У 27. марту разум није учествовао

 

Догађај од 27. марта биће доцнијем историчару неразумљив, јер ће тешко моћи да објасни лудило страсти, које је државу и народ бацило у несрећу. То могу схватити само они који су то доживели, а сами су тог лудила били ослобођени, па су с тугом гледали како једна страшћу опијена гомила руши оно што су напори и жртве других стварали.

Две су силе деловале у правцу ове наше несреће: прва је оно што се у нашој унутрашњој политици звало нормални развој ситуације, који је стрмом равни од Петра Живковића и његовог парламента преко В. Маринковића, Милана Сршкића и Николе Узуновића довео до Бошка Јевтића, да би кроз његове изборе довео Милана Стојадиновића, чиjeг се избора дошло до Драгише Цветковића. Одавде се могло или у успон, да се имало памети, снаге и љубави или у амбис, ако се то није имало. Ми смо, полетели у амбис.

Друга је несрећа што смо у спољној политици, и ми, као и народи западне Европе и Америке, углавном гледали ствари туђим очима, и мислили туђом памећу: очима и памећу међународног јеврејства, које нас је све заједно, због тога, гурнуло у пропаст, гурајући нас за своје интересе у овај рат.

Али, ето, иако смо изложили, силе које су довеле до овог догађаја ми нисмо у стању да прикажемо лудило страсти, пијанство којим смо у несрећу упали. А ово нам је била намера. Овде смо, пак, само изнели од кога смо пића точили. Морамо се, дакле, дубље загњурити да сагледамо ближе узрок своје несреће.

Код прве силе која је деловала и довела до наше несреће, ми смо само навели званичне носиоце фирме, колико да њиховим именима обележимо стрму раван наше пропасти која се завршила пучом од 27. марта. Али, поред њих и испод њих постојао је и други процес: народна реакција на нормални развој ситуације. Није та реакција била ни антидржавна ни антимонархијска. Напротив. Само се осетило да је органски потребно народу одушевљење, да он тражи такву своју народну државу, где ће се његова љубав уобличити у градилачко одушевљење. А место тога му се одозго пружају облици, откуцава ритам, који његову љубав доводи до беса рушипачког. Није се хтело схватити да живот зна само за два одушевљења: градилачко и рушилачко. Чамотиња је болест из које живот мора прећи у бес рушења, ако му се не створе услови за одушевљење градилаштва. А нас је формалистика и лаж која јој је братио, водио само кроз чаму.

Мислило се да се та органска народна потреба може заташкати, обманути, преварити формалним, штурим, празним решењима, оправданим оваквим или онаквим резултатима гласања на овим или оним изборима или у парламенту. При чему се заборављало да та формална решења могу неко време да покривају истину – али кад се више ствари стекну на неком пресеку, онда се истовремено неће мoћи тим формалним решењима парирати настале опасности. Сви су били свесни да су та формална решења довољна још за сасвим равне путеве, за сасвим тихо време. Први јачи потрес ће срушити све то и ми ћемо се наћи пред пропашћу својом.

Као што се види, испунила се мера ствари. Осећало се да је додирнуто дно. Није се могло даље. У најозбиљнија времена држава се налази у слабим рукама и пред слабим главама. Било је пролеће на прагу. „Докле ћемо да нас дави чамотиња?” питао се несрећни свет. „Иде пролеће”. Дошла је пропаст.

Никога не оптужујемо. Ми само објашњавамо откуд оно лудило, пијанство, у чему се утопила одједном светлост разума. Сигурно је само једно, ако је већ реч о кривици, онда нека нико не мисли да су само носиоци оних формалних решења кривци. Још сад се мора знати, да ту носе, и често не мању кривицу, и диригенти оне народне реакције.

Данас се мора рећи: било је изванредно мало људи добре воље, оних којима је општа ствар, а не приватни посао или пакост, била главна ствар, како горе, тако и доле.

Пијанствена снага оне друге силе није била јединствена. Код масе народне је била томе основа страх за државом. Код њених диригената је била основа у страху за сопствене позиције. Код народа је страх изазван лажима. Говорено му је увек само пола истине, колико да му се страх одржи и повећа. Сва уста која су говорила целу истину, била су већ месецима онемогућена. Вешто се све то везивало за слабост унутрашње политике и надама на њену радикалну промену. Диригенти су пак веровали да пакт значи дубоку промену и унутра: мораће се збацити туђе наочари, мораће се престати гледати очима Јевреја из Лондона, Париза, Москве и Вашингтона. А то може да доведе до промене оних који то нису у стању. На жалост код нас је ових било и иначе много.

Али страх обично кочи а не покреће. Да би се добио покрет треба неки активни афекат. Диригенти су сами имали ово у својој мржњи према ономе који је угрожавао позиције које су држали или се надали да их добију, а нашли су помоћ и код оних кругова који су гурали свесно наша кола путем бољшевичке револуције.

Масе народне нису имале мржњу и зато њихова реакција спољно-политичка није била виолентна, чиме се најбоље тумачи држање тих истих маса у жалосном рату од 6-15. априла. Али страх је укочио здраве народне инстинкте да спрече несрећу.

Њихова реакција је била чисто унутрашње-политичка, искоришћена од њихових диригената поводом спољно-политичког момента (на који су саме народне масе обмануте, реагирале само страхом) док су њихови диригенти имали још и мржње.

Народ наш заиста има много разлога да мисли о 27. марту. Он је полазна тачка његове душевне и националне катастрофе и свију његових досадашњих – и ко зна још коликих, несрећа. 

Анализа овог догађаја показује да у њему разум није учествовао.

А наш народ вели: „Кога Бог хоће да казни, томе памет узме”.

Изнад дакле свега видљивог што се дешавало до 27. марта и самог тог догађаја, по вајкадашњем народном мишљењу стоје три појма: грехови наши, Бог велики и казна Његова.

Ни објективна историја неће, кад све буде било познато, моћи о овом догађају друго што да каже, него оно што је народна мудрост рекла.

А одатле, да закључимо, да нам спасење неће доћи друкчије, већ ако Бог дозволи да нам се памет врати при чему се надамо више у милост Божију него у Његову правду.

Димитрије В. Љотић

(„Српски Народ” бр. 12, 27. марта 1943. године)

О Љотићу, Вучићу и идеологији „Студентског едикта”

Антисрбски издајник и властодржац Александар Вучић, у свом синоћњем гостовању на РТС-у, поистоветио је идеологију Љотићевог Збора са идејом грађанских зборова иза којих стоје студенти у блокади, а која је заснована на њиховом прокламованом идеолошком манифесту под називом „Студентски едикт". Наравно, Вучић јако добро зна да су зборашка идеологија на једној страни и грађаноидна митоманија „Студентског едикта" на другој, идејно дијаметрално супротне ствари. Шта више, програм његове СНС, идеолошки је истоврсан садржини „Студентског едикта", све са сплетом туђинских испразних фраза и бајки којима се шире лажи и маскира чињеница да демократија и капитализам неизоставно подразумевају међусобну борбу паразитских интересних група уз команду или надзор иностраних белосветских хохштаплера.

Све то Вучић добро зна, али је ипак у маниру вашарског политиканта и преваранта, нашао за сходно да изврши поменуто етикетирање, јер он чврсто стоји на позизицији комуно-демократског наратива о Димитрију Љотићу као „издајнику". Наравно, Вучићу као безбожнику, меродавна је комунистичка пропаганда а не чињенице нити речи Светог владике Николаја о његовом пријатељу Димитрију. Када је у пар наврата, Александар Вучић на истоврсан начин говорио о нама који лик и дело Учитеља (Димитрија Љотића) добро познајемо, ми смо са осмехом дочекали такав његов промашен покушај оцрњивања. Онима пак који  се услед таквог етикетирања нађу увређени, јер наседају на комуно-демократске лажи о Љотићу као наводном издајнику, као и онима који са „националног" становишта нападају Вучића па га поистовећују са „издајницима" Недићем и Љотићем, поручујемо следеће.

Димитрије Љотић као „политичар са крстом" (Св. вл. Николај) као и ђенерал Милан Недић, јесу сушта супротност изроду Вучићу као и свим другим партијашким политикантским паразитима. Они немају никакве везе са изајником Вучићем већ имају везе са србским државницима из ранијих векова, попут Светог деспота Стефана или Милоша Великог, који су у своје време сарађивали са тадашњим окупатором. За разлику од ових србских државника (од деспота Стефана до Љотића) који су у основи пропагирали Србску идеју, Вучић (као и некада Ђинђић) заговарају туђинску идеју - ЕУ-фанатизам и мондијализам, подржавајући све антисрбске (авнојевске) границе, измишљене „нације“ и „језике“ на србску штету. Идеал деспота Стефана (као и Љотића и ђенерала Недића много векова касније) јесте препород србске нације и културе на светосавским темељима. А идеал Вучића јесте некаква мигрантско-педерска ријалити „Србија“, у којој је народ опљачкан и експлоатисан, рад обезвређен, православно благоверје гурнуто у запећак, док су „вођа“ и режим, у симфонији, не са Црквом, већ са корумпираним и наивним делом клира. 

Даље, Љотић и Недић и поред лоших или катастрофалних политичких околности у којима се Србија налазила, тражили су територијално проширење Србије, нису гасили државност на делу окупиране територије нити су подржали учешће Срба у антисрбским окупационим пројектима попут „НДХ“, „Велике Бугарске“ или „Велике Албаније“, као што је Вучић подржавао тзв. Харадинајеву Владу, као што данас подржава учешће своје анти-Србске листе у нелегалном парламенту шиптарске лажне државе. Недићева Влада је помагала рушење тих злочиначких творевина на тлу србских земаља, а поготово се мора узети у обзир да смо ономад под Немцима (као и пре под Турцима) били директно војно окупирани. За разлику од тих ситуација, Вучић данас има државу без стране војске (осим на Косову и Метохији) али се понаша потпуно сервилно према свим србоубицама, јер реч је о тоталном издајнику и моралном гмизавцу сломљене кичме.

Тако да, поистовећивати антисрбског преваранта Александра Вучића и остале данашње издајнике и изроде са србским државничким великанима из повести, може само неко ко је или потпуно необавештен или злонамеран, баш какав је Александар Вучић. Али исправна и смислена борба протов њега и његовог издајничког и криминалног режима, не врши се кроз интернационалистичке грађанске пленуме и зборове, нити кроз богооборне буржоаске мантре о „народној суверености", где национални и православни симболи имају сврху декора који маскира антинационалну идеологију и антинационално кормило актуелног лажног бунта, о којем смо детаљно све што смо имали, изнели у нашем саопштењу, у чијем духу гледамо и на све текуће и најављене догађаје у склопу поменутих дешавања.

Подвиг и борба!

Србска Акција/Зборашка мисао 

Истинска револуција

 

Замерају нам многи, чак и паметни људи, што нисмо „реални” и „практични”. Мисле да смо сувише „доктринарни”, „идеолози”, несавитљиви и крути. 

Ми најбоље знамо како су тешка и преопасна времена, како нема времена за губљење, како треба радити брзо. 

Али, исто тако, и овде је она народна тачна: „преко је прече, – наоколо ближе”. 

Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком другом, човек мора изгубити много више времена.

Питање брзог изласка из данашње невоље јесте, у ствари питање правилног решавања, јесте дакле питање правог пута. 

А то опет значи, практична господо критичари, да је питање правог пута не само питање идеолошко, питање начелно, већ и питање врло практично: како ће се најбрже и најкраће решити основни природни и државни проблеми. 

Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела, на којем је, пре сто педесет година, дефинитивно, француском револуцијом, друштво људско постављено. 

То начело је узело јединку људску као суверено мерило свију вредности, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и породици, заборављају при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилан однос према васељени, јединка људска може бити схваћена. 

Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип породио је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капиталистичког друштва. 

Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то решење дати марксизам или још боље, бољшевизам. То им се чини нека особита значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на садашње неправде и невоље. 

За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од нас, то у ствари иако је велика пустош и рушење није никаква револуција. То је управо издаја револуције. 

Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог индивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледало, марксизам је не само непосредни историјски, већ природни логички и морални наставак данашњег друштва. 

Револуција је прекид једног природног развитка. А марксизам није то. Напротив, он је најприроднији развитак индивидуалистичке победе у осамнаестом веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета.

Он се разликује од данашњег материјалистичко-капиталистичко-демократског друштва, не по суштини, већ по обиму. 

Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини послодавац, једини господар – све опет у рукама једне партије. 

Данашње друштво почива у политици на демократским начелима да су људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из тих истих начела, гвозденом логиком, укинути све слободе и сва права. 

Остане ли се, на силу Бога, при данас владајућим друштвеним односима, онда је природни излаз марксизам. 

Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске политичке странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе у материјалистичко-капиталистичко демократске основе друштвене, не само да садашње друштво не могу ослободити садашње створеног несносног стања, већ га сигурно, и брзо, гурају марксизму, односно његовој практичној форми, бољшевизму. 

Има само један начин да се не оде тамо. То је онај други пут, онај други излаз, за који се бори Збор. 

Тај излаз је права, и велика, и истинита револуција. Ова револуција не тражи, на силу бога, рушење и крв, као бољшевизам, али ипак је једина истинита револуција, јер она у основи, и из основа, мења садашњи поредак. 

Она удара у материјалистичко схватање света. 

Она напада на капиталистички поредак друштва. 

Она обара демократску заблуду политике. 

А све то постиже великом револуцијом, постављајући људску јединку на њено право, природним развићем одређено место, према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос, према васељени. 

Што смо знали то, пошли смо у ауторитативни режим, верујући да је он та, морална, политичка и економска револуција што мора доћи. 

Изишли смо из тог режима кад смо видели какав му накарадни смисао дају „практични” и „реални” политичари. 

Показало се да смо ми, које су сматрали, у надменој својој „реалности” нереалним, заиста и једино били реални, са онима који су тако мислили као ми. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни у све доцније „практичне” и „реалне” комбинације од 3. септембра 1931. до 19. децембра 1934. године. 

Показало се да су врло нереални и непрактични сви они који су за овим „практичним” и „реалним” комбинацијама пошли. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни за комбинацијом Јевтића, иако је иначе врло велики број људи који су дотле, као и ми, мислили, били повучени. 

Показало се да ми „крути доктринари” много стварније процењујемо ситуацију него они други.

Што смо то знали, нисмо могли поћи ни за безглавом комбинацијом Удружене опозиције, од које данас постоји још само име, а и за малу децу је јасно да су ти матори људи у ствари заиста политичка деца. 

И ту се нећемо и не можемо преварити. 

Све комбинације, ма каквом се пословно-практичном способношћу дичиле, морају пасти на овом испиту, које заборављају дубоку и истиниту, ни мало теоријом надахнуту, народну мудрост „преко прече, наоколо ближе”. 

Али нека се при овом не заборави једна необично важна, трагично важна, истина. 

Кад човек погледа овај лепи низ „практичне” комбинације од 3. септембра 1931. г. до данас, могло би се десити да помисли: па нека се тако мењају, ваљда ће се у том мењању наићи и на нешто добро. 

Таквом оптимизму овде нема места. 

Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу тако, без штете ређати, па ће моћи дочекати и праву. 

Народ је животни и живи организам, који под утицајем свих ових комбинација, трпи и мења се, на своју рођену, и вечиту штету. 

Једна за другом, те „практичне реалне” комбинације убијале су живу духовну, отпорну снагу народну. Убијале му наду, веру и љубав. 

Свака претходна комбинација нашла је боље стање него што је оставила својој наследници. 

Најгори и најтежи грех, раван најтежем греху, ономе који се опростити неће, греху против Духа Светог, починила је свака од тих „практичних и реалних” комбинација: умањивала је народни морални капитал. Правила га је горим него што је. 

Зато су и последице сваке доцније теже од последица наслеђених од њене претходнице. Зато је и грех сваке доцније према вечитим народним интересима већи од греха њене претходнице. Зато има све мање времена, све мање снаге, све мање средстава за нове, исто тако „реалне” и „практичне” политике. 

Исувише мало је остало неутрошеног предива за нове шаре политичке. 

Мало је клубе на коме је резерва времена и снаге народне намотана. 

Све ближе смо оној судбоносној раскрсници, о којој смо скоро две године писали, да се пред сваким народом налази. 

Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утврђене за ових неколико година, „комбинације”. 

Нека се схвати и разуме права стварност, преко које се жмурећи прелази. 

Нека се не прелази преко гвоздене логике два излаза, од којих само, једино, пут ЗБОРА чува вредност људске вредности, решава проблеме и невоље садашњице.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 143, 18. децембар 1936. године)