Истина о Крагујевачкој трагедији

 

Скоро у исто време, 16. октобра 1941, између села Бара и Љуљака у близини Крагујевца, четници и партизани из заседе су убили десет и ранили 26 немачких војника. Четницима су командовали мајор Палошевић, капетан Душан Глишић и капетан Душан Смиљанић. Партизане су предводили професор Драгутин Марковић, студент Раја Недељковић и неки обућар Миљко. Политички комесар је био Милоје Симовић.

Због овог напада дошла је немачка казнена експедиција под командом мајора Кенига која је 20. и 21. октобра 1941. извршила одмазду по кључу 100:1 и 50:1.

У Крагујевцу су Немци 19. октобра 1941. извршили масовно хапшење људи од 16 до 60 година старости. Чак су изводили из школа целе разреде ученика, заједно са професорима, које су 21. октобра, сем оних које је Марисав Петровић успео да спасе, све стрељали. Било је покупљено преко 6.000 људи, од којих је, по немачким листама, стрељано 2.300, када је са овим бројем подмирен кључ одмазде 100:1, односно, 50:1. Према комунистичком писању у „Борби” од 15. новембра 1941. ухапшено је 10.000 Крагујевчана, а у својој књизи „Западна Србија 1941.” Дојчило Митровић пише да је стрељано 7.000 лица. И једна и друга тврдња су, свакако са планом, дате нетачно и произвољно.

Божијом вољом, пред сам напад на Немце код Љуљака, у Крагујевац су дошле две чете добровољаца, под командом Марисава Петровића и Милоша Војиновића. Ту је требало да Марисав оснује Пети, а Милош, десети добровољачки одред.

Добровољци уопште нису, на било какав начин, узимали учешћа у хапшењу, или у стрељању недужних грађана. За време када су Немци вршили хапшење, добровољци, који су били смештени на два различита места, били су изненађени када су видели да су их Немци блокирали, без објашњења зашто.

Када је блокада скинута и Марисаву дозвољено да изађе у град, он је запрепашћен сазнао о чему се ради. На разне начине је успео да спасе од стрељања 1.700 до 1.800 особа. У своме напору да што више Срба спасе, Марисав је на коленима молио мајора Кенига да број жртава смањи, па је чак нудио себе и своје добровољце у замену за покупљене грађане. Дословце, Марисав је ово рекао: 

„Ако не уважите моје молбе, молим вас, стрељајте прво мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет”!

Тада се умешао и командант Крагујевца, капетан Бишофсхаузен, који је био наклоњен Србима, колико је то било могуће немачком официру у том тренутку, па је тако дозвољено Марисаву да направи спискове људи, за које би он могао да гарантује. Како Марисав није познавао Крагујевчане, то су те спискове правили добровољци са именима које су им Крагујевчани давали. У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао, да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани, и да се они, у замену за Србе, предају Немцима. 

У првом издању Дедијеровог Дневника, на страни 391, II књиге, Дедијер помиње и страшан догађај у Крагујевцу и дословце каже овако: „... Te вечери иx jе пуштено око 600. Доцније сам чуо да их је пустио Марисав Петровић”. 

У доцнијим издањима Дневника овај податак се више не помиње из разумљивих разлога.

За Марисава Петровића случајност да се баш у то време затекао у Крагујевцу, била је судбоносна. У жељи да што више оцрне своје противнике, а забашуре своју одговорност, баш они који су проузроковали ову погибију недужног света, највећу кривицу бацају на Марисава. Како то у животу често бива, поред свег уверавања и толиких сведока, Марисав није успео да се оправда, те се и дан данас, после његове смрти, пише и расправља о његовој улози у Крагујевачкој трагедији. Али, за Крагујевчане, које је он са својим добровољцима успео да ишчупа из крвничких руку, била је срећа, велика срећа, да су се Марисав и његови људи тада нашли у њиховом граду.

Вест о томе шта се дешава у Крагујевцу није на време дошла у Београд, јер су телефонске жице биле прекинуте. Али, чим су о томе нешто чули, Недић и Љотић су одмах интервенисали код Немаца да се престане са стрељањем невиних Срба. Шеф окупаторског управног штаба, др Турнер, и сам узбуђен, показао је генералу Недићу и Љотићу фотографије немачких војника, погинулих код Љуљака. Фотографије су показивале нешто, што се још никада није догодило у историји српске војске. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно нагим, били су одсечени удови, трећи, пресечени на пола и доњи део трупа је био постављен са ногама увис, да чини онај фамозни знак немачке пропаганде и Черчиловог слова „V”, Victoria - победа.

Разумљиво је да Недић и Љотић нису постигли никакав успех - ово злочиначко дело је још више разбеснело Немце и огорчило их против Срба.

Један дан после стрељања у Крагујевцу, 22. октобра 1941. у француском граду Шатобријан, стрељано је 48 Француза. Одмах, сутрадан, преко радио Лондона, генерал Де Гол је „осудио политику убијања припадника немачке војне силе”, из разлога да спречи бесмислено проливање француске крви. На жалост, Србима је и даље поручивано из Лондона да „... што се трава брже коси, то она више расте...” и сличне неодговорне поруке.

О узроку и последицама Крагујевачке трагедије много је писано и читаоци се упућују на следеће књиге и чланке, који пишу опширно и у детаљима о томе: „За историју наших дана”, од Бошка Костића, 1949, Лил, Француска/ „Грађански рат у Србији 1941-1945”, од Боривоја Карапанџића, 1958, Минхен, Немачка/ „Истина о Крагујевачкој трагедији - Плава књига”, од Боривоја Карапанџића, 1989, Cleveland, OH, USA/ (све три објављрне у Београду у издању „Нове Искре”) „На чијим је све рукама крв невиних жртава Крагујевачког октобра”, од Загорке Јовановић-Мандић, Погледи, часопис студената Крагујевца, бр. 56, фебруар - март 1990.

Стеван Пироћанац

(Одломак из текста „Ране непреболне”, „Нова Искра”)

Органска мисао заједништва у Христу

 

И тако, када бисмо ми, као што рекох, имали љубави, ова би љубав покривала сваки грех, као што и свети чине, видећи недостатке људске. Та зар мислиш да су свети људи слепи и да не виде грехе? Та зар неко и мрзи грех онолико колико га мрзе свети? Но, (мрзећи грех), они не мрзе грешника и не осуђују га, не гнушају га се, него саучествују са њиме, тугују због њега, уразумљују га, теше, лече као оболели уд телесни, и све то чине тога ради да га спасу. Као што рибари, када баце удицу у море и, ухвативши велику рибу, осете да се она праћака, не вуку је одмах снажно, јер би се конац прекинуо и риба би побегла, него ослобађају конац и пуштају је да плива како јој је воља, а када опазе да је риба посустала и престала да се праћака, онда је мало-помало привлаче; тако и свети - дуготрпљењем и љубављу привлаче брата, а не одвраћају се од њега и не гнушају га се. Као што мајка која има неваљалог сина, не само да га се не гнуша и од њега не одвраћа, него га још са љубављу поправља, и све што чини, чини за његово добро; тако и свети - увек заклањају, поправљају, помажу, еда се и онај ко сагрешује временом исправи, и да никоме другом не нашкоди, те да и они сами узнапредују у љубави Христовој.

Шта је учинио Св. Амон, када су једном братија дошли смућени к њему и рекли: „Иди, и види, оче, код тог и тог брата у келији се налази жена!” Какво је само милосрђе испољила, какву љубав имала та света душа! Схвативши да је то истина и да је, док се сам са братијом приближавао келији, онај брат сакрио жену под буре, Св. Амон дошавши седе на буре а братији нареди да траже по целој келији. Пошто ови ништа не нађоше, он им рече: „Бог нека вам опрости, браћо!” Тиме их је постидео, утврдио и дао им велику поуку, научивши их да олако не верују оптужбама против ближњег. А и онога је брата исправио, не само покривши по Богу његов грех, него и уразумивши га, када му се за то указа згодна прилика. Рекавши осталима да крену својим путем напоље, Св. Амон је тога брата примио за руку и казао му: „Брате, поразмисли о души својој!” Овај се истог трена застидео и дошао у умилење покајника, - на његову душу је човекољубље и састрадање старца деловало одмах.

Тако, дакле, и ми стекнимо љубав, стекнимо снисходивост према ближњем, да бисмо се сачували од погубног оговарања, осуђивања и понижавања, и помажимо једни другима као удовима сопственог тела. Ко се, имајући рану на руци или на нози, или на неком другом делу тела, гнуша себе, или одсеца тај део свога тела, макар се он и гнојио? Неће ли га свако баш чистити, прати, завијати, превијати, кропити светом водицом, молити се и просити од светих молитве за себе, како је рекао и ава Зосима? Речју, нико није немаран према уду сопственога тела, нико се од свога оболелог уда не одвраћа, не одвраћа се чак ни од смрада његова, него предузима све, само да га излечи. Тако и ми треба да састрадавамо једни са другима, да се међусобно помажемо, и сами и преко других, моћнијих, и све да чинимо и да се свакојако довијамо еда бисмо помогли и себи и једни другима; зато што смо ми делови једнога тела, као што каже Апостол: „Сви смо ми једно Тело у Христу, а појединачно уди једни другима (Рим. 12,5)... Ако страда један уд, с њиме страдају и сви други (1 Кор. 12,26)”.

И да бисте боље схватили силу реченога, даћу једно поређење, предано нам од Отаца. Замислите круг, његово средиште (центар) и праве које полазе од тога средишта. Што су оне даље од њега, и саме се више разилазе и међусобно удаљавају. И томе насупрот, што су ближе центру то се више и међусобно приближавају. Узмите сада да овај круг представља свет, средиште круга - Бога, а праве линије које иду од центра ка кружници или од кружнице ка центру - животне путеве људи. Онолико колико Свети у жељи да се приближе Богу улазе у круг ближе његовом центру, толико постају ближи и Богу и једни другима - колико се приближавају Богу, дакле, толико се приближавају и једни другима, и колико се међусобно приближавају, толико се и Богу ближе. Тако треба разумети и удаљавање. Када се људи удаљавају од Бога и окрећу спољашњем свету, очито је да се по мери, у којој одступају од средишта удаљују се и од Бога, удаљују и једни од других, и - колико се међусобно удаљују, да се толико удаљују и од Бога. Тако је и са љубављу: колико је свако од нас понаособ удаљен од Бога и колико га не воли, толико је удаљен и од ближњега (и толико не воли ни њега). Ако заволимо Бога, онда се у истој мери у којој се својом љубављу према Њему к Њему приближавамо, сједињујемо љубављу и са ближњима; и опет, колико се сједињујемо у љубави са ближњима, толико бивамо сједињавани и са Богом.

ава Доротеј

(„О љубави”, часопис „Православни мисионар”)

Збораш-свештеник Драгослав Обућина

 

  Комунисти воде о. Драгослава Обућину на стрељање 1945.

Драгослав Обућина (1908-1945) био је угледни свештеник Србске Православне Цркве и истакнути члан покрета Збор. Као члан старешинства Збора непрестано је показивао да је зборашка идеја одраз хришћанског духа, односно да ни једном србском православном свештенику зборашка мисао не треба бити страна, јер суштина зборашке мисли и идеје управо и јесте хришћанска вера и првенствено узрастање и појединаца и читавог србског народа у Господу Исусу Христу.

Отац Драгослав Обућина се, како пре, тако и током Другог светског рата, борио за спасење и очување србског народа од зла локалних али и страних, интернационалних непријатеља који су непрестано зверски кидисали на србски народ, покушавајући да га униште и сатру. Па је тако, супротно лажном комунистичком наративу који су приписивали зборашима и добровољцима о хапшењу па чак и стрељању србских цивила у Крагујевцу октобра 1941, отац Драгослав био део делегације која је 19. октобра 1941, команданту немачке команде у Краљеву -

 Оту Дешу, предала резолуцију са молбом грађана да се прекине са стрељањем (што се и догодило наредног дана). У одмазди у Краљеву стрељано је и најмање 200 припадника покрета Збор, међу којима су: професор Милосав Јовичић, професор Игњатије Подегрин, Милета Радошевић, Т. Миљковић, М. Илић, Драгослав Вуксановић, Миљко Николић, Бранислав Глигоријевић, Јездимир Марковић, В. Радоњић, Јовица Новаковић (који је био посланички кандидат Збора на изборима 1938. године), Милојко Симеуновић, М. Костић и други. Овом приликом Немци су запалили и више кућа припадника добровољачких одреда, попут куће браће Бранислава и Александра Костића, чијег су оца том приликом стрељали. Управо зато и краљевачка трагедија није нарочито помињана након рата јер комунисти нису хтели да помињу пострадале збораше.

Због свега тога, комунистички злотвори, који су мрзели и Бога и православну веру и наш србски народ, стрељали су 1945. године свештеника Драгослава Обућину, након претходно монтираног комунистичког суђења. Међутим, мржња и лаж којима су била задојена њихова срца, који и данас прожимају следбенике те сатанске идеологије, нису нити ће икада бити јачи од љубави и истине који су испуњавали срце оца Драгослава, и који данас прожимају све нас који поштујемо његову жртву и који се водимо истим идеалима истине и љубави. Љубави према Богу, према отаџбини и према свом роду. Слава му и хвала!

Зборашка мисао/Србска Акција

       Свештеник Драгослав Обућина

Поводом 82. годишњице оснивања СДК

 

На данашњи дан 1941. године, основан је Србски Добровољачки Корпус. Првобитно оформљен на предлог Михаила Олћана од 500 добровољаца, чланова покрета Збор, настао је као последња линија одбране од помахниталог комунистичког устанка који је на јесен 1941. погодио окупирану Србију. Први је у борбу против комуниста кренуо трећи одред СДК познат и као „Ђачки одред”, назван тако јер је махом био састављен од средњошколаца и студената, а борба се водила у околини села Дражањ, надомак Београда. Тада је извојевана и прва победа над комунистима у Србији, са минималним жртвама и максималним борбеним учинком. И након тога победе су се само низале. Оне су плод не само војне спреме добровољаца, већ и њиховог снажног духа чији је темељ - вера у Христа. Та непоколебљива вера саздала је од добровољаца православну војску, која је попут Светог Георгија пробадала злу аждају, аждају са петокраком на челу. СДК је постао главни стуб реда и мира у окупираној Србији, тиме спасавајући србске главе од немачких казнених експедиција, које су биле последица сулудих антинародних акција партизана и њихових савезника. СДК се такође борио и против усташа, највернијих предратних комунистичких савезника. Током 1941 и 1942. године, добровољци су прелазили на другу обалу Дрине и бранили србски народ који се повлачио у Недићеву Србију од усташких звери. Забележено је и неколико диверзантских група добровољаца које су прелазиле на територију „НДХ" у помоћ војводи Момчилу Ђујићу, иако су Немци то изричито забранили, а одиграо се велики број сукоба са усташама и током повлачења СДК у Словенију, па и током пружања последњег отпора силама зла у Словенији, те Србски добровољци никако нису били на истој страни са усташама, како то поједини лажљивци тврде. 

Крагујевац, који је наводна „мрља" на историји СДК, јесте велика комунистичка подметачина, а добровољци су заправо спашавали Србе од Немаца и спасли су преко две хиљаде људи од стрељања, али на жалост нису могли спасити све, док су комунисти и њихови помагачи проузроковали та страдања србског народа, као и многа друга. 

Како каже Димитрије Љотић: „Добровољац је војник, који је то постао из добре воље, а не под морањем. Ако није војник, дакле, шта је? Самовољац или зловољац, - добровољац није сигурно, јер то може бити само онај ко је војник”, а добровољци и јесу били прави војници, војници у служби Бога и свога рода, војници који су се вазда борили на страни правде и Истине а против злих сила које су у служби оца лажи. Христоносни дух је био увек присутан код добровољаца, па су се тако заклињали и страдали у име Христово да ће као војска смене остварити отаџбину праву. Они јесу пали али њихове жртве нису биле узалудне, њихова идеја и њихов дух живе и даље у нама. 82. године касније, и ми настављамо њихово бесмртно дело, настављамо борбу против слугу антихриста која се може завршити само коначном Христовом победом. До тада, ми ћемо уз Божију помоћ, бити на правој страни, никада не очајавајући, никада не одустајући, и кличући:

 С' вером у Бога за краља и отаџбину!

Зборашка мисао/Србска Акција 

Отац Митрофан Матић: За нашу народну самосвојност

Кад је народ херојски збацио једно ропство, политичко и војно, недорасла снобовска елита одмах је ускочила у ново, духовно и културно. Заборавила је вредност онога што има и што је дужна да чува. Банална у својој провинцијалности и подражавању, глумила је један туђи свет, који се и сам увелико распада. Обузео ју је „сатански вихор однарођавања”. Оболели смо од одсуства самопоштовања. Зацарили су кукавичлук и нискост. Томе се мора учинити крај. Паметно, али одлучно.

_______

Кроз мрачна столећа робовања наш народ је у мукама и крви носио сан о својој слободној домовини, о својој слободној народној држави. Хималаје костију наслагао је и океане крви пролио на овом ватрометном тлу вечно бурног Балкана, да би имао своју Отаџбину и своју слободу.

Кроз тамну дубину векова носио је у срцу и души, скривено, као буктињу, пламтећу чежњу за том слободном и великом Отаџбином својом, и та пламтећа чежња носила га је у борбу с тлачитељима, у бунт, у крв за слободу, величину и самосвојност Отаџбине своје. Јунаци, мученици и страдалници давали су животе своје ношени визијом о снажној сељачкој држави на Балкану, визијом мисионарства, градилаштва и стваралаштва.

Голготске муке нису могле наш народ сатрти, понижења свакојака нису га могла сломити, јер су га вера у Бога и љубав према будућој слободној и самосвојној Отаџбини снажиле, и он је био јачи од душманског сатанизма, јачи и непобедив.

Болови и патње оштрили су снагу његову. Страдања небројена, језива и грозна била су његово чистилиште. Тукле су га све буре овога света, сва зла га морила, али чежњу о Слободној и Самосвојној Отаџбини нико му није могао ишчупати.

Презрени балкански сељаци, што су сејали легенде херојства по Балкану и Европи и у поразима певали песме богонадахнуте, срушили су многе горде и моћне многовековне империје које су га тлачиле; срушила је побеђена раја, робље незаробљено, многа надмена и уображена царства, скршила многе круне, преживела олује многих векова, увек сањајући о Зори своје слободе.

Уклети работници земље, напаћени трудбеници плуга, гинули су и умирали за нови живот народни, за васкрсење земље своје, јер су знали да после смрти мора доћи васкрсење. Умирући, они су несаломљиву веру своју у будући васкрс и чудесну чежњу своју предавали у наслеђе деци својој. И потомци тих митских, тих легендарних, паћених, мучених, презираних сељака донели су на победним мачевима слободу и ујединили народ југословенски.

Тако је постигнута политичка слобода. Али поред политичке слободе, народу је потребна, да би истински напредовао и правилно се развијао, и духовна слобода и економска независност. Потребно му је културно развијање и снажење. Стварање сопствене културе.

 

ОДНАРОЂАВАЊЕ ПАЛАНАЧКЕ ЕЛИТЕ

 

То је био један од најважнијих задатака наше младе државе и народне интелигенције. Али у том погледу код нас се још у почецима културног рада пошло кобним путем, који је донео катастрофалне резултате. Уместо да из самих наших народних врела лучимо сокове за стварање своје особене расне културе и система за политичко-друштвени живот, нас је обузела манија копирања и имитирања. Заборавио се једино правилан пут: стварање сопствене националне културе на темељима народног духа и народних, вековима изграђиваних схватања, и пошло се понижавајућим путем угледања на западну Европу, већ уморну и начету распадањем. Стресавши једно ропство, политичко, наша интелигенција пала је у друго, ново ропство, духовно и одвојила се од народа.

Занесени снобовским хуком подражавања и копирања ми смо слепо увозили, без критицизма, без селекције и оно што је у Европи давно преживело и оно што је, саздано на недуховним основама, осуђено на пропаст. Постали смо духовна колонија Европе... Познате су јадиковке наших снобова и скоројевића: како се још нисмо отресли „балканског мрака” и „сељачког задаха” и „простаклука”! Копирало се мајмунски, понижавало до одвратности, све смо чинили само да не личимо на саме себе. Наша одрођена интелигенција са променом одела мењала је и душу своју и одвајала се од светосавске народне културе. Однародивши се и утопивши се у обездуховљене периферије посрнуле европске културе, она је изгубила компас и правилну оријентацију живота и постала луталачка и циничка. Народне светиње, у име „културе” и „либерализма”, злочиначки је одбацивала и презирала. А пожудно је примала и усвајала преживеле остатке једне културе на издисају и нарави једног дегенерисаног друштва, чије се распадање види и осећа. За њу је сељак, са својом дубоком вером у Бога и божански поредак живота, са својим схватањима о породици, о поштењу, о раду, са својим правилним расуђивањима изниклим из вере, нешто глупо, просто, прљаво, неваспитано. Није реткост да и данас чујете од неког мондена и монденке, па и од скоројевића: „Ал’ си сељак”, кад хоће да се наругају човеку!

 

ДОМАЋИ СНОБОВИ И ОХОЛОСТ СТРАНАЦА

 

Читаве генерације наших интелигената до наших дана биле су прожете жељом да се сав рад код нас усредсреди на томе да што више личимо на Европљане: и у оделу, и у речима, и у обичајима и у духовној структури. Наш лепи и богати народни језик постао је одједном простачки, зато треба што више страних речи говорити!

Наша лепа народна ношња постала је тешка, неукусна, сељачка, зато је треба одбацити. (...)

А заборавља се да ниједан народ у Европи и ван ње нема тако лепу ношњу као наш народ. Поред њене лепоте која очарава, поред њене уметничке вредности, која је ненадмашна, треба истаћи и њен значај за морални и економски живот. Наша народна ношња стварана је вековима, насупрот европској, коју често преко ноћи измишљају разне варалице и обесне жене Париза. Нашу ношњу стварале су тихо наше мајке и сестре у давнини и у њој изражавале своју танану уметничку душу и нежну осетљивост; док је европској (варошкој) ношњи често једини циљ рушење стида код женскиња и последица економско осиромашавање.

Од подражавалачког става према Европи код нас је створена страховита пометња у свим гранама народног и друштвеног живота, а поред тога створен је дубок јаз између народа и интелигенције, који има карактер међусобног рата.

Због тога што сами себе нисмо поштовали и своје светиње волели и ценили, и странци су почели на нас гледати с висине, као на неку земљу колонију, где је народ дивљи и ратнички. Балкан је за културног Европљанина егзотична земља, коју треба просветити у сваком погледу. Колика је та самоувереност странаца и њихова охолост према нама, види се и по томе, што су покушали и Хришћанству да нас науче. Нас, који смо 500 година бранили Европу од варварских Турака и живели витешким хришћанским животом, у самопрегоревању, мучеништву и самоодрицању и гинули за идеале хришћанске и човечанске!

Сматрамо да постојање Хришћанске заједнице младих људи посведочава да су Европљани и хришћанству покушали да нас науче. Да одмах кажемо: немамо ништа против тога да се људи моле Богу на свој начин, нити смо против тога да се окупљају људи који верују. Прелазимо и преко тога (јер немамо за то, за сад, никаквих доказа) што се говори да је та хришћанска заједница младих људи у вези са масонеријом или чак и један огранак те међународне конспираторске организације. Али не одговарају нашем народном духу они снобовски чајеви, течајеви шаха, пинг-понга и чега још не, што их та хришћанска заједница младих људи врши у вези са молитвом. Такав начин побожности туђ је нашем народу. Зашто уместо те енглеске хришћанске заједнице не би сличне просторије имала у Београду наша Народна Хришћанска Заједница, која је никла на нашем народном тлу, као побуна народна на послератну поквареност и имитирање Европе? Е, али народну хришћанску заједницу, створили су наши сељаци у опанцима и гуњу, прости, нешколовани, скоро неписмени, а хришћанску заједницу младих људи донели су нам културни Енглези да науче хришћанству нас Балканце, војнике мученике и фанатичне носиоце Хришћанства. Ми се дивимо хришћанској свести Енглеза, које иначе ценимо као народ, али оспоравамо им право да нас кроз овакве организације приводе и поучавају хришћанству, јер је наш народ крвљу и животима посведочио приврженост и верност Христовој вери и није потребно да га други њој приводе и о њој нам приповедају кроз шах, пинг-понг и снобовске чајеве...

 

ПРОТИВ ДУХОВНОГ ЈАЊИЧАРСТВА

 

Докле ће код нас више да се поштује и прима све што је страно, туђе, а да се одбацује све што је наше и израз нашег духа? Зар је туђе боље од нашег? Зар смо народ духовно сиромашан и без вредности? Зар је мало било имитирања и угледања на друге? Где је снага нашег духа и духовни хероизам наших предака? Где је наше право, расно стваралаштво?

Још мора трајати наша борба за слободу. За слободу нашег духа и нашег живота. Ми Балканци, мисионари слободе и фанатични борци за њу, још нисмо завршили своју улогу. Ми морамо стварати самостално, без имитирања и копирања. И морамо, пре свега, стрести са себе све трагове туђинских утицаја који спутавају наш расни дух словенски да дође до изражаја.

Туђински дух веје целокупним нашим јавним животом и духовним стварањем. Наше је друштво скроз поевропеизирано, однарођено и разривено туђинштином, лажном културом и противнародним духом. Такво друштво ставило је свој разорни печат на живот и развиће и јединке и народа и спутава их у самосвојним настојањима.

Такво друштво треба лечити.

Цркву нашу светосавску и овде чека тежак али неодложан посао. Црква мора зауставити сатански вихор однарођавања и повести одлучну борбу против туђинштине у свим доменима јавног живота.

Црква мора загрмети и систематски радити против духовног јањичарства, које је врло честа појава у данашњем друштву.

У општој збуњености и неизвесности данашњице, наш народ свакако с правом очекује да му његова родна црква укаже исправну оријентацију у вртоглавој садашњици и осветли пут ка будућности. Пригушена народна свест и стрепња где ће се испољити ако не кроз народну цркву.

Црква треба да врати нашем народу веру у нашу духовну снагу, у наша духовна богатства, у наше развојне могућности и у наше здраве традиције. Веру у нашу светосавску и косовску самосвојност. Јер је народ почео сумњати у себе.

А ми смо, у ствари, јуначка нација. Наше јунаштво је више морално-духовног и човечног карактера. Ми смо увек имали јуначки став према животу. Али сада смо и ту поремећени. Јунаштва нестаје под ударом раслабљујућих сила туђинштине и сатанских разорних идеја које убијају наш народни дух. Дух чојства, јунаштва, домаћинства и поштења потиснут је и погажен. Наш јавни друштвени живот обојен је кукавичлуком, ниским страстима и гадостима сваке врсте. И ми смо стварни духовни робови.

Али не може вечито тако бити. Такав начин живота већ је огадио. И има пуно знакова да код нас почиње буђење и освешћење. Рађа се побуна против ропског става наше однарођене интелигенције и против ненародног духа у вођству нашег духовно-културног живота.

И треба свима јасно показати да ми нећемо да напуштамо нашу светосавску и светолазарску етику.

Ми нећемо да будемо измећари, имитатори и шегрти туђи, већ самостални и самосвојни ствараоци.

Ми хоћемо да стварамо нашу расну светосавску народну културу.

Ми нећемо дух туђински, већ дух народни, дух моралног хероизма и духовног уздизања.

И само тим путем идући спашћемо народ наш од културне заосталости и духовног изумирања. 

Извор

Титов напад на Србију

 

Од почетка своје борбе, комунисти су желели и више пута настојали да се учврсте бар у једном делу Србије. У једном тренутку, као што је напред речено, њима је то пошло за руком када су били успоставили такозвану ,,Совјетску Ужичку републику". Али, то су они могли да постигну само док су српске народне снаге биле разједињене и док многи кругови још у Србији нису сматрали да је комунизам заклети непријатељ и да с њиме не може бити, по народ и његово ослобођење, корисног споразума. Комунизам се вешто камуфлирао, служио се лукавством и притворством, својој борби давао је сасвим другојачији изглед, претстављао се као борац против окупатора, искоришћавао националну осетљивост и многе сентименте српског народа; дуго времена пред народом комунисти су се приказивали и као војници Краља Петра, а једно време ширили су вест кроз народ као да се Краљ Петар ll верио са ћерком Јосипа Стаљина - Светланом; на својим зборовима тада су истицали Краљеву слику поред Стаљинове... Међутим, сам народ - широки слојеви његови - много пре него многи водећи људи, политичари и високи интелектуалци, брзо је прозрео комунисте и схватио њихове крајње циљеве. Сеоски домаћини су ми говорили: „Чим смо видели да комунисти пале општинске архиве и књиге, нама је било јасно да се они не боре против окупатора него да су им други планови пред очима. Јер шта може да нашкоди Немцу ако ми спалимо све наше сеоске општинске архиве! То може да користи само нашим ђилкошима и непоштеним људима, који одговарају за разна недела и за неплаћање пореза...”

Од времена када су сви тадашњи водећи национални људи, било услед стицаја околности било пак свешћу стеченом искуством, дошли до мишљења, да је комунизам заклети противник и да с њиме не може бити сарадње и споразума у интересу народне ствари, комунистичка „народно ослободилачка војска” није могла да стане на тло окупиране Србије. Само мањи одреди њихови и тројке могли су тада да опстану у Србији, мењајући често своја скровишта.

С пролећа 1944, месеца марта, Тито издаје наређење својој другој и петој дивизији - својим елитним јединицама - да предузму офанзиву против Србије. Партизани-комунисти желели су тада да загосподаре извесним стратегијским тачкама на Југу Србије - Јастребац-Копаоник - и да се повежу с бугарским комунистима. Пошто би заузели ове положаје, они би, у згодном тренутку, кренули у напад на остале делове Србије.

На ову Титову офанзиву Србија даје одговор јединством свога националног фронта. Четничке јединице Драже Михајловића, под командом мајора Цветића (Јаворски корпус), капетана Звонка Вучковића (Први равногорски корпус), капетана Предрага Раковића (Други равногорски корпус), Жике Марковића (Косовски корпус), итд. раме уз раме воде заједничке борбе на реци Ибру и другде са добровољачким јединицама под командом мајора Воје Димитријевића (IV добровољачки пук), Марисава Петровића (II добровољачки пук), капетана Ратка Обрадовића (Први батаљон I добровољачког пука), Први батаљон III добровољачког пука и са одредима Српске Државне Страже под командом потпуковника Редића, команданта Краљевачке области. Борбама је руководио заједнички оперативни штаб, на чијем се челу налазио начелник штаба Српског Добровољачког Корпуса, потпуковник Радослав Таталовић.

Борбе су отпочеле 30-31 марта у ноћ и први задатак - одбрана Ибарске долине - у потпуности је извршен. У једном критичном моменту, када су јаке партизанске снаге навалиле на положаје Првог батаљона IV добровољачког пука и када је изгледало да ће партизани пробити фронт, скочио је на тешки митраљез јуначки командант овог добровољачког батаљона, поручник Радојко Ђурић, викнувши: „Добровољци, ко је с нама?” Цела његова јединица једногласно, као по договору, одговара: „Бог!” Громогласни узвик даје изванредну снагу борцима који из одбране прелазе у пробојан јуриш. Радојко Ђурић пада у тој борби пресечен снопом зрна из непријатељског митраљеза успевши да викне својој јединици још само: „Напред, живео Краљ!...” Радојко Ђурић као ранији командант четничке јединице, увидевши после кратког времена ко су комунисти, први је новембра 1941. на своју руку напао на Титову „Совјетску Ужичку републику”. Тиме је био раскинут споразум четника и партизана-комуниста...

Титови комунисти-партизани доживели су незапамћене поразе. Они су сачекани у долини реке Ибра, ту су разбијени у крвавим и тешким борбама и нагнани у бегство.

Бошко Н. Костић

(Одломак из књиге „За историју наших дана”)

Царски пут и странпутица

 

Ми нисмо имали само љубави за свој народ. Ми смо му се и дивили истински. Као кад човек застане пред изванредном величином или лепотом.

Јер љубав према свом народу је редовни становник душе нормалног човека. То је проширење оне богомдане чуварке сваког бића, љубави према самом себи. Али човек може волети а да се не диви.

Ми смо међутим волели свој народ и дивили смо му се.

Нисмо, разуме се, никад говорили о његовој култури, нити се њој клањали (јер што рекао владика Николај, кад је Бог забранио клањање својим великим делима, сунцу и месецу, како ћемо се клањати ми својим малим делима?). Али смо се дивили зато његовој видовитости.

Нема народа који је тако видовито кроз метеж своје историске прошлости сагледао главну нит и главни смисао њен, као што је наш.

Нема народа који је у догађајима што су се пред њим нашли, умео да нађе своју стазу да пође јуначки њоме, да је изгради у пут царски, као што је наш. И нико није умео, као народ тај, да језиком, реским и звонким, што уме да затутњи као бура и зачас опет умили се као једва чујни дах тихог пролећњег дана, искаже потом тај свој пређени пут, и да као у огледалу неком покаже како су га и Небо и Земља учили да се на том путу одржи.

Љубили смо га дубоко, јер смо му припадали.

Дивили смо му се предано, јер је то реткост над реткостима.

И баш је нама било дато да запазимо да смо отпочели губити, као народ, ту богомдану видовитост.

И баш је нама било дато да окусимо ту горчину, горчију од сваког пелена, да опазимо све јасније знаке тог нашег општег слепила.

Али која корист, кад смо, поред свега тога, доживели да вођени слепцима, видимо свој народ како се стрмоглављује у провалију, пошто је свој царски пут напустио, заведен на стрмоглавицу?

Прелазимо преко наше личне невоље притом, да смо доживели да нам и заинтересовани и заведени довикују да смо ми издајници. То је најмања жртва коју у својој преданој љубави дугујемо свом позвању и своме народу.

Али и у томе су знаци баш наше опште трагедије.

Јер да смо и ми, као и други, говорили ласкајући, да смо на добром путу, а не, као што смо говорили, да смо добри свој царски пут напустили, - онда се не би за нас говорило да смо издајници.

Да смо говорили, као други: да је Немачка слаба, - да су Енгласка и Француска јаке, - да Совјетија води словенску и руску политику, а не само јеврејску политику светске револуције, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

Да смо говорили као други: да ће Југославију да спасе „споразум” а не, као што смо говорили да је тај „споразум” у ствари споразум о подели сфера два греха који ће Југославију појести, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

У опште, да смо говорили да је наш двадесеттрогодишњи пут славе и величине, пут царски, а не пут срама и пропасти, странпутица, - онда за нама не би викали да смо издајице.

Али ето: ми смо баш тако говорили, а не онако као што би за нас лично било угодније. Ми смо више волели да се за нас каже да смо издајници, него да стварно издајемо свој народ, не говорећи му истину, држећи га у заблуди, обмањујући га.

Па и сад, кад се на делу показало да смо (о горке наше несреће!) имали право, - да се све збило као да нам је било недостојнима дато да видимо све унапред, - и сад слепило не престаје. Опет смо ми издајници, а не они који су нас све заједно у ову несрећу увели. Опет се на нас баца камен и блато, а не на оне слепце који су својим саветима или својом заглушном виком спречавали да се прави и истинит пут сагледа.

И данас, кад одмах по нашем државном слому, свесни родољуби покушавају да укажу тешки али прави пут из садашњег нашег положаја, - подмукла пропаганда слепих вођа, гневних (што су лудо водећи доживели слом, и тврдоглаво желећи да истрају на истом путу, лудо верујући да ће на крају имати право) истим начином, каменом и блатом, гађа нас из подземља као издајице.

Ми смо хтели да очувамо своју земљу да не упадне у страховиту драму човечанства - што је јеврејство спремило слепим европским и осталим нејеврејским народима. - Ми смо зато издајници.

Ми смо хтели сад, после пропасти државе, да очувамо народ свој у миру, да би га сачували у животу и снази, без чега нема ни слободе ни величине. - Ми смо зато издајници.

Нису издајници они што су нас бесмислено увукли у страховиту и пустошну драму што је паклена мржња јеврејска и двадесетвековна њихова припрема спремила.

Нису издајници они што су нам државу разбили изнутра и тако разбијену је бацили у рат преслабу морално и материјално.

Нису издајници они што су својим сулудим саветима и делима припремили Косјерић и Скелу, Мачву и Поцерину и Јадар, Г. Милановац, Краљево и Крагујевац.

Не они нису издајници. Они су „борци за народну слободу и народну величину.”

Понављамо: прелазимо овде преко наше личне невоље, што смо то доживели и доживљујемо! Бескрајно је то ситно и мало, према стихијским размерама наше народне несреће. Па то и не износимо да се потужимо ради себе, већ да покажемо као доказ слепила.

Знамо ми да народ као целина не говори тако и не мисли тако. То говоре они што су пред његовом несрећом криви, што су га довде и довели.

Али да ми нисмо доживели то опште слепило, - зар би ико могао пред народом тако говорити, а да не буде сам бачен под блато срама и камен смрти?

Знамо ми да народ у дубоким својим деловима је и данас најприступачнији истини и да, кад је чује, одмах је и позна, и кроз сузе патње успева да види и врати се своме царском путу истине.

Али, толика је и такво копрена лажи која му је преко очију бачена, и тако је подмукла и заглушна лаж посејана око њега, да на жалост тешку, само тек после крвавих и пустошних искустава, које гвоздена и неумољива рука, као судбина, баца на његово тело и његова села и градове, успева да копрену поцепа и из густе мочваре лажи изиђе пред чисту Божију истину.

О народе наш, народе царског пута и орловских узлета, зар није боље и достојније тебе, видети свој пут далеко испред себе, а не овако као што ти то немилосрдно приређују сваког дана одрођени твоји синови, тек кад као слепац паднеш у саму несрећу?

О немој учинити, народе наш, да помислимо да си изгубио преретку и предивну снагу својих очију, што је чинила да ни кроз таму ниси пута губио, а у збрци догађаја увек им смисао схватио.

Димитрије В. Љотић

(„Наша борба”, бр. 8, 26. октобар 1942.)