Политика и морал

 

Велики је број честитих грађана који су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом. 

Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спавају. 

Јер политика је, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљају својом имовином, нежно подижу своју децу, родољубиво испуњавају своје дужности према домовини. Тим својим бригама и нежностима испуњавају цео свој живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, јер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихија, зла коб док се оком трене. 

Зато, у колико је неко брижљивији према својој имовини, нежнији према својој деци, тим више мора да има у памети питање: „Како се управља мојом домовином?” и не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, - него и они без имовине, и без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло, судбином своје државе и народа. 

Као на броду каквом, што путује морском пучином, што путницима главно питање мора бити: „Како се управља бродом коме сам поверио своју породицу, себе и своју имовину?” тако, и са апсолутно истим значајем мора грађанин да поставља себи питање: „Како се управља мојом домовином?” 

Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава кад заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина стократо потврђена историјом. Али, ако би се хтело рећи да политика по правилу не може имати честите људе за своје спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити, - онда се заиста морамо чудити како после тога могу мирно спавати честити грађани. 

Јер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнаду да је чувар њиховог имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што смо рекли, много веће ствари у питању. 

И зато баш онај ко је рекао да политика по правилу нема везе са честитошћу, и после тога мирно спава, нека зна да је најнебрижљивији домаћин и најбездушнији отац који се да замислити. 

I 

Они који овако мисле као да хоће да кажу да је честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда само зато што над њиховим радом и држањем постоји надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога. 

Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног, неземаљског морала. Мада верујемо да нема ствари на земљи која се не би тицала и највиших небеса, с тог гледишта о свом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересује чисто са његове политичке стране. То јест могу ли се, на крају крајева, у политици постићи добри резултати, ако се, пренебрегну они захтеви морала, које обичан грађанин у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним. 

Нама лично изгледа да је заиста незгодно да се о овоме и може расправљати. Али док је нама то у тој мери јасно, дотле је цео јавни живот засићен супротним веровањем и држањем. Одговарамо само својој дужности независног и слободног јавног гласила кад о томе пишемо.

II 

Лаж је велики порок у приватном животу. На кратким стазама међутим, помаже. За дугачке није ни мало подесан; брзо се открива. 

Чудо је како се код такве њене особине могла тако да одомаћи у јавном животу, где треба све да је прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или је то опет знак да и у јавном животу, влада политика кратких стаза. 

Лаж у јавном животу ствара лажне ситуације,то јест такве положаје у којима, и ако сви знају да је друкчија стварност, јавно и озбиљно се говори сасвим друкчије. Али кад је велика јавност искључена, онда се из уста која су говорила јавно једно, чује сасвим супротно. 

Тако се дешава да рецимо од најистакнутијих присталица највеће државне странке јавно слушамо једно; а у ужем кругу, о њиховој великој странци, управо сасвим друго, онако како је истина, и како би се једино могло говорити. А кад запрепашћени таквом дволичношћу, запитамо за узрок друкчијег јавног држања, добијамо одговоре у којима се лаж нескривено признаје (јер се порицати не може), али се одговорност баца на општу политичку ситуацију и овакво држање представља великом политичком мудрошћу, - а остали свет, који тако не ради, као наиван, лишен здравог политичког смисла. 

Кад је сад у скупштини изнет случај уговора за грађење жељезница, настала је једна таква мучна ситуација. И ако је свима и свакоме било јасно да изнети случајеви представљају једну од најтежих ствари, посвему што се открило, место одсечне изјаве достојне положаја и изнетих тешких ствари, дата је изјава, која целу ствар представља као „сукоб два инжењера”, - и ако је цео свет осетио да је то био стварно сукоб двеју савести. - Ипак је, изгледа, та изјава пљескањем примљена и од толиких људи - иначе честитих у приватном животу - не нађе се нико да ту ствар назове њеним правим именом. 

У дому где родитељи живе у међусобној лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажју, родитељима узвратити. Разуме се, опет лажју. Не може бити друкчије у државној заједници. Државни управљачи видеће, у свима случајевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине, - како тих врлина, које су се у парадама лако испољавале, нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, јер лаж засићује целу атмосферу и њеном утицају сасвим су недовољна препрека „правила службе” - кад они људи знају да су толика друга Правила, већа и важнија од „правила службе” њихови претпостављени повредили. 

III 

Довољно смо истакли савремено схватање власти, које су примиле све државе под утицајем хришћанства: служба ближњем.

Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи. 

Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкција за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина, штете материјалне, и не би требале да се десе, - али то ће држава издржати. 

Материјално је заиста тако, - морално није тако. 

Питали пријатељи једног вишег државног чиновника у унутрашњости пре десетак година - чије су злоупотребе биле опште познате - како га није страх од тога што ради, а он одговори: „Е мој пријатељу, тај и тај Министар награбио милионе, па ником ништа, - а ја узмем по неку хиљаду, па сви на мене заграјали.” 

За нас је онај одговор био откриће праве штете од злоупотреба власти. Заиста права штета није материјалне, већ моралне природе. Ко може тражити да практиканти не одлепљују марке, ако они верују да у хијерархији изнад њих, недела расту са већом влашћу? Откуд се може очекивати да ће мали људи, изван државне службе, у озбиљним животним тегобама победити разна искушења кад верују да далеко моћнији тако не раде? На тај начин, разгубни утицај рђавих примера одозго све извраћа, и тако општи морални ниво у држави пада.

Показали смо у два најкарактеристичнија примера (лаж у јавном животу и злоупотреба власти), - да, на крају крајева, с чисто политичког гледишта, политика мора ићи у корак с моралом, јер се неморал свети народној заједници као и појединцу. 

Највећи део човечанства верује да је морал откривен с неба. 

Ми пак мислимо, и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самој природи ствари. При сваком брижљивијем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак најсигурније води повољним резултатима. Да управо, најбоља економија живота народног захтева поштовање моралних прописа. 

Зато је народ, из свог исконског искуства, и исклесао ону дубоку реч: „Правда држи земљу и градове”.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина”, број 11, 6. мај 1934. године)

Сељак и демократија

 

...Демократија, демократија, демократија. Та реч нам уши заглуши, очи засјени, уста затвори.

Демократија, слобода, једнакост, братство. Прашина коју нам у очи сипају, демагогија са којом нас хране.

Заиста демократска слобода достигла је највишу тачку у несметаном вршљању и шпекулисању. Довољно је узети дневне новине па да човек увиди огромну провалију коју је створила либерална демократија. Разне афере, проневере, уцене, отворена и нескривена пљачка разних домаћих и страних шпекуланата извукли и исисали су задњу пару из сељакових руку.

Последице слободне демократије свуда се виде...

Када све ово видимо, остаје нам Једино да завапимо: Боже, Боже, спаси нас ове и овакве демократије.

Говоре нам о једнакости. А бесомучно се гурају и намећу за туторе, вође и заштитнике. Довољно је погледати у прошлост и садашњост па да се види ко је био у скупштини, у бановинском већу и на свим местима где би требало и сељак да дође и каже своју реч.

Демократско братство, које они исповедају састоји се у бацању мрвица.

Сељак треба да једном узме своју судбину у своје руке. А то ће бити онда, када он као сталеж буде бирао и слао само своје сталешке претставнике, своје другове и сапатнике да га они заступају у парламенту, сенату, бановини, општини и свугде где интереси сељака као сталежа треба да буду заступљени.

Сељак тражи да једном за увек нестане свих тих посредника између њега као произвођача, и других народних слојева као потрошача, и обратно између произвођача и њега као потрошача. Тек онда ће сељак као сталеж осетити правду, једнакост и братство.

Збор хоће да држава буде свима мајка, а не једнима мајка, а другима маћеха. Збор хоће сталешку задружну државу, где ће сви сталежи према своме броју и бити заступљени и где се неће моћи разни шпекуланти натурити за претставнике других сталежа, као што демократски систем садашњице практикује. Ето то хоће Збор, и зато сељак и ступа у његове редове са вером да ће и њему једном сванути бољи дани и доћи боља будућност. Зато се и хвата у коштац са мрачним силама либералне демократије, да би му једанпут заиста дошла права и истинска правда, једнакост и слобода.

Мирко Радић

(„Отаџбина” бр. 108-109, 12. априла 1936. године)

Бесмртни Учитељ као христоносни витез Идеје

 

Навршила се још једна годишњица пострадања нашег неумрлог учитеља Димитрија Љотића. Учитеља, надахнутог науком Христовом, коју је исповедао и личним примером и речју. Као што је његов пријатељ Свети владика Николај казао о њему, он је био: ,,духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца србскога, чари и истине србске. Он jе био идеолог хришћанског национализма."

Суштина Љотићевог духовног поимања политике, односно тежње ка стварању хришћанског односно светосавског израза у савременој политици, несумњиво је одраз његовог хришћанског духа и његовог дубоко хришћанског животног исповедништва. Зато је, нарочито пред крај трагичне ратне епопеје, својим саборцима стално указивао на то да Збор није (само) организација већ (пре свега) организам. Организације и организаторско деловање, јесу неопходни као оруђе, али суштина Збора коју је Љотић имао пред очима, јесте организам као другарска заједница духа и мисли, где је мерило свега - Христос. И ту свако питање напредовања и питање искорењивања погрешака, не може бити питање организацијско, већ питање органско и духовно. Не може се у том погледу учинити ништа без Христа и без наше сталне везе с Њим, а кроз Цркву Његову. Политичко-идеолошко дело и мисао треба да извиру баш и такве везе. Јер управо то је мисао Збора као спој најдубљих сила и вредности традиције и новог пута данашњице. Таква поставка и идеологија, представљају заветни континуитет са борбом наших предака за Божије дело. У том смислу, Љотић није измислио идеју Збора, он ју је само препознао, уболичио и именовао, преточивши њен исконски импулс у савремену политичку идеологију хришћанског (светосавског) национализма, а сви они који је делатно исповедају и заједнички сведоче, јесу саборци који сачињавају  организам. При томе, формалне организације попут покрета Збор некада или нашег Покрета данас, јесу оруђа у функцији развитка поменутих организама, као и оруђа ширења поменуте идеје и идеологије. Дакле, и Љотић је под појмом ,,Збор", примарно имао у виду идеју и организам (као другарску заједницу духа и мисли, где је мерило свега - Христос), а секундарно, под наведеним појомом, имао је у виду саму организацију - ЈНП (потом НП) Збор.

При томе, само они збораши који су везани за Христа, јесу део  поменутог организма,  прожетог међусобном другарском љубављу и једномислијем. Зато је Љотић у свом ,,Писму друговима" пред крај рата, указао на разлику између ,,правих збораша" и ,,збораша који нису збораши". Јер је било и оних који су позвани, а нису правилно или потпуно схватили зборашку мисао чија се христоцентрична есенција уз православност, у потпуности испољила и заокружила баш и вихору рата, када је као спољна опна, отпао од ње ванзаветни југословенски натрун.

Сви горенаведени чиниоци  науке  Учитеља, верно се огледају и у његовом прокламованом аксиому о томе да је довољно и само 300 доследних збораша огњеног и јеванђелског духа, који ће бити носиоци истинског хришћанско-националистичког препорода. Говорио је: ,,Када буде 300 збораша као три стотине светаца, упаљене Христове буктиње у земљи нашој, онда ће се у њој видети светлост, а тама ће одбећи у царства друга. По светлости тој ће лако бити свима да виде пут, и народ ће поћи и неће лутати. А онда ће бити све друкчије, и у цркви, и у школи, и у држави, и у градовима, и у селима, и у привреди, и у политици, и у породицама. Ових три стотине људи биће толики извор светлости, чистоте, снаге, разума и сваког добра, да ће цела наша земља замирисати небеским мирисом."

Ова мисао несумњиво происходи из јеванђелске поуке призиву да носиоци хришћанског духа буду со земљи и светлост свету (Мт. 5, 13-19). Да буду оно мало соли којом се много хране може осолити.

Стога, ни у тренуцима трагичног овоземаљског пораза србских националних снага 1944-45. године, и надолазеће комунистичке окупације, Љотић није клонуо, напротив. Зрачио је оптимистичким и победничким христоносним духом, знајући да иза тамних облака сија златно Божије сунце које чека сунчане људе сутрашњице. У том духу, мисао Учитеља о превасходству соја над бројем и значају моралне спреме и непоколебљиве вере у победу, посебно је упечатљива у једном од његових последњих чланака под називом ,,Нови рат", где каже: ,,Имао сам прилике да говорим пре десет недеља са младим вођом једне балканске антикомунистичке борбене организације. Задивила ме је његова вера. Рекао ми је: 'Само пет људи ако остане живо у нашој организацији, ми ћемо победити, победиће наша мисао.' Осећала се таква снага иза тих речи, да се уопште није могло сумњати. Ма како изгледало невероватно, било ми је сасвим јасно да заиста пет људи вођени оваквом вером морају победити."

Надахнути оваквом мишљу, и верујући у победу те мисли, и ми настављамо нашу борбу коју водимо делима и словом. Борбу за испуњење Завета, Богу, отаџбини и роду!

Подвиг и борба!

М. Д.

(„Светло Истине”, билтен Зборашке Омладине бр. 2, јуна 2023. године)

Димитрије Љотић - 79 година у Небеској Србији

 

На данашњи дан пре 79 година, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије Љотић. Ко је био Димитрије Љотић? Био је пре свега православни хришћанин и србски, светосавски националиста. Био је учитељ који је учио којим путем треба да иде србски народ: путем Христа и Његове науке, путем родољубља и светлих народних традиција. Путем Збора, покрета чији је један од оснивача, председник и главни идеолог био управо он. Овај покрет је од свог оснивања водио љуту борбу са свим интернационалним и овдашњим разарајућим снагама које су ударале на србски народ, а вођа те борбе био је управо наш Учитељ, како су Љотића од милоште и поштовања звали други збораши. Он је своју борбу водио бескомпромисно, без споразумевања са злом, не као популистички партијаш него као искрени родољуб, и зато су га одувек прогонили, клеветали га и мрзели сви они који то нису били, како тад, тако и данас. О југословенству Димитрија Љотића би могло да се говори много, и ми смо о томе већ опсежно писали. Он јесте био искрени и интегрални Југословен, јер на темељу тада раширене заблуде о Хрватима као једном реалном историјском и Србима братском народу, логично је почивала теза о истоветности и узајамној државно-судбинској повезаности свих јужнословенских народа. Међутим, од његове југословенске заблуде, србски народ није имао никакву штету, а пошто се под ратом и окупацијом Југославија распала, Љотић је свој државотворни дискурс потпуно свео на србске оквире. У сваком случају, Љотић је знао да само једна велика и јака држава и снажан балкански савез који неће бити марионета великих сила, могу спречити слом, односно улазак србског народа у вртлог крвавог рата и револуције. Нажалост, на несрећу целог србског народа, нико од водећих људи у тадашњој Краљевини Југославији није послушао Љотића, и уследио је Априлски рат. Дошао је крвави распад државе и 4 године терора над Србима у Другом светском рату, који се наставио у наредних 55 година терора под влашћу комуниста. За време Другог светског рата и немачке окупације, Димитрије Љотић није био сарадник Немаца ради свог џепа и себе, већ ради опстанка свих Срба и помоћи онима који су били ван Недићеве Србије. За све те четири године Димитрије није узео ни једну марку од Немаца, напротив, живео је изузетно скромно, готово монашки, о чему сведоче бројни људи који су проводили време са њим у то доба. Он није имао свој аутомобил, иако је могао да га има, носио је стара одела и старе ципеле, одбијао је да му се купује ново јер он тада није бринуо за себе, већ је бринуо искључиво за србски народ, бринуо се за наш опстанак. Служењу Богу и борби за народни опстанак, посветио је целог себе, и због неизмерне љубави према свом страдајућем народу, лично се саживео са народном судбином, што је приметно и по наглој физичкој промени његовог лика тих ратних година, када је (у својим педесетим годинама) почео да изгледа као неко ко има бар седамдесет. Због те своје посвећености народном опстанку, он је и погинуо тог 23. априла 1945. године, када је журио да стигне да се састане и поздрави са владиком Николајем Велимировићем, његовим великим личним пријатељем, и патријархом србским Гаврилом Дожићем. Уз све недаће које су снашле на путу до одредишта њега и његову пратњу, и све претеће опасности на путу, Димитрије је био одлучан да стигне на време. Због непажње возача, који је имао велику диоптрију и возио те ноћи са угашеним фаровима због могућег присуства партизана у тим крајевима, аутомобил у ком се налазио Учитељ, пропао је кроз урушени део моста преко ког су прелазили. Димитрије је погинуо на месту. Сутрадан су их нашли четници Динарске дивизије и одржано је опело у капели ове јединице. Тада је владика Николај одржао свој чувени говор над одром Димитрија Љотића, који треба свако да прочита пре него што се усуди да говори ишта о Учитељу. Након Димитријеве смрти уследили су слом националних снага у Словенији и емиграција преживелих, а у Србији и целој Југославији комунистички терор. Али, како је рекао и сам Љотић 1941. године, тако се и десило: „Победе ли бољшевици, они ће мој народ сасећи до корена, али корен ће остати; и после низа година, пет, десет, или педесет, из корена ће нићи нове младице. Корен ће остати жив”. Ми смо те нове младице из корена сасеченог србског стабла, младице које настављају да бескомпромисно сведоче својим животом идеје Збора и Димитрија Љотића, нашег Учитеља, и које ће донети победу тим идејама и коначну слободу србском народу, уз помоћ свемогућег Бога.

Слава Димитрију Љотићу!

Зборашка мисао/Србска Акција

Англо-aмерикански крвави дарови

 

Претседник Српске владе, генерал М. Ђ. Недић одржао је 24 ов. мес. говор на радију у коме је рекао између осталог:

Београде, наш бели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!

Ко су ови, што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: деца и мајке из Општинског породилишта у Крунској улици, које је било понос Београда, деца из Дечијих склоништа из Звечанске улице; чујте даље: мирно београдско становништво са Бајлонове пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна и толико друго.

Ви ме гледате раширеним зеницама, јер знате да ту нема ни војничких објеката ни немачких станова, а камоли шта друго.

Они, просвећени Вандали, нису ни гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране!

Питате зашто?

И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. године, да сте на погрешном путу.

Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донели су вам крваве дарове, вама и целом српском народу.

Пре неки дан напујдали су Тита да улети у Србију, и два округа, Ужички и Краљевачки опљачка до голе душе, пороби и побије.

Ви сте и после тога говорили: неће нас Енглези.

Пет пута Англо-Саксонци бомбардују Ниш, три пута Никшић, а ти бели мој граде Београде, у једној лудој самообмани велиш: неће нас Енглези.

Верујеш ли данас да тебе неће?

Наши савезници ти шаљу црнце и Кинезе као пилоте да ти покажу, да је данас век трговине, да нема милосрђа, нема опроштаја.

Ти, Београде, ипак верујеш да то није истина, да ти то подмеће пропаганда.

Ја протествујем у име Српске владе, пред Богом, Српским народом и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, наши савезници, због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године.

Дижем глас против ових просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.

Клањам се пред свим невиним жртвама и зовем све београђане да се врате самима себи, мајци Србији и Српству, на њих само да мисле јер као што видите у свету, браћо, нема љубави.

Слава жртвама енглеско-американског терора, мученицима нашег мученичког Београда!

ЖИВЕО СРПСКИ НАРОД!

ЖИВЕЛА МАЈКА СРБИЈА!

Генерал Милан Недић

(„Српски народ”, Београд, 30. априла 1944. године)

Трагедија србског народа - порука будућим покољењима

 

Бог је узео себи Димитрија Љотића како рече епископ Николај Велимировић - „као највећу жртву”. Американци су ђенерала Милана Недића предали Титу. Енглези су ђенерала Косту Мушицког уручили Титовим комунистима. Британска обавештајна служба помогла је да комунисти похватају ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике. Удружени Англо-Американци су, такође, изручили партизанима неколико највиђенијих сарадника ђенерала Милана Недића.

Комунисти су хтели да изведу на суд председника Српске владе армијског ђенерала Милана Недића. Желели су да му јавно суде и да га јавно блате. Ђенерал Недић је одлучношћу јунака и мученика одбио да му суде међународни завереници и злочинци. Зато су га убили октобра месаца 1945 године, па његово тело избацили кроз прозор објавивши, да је ђенерал Недић извршио самоубиство.

Ђенерала Драгољуба Михаиловића, заједно са Љотићевим, Недићевим и његовим властитим четничким сарадницима, комунисти су извели на суд. За Јосипа Броза Тита и Комунистичку партију Југославије сви су они били једно исто: противници комунизма. Зато их је требало све ликвидирати. И Тито их је побио. На дан 17. јула 1946. године комунисти су побили: ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике - Радослава Радића и Милоша Глишића; сараднике ђенерала Недића: Драгомира-Драгог Јовановића, Ђуру Докића, Велибора Јонића, Танасија Динића и Бошка Павловића; Љотићевог најоданијег саборца и Команданта Српских добровољаца ђенерала Косту Мушицког. Докле су били живи, нису могли бити једно, јер није дала пуста српска неслога. У самртним часовима Тито их је ујединио, јер су сви они за њега били једно: љути противници комунизма. Овај факат требао је да памети поучи српски народ за сва и вечита времена. Нажалост, до данас још није. Иако је све ове верне синове српског народа Тито ставио под један нож и један митраљез, јер међу њима није правио разлике, дотле несрећни Срби једне праве свецима и цркве им подижу, а другима пљују на гробове, не дозвољавајући чак ни воштаница да им се упали за покој мученичких душа. А Бог све то гледа, па зато и дозвољава да црвена куга притиска Отаџбину и целу нацију више од једне деценије. И само Он зна докле ће још безбожје тамо царовати...

Тако чине Срби. А шта, пак, раде западни Савезници, такозване светске демократије? Њима је потпуно овладало пометеније ума, те чине управо оно што користи међународном комунизму. Тргују са безбожницима, продају им народе и земље као најобичније ствари, помоћ им дају, на власти их одржавају, помажу им да вешала дижу и да државе у гробља претварају. Разуме се, ништа то не бива без Божијег удела. Сам Бог је дозволио, да комунизам овлада једном трећином света да би ставио до знања оном још слободном делу, шта и њега чека ако Бога и Христа не пригрли свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом.

После Првог светског рата Бог је опомињао народе Савезом Совјетских Социјалистичких Република. После Другог светског рата, када се још више зацарио неморал, када је богоборство узело још више маха, Бог опомиње народе не само СССР-ом, већ и многомилионитом црвеном Кином. Господу је стало, да земље и народи нанова пригрле наук Његовог Јединородног Сина Господа Исуса Христа. Зато и шаље тако страшне опомене. Уколико их људи схвате, може комунизам пасти пре него што се то ико нада. А може се десити да се сасвим рашири, да сви људи осете разлику између Бога и Антихриста, вере и безбожја, па тек после да се сруши када људи скрушено завапе: „Боже, доста је више!”

Ради свега овога, узалудно је уздање да ће српском народу Англо-Американци, западне демократије, силни и моћни повратити слободу. Никада је они српском народу нису ни давали. Напротив! Свагда су га само гурали у ланце и ропство. Своју слободу српски народ је увек изборио сам својим чојством и својим јунаштвом. И нову слободу српски народ ће, уз Божју помоћ, изборити сам, али тек онда, када њиме потпуно овлада право чојство и истинско јунаштво. Уз то, свагда да има на уму, да само и једино:

ГОСПОД ЦАРСТВУЈЕ!

Боривоје М. Карапанџић

(Одломак из књиге „Грађански рат у Србији 1941-1945”, Кливленд, Охајо, САД 1958. године)

Димитрије Љотић у предвечерје Другог светског рата

 

У овом тексту, објављеном 1939. године, у предвечерје Другог светског рата, Димитрије Љотић јасно износи своје погледе и ставове поводом тадашње геополитичке ситуације, који су подразумевали невезивање ни за једну осовину (сукобљену страну), насупрот лажима које износи комунистичка историографија о наводној Љотићевој безусловној привржености Немачкој.

Ако прилике у свету посматрамо са извесне висине која нам обезбеђује да многе детаље не видимо, али да главне линије уочимо, онда морамо доћи до следећих запажања и закључака.

Три сите силе (Велика Британија, Северне Америчке Државе и Француска), које свет по оделу њиховом зове демократијама и три гладне силе (Немачка, Италија и Јапан), које свет зове тоталитарним државама, покретане империјалистичким и капиталистичким мотивима иду ка новом светском сукобу.

Прве три силе би хтеле да очувају своје садашње позиције у свету, друге три силе пак хоће да своје садашње стање, које с правом или без права сматрају (у то не улазимо) недовољно повољним, поправе било на рачун оне прве три силе, било пак на рачун малих и средњих држава.

Седма сила (Совјетија) боји се тог сукоба, ако би она непосредно и свом снагом у њему требало да учествује, а жели тај сукоб, ако би он био даље од њених граница, па би њено евентуално учешће увлачило је или само техничким трупама, или пак само продајом ратног материјала. Јер док првих шест сила као првенствени мотив свога уласка у будући сукоб имају одбрану, односно заузеће територија, дотле је мотив ове седме силе чисто идеолошки: одбрана бољшевичко-марксистичког поретка код себе, а још више изазивање кроз тај међународни сукоб опште светске револуције и преко ове, уз њену помоћ, успостављање бољшевичко-комунистичког режима у свету. Отуда је њен страх да у рат не буде непосредно увучена, јер би последица тога, због политичког, економског и организационог стања у земљи, била пад совјетског режима пре него што револуција избије код осталих. А отуда и њезина жеља да тај сукоб, ипак и што пре, избије, али без њеног учешћа.

Осма сила (Кина) је потпуно пасивни елеменат у овој будућој драми, јер није себи дала минимум организационе снаге потребне њеном значају.

Али поред ових сила, држава, субјеката међународног права, постоји и девета сила, која нема државне територије, али има своју светску организацију. Та је сила јеврејство. О њеној акцији у спољнополитичким односима први и једини говорио је у нашој народној скупштини, наш тадашњи зборашки посланик, друг Лазаревић.

Јевреји су одувек имали своју национално-верску организацију. Она је увек била тајна. Али су зато биле видљиве последице те тајне верско-националне организације. Али откако их је победа индивидуалистичке мисли кроз Француску револуцију, ослободила подређеног положаја, у коме су их дотле држали заштитни системи народа у чијој су средини живели, њихов до тада постојећи, али недовољно велики утицај порастао је у тој мери да су они данас постали не само у највећој мери господари материјалних добара човечанства, већ и невероватно утицајни чинилац у чисто философским, моралним и духовним стварима. Показало се нарочито да сваки рат за ових 150 година од Француске револуције подиже њихов утицај код сила које су ратовале, пошто њихове животе и имања рат релативно најмање погађа, а затим да трговачки послови у рату и после рата баш њима највеће користи доносе. Овим мотивима, чисто материјалним, треба додати с једне стране жељу за осветом поводом антисемитских покрета који су у Немачкој нарочито добили најтежи облик, као и њихово уверење да ако дође до светске револуције и ова доведе до комунистичко-бољшевичког савеза совјетских социјалистичких република целог света, да онда кроз то долази напослетку до остварења сна Јевреја за господарењем над целим светом, пошто је само једна нација интернационална, посејана међ све народе и утицајна у свим народима, а то су баш они – Јевреји.

Ова седма сила (Совјети) и девета (јеврејство) желе светски рат не са разлога материјалних (којих код Јевреја има донекле), колико са разлога идеолошких, да би кроз тај сукоб остварили своје погледе на свет и своја веровања. При томе ове две силе – врло утицајне у свету, Совјети својом светском комунистичком мрежом, а Јевреји својом светском јеврејском организацијом – служе се у ствари, као велики инсценатори драматурзи, оним првим светским силама и њиховим страсним прохтевима који их гурају једне на друге.

Има објективних разлога да су Совјети и јеврејство, који се по природи својих данашњих односа треба да налазе на страни ситих сила, тзв. демократија, све тамо чинили да до рата дође.

Тако: до рата не би могло доћи да комунистичке странке и јеврејство нису предходно – пуних двадесет година – радиле на слабљењу тих такозваних демократских сила подривајући у сваком погледу њихову моралну, националну, економску и војничку снагу. Да су Француска и Енглеска остале онако силним као што су биле 1918. године не би сад могло бити говора о рату, јер супротне, гладне силе, не би смеле ни помислити да ојачају.

Даље: до рата не би могло доћи да комунистичка странка, Совјети и јеврејство нису предходно гурнули Италију у наручје Немачкој, пошто су раније, одмах по закључењу примирја, изазивали и подгрејавали старо, а данас потпуно неосновано ривалство Велике Британије и Француске.

Напослетку: до рата ни сад не би могло доћи кад би комунизам и јеврејство озбиљно и истински хтели да рата нема, али они маневришу све полумерама (питање опште војне обавезе у Енглеској, саботажа индустрије народне одбране у Француској, закон о неутралности у Америци), тако да супротне силе тоталитарне – буду намамљене на рат призором слабости и колебања супротних табора.

Трагично је притом што ће до тог страховитог сукоба доћи по жељи Совјета и јеврејства, а активном улогом Хитлера и Мусолинија који су највећи антикомунистички и антијеврејски поборници.

Ми смо одавно указивали на неминовност тако судбоносних грешака код Хитлера и Мусолинија, већ по томе што су и један и други одбацили хришћанску дисциплину с једне стране, а предали се паганском гледању на свет с друге стране. Многи су то предвиђали ценећи само њихове материјалне успехе, а ми смо од првих дана кад смо о њима писали (јануар 1935) указивали на те две чињенице које их морају водити погрешним потезима и у унутрашњој, својој, и у спољној политици.

А тај парадокс да два најоштрија противника марксизма и јеврејства, својом спољном политиком дођу у положај да послуже баш бољшевизму и јеврејству у остварењу њихових идеолошких стремљења, могућ је само тамо где се не виде опомене које сама природа ствари поставља поред путева као сигнале.

ЈУГОСЛАВИЈА ПРЕМА ОВАКВОЈ СИТУАЦИЈИ

Изгледа да свет иде неминовно томе сукобу.

Однос Југославије према том сукобу мора бити на чисто изведен.

Очигледно је да њен интерес није да у таj сукоб буде уплетена, ни због империјалистичких, ни због капиталистичких, а најмање због марксистичких и јеврејских интереса.

Да ма ко у њено име слободно одлучује морао би тако закључити.

Али огромне силе дејствују на њу да се определи.

Наши суседи, Италија и Немачка, врше пресију, ако не отворено, а оно претераном љубазношћу, ако не да се привежемо, а оно да интимно сарађујемо, да се приближимо њиховој осовини.

С друге стране, западне демократије ударају у све могуће жице да нас привуку на супротну осовину.

На ову жицу бију и све наше демократске организације, а разуме се, највише агенти јудео-марксистички, „наша напредна омладина”. (О овоме ћемо говорити у одељку о унутрашњој политици „Велики митинг...” „Летци и напади на Збор”).

И велику снагу и огромну мудрост треба да имају наши управљачи па да реше да не улазе у тај сукоб, а то може бити само невезивањем ни за коју од две супротне осовине, јер се њихова међусобна борба води углавном због нама туђих интереса.

Постоји, додуше, уз осовину Лондон-Париз један разлог не мале важности – који би донекле говорио у њихову корист. А тај је да су то сите силе и да једва успевају да у својој власти задрже и оно што имају, – па да нам од њих не може претити таква опасност, као од оних других.

Али зато на другој страни постоји – нашим евентуалним опредељивањем уз Лондон-Париз, са овог разлога навлачење непосредне опасности од напада прејаких нам суседа Италије и Немачке, док нам оне друге силе непосредну и стварну помоћ могу дати тек у далеком року, да се разумно не може узети да бисмо ту помоћ могли дочекати.

Дакле, овом другом а стварном ситуацијом потрвен је онај предњи разлог, те и опет излази да наша земља свом снагом мора тежити да се не веже ни за једну осовину.

ЈЕДНА МОГУЋНОСТ

Постоји једна могућност која би учинила да се не ухватимо у то најкрвавије коло које је икад свет до сад видео и да ратна катастрофа са својим последицама нас мимоиђе. Ту могућност треба пригрлити свом снагом. Треба деловати на све стране да се сви фактори њоме прожму. Јер ако ту могућност остваримо, онда се можемо одиста надати релативно срећи у огромној несрећи која ће снаћи цивилизовану Европу.

Исто тако као и Југославија и остале балканске земље немају никаквог интереса за то. Напротив, исувише је често рат беснео Балканом да не бисмо били жељни мира. Треба дакле свом снагом учврстити Балкански споразум и направити га што ефикаснијим војничким одбрамбеним савезом.

Али његова ефикасност према балканским силама није потпуна све док Бугарска стоји у оваквим односима према осталим балканским силама.

Отуда је за ову једну могућност важно да и Бугарска буде тесно укључена у балкански блок. Истина је да је снага околних балканских држава према њој врло велика и да би је ова могла држати у шаху, ако би се опет поновиле грешке бугарских управљача из 1913. и 1915. године. Али је истина исто тако да само постојање такве ситуације у срцу Балкана, онемогућава балкански блок и спречава ефикасност савеза.

Димитрије В. Љотић

„Општа разматрања”, „Билтен” бр. 10, април 1939. године