Ако у мислима прелистамо векове прошлости, за које зна историја, па их упоредимо са данашњим веком, морамо доћи до врло неповољних резултата по данашњи век. Данашњи – двадесети – век има свега у изобиљу што ниједан век пре њега није имао. Има хране више него што треба, па ипак у појединим земљама људи умиру од глади. Има одела више него што треба, па ипак иду људи дроњави и бедни. Има обуће више него што треба, па ипак има људи у траљама и босих. Па иако је овај век у оваквом материјалном изобиљу, општа карактеристика његова је: оскудица и несређеност. Огроман проценат у већини држава пати и у очајању је.
Једна незнатна мањина у свету бесни, а огромна већина горко пати. С’ обзиром на ово и овакво стање у свету, да још није хуманих друштава, које ово стање у неколико чине сношљивим, могли бисмо закључити да овај век није један од бољих које нам повесница света приказује.
Једна огромна мањина у свету тражи за себе непрестано сласти, што више сласти, уживања, богатства, аутомобила, беса, а једна небројена већина вапије да се до Бога чује: Правде, што више правде. Дајте нам што више социјалне и Божанске правде, говоре они. А неправда бесни и даље свуда и на сваком кораку. Жива стихија-народи постају све више гладна звер, која прети да баци у понор све добре тековине предака данашњег човечанства. Сваки мудар и целисходан покушај овде и онде, да се спречи зло, које прети да новом катаклизмом убије најбољи део данашњег човечанства – остаје глас вапијућег у пустињи.
Све то некако политички букачи и хохштаплери у политичком животу појединих земаља за 24 сата преиначе, покваре и обеснаже. И тако из дана у дан. И кад се овако попну на високе положаје они као недорасли за та места почну рушити и оно што треба чувати као највећу међународну светињу: покидали су везе поверења међу појединцима и међу државама. И не само то, већ су понегде сасвим уништили и искоренили тако потребно културном човечанству начело солидарности. Ту лежи зец свему злу данашњице, која је преливена петролеумом па се сад само чека кад ће и где ће неко да запали само једну жижицу па да букне цео свет у пламен.
Свему овоме злу крива је рђаво организована школа у свету, уопште, јер је промашила циљ. Али, шта је ту школа крива питаће читаоци. Ево шта! Прво она није спроводила тако звану бифуркацију ни по рођењу ни по успеху у школи па да ако не феномени, а оно најбољи дођу на водећа места у појединим установама у држави, већ је често место одабирања најбољих било одабирање најгорих, ако су само били добри ујнићи и теткићи, или скутоноше демагога.
Па откуда још долази ово зло? Долази отуда што су бачени под ноге сви ауторитети почевши од онога у породици па до онога највишег у државној чиновничкој хијерархији.
Ко поруши ове ауторитете? Порушише их многобројни демагози у свима државама најпросвећенијег дела света.
Како то? Ето тако, школа је уопште, као што смо напред рекли, промашила циљ у свету. Почела је на многа места давати ладолеже, ветрогоње, ајмане, хохштаплере, који су се почели пети на места, за која нису ни по чему били дорасли.
Квасац општег зла бујао је све више док није дошло до овога што данас сви својим очима гледамо. И ми и суседне државе налазимо се у положају орла, који је заглибио канџе у смолу, али не и крила. Још има времена и могућности да се размахне крилима и спасе ситуација. Али, ако утопимо и крила у смолу онда нам нема спаса. Пожуримо да размахнемо крилима док још није доцкан. Интерес је нас, и Балкана и Европе да пожуримо јер је Ханибал на прагу.
Наше друштво уже и шире представља данас ватриште на коме има пуно наслаганих и сувих и сирових дрва, али ватре нема. Шта вреди ватриште кад се на таквом ватришту нико ни огрејати не може?
Некада су, у првом реду просветни радници у нас, оно што су говорили ином то потврђивали својим чином. Данас све више и све чешће није тако. Ко друкчије мисли тај се или љуто вара или сам себе лаже.
Човек има три главна центра: исхрана, осећање, мишљење. Та три центар у предратној нашој школи били су координирани. Данас је обраћена поглавито пажња стомаку и нешто мало мозгу, а срце – које својим осећањем чини човека човеком – напуштено.
Накратко: васпитна страна није у реду ни у породици, ни у школи ни у друштву. За то не треба нарочитих доказа: они су свакодневно очигледни. Мотор породични, мотор школски и мотор друштвени попустио је. Координирање напред споменутих главних центара у човјечијем организму дужна је да доведе у склад школа; у противном ће постати огњиште без ватре. За извођење ових замисли потребна је праведна друштвена сила. И та праведна друштвена сила мора да се јави и ступи у акцију што пре док наш орао још није утопио крила у смолу. После ће бити доцкан.
(„Отаџбина” број 15, 3. јуна 1934. године)
No comments:
Post a Comment