Епископ Лаврентије: „Јеромонаха Митрофана унети у диптихе светих"

„Службујући у емиграцији, од познаника јеромонаха Митрофана Матића* чуо сам само најбоље о њему. Велика је част манастиру Чокешини што је имала оваквог настојатеља. Обећавам да ћу Светом Архијерејском сабору СПЦ предложити уношење јеромонаха Митрофана Матића у диптихе Светих СПЦ." 

Епископ шабачки Г. Лаврентије+

_________________

*Отац Митрофан Матић био је велики духовник, подвижник, писац, песник и национални радник. Био је истакнути члан Збора. Рођен је 20. августа 1911. године у селу Иванда,  близу Чакова у епархији Темишварској. После завршених шест разреда основне школе Милисав Матић, доцније отац Митрофан, уписује монашку школу у манастиру Раковици, коју похађа 1927. и 1928. године. Монашки постриг је примио у манастиру Раковица 1929. године, а рукоположен је у чин јерођакона 1930. године. Млади јеромонах Митрофан је био сабрат манастира Раковица, Грнчарица и Рајиновац. Игуман је био у Благовештењу и Чокешини. Последње дане земног живота, провео је у манастиру Чокешина, где је и мученички пострадао 11. августа 1941. године од стране комунистичких зликоваца. Отац Митрофан Матић је прва жртва комунизма из реда свештенства Србске Православне Цркве. Написао је преко осамдесет песама и око педесет прозних радова.

Зборашка мисао/Србска Акција

„Краљу - домаћину, дугује се сва љубав"

Збор васпитава своје припадника да краљ мора бити домаћин свога народа. Ни тиранин ни лутка - већ домаћин. Краљу - домаћину, дугује се сва љубав, сва послушност, све поштовање. Према краљу се морају имати и сви дужни обзири. Церемонијал и етикеција нису измишљени због сујете и надувености краљева. Он мора бити Величанство - среће народа ради и у очима збораша; он је увек и вазда то - док је домаћин свога народа. Према краљу-лутки Збор гаји презирање, а према краљу тиранину Збор је носилац сваке опозиције.

Јаков Љотић

(Извор: преписка Јакова Љотића са Добросавом Јевђевићем, објављена у књизи Ђура Ј. Врге „Остала су сведочења")

Свети владика Николај: Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу!

Разни који „перу" Светог владику Николаја од зборашког „фашизма" иду дотле да измишљају како је он био „англофил", односно присталица „савезника" то јест западних демократија, што је наравно ноторна неистина. Владика је био велики разобличитељ јудео-масонских западних демократија. Он јесте имао велико поштовање према хришћанским и конзервативним припадницима енглеског народа (и разних других европских народа), али се гнушао владајућих идеја и политика како Британије, тако и читавог либерал-капиталистичког Запада. Владика је као што је познато, средином тридесетих година имао изразито позитивно мишљење о Адолфу Хитлеру и његовом покрету, у којег се кроз пар година (крајем 30-их), потпуно разочарао (за разлику од нпр. патријарха србског Варнаве). Стога, владика је био присталица србске неутралности спрам сукоба између Хитлера и западних демократија, а пакт од 25. марта 1941, он је видео као нарушавање те неутралности (са чиме се ми наравно не слажемо, али то је сад посебна тема). Оно што овде истичемо, јесте да владика у идеолошком смислу,  није био присталица србског савеза са западним демократијама. Па тако, када је 1939. године уредник Жичког благовесника поставио питање свом епископу „Да ли сте ви за демократску или фашистичку осовину?“, вл. Николај одговара: „Зар ми немамо своју осовину? Наша је осовина од Јегејског мора до Тихог океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на источну и западну. Посматрајте ову осовину у светлости географије, и у светлости историје, и у светлости идеализма, па ћете сами видети, да тајна Божијег руководства светом почива на овој осовини. То је духовно морална осовина, потребна целом свету" (извор: „Наша осовина“, Жички Благовесник, бр. 2, фебруар 1939).

Такође, економски израз либералне демократије - капитализам, владика Николај назвао је „жутом интернационалом", и разобличавао га је као велику пошаст, односно као једну од три глобалне пошасти оног времена: црну интернационалу (ватикански прозелитизам), црвену интернационалу (комунизам) и жуту интернационалу (капитализам). У складу са наведеним, владика је писао: „Многи, који су позвани да мотре на тело нашег народа, виде само једну рану. Виде само једну интернационалу, која прети нашој Цркви, нашој држави. Но Црква види три интернационале: црвену, жуту и црну интернационалу.

Они мисле да је само црвена интернационала опасна, а ове друге или не виде или не знаду, па и не мисле о њима. Истина: црвена хоће зло. Она је глупа: хоће да нас учини једноликим, да нас учини луткама. Црква види још и црну интернационалу, која хоће да све цркве националне уништи и да учини интернационалну цркву. Има још једна интернационала — то је жута, а да није ње не би било ни црвене. Жута интернационала јесте интернационални капитал, картел-капитализам. Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу... Морам и хоћу да кажем: онима који су позвани да мотре на организам народа нашег: о слепци, о бедници, зар не видите три ране, три болести, већ сте све снаге средили у борби против црвене, а ове две: жуту и црну подржавате, а оне нас хоће да униште. Ми који имамо љубави према нашем народу, ми страхујемо од све три интернационале, и од црвене, и од жуте и од црне. Опасан је и црвени ветар, но опасан је црни пришт, но опасна је и жута грозница" (извор: Преглед Цркве Епархије жичке, година XX, бр. 11–12, новембар– децембар 1938).

Зборашка мисао/Србска Акција

Друг до друга, земљу љуби...

Неки нам замерају што се међу собом ословљавамо са „комуњарском„ одредницом „друг" („другарица"), уместо православном и родољубивом одредницом „брат" („сестра"). Међутим ми се међу собом ословљавамо обема одредницама, с тим што је одредница „друг" („другарица"), наше идеолошко наслеђе. Наслеђе лепе мисли Збора, Учитеља и његових сабораца који су се управо тако међу собом ословљавали, попут другова (камарада) других национал-револуционарних покрета широм међуратне Европе. Дакле, ово није никакав комуњарски појам, већ појам хришћански и националистички, који и те како има укорењеност у нашој народној и црквеној традицији. Па тако и векови наше епике одјекују стиховима:

„О синови, моји соколови, не будите срца удовичка но будите срца јуначкога! Не одајте ДРУГА ниједнога!"

Даље, друг и дружба (другарство) су у православном Хришћанству, кроз нашу црквенословенску језичку традицију титулисани као чиниоци заједнице, јер из Светог Јеванђења знамо да нема веће љубави од полагања живота за другове (ближње) своје (...аще кто положит душу свою за други своя), и на Светој Литиргији слушамо заповест да „сами себе и друг друга, и сав живот наш, Христу Богу предадим“.

Како објашњава и владика Иринеј (Бачки), не треба комунистима поклањати или препуштату древну и дивну словенску и србску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима „друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице).

Дакле, и „друг" и „брат", следбеник је завета Богу, отаџбини и роду! Како и корачница каже: „За другом друг, за братом брат, јунаци славе нове..."

Левица и социјалистичка демократија

Може се слободно рећи да је европска култура до француске револуције била хришћанска, јер је тежила узору БОГОЧОВЕКА ХРИСТА. Истина, било је периода одступања, али се увек том узору враћала. Од Француске револуције, која је пре свега одбацила Богочовека и промовисала човекобога, дижући на ниво божанства човека и његов разум, до данас, европска култура је углавном нехришћанска и антихришћанска.

Нехришћанска је када се узором Богочовека Христа не бави, а антихришћанска у многобројним покушајима промовисања нових божанстава: државе, расе, класе или грађанина.

Током периода револуционарне јакобинске диктатуре, који долази на крају Француске револуције и који је нека врста њене институционализације, у политичку терминологију се уводе појмови „левица, умерени и десница". Наиме међу јакобинцима долази до поделе па се формирају клубови и то према месту на коме су седели у револуционарном парламенту. Са десне стране се формира група са Дантоном, која предност даје начелу БРАТСТВА. Умерене предводе Робеспјер и Сен Жист и за њих је најважније налело СЛОБОДЕ. Левицу предводе Ебер и Бабеф, који већ имају у основи комунистичка схватања и за које је најважније начело ЈЕДНАКОСТИ. После ткз. ТЕРМИНОЛОШКОГ ПРЕВРАТА нови режим „директоријума" распушта јакобинске клубове, али то неприхватају леви јакобинци који одлазе у планине и безуспешно покушавају да дигну устанак, ткз. „последњи монтањари". За њих можемо слободно рећи да су претеча каснијих комунистичких револуционара.

Овде је важно напоменути да су у свим установама француских револуционара, у законодавној скупштини, у Конвенту и у јакобинским клубовима, увек и са леве и са десне стране седели револуционари, који су одбацивали принцип легалитета, насилно прекинули континуитет са претходном влашћу. Од тог периода сви револуционарни режими ослањају се на такозвани легитимитет добијен у подршци масе народа, којом манипулишу. Понекад је довољна и подршка на тргу изражена акламацијом, а када им то услови манипулације дозвољавају организују се референдуми или такозвани слободни и тајни избори, који су увек намештени. Може се закључити да су појмови десница, умерени и левица, револуционарни изрази примерени политичким системима који су на власт дошли револуционарним, насилним путем.

Француска револуција донела је на привредном плану либералну економију и њено политичко лице, либералну демократију. Ослобођене хришћанских моралних начела, лихварске групе, као зао дух из боце, убрзо промовишу нови вредносни систем који одликују индивидуализам, материјализам и необуздана игра капитала у којој постоји само један циљ - остварити што већи профит. То је друштво у коме све има само једну вредност и то ону најгору, изражену у новцу. Иако је једна од такозваних великих идеја Француске револуције била и једнакост, десило се супротно. Победа револуције довела је до великих неједнакости и то првенствено на материјалном плану.

АНАРХИЗАМ

Завист и незадовољство врло широких слојева становништва је расла. Појављују се и први облици деструктивног понашања које ће касније бити искоришћено, као погодно тло за развој анархизма, као идеолошког погледа. Тада формулисане анархичке идеје, са незнатним изменама, опстају све до данашњих дана као једно од обележја левице. Од Париске комуне (1871) преко Шпанског грађанског рата (1936) где су иђмали водећу улогу, па све до група: Бадер-Мајнкоф, Црвених бригада, прве линије или Фракције црвене армије...

Увек је било оних који су били спремни да у циљу остварења начела једнакости и комуне врше терористичке акције. Тешко је наћи левичара коме бар у младости нису биле блиске идеје анархизма. Доскорашње уређење социјалистичке демократије, код нас, истицало је, као један од узора, терористичке акције, такозваних седам секретара СКОЈА-а, али и многе друге.

ПРВА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

Године 1864. долази до првог већег међународног заговорника начела једнакости, познатијег под називом Прва интернационала. У њој су још увек недовољно идеолошки формулисане анархистичке и комунистичке идеје помешане са разним социјалним поправљачима либералног капитализма и либералне демократије. Њихово дело је револуционарна побуна, опет у Паризу, названа Париска комуна, у којој су главну реч имали анархисти.

ДРУГА ИНТЕРНАЦИОНАЛА И

СОЦИЈАЛНА-ДЕМОКРАТИЈА

После пораза комуне долази до привременог затишја да би се заговорници идеје једнакости, овде на земљи поново удружили 1899. године у такозвану Другу интернационалу. Мада су и овој организацији биле присутне идеје анархизма, којих се левица никад не може ослободити, оне су ипак биле потиснуте на маргину. Ова организација је идеолошки много јаснија и у њој су углавном две струје. Једна је комунистичка (спремна на револуцију и насиље), а друга синдикално-социјални карактер. Да ли се друштво либералне демократије треба поправљати социјалним реформама, за шта су се залагали социјал-демократе или га треба револуционарно мењати, за шта су се залагали комунисти - било је једно од питања око кога су се спорили. Друго велико питање односило се на став према сопственим нацијама. Социјал-демократе су изражавали благи национализам, док су комунисти имали анти-националан став или како су га називали - интернационалан. Спорење око ових питања довело је до распада Друге интернационале уочи Првог светског рата.

Социјал-демократија дефинитивно напушта залагање за остваривање начела једнакости револуционарним, насилним, путем и наставља да обитава у крилу либералне демократије, као дозвољена левица, прихватајући њен корпус вредности, бавећи се њеним поправљањем, односно залажући се за остваривање социјалне правде у либералној демократији. Истовремено, социјал-демократија остаје вечито прибежиште и одмориште за све бивше анархисте и комунисте.

КОМУНИЗАМ

Услед разочарења у либералну демократију, јер није остварила ништа од онога што је обећала, а посебно не начело једнакости, појавила се комунистичка идеја о њеној поправци у виду нове револуције и социјалистичке демократије. Једном прихваћено насиље као метод, постаје правило за освајање власти. Комунистичка револуција је још жешћим терором покушала да оствари оно што је њена старија сестра, либерална демократија, обећала да ће урадити. Та поправна варијанта у виду социјалистичке демократије, данас силази са политичке сцене, али ми смо око седамдесет година били сведоци великог рата између тих, на изглед, супротстављених политичких система, а у суштини система истог материјалистичко-индивидуалистичког погледа на свет, идеолошке искључивости и партиократије. У ЛИБЕРАЛНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ ОБИТАВА ВИШЕПАРТИЈСКИ, А У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ДЕМОКРАТИЈИ УНУТАРПАРТИЈСКИ ПЛУРАЛИЗАМ.

Ипак, може се рећи да је социјалистичка демократија, штитећи своје божанство, више склона употреби силе у обрачунавању са својим политичким противницима. Изрази: светска револуција, револуционарни терор, диктатура пролетеријата или перманентна револуција присутни су у сваком разматрању о социјалистичкој демократији.

Париска комуна и у њој снажно изражено начело једнакости, као и појава филозофа Карла Маркса и Фридриха Енгелса дају левици један нови полет. Појављује се нови поглед на свет, који по својим творцима добија назив Марксизам или Дијалектички материјализам. По својој суштини то је поједностављивање иначе врло сложених друштвених односа и њихово свођење, увек, на међусобну безпоштедну борбу само две велике супротстављене групе или класе: експлоататоре и експлоатисане. Ово је супротно хришћанском схватању симфоније међу многобројним сталежима. Сви процеси у друштву се у овом, иначе врло затвореном, систему мишљења објашњавају само сукобом интереса представника тих двеју група или класа, како их називају. Појављује се и израз „друштвена свест", који треба да покрије духовну област живота, али по Марксизму она строга и једино одређена социјално-економским положајем, односно местом у производњи и може бити само експлоатарска, односно буржоаска или напредна, односно пролетерска свест. Ово једноставно објашњење друштвених односа и њихово свођење на црно-бело имало је циљ да придобије мање образоване слојеве друштва, такозване експлоатисане радничке класе, на њима разумљив и једноставан начин.

КВАЗИ-РЕЛИГИОЗНИ СИСТЕМ

Полазећи од овог упроштеног начела, по коме је историја друштва само борба класа, која се увек завршава револуционарном променом целог друштва, обавезно на боље, марксистички поглед на свет је изградио и један квази-религиозни систем, сажето изложен у МАНИФЕСТУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ. То је једна мала брошура, чији су аутори Карл Маркс и Фридрих Енгелс, коју комунисти називају „ново јеванђеље".

Тај поглед на свет има своје пророке, који су „научним" методама најавили долазак комуниста - Маркса и Енгелса; своје апостоле, оне који су тај поглед на све ширили - Лењина, Стаљина, Троцког, Тита, Мао Це Тунга...; своје мученике, оне који су у ширењу тог погледа на свет страдали, например седам секретара СКОЈ-а...; изабрани народ, или део у свим народима, класу и то радничку; обећани рај и то остварљив овде на земљи - комунистичко друштво, као и метод за остваривање тог раја - револуцију, комунистичку која је поправка оне Француске, која је била буржоаска.

Тај поглед на свет има за циљ остварења начела једнакости и то овде на земљи. У суштини то је вулгаризација хришћанског начела једнакости пред Богом. Та једнакост би требала да буде остварена у комуни, односно комунистичком друштву. Ради остварења тог циља, следбеници тог новог погледа на свет, или верници те нове квази-религије, у пракси прихватају принцип да циљ оправдава средство, односно да се племенити циљеви могу остварити револуцијама, а то значи убијањем и терором. Овај антихришћански и квази-религиозни идеолошки покрет левице на ниво божанства уздиже радничку класу у чијем интересу је дозвољено чинити све. Као своју главну паролу истичу принцип солидарности класа у свим народима; „пролетери свих земаља уједините се". Тумачење овог њиховог начела говори о изразитом антинационалном ставу. Када се овоме додају и ставови о потпуној либеризацији и уништењу брака, породице и државе, изнети у књизи ПОРЕКЛО ПОРОДИЦЕ, ПРИВАТНЕ СВОЈИНЕ И ДРЖАВЕ Ф. Енгелса, онда постаје разумљив и њихов антихришћански став.

У име тог новог божанства, радничке класе, у многим деловима света, у првој половини двадесетог века врше се комунистичке револуције и заводе такозвани режими ДИКТАТУРЕ ПРОЛЕТЕРИЈАТА, односно социјалистичке демократије, као прелазне етапе на путу у срећно комунистичко друштво, „материјалистички рај на земљи" у коме ће начело једнакости наводно бити остварено. Следбеници овог погледа на свет стварају политичке организације, комунистичке партије, које су увек полујавне или полутајне. Строго су хијерархијски организоване и увек склоне тероризму. Док су били у успону, у првој половини прошлог века, непослушност старешинству партије била је најстрожије кажњавана, тако да скоро није било дисидената из њихових редова.

Поред наведених разлога и један чисто психолошке природе је одлучујући утицао да комунистички покрет добије тако велику подршку, коју је имао међу најсиромашнијим слојевима. У свом најважнијем делу КАПИТАЛ, Карл Маркс, највећи идеолог и пророк комунизма, такозваним „научним методама" објашњава да се никакво богатство и углед у друштву не могу стећи радом, скромношћу, штедљивошћу, предузимљивошћу и осталим хришћанским врлинама, већ само експлоатацијом, која је увек отимање и пљачка. Овакво „научно" објашњење ослободило је, иначе притајену, завист најсиромашнијих и најнеобразованијих слојева друштва и подстакло отимање и пљачку, као начин понашања. Отимање станова, кућа, фабрика и осталих економских добара од имућних друштвених сталежа били су увек први потези комунистичких револуционара.

Комунисти као законито чедо Француске револуције одбацују принцип легалитета и позивају се на легитимитет масовне народне подршке, коју успевају да добију током спровођења револуције врло агресивном пропагандом, али и револуционарним терором. Користећи исте методе и после револуције организује периодичне тајне изборе са општим правом гласа, које увек добијају и тако добијају свој легитимитет.

АМЕРИКА И ЕНГЛЕСКА

БИЋЕ ЗЕМЉА ПРОЛЕТЕРСКА

У првој половини двадесетог века овај облик демократије био је у великој експанзији и у једном периоду се чинило да ће читавом свету наметнути свој поредак вредности. На срећу био је то још један у низу покушаја стварања Новог светског поредка, противно Божјим законима.

Као свака људска творевина, у себи је носио клицу трулежности и временом се сам распао изнутра. Данас је на издисају и скоро да нема следбенике. Ипак, не треба га подценити. Сигурно, биће му потребно време за заборав, да се опорави и освежи и у новом облику и са новом терминологијом врати на политичко-историјску сцену.

СУКОБИ

Сукоб међу његовим следбеницима је у суштини сукоб око остваривања неостваривог. То је сукоб око метода остваривања безкласног друштва, или начела једнакости. Обзиром да је револуција метод за остваривање тог циља, сукоб је почео одмах после извођења прве револуције у Русији и то у односу на саму револуцију и њено настављање, ширење или периодично понављање.

Лењин и Стаљин су се залагали за извођење револуције у етапама у појединим земљама и њен увоз у друге земље када се створе историјски услови, на којима треба радити, кроз разне међународне, односно интернационалне организације. У периоду између Првог и Другог Светског рата, на послу извоза револуције из Совјетског савеза и припремање терена за извођење револуције у друге земље била је врло активна такозвана ТРЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛА. Посебно је била ангажована на пољу индокринације студентске омладине широм Европе. И код нас су комунистичке идеје углавном донели деца из боље стојећих породица, која су постала „напредна" школујући се у иностранству, посебно између два светска рата у Паризу.

ТРОЦКИЗАМ

Први велики дисидент из комунистичких редова, Лав Троцки, успео је да после Лењинове смрти 1924. године да изађе из Совјетског савеза и побегне у Јужну Америку. Заговарао је идеју светске револуције - ТРОЦКИЗАМ. Успео је да стекне велики број присталица пре него што су га убили Стаљинови, совјетски агенти. И данас има присталица у јужној Америци, али и у Европи. Студентске побуне у Паризу и целој Европи 1968. године биле су под великим утицајем троцкистичких идеја. Многи његови симпатизери из 68. су данас у разним зеленим, социјал-демократским или социјалистичким странкама и заузимају високе положаје, нарочито у култури чланица европске заједнице. Троцкизам је био практично први велики сукоб међу комунистима.

ТИТОИЗАМ

Други велики дисидент међу комунистима био је Јосип Броз Тито, са идејом да свака земља има право на свој специфичан пут у комунизам - Титоизам. Због таквог става дошло је 1948. године до сукоба југословенских комуниста са осталим комунистима, који су били окупљени око ИНФОРМАТИВНОГ БИРОА (неке врсте претече четврте интернационале) у коме су главну реч имали Стаљин и совјетски комунисти. Ради доказа своје исправности титоистичке идеје посебног југословенског пута у комунизам, над нама су "наши комунисти", као над белим мишевима, око четрдесет година вршили разне неуспеле експерименте, од којих су најпознатији: Оснивање покрета несврстаних, радничко самоуправљање и усмерено образовање.

Временом, услед слабљења револуционарног терора у земљама, у којима је социјалистичка демократија била на власти, долази до социјално економског раслојавања. Заоштравају се односи између оних који су на власти и „правоверних".

МАОИЗАМ

После смрти Стаљина, следећи велики сукоб, крајем шездесетих, избио је на релацији Москва – Пекинг, где Мао Це Дунг спроводи такозвану КУЛТУРНУ РЕВОЛУЦИЈУ, која је обрачун са новонасталом црвеном буржоазијом, односно идеолошки концепт периодичног револуционалних загревања народних маса - МАОИЗАМ, или агресивни револуционарни концепт нове манипулације и индокринације.

ПЕРМАНЕНТНА РЕВОЛУЦИЈА

И ЕВРОКОМУНИЗАМ

У земљама либералне демократије, комунистичка идеја развија се у два правца. На универзитетима и међу дисидентском омладином, троцкистички ставови о светској револуцији, под утицајем анархистичких схватања рађају нову идеју такозване перманентне револуције, чији је главни идеолог, филозоф Херберт Маркузе.

Комунистичке партије, које делују у земљама либералне демократије, са продирањем истине о раслојавању совјетског друштва, почињу да губе присталице и полако се идеолошки приближују социјал-демократији. На путу ка социјал-демократији долази до врло блиске сарадње три водеће комунистичке партије западне Европе: Шпаније, Француске и Италије и прокламовања идеје Еврокомунизма, односно одустајање од радикалне поправке либералне демократије новом комунистичком револуцијом. Прихватањем метода освајања власт путем избора, као и одбацивањем диктатуре пролетеријата, као метода за остваривање комунистичког бескласног друштва, водеће комунистичке патије западне Европе практично одустају од начела једнакости и социјалистичке демократије и прелазе у табор либералне демократије утапајући се у социјал-демократију.

На крају двадесетог века са политичке позорнице силази револуционарно залагање за остварење начела једнакости, а његове бројне присталице, као и у том духу заведене бројне младе генерације, освежавају редове многих социјалистичких социјал-демократских партија, које практично држе власт већини европских држава. Ипак, треба знати да анархистичке и револуционарне идеје левице нису дефинитивно мртве и да је само питање времена када ће натписи о њима поново продавати новине и попуњавати ударне термине водећих светских пропагандних компанија.

Иван Стојановић

Нова Искра, бр.70, јул/септембар 2002, стр.10-12.

Једно виђење споне хришћанства и национализма у мисли Димитрија Љотића

Размишљање о повезаности хришћанства и национализма код Димитрија Љотића мора почети од чињенице да је Димитрије Љотић најважнијим тренутком у историји човечанства сматрао настанак хришћанства. „Силазак Христа међу људе унео је у пагански свет две нове стварности: истину и љубав“. Љубав и истина, говорио је Димитрије Љотић, јесу главни идеали којима модерни човек мора да тежи. Међутим, сам човек, као индивидуа, не може да их достигне: „скуп свих истина и синтеза њихова је у Богу. Али људима је истина приступачна само кроз нације“. Другим речима, осећај националног (органског) заједништва јесте кључни предуслов за истинску религиозност. „Нација је дакле најмања маса чији је покрет релевантан у људској историји“, она је „расно-историјска стварност“, а анационално осећање је „грех“. Човеку као јединки, као немоћној „ћелији у народном организму“, није могуће „истинско“ продуховљење. „Из свога народа ниче човек. Дух свога народа, дух својих предака он наслеђује. И на тај народни пут, тај народни карактер му указује пут, којим има да греди“, писао је Данило Грегорић.

Растко Ломпар, „Димитрије Љотић - учитељ или фарисеј" стр. 111.

Предратна либерал-демократска власт помагала је комунисте а прогањала збораше

Ненародне Владе својим слепилом убрзале су пропаст Отаџбине. Од смрти Блаженопочившег Краља Александра Првог Ујединитеља, који је био истински чувар нашег народног јединства и државне независности, као и искрени поборник мира и слоге међу балканским народима, а који је пао као жртва удружених комунистичко-усташко-македонствујушчих мрачних сила, - на управу наше земље долазили су ситни, мали, кукавни људи, који нису били дорасли ни дужностима које су вршили, ни времену у коме су живели, а понајмање стихијским догађајима којима су ишли у сусрет. 

Све од 1934. па до 1941. године, ређале су се, као по некој злој коби, све слабије и слабије екипе на врху државе, које су биле не израз воље и тежњи народа, већ представници разних личних и партијских клика и котерија, којима су властити и партијски интереси били изнад општих народних и националних. Отуда се и могло десити, да је баш та такозвана "политичка и друштвена елита" тога доба била неупућена у међународна збивања, не схватајући, готово нимало, суштину великог ратног пожара од 1939. године, који се све више и више приближавао границама Југославије. 

Из ове неупућености, проистекла је и једна од најкобнијих одлука југословенске Владе Цветковић - Мачек, која је имала страшне и крваве последице по цео народ и државу. Противно уверењу и ставу краља Александра Првог: "Не пружати руку убицама руског цара и руског народа", Влада Цветковић - Мачек, не само да је пружила руку крвавим убицама руског цара и руског народа, већ је широм отворила врата комунистичкој акцији. Признавањем Совјетског Савеза и успостављањем дипломатских односа, као и довођењем искусног бољшевика Плотњикова у Београд, Влада је, такорећи, озваничила Комунистичку Партију Југославије и њен рад. Са Плотњиковим је у Југославију дошао читав низ бољшевичких агената, а домаћи су се били толико окуражили, да су јавно пљували на народне светиње и без икаквих скрупула рушили оно, што су генерације и генерације својом крвљу стварале. 

Последња Влада је отворено толерирала комунистичку акцију у Краљевини Југославији. Не само да је Влада дозвољавала, да разни бољшевички агенти као на пример, Фјодор Махин, Мирослав Крлежа, Александар Вучо, Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Ото Бихаљи, Велибор Глигорић, Милан Богдановић, Вук Драговић и многи још други, просто преплаве југословенско јавно мњење својим разорним комунистичким књигама, већ је чак дозволила да се формирају и такозвани "Студентски батаљони", који су, вежбани државним оружјем и подучавани краљевским официрима, припремили свој командни кадар за своју комунистичку револуцију, коју ће с невиђеном мржњом развити после државног слома. 

Успостављањем пријатељских односа с Москвом, том цитаделом међународног комунизма, Влада је дозволила, да се у земљу врате и сви они комунистички терористи, који су се под црвеном заставом бољшевизма борили у Шпанском грађанском рату од 1936. до 1939. године. Тако су Југославију били просто преплавили прекаљени комунистички револуционари, који ће свој терор и своје револуционартво, ускоро, применити на свој сопствени народ. 

Влада је, такође, из домаћих затвора и казнених завода пуштала на слободу комунисте, који су почели вршљати широм целе земље. Сам Председник тадашње југословенске Владе, Драгиша Цветковић, лично је, на пример, наредио, да се пусте на слободу водећи комунистички вођи, Иво - Лола Рибар и Коча Поповић. Док је Краљевска југословенска Влада овако радила у односу на комунизам и комунисте, дотле је, на један запањујући начин, прогонила националисте и антикомунистичке борце, као и оно мало антибољшевичке штампе. Најпре је, одлуком Владе, била забрањена сва антикомунистичка литература, а њени писци прогањани. Вредан је помена случај са књигом инг Милосава Васиљевића, бившег Директора београдског Сајма. 

У време када су комунисти преплавили југословенску јавност својим комунистичким издањима, која су штампана и растурана са дозволом самих власти, инг Васиљевић је написао одличну и снажно документовану књигу "Истина о СССР". Међутим, од стране владајућег ненародног режима, ова књига је била забрањена још у самој штампарији чим је била завршена! 

Па не само да је режим забрањивао књиге, којима се супротстављало комунизму, већ је повео праву хајку против виђених антикомуниста, затварајући их, па чак и у концентрационе логоре одводећи! 

Тако је, међу првима, ухапшен истакнути београдски новинар и публициста Ратко Живадиновић, Генерални Секретар Југословенског Антимарксистичког Комитета. Затим су били похапшени и многи виђени чланови Југословенског Народног Покрета "Збор", међу којима и: др Велимир Даниловић, лекар из Београда; Борислав Нешић и Бранко Стојановић, власници предузећа "Узор"; др Сташа Цонић, директор Аграрне Привилеговане банке; др Станко Шифрер и Драго Јефремовић, индустријалци; др Димитрије Најдановић, професор и др. Режим је, такође, био похапсио и велики број припадника омладинске националне антикомунистичке организације "Бели Орлови". Осим Врховног Старешине ове организације, Владимира Ленца, били су затворени, поред осталих, и: др Нико Маринковић, Божа Најдановић, Рада Павловић, Ратко Обрадовић, Бога Павловић, инг Сима Керечки, Роко Калеб, Небојша Мандић, Младен Билић, Слободан Недељковић, инг Светолик Лазаревић, Воја Мандић, Југ Лабус, Мома Кнежевић, Шиме Ловрић, Славко Фистрић, Васке Хасановић, Васа Ђуровић, Мирослав Перан и други. Поједине је режим држао затворене у београдској "Главњачи", док је већину похапшених послао у интернацију у Брус.

Али, ни то није било све! Влада Цветковић - Мачек толерирала је, поред комунистичке, и усташку акцију у земљи. Не само да се није супротстављала усташкој идејној и пропагандној делатности, већ није ни усташким терористичким делима. Као најкарактеристичнији пример, нека послужи случај са угледним загребачким адвокатом Здравком Ленцем, великим поборником југословенске мисли. Овог великог Југословена усташе су убили усред Загреба 1940. године, када је још постојала Краљевина Југославија и када су били на снази сви позитивни југословенски закони! Власти не само да нису казниле убицу, већ га нису смеле ни тражити! Али, зато су држале у концентрационом логору сина тога убијеног родољуба, који је само истрајно и јуначки ишао очевим путем! 

Једном речју, ненародни режими, а нарочито последњи, водили су Отаџбину пуном расулу. Отуда је капитулација Краљевине Југославије уследила, као последица унутрашњег разорног дејства недораслог и неспособног југословенског политичког и државног вођства - с једне, и рушилачке спреге мрачних сила - с друге стране. И још кад је спољашњи непријатељ својим оружаним силама упао у земљу, пропаст је морала бити неминовна.

Боривоје М. Карапанџић -   „Грађански рат у Србији 1941-1945" (одломак)