СДК - 81 година од оснивања

       

Данас, 15. септембра 2022. године, навршава се 81 година од оснивања елитне одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата – Србског Добровољачког Корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде: за једног погинулог Немца стрељали су стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.

Образовање Недићеве владе имало је превасходни циљ да се у земљи успоставе ред и мир, пошто је то био услов да Немци престану са казненим експедицијама. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и усташке снаге. Недић се суочавао и са могућом одлуком да Немци сами немилосрдно приступе одмазди над целим србским народом. У том безизлазном тренутку, министар привреде и истакнути члан покрета Збор - Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца.

Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Брозовим врховним штабом, протерали из Србије.

Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски Добровољачки Корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву!

Зборашка мисао/Србска Акција

Стоти рођендан Николе Љотића!

У Чикагу (Илиноис, САД) обележен је велики јубилеј - 100. рођендан Николе Љотића, млађег сина Димитрија Љотића. Велика годишњица, прослављена је у присуству свештенства Саборног храма Христовог Васкрсења, у Чикагу, црквеног хора и Николиних рођака и пријатеља.

На многаја љета!

У месо!

      

У рату су најстрашнији тренуци на јуришу, кад се пуца у месо и боде у месо... Опаснија је страховита артиљеријска ватра, опасније су авионске бомбе. Али коса се на глави диже, кад борци искоче из ровова и пођу откривено једни према другима, пуцајући у месо, и, кад се приближе, бодући у месо. 

Ту треба срца јуначког и храбрости мушке. У рову су масе; кад се пуца у месо, сваки је војник личност. У рову влада храброст масе; изван рова, у јуришу сваки војник мора имати личну храброст, дужност, одушевљење и вољу да победи. 

Непрестано, сви и с лева и с десна кукају да је зло, а нико не излази из рова, да злу заврне шију. Сви мисле да је довољно ако се на то указује, а не употребљују оно оружје које га једино може уништити. 

И стално се врте око оружја које се показало у савременим друштвеним односима неупотребљивим за уништење зла. Није довољно само рећи. Потребно је напрегнути све снаге да се зло искорени и не дозволи ни себи самом у злу учествовати. „Добар пастир, јер што каже ином, и сам својим потврђује чином.” 

Нама није довољно утврдити зло. Ми тежимо да се најенергичнијим средствима разбију клике, униште мафије, растерају тајне и мрачне котерије, које окивају и гуше ову земљу и сисају здраве сокове из тела народног. 

Густа је мрежа удруженог зла у овој земљи, густа и јака мрежа. У тој мрежи копрца се народ, а неваљалци је држе у рукама. И мора се почети пуцати у месо клика и котерија, мора се ухватити у коштац са злом, па ма где се налазило, прса у прса. Не тражимо за себе поштеде. Али нећемо ни штедети. Пуцаћемо у месо, док не размрскамо змији отровну главу, док не уништимо отровног паука који исисава овај народ и сиромаши ову земљу. 

Пуцамо у месо клика и котерија, свих оних удружених неваљалаца који већ више, од деценије и по искоришћују ову земљу, срозавају високу херојску душу овог народа, деморалишу отетим и покраденим новцима. 

Пуцамо у месо онима који, као расипни синови расипају ову народну муку, створену крвљу најбољих из овог народа. 

Пуцамо у месо онима који се грабе о власт и положаје не да ступе у тешку и одговорну службу народној заједници, већ да неодговорно порибљавају, убијају душу, задовољавају своје себичне интересе. 

Пуцамо у месо онима који за ових дугих и тешких 16 година осиромашише, оголеше и опустошише као варвари ову земљу. 

Пуцамо у месо сваком злу и сваком неваљалству, па ма од кога долазило. 

Последњи је час, да се искочи из рова и да се пуца у месо. 

У народ не сумњамо и у његову храброст. Он је увек излазио из ровова, кад је јуначка невоља то тражила. 

Дошло је време, да Отаџбина”, број 94, 29. децембра 1935. год. мора... Мора се пуцати срчано у месо, у срце, да би се ова светла творевина толиких покољења спасла од немани, која сатире. 

Позивамо и наш народ, да храбро иступи против зла, да се окупимо и приберемо у густе борбене редове. Постоје само два фронта у овој земљи. На једној страни је мањина у којој су удружени неваљалци, који су се домогли свега и свачега, на другој страни цео народ. Избора нема, ако се жели спас. Мора се у борбу, отворену, прса у прса. 

И ако овај народ то схвати, нема сумње ни о исходу ове борбе. Ако борци срчано и смело отворе паљбу у месо, зло ће се распрштати и ослобођење ће доћи. 

То је задатак наше борбе и за то позивамо у Збор.

Димитрије Љотић

(Отаџбина”, број 94, 29. децембра 1935. год.)

Шарл Морас о Буржоаској револуцији и монархији

Полазна идеја Шарла Мораса била је да је монархија створила Француску и да стога уништење монархије представља почетак деградације француског народа и државе. Ослањајући се на идеје великана контрареволуционарне мисли Едмунда Берка и Жозефа де Местра, Морас је тумачио Француску револуцију као насилни чин којим је прекинут континуитет француске државности. По Морасовом мишљењу француски народ je 1789 г. желео реформе а не укидање монархије тако да је убиство Луја XVI по њему представљало дело шачицео плитичких авантуриста који су били вођени личним интересима. Од тада Француску раздиру борбе интересних група које се боре за власт. Непријатељство јакобинаца према монархији, Морас је тумачио као намеру малобројне групе политичких авантуриста да уништи културну основу француске државности и терором успостави диктатуру са циљем задобијања политичких и материјалних бенефиција.

Последице успостављања јакобинске диктатуре – рушење монархистичког уређења и успостављање парламентаризма, Морас је видео као покушај уништења француске државе а самим тим и западноевропске цивилизације Насупрот републиканском режиму који су успоставили јакобинци, Морас је идеализовао монархију као гаранцију јавне добробити, будући да се простом логиком интерес наследног монарха мора поклапати са општим интересом француске државе и народа. Другим речима, наследни монарх који је својим интересима органски повезан са интересима француског народа, далеко је ефикаснији владар од председника републике који је услед изборности своје функције приморан да се додворава партијама и баналним инстинктима масе запостављајући при том примарне интересе Француске. За разлику од републиканског режима који услед своје изборности нестабилан и без ауторитета, монархистички режим је стабилан са јасним правилима наслеђа и ослоњен на традицију хиљадугодишњи ауторитета династије у народу.

У Морасовој визији, монарх суверено конролише француску војску и дипломатију и представља руководећу фигуру нације која је независна од свих подређених елемената што му омогућава да планира државну политику у дужем временском периоду. У овој визији француска монархија је „краљевство армије'' тј. војна диктатура или цезаризам, а краљ је примарно војсковођа-неограничени врховни командант који води свој народ у контрареволуцији и рату... Морасов монархизам имао је свој корен и у његовој изразитој одбојности према републиканском уређењу. Он је поистовећивао републику са партијаштвом тј. легализованом анархијом у којој се политичке партије-интересне групе (које су често експоненти страних интереса) под маском демократије свим средствима боре за власт и личне интересе не обазирући се на потребе народа и државе. Према Морасу република је била „режим потрошње“. Она је према Морасу усред својих унутрашњих противречности стерилна и неспособна да произведе нове снаге и нове вредности. Као таква она је способна само да губи позиције (територије и углед) које је Француској на међународном плану обезбедила монархија. Спољна политика Републике резултирала је великим војним поразима и непријатељским инвазијама у којима је у три наврата Париз био окупиран од стране непријатељске војске. Говорећи о монархистичком уређењу као једином природном поретку Француске, Морас је скретао пажњу да се у ванредним околностима попут рата република сама одриче сопствених институција и претвара у монархију суспендујући изборе и предајући власт појединцу из редова политичких и војних структура. Према Морасу, потреба народа за диктатором-монархом који би зауставио опадање француске војне моћи под републиканским режимом добила је свој израз у покрету генерала Буланжеа и широкој подршци коју је добила армија током Драјфусове афере.

_________

(Василије З. Драгосављевић: „Идеолошки утицаји европског фашизма на југословенске интегралистичке покрете радикалне деснице у међуратном периоду 1921-1941.", стр. 390-391)

Свети збораш и свештеномученик - Недељко Стреличић

На мајском заседању Светог архијерејског сабора Србске Православне Цркве, унето је у диптих светих, више србских свештеномученика пострадалих од комуниста или усташа. Међу њима је истакнути предратни београдски духовник и угледни домаћин и родољуб - прота Недељко Стреличић, старешина раковичког храма, кога су под оптужбом за блискост са покретом Збор, окупационе комунистичке власти најпре лишиле слободе, а потом и стрељале. Историчар Растко Ломпар, увидом у архив БИА, утврдио је да је прота Недељко заиста био припадник Збора (видети у Ломпаровој књизи -  „Димитрије Љотић - учитељ или фарисеј", стр. 342).

С обзиром да је реч о србском родољубу и зборашу као и с обзиром да је београдски (раковички) храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, саграђен управо под руководством проте Недељка, који је потом и службовао у истом, својевремено је наш Покрет нашао за сходно да његов живот и дело афирмише кроз иницијативу за промену назива улице у којој се храм налази. Утолико више што њеном данашњем називу, који носи име по словеначком песнику и комунисти Михаелу Крањцу, свакако нема места у србском престоном граду, већ јој управо приличи име проте Недељка, који је и раковачки храм и своје насеље истински задужио, а за своју веру и свој род положио и живот. 

Свети свештеномучениче Недељко, моли Бога за нас!

Свештеномученик Недељко Стреличић

Недељко Стреличић, парох кнежевачки, рођен је у селу Пусто Шилово, срез Лесковачки, 26. фебруара 1907. године у сеоској породици. Школовао се у Косовској Митровици, а Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену је завршио 1929. са одличним успехом. Оженио се исте године са Браниславом, џњдсвештеника Стојана Гвоздића из Призрена. Рукоположен је у ђаконски, а потом и свештенички чин 1930. године и постављен за пароха у Приштини. Године 1931. дау у околини Београда. Јануара 1935. године, благословом патријарха Варнаве, постављен је на парохију кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици. Дипломирао је на Богословском факултету 1936. године. Отац Недељко је у свом апостолском службовању на парохији имао велико разумевање и помоћ парохијана и црквеног одбора. Од 1937. до 1939. године, заједно са Повереништвом за изградњу храма, успео је да сагради раковички храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, као и парохијски дом, а све уз благослов и материјалну помоћ патријарха Варнаве, ктиторке Јелене Радојкић, и других богољубивих људи, по пројекту инжењера Михаила Радовановића и професора Зађине. На дан освећења храма 24. јуна 1939, када је и прослављана храмовна Слава, које је извршио преосвећени епископ Дионисије, викар Његове Светости, отац Недељко је одликован правом ношења црвеног појаса, а орденом Светог Саве ктиторка, председник и остали чланови Повереништва за градњу.

Отац Недељко је био високог раста, пријатан са људима, угледан и веома тактичан. Одличан беседник и појац, био је узоран свештенослужитељ Цркве Христове. Рат и немачку окупацију провео је на парохији све до „ослобођења“ Београда. Све време рата бавио се милосрдним радом, организовао је прикупљање хране и друге материјалне помоћи сиромашном народу, удовицама и ратној сирочади. Прикупљао је намирнице за рањенике у болницама, као и ратним заробљеницима којима је паковао и слао пакете у логоре. Ратне 1944. године предложио је да се на дан храмовне Славе изостави послужење гостима, а да се новац који је за то предвиђен поклони дечјем избегличком дому у манастиру Раковица и једном броју парохијана подели новчани износ. Његовог милосрђа се радо још увек сећају староседеоци Раковице који су тада били деца.

Одмах после „ослобођења“ Београда, уласком партизана, средином октобра 1944. године, нове власти су према архивски утемељеним проценама ликвидирале око 10 хиљада оних које су сматрали „народним непријатељима“. Тачније, започели су обрачун са носиоцима културног, духовног, политичког и јавног живота окупиране Србије. Марта 1945, у вечерњим сатима, отац Недељко је одведен из свога стана, који се налазио у парохијској кући поред храма, на информативни разговор од стране државних власти (ОЗНЕ) и више се није вратио. Попадија оца Недељка обавестила је Црквену управу да је сазнала како је добри отац Недељко убијен. Остала је сама са малолетним ћеркама Надом и Загорком. По сведочењу мештана, отац Недељко Стреличић је оптужен да је „Љотићевац“, стрељан је без суђења и милости, код данашњег ресторана „Рубин“ у Кошутњаку. Његово тело, као и других грађана Раковице, покопано је у једну од многобројних тајних гробница које су расуте по Београду. Сви грађани пострадали од стране комунистичког режима проглашени су за државне непријатеље и колаборационисте. У марту 1945. године од стране ОЗНЕ убијен је и свештеник Сибин Станковић, парох београдски, који је једно време службовао на парохији у Раковици. Овакву судбину одредили су припадници ОЗНЕ и УДБЕ за око 400 србских свештеника и монаха који постадоше небеска светила земаљској Србији и квасац православних хришћана за будућа времена, сведоци победе Живота над смрћу.

Радуј се, Свети Свештеномучениче Недељко Раковички!

Димитрије Љотић: Истински збораш мора бити буктиња Христова!

Када буде 300 збораша као три стотине светаца, упаљене Христове буктиње у земљи нашој, онда ће се у њој видети светлост, а тама ће одбећи у царства друга. По светлости тој ће лако бити свима да виде пут, и народ ће поћи и неће лутати. А онда ће бити све друкчије, и у цркви, и у школи, и у држави, и у градовима, и у селима, и у привреди, и у политици, и у породицама. Ових три стотине људи биће толики извор светлости, чистоте, снаге, разума и сваког добра, да ће цела наша земља замирисати небеским мирисом: грех ће побећи, као буљина у мрак, испред њих, а свако добро ће обасути земљу нашу. 

Немој мислити да ја ово, недај Боже, пишем тако тек. Што код прве реченице, кад је било да напишем број 300, рука хоће да напишем 500, али недам јој, јер ми глас говори у души: довољно је, сасвим довољно 300, само нека да Бог да их буде. 

Наша је мисија да то створимо, односно да покренемо људе да пођу тим путем, а тај пут је сам Господ наш Исус Христос, који је истовремено и истина, и живот, и врата, и пастир, а који ради сам у ономе ко љубављу к Њему приђе и чини те расте духовно семе до „пуноће раста Христовог”. 

Ништа друго ни ја, ни сви ми остали да немамо пред очима већ само ово, - а све ће нам друго бити дато преко тога. Ми само „царство Божије” да тражимо, - а остало што нам треба даће нам се, по обећању самог Господа. 

Зато сваки други реформаторски рад да оставимо, а ми овом главном послу да се

посветимо, па ћемо битку добити. 

При овом ти морам рећи да свет може човек постати ако и не иде у пустињу. Није важно чиме се бавимо у животу, већ како живе душа и срце наше, с Христом или са „кнезом овога света”. 

У првом случају, живот у Христу или са Христом води светаштву органски, као

из горушичиног семена што се развије дрво на коме се птице небеске одмарају. 

У другом случају нема ни заметка Христовог и човек је живећи овако пао на испиту овде на земљи. 

(Сабрана дела, књига 10, стр. 256, Ново видело)