Жена у данашњици

 

Последњих дана води се жива дискусија о положају жене уопште. Мишљења су разнородна и подељена. Па ипак, не наилазимо на смели став, нити се основно питање износи на светло. Кадшто чујемо глас обичног демагога, који заузима позу искреног борца, а одмах затим назиремо скривени рачун. А с друге стране, долазе мишљења која, са разлогом или не, они први обележавају као назадна.

У ствари, ни једно не улази у суштину проблема. Времена су чудна. Проблем положаја и права жене, све више обузима мисли чак и духова од вредности. Сва та питања за час искрсну, завитлају, а затим утону и нестане их.

А једно је битно и сигурно и утолико теже: никада жена није била несрећнија, несређена више и незадовољнија него данас.

Различит је био положај жене. Кроз разне епохе трпео је извесне промене. Али углавном: улога жене била је у правима и дужностима мајке, супруге и домаћице. Тако је то углавном све до Светског рата. Пре тога рата, теоретски социјализам чинио је покушаје, да уђе у питање улоге, права и дужности жене. Ови покушаји су били више тенденциозни. Социјализам је, посматрајући рад и дејство католичке цркве, јасно уочио: да жена може бити један од битних фактора у формирању социјалних покретачких снага. Само, треба прикупити ту снагу, припремити је и организовати, а затим ће бити лако да се упути у жељеном смеру.

Ови предратни покушаји нису дали велике резултате, али је социјализам знатном пропагандом ипак успео да пољуља прве редове жена.

Жена је у то доба била неразлучно везана за дом, за породицу. Њена лектира углавном се сводила на ону још из доба романтизма, у којој се глорификовао чист живот, љубав, пожртвовање за друге. С друге стране, црква је још знатно вршила утицај не само на мајку, него и на оне, које су се спремале да то постану.

А изнад свега, породица је била и право и дужност. Сви путеви су водили њој, сви поласци кретали су из ње. Породица је на крају крајева била манифестација среће и постигнућа битних животних циљева.

Социјализам јасно уочава ова факта. И закључује несумњиво да је породица она брана, која му спречава ход. Жену на неки начин треба одвојити од породице или је бар учинити равнодушном. Зар није породица у ствари једна установа, која је застарела? Па чак и да је добра ствар, ипак је треба променити баш зато што је назадна. Колико би се жена боље осећала, када не би била оптерећена породичним јармом, који је раван ропству. Чудно је, да то жене нису увиделе, него стојички подносе тај јарам без роптања. Како су чудне оне старе наше мајке, које су све подносиле и поднеле и тако им живот прошао ни у чему. Ето, такве ће топовске хитце ускоро управити социјализам, да руши ону брану, која му кочи ход. Ову брану неће успети да сруши, али ће оставити пустош у надањима, пољуљаће веру и поверење у све. На крају, створиће толико несрећних, незадовољних и промашених живота.

Ортодоксни марксизам после рата узима водећу улогу у духовном животу читавога света. Марксизам пре рата, сем сувих теоретских списа, није имао своју знатну изграђену књижевност. А то је најјаче сретство пропаганде, бар за жену. Било је предратне лепе књижевности, која је у лепој форми износила патњу и беду малог човека. Па и неправде. Али у основи, та лепа књижевност, уколико је била тенденциозна, вапила је за правдом међу људима и друштву.

После рата, марксизам ће сву ту лепу књижевност присвојити као своју манифестацију. Он ће њу и допунити и то страховито. И управиће све те своје манифестације путем пера и усмене пропаганде нарочито жени. Обраћајући се њој, он ће рушити све: и зло и добро. Једно зло нарочито ћe му послужити погодно и као наручено.

Проституција је стара исто толико као и друштвени односи. Свакако, имала је своје фазе, као и друштвени живот. Ње је било у старом веку, као и у средњем; у средњем као и у новом. Било би крајње неозбиљно тврдити, да ње нема и у марксистичком друштву. Али, марксизам је дохватио у своје руке ову појаву и са њом оперисао страховито. Када је како требало.

И тако, кроз марксистичку лепу књижевност, као и стручне расправе пашће мисли: проституција је резултат женине потчињености човеку; њене ропске улоге у савременом друштву, као и њене економске зависности. Даље: да ли је друштво могло учинити жени већег зла, него да је проституише; зар није ово у ствари највеће понижење, које се могло приредити; због чега пак положај човека да буде привилегисан у оваквој понижавајућој ситуацији жене; најзад, није ли и породица, оваква каква је, у ствари скривени облик проституције? А затим ће марксизам дати и закључке, врло примамљиве за око и ухо: жена мора бити независна и слободна; она је равна у свему мушкарцу; колика права има мушкарац, толико исто мора имати и жена. Па како је марксизам противник проституције, ако је искрено онда се противу тога нема ништа, онда да остане консеквентан, он је и против породице, пошто је и она за њега такође један облик дозвољене и најгоре проституције.

Овим се ставом већ учинило доста. Продубљен је јаз између човека и жене и зато неће бити чудно, ако се сретну појаве у којима човек и жена имају улогу два заклета непријатеља и ако имају све услове да буду блиски.

У целој овој књижевности, а то се и не запажа, нигде не стоји: да ли ће ко имати уопште каквих дужности. И најзад: како ће изгледати та слобода и права, када нема обостраних дужности, и да ли ће то бити довољно па да проституција ишчезне, као да је није ни било?

И поред ових недостатака, марксизам је ове мисли унео веома сочно и вешто. Чак и Толстојево „Васкрсење” послужило је за ту сврху. Само због тога, што се стари Толстој у нечему заборавио. Када је мислио на испаштање и покајање, на Бога на небу, превидео је пакао. А пакао је доказ, да има кривица које се не могу окајати ни опростити. Марксизам ће то подвући нарочито и проповедајући, да се на земљи има искористити сав живот. Једновремено ће подвући да ће и одмазда за све доћи на земљи. А ово ће нарочито пријањати за оне, који су нечим унесрећени.

И читава плејада писаца изручила је безброј приповедака, новела и романа, који су преплавили свет. За сву ту пропаганду требаће огромних материјалних средстава, која ће марксизам незнано од куда увек имати на расположењу. И све те књиге наћи ће прођу почев од гимназијских клупа, па до будоара елегантних госпа.

Након свега, добија се гигантски резултат: убијено је свако поверење између жене и човека; жена свесно или несвесно присваја атрибуте, који јој не стоје добро; све више тежи умишљеној слободи и све их је више слободних. Па ипак, чудно: баш те су на крају врло несрећне и незадовољне! А круна свега: породични темељи клате се из основа.

Совјетска Русија близу већ две деценије стварно свим средствима руши породицу. Не само њен облик и појаву, него и психички делује свима средствима, да убије и природну наклоност породици. По теоретском марксизму, жена је имала бити слободна и независна. Она је у свему имала бити равна мушкарцу.

Ово схватање руши породицу, али у накнаду за то, скида онај породични јарам, који жена, према марксизму, носи неправично. Јер, зар није марксизам подвукао, да је породица понижавајућа установа за жену, па према томе да је мора чинити несрећном? Утолико више, што жена улази у породицу само зато што нема други излаз, него хтела или не мора ставити главу под јарам.

Ово схватање Совјети су први осетили и то на својој кожи. Ни уколико нису учинили жену срећнијом, већ напротив. Оваква ситуација жене могла је имати извесне примамљиве дражи у млађим годинама, али са тим годинама прохујала је и ова примамљивост. Проституцију нису убили, јер се за то тешко могу наћи средства, а појмови Совјета повели су жену још тежој ситуацији: жени-инкубатору. Пород је спао на минимум, тако да Совјети долазе готово на последње место по проценту прираштаја популације. Ово их је присилило да прошле године узму поново и озбиљно у расматрање положај жене.

Резултат тога разматрања је декрет, којим поново проглашавају породицу важном и нормалном друштвеном ћелијом. Тако су дуги низ година уз тешке жртве терали ветар капом. За готово две деценије успели су да докрајче породицу, а видећемо колико ће им требати да је поново успоставе. Званични уметници и писци већ су добили наређење, да мало идеализирају породицу, те је тако кроз совјетску литературу дунуо један други ветар.

Хитлеризам је у Немачкој добио већину на изборима захваљујући баш гласу жене. Ти гласови довели су Хитлера на власт. После свога доласка на власт, рекло би се, да се хитлеризам лоше одужио жени. Хитлеризам је просто изјавио: жена се има са улице вратити дому и породици. Жена има значаја уколико је мајка и домаћица, без тога је грана без стабла. У накнаду за ово, енергично су предузете мере, чак и премије, првенствено државне и приватне службе за све ожењене. Очекивало се, да ће овај поступак разочарати жену и да ће је ставити у покрет. Међутим, жена је ово примила без протеста, а сви знаци говоре да је веома задовољна овим решењем.

Исте напоре учинила је раније и Италија. Сада је завела и премије за породиље.

Либерална демократија тапка у месту. Она је немоћна пред овим тешким и виталним питањем, као и свима другим. Она нема ни снаге ни смелости подухвата, да ово питање узме у решавање. А јасно је, да је марксистичка пропаганда пољуљала све темеље и да их стално тресе. Наша жена налази се у тешкоj психичкој и материјалној ситуацији. Породица је уздрмана, а она ипак нема где ван породице.

А управо се баш у таквој ситуацији жена више него икад налази препуштена самој себи. Дејство марксистичке пропаганде дало је своје резултате. Ипак није убијена тежња нормалном и стабилном животу, тежња породици, иако је породица већ начета; с друге стране, велики број стоји на магловитом раскршћу раздиран разочарењем у „слободу и права жене” и тугом за пропуштеним стварним и корисним животом.

Димитрије В. Љотић

(,,Отаџбина" број 110, 18. априла 1936.)