Димитрије Љотић: Истински збораш мора бити буктиња Христова!

Када буде 300 збораша као три стотине светаца, упаљене Христове буктиње у земљи нашој, онда ће се у њој видети светлост, а тама ће одбећи у царства друга. По светлости тој ће лако бити свима да виде пут, и народ ће поћи и неће лутати. А онда ће бити све друкчије, и у цркви, и у школи, и у држави, и у градовима, и у селима, и у привреди, и у политици, и у породицама. Ових три стотине људи биће толики извор светлости, чистоте, снаге, разума и сваког добра, да ће цела наша земља замирисати небеским мирисом: грех ће побећи, као буљина у мрак, испред њих, а свако добро ће обасути земљу нашу. 

Немој мислити да ја ово, недај Боже, пишем тако тек. Што код прве реченице, кад је било да напишем број 300, рука хоће да напишем 500, али недам јој, јер ми глас говори у души: довољно је, сасвим довољно 300, само нека да Бог да их буде. 

Наша је мисија да то створимо, односно да покренемо људе да пођу тим путем, а тај пут је сам Господ наш Исус Христос, који је истовремено и истина, и живот, и врата, и пастир, а који ради сам у ономе ко љубављу к Њему приђе и чини те расте духовно семе до „пуноће раста Христовог”. 

Ништа друго ни ја, ни сви ми остали да немамо пред очима већ само ово, - а све ће нам друго бити дато преко тога. Ми само „царство Божије” да тражимо, - а остало што нам треба даће нам се, по обећању самог Господа. 

Зато сваки други реформаторски рад да оставимо, а ми овом главном послу да се

посветимо, па ћемо битку добити. 

При овом ти морам рећи да свет може човек постати ако и не иде у пустињу. Није важно чиме се бавимо у животу, већ како живе душа и срце наше, с Христом или са „кнезом овога света”. 

У првом случају, живот у Христу или са Христом води светаштву органски, као

из горушичиног семена што се развије дрво на коме се птице небеске одмарају. 

У другом случају нема ни заметка Христовог и човек је живећи овако пао на испиту овде на земљи. 

(Сабрана дела, књига 10, стр. 256, Ново видело)

Димитрије Љотић о партијашком демократском циркусу

Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус – не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус. Обично се демократе хвале да они раде за народ... а с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством.... 

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после представе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

Одломци из чланка  „Јадна демократијо", Наш пут, бр 20, 5. јун 1938)

Ми смо за Краља!

Ви господо, изрођена и одрођена, који сте давно себе душом одвојили од живота народног, и за које рационалистичке шеме о уређењу државе имају чар коју јевтине ђинђуве имају за афричке урођенике... и не разумете народ свој кад он и данас уздише за својим старим царевима и краљевима, кнежевима и деспотима... и не можете пред љуту сиротињу, често убоге неписмене сељаке, која гине за Краља као за гранични синор своје злехуде њивице, а увек, поред слабог осветлења што му га даје само ватра с његовог огњишта, брише, не увек целим рукавом своје кошуље, сузе што му их измамила стара песма, рецитована уз архаичну арију и чудну пратњу гусала, о старој светој и честитој му господи... и то не можете разумети јер у вас је још кожа остала, а душа се давно изгубила... и живите кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа вам је обамрла. „Она није умрла, она само спава”, рекао је Господ пред вратима Јаирове кћери и рекавши „талита куми, теби говорим, девојко, устани”, Он је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим „сном без снова” до општег васкрсења. И осим Њега никога нема ни вашу душу да пробуди. И зато ви нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом једна оваква суза и један уздах него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе.

Ви сте у стању, због тога што око има и своје болести и недостатке, да будете и против очињег вида, јер својим високоумијем правите у машти својој неко чуло које никад и нигде није постојало. Па зато претурате историју краљева и налазите њихове недостатке и слабости и отуда тражите неки други, рационалнији орган, не видећи да тај има обично све недостатке које обично имају краљеви, али нема оне врлине које краљевство собом носи... и због пега сунчаних одричете и светлост и топлоту сунчеву, а народ је благодаран Богу на светлости и топлоти што му сунце даје, а о пегама сунчевим чује понекад, али га оне не узнемиравају много пошто је мера много већа од даре.

Никад, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.

И кад кажемо „ми смо за Краља”, онда потапамо себе у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје Краљеве – огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О како је чудотворна ова снага народна и како су сасушавајућа, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, они дизали руке и убијали миропомазанике Божије, а народ је као рој пред матицом био увек и само за Краљеве своје.

Димитрије В. Љотић

(Одломак из чланка „Ми смо за Краља", из књиге: Димитрије Љотић у револуцији и рату, Искра, Минхен, 1961, стр. 391-398.)

Епископ Лаврентије: „Јеромонаха Митрофана унети у диптихе светих"

„Службујући у емиграцији, од познаника јеромонаха Митрофана Матића* чуо сам само најбоље о њему. Велика је част манастиру Чокешини што је имала оваквог настојатеља. Обећавам да ћу Светом Архијерејском сабору СПЦ предложити уношење јеромонаха Митрофана Матића у диптихе Светих СПЦ." 

Епископ шабачки Г. Лаврентије+

_________________

*Отац Митрофан Матић био је велики духовник, подвижник, писац, песник и национални радник. Био је истакнути члан Збора. Рођен је 20. августа 1911. године у селу Иванда,  близу Чакова у епархији Темишварској. После завршених шест разреда основне школе Милисав Матић, доцније отац Митрофан, уписује монашку школу у манастиру Раковици, коју похађа 1927. и 1928. године. Монашки постриг је примио у манастиру Раковица 1929. године, а рукоположен је у чин јерођакона 1930. године. Млади јеромонах Митрофан је био сабрат манастира Раковица, Грнчарица и Рајиновац. Игуман је био у Благовештењу и Чокешини. Последње дане земног живота, провео је у манастиру Чокешина, где је и мученички пострадао 11. августа 1941. године од стране комунистичких зликоваца. Отац Митрофан Матић је прва жртва комунизма из реда свештенства Србске Православне Цркве. Написао је преко осамдесет песама и око педесет прозних радова.

Зборашка мисао/Србска Акција

„Краљу - домаћину, дугује се сва љубав"

Збор васпитава своје припадника да краљ мора бити домаћин свога народа. Ни тиранин ни лутка - већ домаћин. Краљу - домаћину, дугује се сва љубав, сва послушност, све поштовање. Према краљу се морају имати и сви дужни обзири. Церемонијал и етикеција нису измишљени због сујете и надувености краљева. Он мора бити Величанство - среће народа ради и у очима збораша; он је увек и вазда то - док је домаћин свога народа. Према краљу-лутки Збор гаји презирање, а према краљу тиранину Збор је носилац сваке опозиције.

Јаков Љотић

(Извор: преписка Јакова Љотића са Добросавом Јевђевићем, објављена у књизи Ђура Ј. Врге „Остала су сведочења")

Свети владика Николај: Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу!

Разни који „перу" Светог владику Николаја од зборашког „фашизма" иду дотле да измишљају како је он био „англофил", односно присталица „савезника" то јест западних демократија, што је наравно ноторна неистина. Владика је био велики разобличитељ јудео-масонских западних демократија. Он јесте имао велико поштовање према хришћанским и конзервативним припадницима енглеског народа (и разних других европских народа), али се гнушао владајућих идеја и политика како Британије, тако и читавог либерал-капиталистичког Запада. Владика је као што је познато, средином тридесетих година имао изразито позитивно мишљење о Адолфу Хитлеру и његовом покрету, у којег се кроз пар година (крајем 30-их), потпуно разочарао (за разлику од нпр. патријарха србског Варнаве). Стога, владика је био присталица србске неутралности спрам сукоба између Хитлера и западних демократија, а пакт од 25. марта 1941, он је видео као нарушавање те неутралности (са чиме се ми наравно не слажемо, али то је сад посебна тема). Оно што овде истичемо, јесте да владика у идеолошком смислу,  није био присталица србског савеза са западним демократијама. Па тако, када је 1939. године уредник Жичког благовесника поставио питање свом епископу „Да ли сте ви за демократску или фашистичку осовину?“, вл. Николај одговара: „Зар ми немамо своју осовину? Наша је осовина од Јегејског мора до Тихог океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на источну и западну. Посматрајте ову осовину у светлости географије, и у светлости историје, и у светлости идеализма, па ћете сами видети, да тајна Божијег руководства светом почива на овој осовини. То је духовно морална осовина, потребна целом свету" (извор: „Наша осовина“, Жички Благовесник, бр. 2, фебруар 1939).

Такође, економски израз либералне демократије - капитализам, владика Николај назвао је „жутом интернационалом", и разобличавао га је као велику пошаст, односно као једну од три глобалне пошасти оног времена: црну интернационалу (ватикански прозелитизам), црвену интернационалу (комунизам) и жуту интернационалу (капитализам). У складу са наведеним, владика је писао: „Многи, који су позвани да мотре на тело нашег народа, виде само једну рану. Виде само једну интернационалу, која прети нашој Цркви, нашој држави. Но Црква види три интернационале: црвену, жуту и црну интернационалу.

Они мисле да је само црвена интернационала опасна, а ове друге или не виде или не знаду, па и не мисле о њима. Истина: црвена хоће зло. Она је глупа: хоће да нас учини једноликим, да нас учини луткама. Црква види још и црну интернационалу, која хоће да све цркве националне уништи и да учини интернационалну цркву. Има још једна интернационала — то је жута, а да није ње не би било ни црвене. Жута интернационала јесте интернационални капитал, картел-капитализам. Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу... Морам и хоћу да кажем: онима који су позвани да мотре на организам народа нашег: о слепци, о бедници, зар не видите три ране, три болести, већ сте све снаге средили у борби против црвене, а ове две: жуту и црну подржавате, а оне нас хоће да униште. Ми који имамо љубави према нашем народу, ми страхујемо од све три интернационале, и од црвене, и од жуте и од црне. Опасан је и црвени ветар, но опасан је црни пришт, но опасна је и жута грозница" (извор: Преглед Цркве Епархије жичке, година XX, бр. 11–12, новембар– децембар 1938).

Зборашка мисао/Србска Акција

Друг до друга, земљу љуби...

Неки нам замерају што се међу собом ословљавамо са „комуњарском„ одредницом „друг" („другарица"), уместо православном и родољубивом одредницом „брат" („сестра"). Међутим ми се међу собом ословљавамо обема одредницама, с тим што је одредница „друг" („другарица"), наше идеолошко наслеђе. Наслеђе лепе мисли Збора, Учитеља и његових сабораца који су се управо тако међу собом ословљавали, попут другова (камарада) других национал-револуционарних покрета широм међуратне Европе. Дакле, ово није никакав комуњарски појам, већ појам хришћански и националистички, који и те како има укорењеност у нашој народној и црквеној традицији. Па тако и векови наше епике одјекују стиховима:

„О синови, моји соколови, не будите срца удовичка но будите срца јуначкога! Не одајте ДРУГА ниједнога!"

Даље, друг и дружба (другарство) су у православном Хришћанству, кроз нашу црквенословенску језичку традицију титулисани као чиниоци заједнице, јер из Светог Јеванђења знамо да нема веће љубави од полагања живота за другове (ближње) своје (...аще кто положит душу свою за други своя), и на Светој Литиргији слушамо заповест да „сами себе и друг друга, и сав живот наш, Христу Богу предадим“.

Како објашњава и владика Иринеј (Бачки), не треба комунистима поклањати или препуштату древну и дивну словенску и србску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима „друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице).

Дакле, и „друг" и „брат", следбеник је завета Богу, отаџбини и роду! Како и корачница каже: „За другом друг, за братом брат, јунаци славе нове..."