. Још се по србским планинама
окрећу бројанице исихаста које су Немањићи удомили.
Разбојници су вековима растурали
храмове које су Немањићи зидали, па их нису могли уништити. Недавно су, тражећи
благо, раскопали олтар манастира Матејче у Скопској Црној Гори, који су подигли
србски цареви. Нису приметили да су фреске на зидовима храма који је више
векова био без крова, паљен, скрнављен, не само врхунски рад који се не добија
јефтино, већ и у практично добром стању. Могу се лепо видети, боје су очуване,
слова читљива, малтер је чврст. Такав квалитет материјала и израде добија се
само када се уложи велико благо. Благо које се не закопава у земљу испод
олтара, већ се закопава на Небу, где се не стиже са ашовима и пијуцима. Те
силне зидине као звездане капије ка Царству Небеском и данас прекрива lapis lazuli који
није стигао са Темуа и није се куповао на „Црни петак“.
За Стефана Немању знамо где је
рођен, где је крштен, где је учио Фридриха Барбаросу како се држи виљушка, где
је ратовао, где столовао, где му је било омиљено ловиште, па ипак нема трага
његових двора, хиподрома и октагона. Није то зато што археологија не може да их
лоцира, или што због немаштине није могао или није знао сазидати камене куле
или утабати стазу. То је зато што је његово злато уложено у Хиландар и
Студеницу којима се цео свет диви јер су их зидали и украшавали најбољи
мајстори свог времена. Његове задужбине, као и он сам, ни данас нису мање живи
и мање моћни него кад је Немања владао Србијом. Немањићи су васпитани свешћу да
се од Бога изабрани да се старају о свом народу а не да се народ стара о њима.
Они су зидали оно што је за народ добро и потребно, а не оно што је популарно.
Немања није трошио на националне стадионе, циркусе и колосеуме. Немања је
народу оставио пример ревности, покајања, снаге и мудрости. Они који су њега
следили, живе и живеће.
Стефана Првовенчаног живи престо
је Жича, Вуканов је Морача, Милутинов Грачаница, Владиславов Милешева, Урошев
Сопоћани, Стефанов Дечани, Душанов Архангели, Урошев Матејче, Милицина
Љубостиња, Лазарева Раваница, Стефанов Манасија, Ђурђев Девич, Јованов и Ђорђев
Крушедол, Петров Опленац… Србски владари су улагали у будућност свог народа и
његово небеско опредељење. И гле, оно што су Немањићи изградили стоји, њихове
су задужбине живе, њихове мошти целебне, њихово предање надживело је сва
царства, њихов завет сваку идеологију а њихов народ своје грехе. То што Срби
још постоје је Светих Немањића благо и задужбина.
О празнику Светог Симеона Мироточивог, родоначалника свете лозе Немањића 2025.
Немања С. Мрђеновић, презвитер
No comments:
Post a Comment