Saturday, December 17, 2022

Трећи пут по Александру Солжењицину


Велики руски писац и мислилац Александар Солжењицин, осим што је био бескомпромисни антикомуниста, био је и разобличитељ америчке хегемоније као и политичког система либералне-демократије, за коју је сматрао да је противна православном хришћанству и руској традицији. Као одговор на те ванзаветне странпутице, Солжењицин се ослања на органску мисао, те је његов идеолошки поглед сасвим у духу идеје Трећег пута и истоврсан је нашој зборашкој идеји. 

О тим својим идеолошким погледима, Солжењицин је опсежно писао у својој књизи „Како да поново изградимо Русију", а убрзо по објављивању овог значајног списа (1990. године), Драгош Калајић је написао своју детаљну анализу садржаја истог, у виду чланка под називом „Трећи пут по Солжењицину".

Овом приликом објављујемо одломак из наведеног  Калајићевог чланка, који је уврштен у његов зборник интервјуа и чланака под називом „Русија устаје" (Београд, 2005).

_____________

Солжењицин није ни имао намеру да својим списом обогаћује традицију критике демократије већ је знање сажео и применио ради просвећивања руског народа.

Солжењициново поучавање пружа широки хоризонт убедљивих и непобитних примера наличја демократије те велепревара које се врше у њено име, по формули коју је сковао Розанов: „Демократија је начин помоћу кога добро организована мањина управља неорганизованом већином.“ Такође је непобитно Солжењициново опажање да се и у најстаријим демократским системима данас „важне одлуке доносе на анонимним и неконтролисаним местима, негде иза кулиса, под утицајем група за вршење притиска или лобија". О томе бар Србе није потребно посебно подучавати. Захваљујући честој и нападној „бризи“ америчких конгресмена за „људска права“ на Косову и Метохији, Срби су већ добро упознати са чињеницом да у америчком „демократском“ систему важи правило слично оном у србијанским крчмама: колико пара толико (политичке) музике.

Претпостављам да при негативним лектирама Солжењициновог предлога препорода Русије посебно разјарује његова критика партитиократије као средстава разарање националног заједништва: „Партија означава део. Ако се поделимо на партије – то значи да се раздвајамо у делове. Партија као део народа – коме се она супротставља? Очигледно је да се супротставља народу који није кренуо добрим путем. Ниједна партија се не труди за добробит читаве нације, него само за себе и своје људе. Национални интерес бива заклоњен партијским циљевима.“ Није тешко замислити ни мржњу коју „слободним зидарима“ изазива лектира оних делова објаве Како да поново изградимо Русију? где Солжењицин предлаже да у обновљеној Русији „тајни савези“ буду кривично гоњени  као завере против друштва.

Неопходно је истаћи посебну врлину Солжењицинове критике: она је позитивна, односно почива на позитивним примерима историјског искуства руског народа које ваља обновити и развити: од рехабилитације аристократских и монархијских елемената у управљању државом , преко врлина непосредне демократије у оквиру „земства“, до велике словенске и хришћанске традиције Саборности. У совјетском искуству Солжењицин позитивно оцењује врлине и надасве могућности установа као што су Совјет савета и Совјет националности. Тежећи целовитој и вредносној демократији, Солжењицин тачно уочава да је неопходно успоставити димензије човека и друштва, односно сталеже: „Свако од нас има неки свој посао, стручан је у некој области, и на тај начин има корисно место у друштвеној структури. Обезличена пуна равноправност није ништа друго до ентропија која води у смрт. Друштво је живо управо захваљујући томе што је у себи самом издиференцирано. Државу на својим плећима носе они људи који размишљају, раде и стварају оно чиме земља живи. Што је нација боље организована у друштвене групе, то се очигледније испољавају и њене стваралачке снаге."

No comments:

Post a Comment