Истинска револуција

 

Замерају нам многи, чак и паметни људи, што нисмо „реални” и „практични”. Мисле да смо сувише „доктринарни”, „идеолози”, несавитљиви и крути. 

Ми најбоље знамо како су тешка и преопасна времена, како нема времена за губљење, како треба радити брзо. 

Али, исто тако, и овде је она народна тачна: „преко је прече, – наоколо ближе”. 

Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком другом, човек мора изгубити много више времена.

Питање брзог изласка из данашње невоље јесте, у ствари питање правилног решавања, јесте дакле питање правог пута. 

А то опет значи, практична господо критичари, да је питање правог пута не само питање идеолошко, питање начелно, већ и питање врло практично: како ће се најбрже и најкраће решити основни природни и државни проблеми. 

Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела, на којем је, пре сто педесет година, дефинитивно, француском револуцијом, друштво људско постављено. 

То начело је узело јединку људску као суверено мерило свију вредности, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и породици, заборављају при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилан однос према васељени, јединка људска може бити схваћена. 

Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип породио је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капиталистичког друштва. 

Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то решење дати марксизам или још боље, бољшевизам. То им се чини нека особита значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на садашње неправде и невоље. 

За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од нас, то у ствари иако је велика пустош и рушење није никаква револуција. То је управо издаја револуције. 

Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог индивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледало, марксизам је не само непосредни историјски, већ природни логички и морални наставак данашњег друштва. 

Револуција је прекид једног природног развитка. А марксизам није то. Напротив, он је најприроднији развитак индивидуалистичке победе у осамнаестом веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета.

Он се разликује од данашњег материјалистичко-капиталистичко-демократског друштва, не по суштини, већ по обиму. 

Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини послодавац, једини господар – све опет у рукама једне партије. 

Данашње друштво почива у политици на демократским начелима да су људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из тих истих начела, гвозденом логиком, укинути све слободе и сва права. 

Остане ли се, на силу Бога, при данас владајућим друштвеним односима, онда је природни излаз марксизам. 

Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске политичке странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе у материјалистичко-капиталистичко демократске основе друштвене, не само да садашње друштво не могу ослободити садашње створеног несносног стања, већ га сигурно, и брзо, гурају марксизму, односно његовој практичној форми, бољшевизму. 

Има само један начин да се не оде тамо. То је онај други пут, онај други излаз, за који се бори Збор. 

Тај излаз је права, и велика, и истинита револуција. Ова револуција не тражи, на силу бога, рушење и крв, као бољшевизам, али ипак је једина истинита револуција, јер она у основи, и из основа, мења садашњи поредак. 

Она удара у материјалистичко схватање света. 

Она напада на капиталистички поредак друштва. 

Она обара демократску заблуду политике. 

А све то постиже великом револуцијом, постављајући људску јединку на њено право, природним развићем одређено место, према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос, према васељени. 

Што смо знали то, пошли смо у ауторитативни режим, верујући да је он та, морална, политичка и економска револуција што мора доћи. 

Изишли смо из тог режима кад смо видели какав му накарадни смисао дају „практични” и „реални” политичари. 

Показало се да смо ми, које су сматрали, у надменој својој „реалности” нереалним, заиста и једино били реални, са онима који су тако мислили као ми. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни у све доцније „практичне” и „реалне” комбинације од 3. септембра 1931. до 19. децембра 1934. године. 

Показало се да су врло нереални и непрактични сви они који су за овим „практичним” и „реалним” комбинацијама пошли. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни за комбинацијом Јевтића, иако је иначе врло велики број људи који су дотле, као и ми, мислили, били повучени. 

Показало се да ми „крути доктринари” много стварније процењујемо ситуацију него они други.

Што смо то знали, нисмо могли поћи ни за безглавом комбинацијом Удружене опозиције, од које данас постоји још само име, а и за малу децу је јасно да су ти матори људи у ствари заиста политичка деца. 

И ту се нећемо и не можемо преварити. 

Све комбинације, ма каквом се пословно-практичном способношћу дичиле, морају пасти на овом испиту, које заборављају дубоку и истиниту, ни мало теоријом надахнуту, народну мудрост „преко прече, наоколо ближе”. 

Али нека се при овом не заборави једна необично важна, трагично важна, истина. 

Кад човек погледа овај лепи низ „практичне” комбинације од 3. септембра 1931. г. до данас, могло би се десити да помисли: па нека се тако мењају, ваљда ће се у том мењању наићи и на нешто добро. 

Таквом оптимизму овде нема места. 

Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу тако, без штете ређати, па ће моћи дочекати и праву. 

Народ је животни и живи организам, који под утицајем свих ових комбинација, трпи и мења се, на своју рођену, и вечиту штету. 

Једна за другом, те „практичне реалне” комбинације убијале су живу духовну, отпорну снагу народну. Убијале му наду, веру и љубав. 

Свака претходна комбинација нашла је боље стање него што је оставила својој наследници. 

Најгори и најтежи грех, раван најтежем греху, ономе који се опростити неће, греху против Духа Светог, починила је свака од тих „практичних и реалних” комбинација: умањивала је народни морални капитал. Правила га је горим него што је. 

Зато су и последице сваке доцније теже од последица наслеђених од њене претходнице. Зато је и грех сваке доцније према вечитим народним интересима већи од греха њене претходнице. Зато има све мање времена, све мање снаге, све мање средстава за нове, исто тако „реалне” и „практичне” политике. 

Исувише мало је остало неутрошеног предива за нове шаре политичке. 

Мало је клубе на коме је резерва времена и снаге народне намотана. 

Све ближе смо оној судбоносној раскрсници, о којој смо скоро две године писали, да се пред сваким народом налази. 

Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утврђене за ових неколико година, „комбинације”. 

Нека се схвати и разуме права стварност, преко које се жмурећи прелази. 

Нека се не прелази преко гвоздене логике два излаза, од којих само, једино, пут ЗБОРА чува вредност људске вредности, решава проблеме и невоље садашњице.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 143, 18. децембар 1936. године)