Пут Збора и Косовски завет

 

Поводом данашњег празника, вашој пажњи препоручујемо следеће мисли двојице зборашких идеолога, чија је порука да је Косовски завет - храбра, пожртвована и богољубива борба за народну душу и народни опстанак. Жртвовање себе због народа. А не жртвовање народа због себе и сопствене уобразиље да си на путу Косовског завета, а заправо си на странпутици безглавог служења туђину који трује народну душу и гура народна кола у погибију.

__________________________________________________

„У сплету данашњих материјалних, националних, друштвених и идејних супротности има елемената од трајног, а има од пролазног значаја; има важнијих и мање значајних момената; има нешто што се односи на земаљско 'за малена царство', а има опет што је значајно 'од сад па до века'. Најзначајнија је свакако борба за или против комунизма. Он је највећи непријатељ, јер убија душу; убија оно што је вечно, што припада небескоме; убија стваралачке импулсе народног бића; узима му веру у Бога, стид, образ - чини га ругобом.”

јереј Радован Миљковић (просветар Трећег пука Србског Добровољачког Корпуса): Пут Збора и СДК у светлу Косовског завета

„Узмимо, дакле, Честитог Кнеза - чијим се моштима већ толико дана Београд непрестано поклања - и питајмо се: да ли би он срљао у рат с народом и земљом својом да је рат могао избећи?

Да је он био у приликама у којима су биле данашње лондонске избеглице, зар би он грешио и лудо бацио свој народ у пропаст? Зар би он дао викати: 'Боље рат него пакт'?

А кад је до рата дошло, зар би србска господа из Косовске трагедије напустила војску и народ свој првог дана рата и оставила их без икакве везе са собом, јурећи безглаво и тражећи сигурно склониште за себе и своје?

И зар би косовска србска господа пристала да побегну сама, њих нешто преко стотине, а војску и народ свој оставили да сами сносе тежину дела која су господа изабрала за њих?

Какве везе има између Честитога Кнеза Косовског и његовог јунаштва и мучеништва, и јунаштва и мучеништва остале србске честите господе, и дивљег и себичног бекства данашњих лондонских избеглица, што са собом у изгнанство поведоше и од његовог народа одвојише малолетног Краља, чијим су се именом непрестано и самовласно служили, а и данас то чине на тешку несрећу народну?

Веза нека ипак постоји, као између светлости и сенке, светости и злочина, лепоте и грдобе.

А сад та и таква господа бацају блато на јуначку личност генерала Недића, који је узео на своја плећа свету дужност да спасава биолошки србски народ од уништења, да заведе мир и ред у Србији, да окупи разбијене Србе око заставе коју је он уздигао, да Србију поврати на стари 'царски пут', са кога су је одрођена господа, под утицајем ненародног гледања на свет и народ, скренула на широки пут пропасти и срама.”

Димитрије Љотић: „Недић и неко други”, „Народни пут”, Београд, 1941.