Данас је већ исувише очигледно постало да је трогодишња добровољачка борба надрасла првобитно замишљене добровољачке задатке. Исто као што је од некад мале и војнички необучене четице младих људи настала организована и сређена војска од неколико пукова, сада већ и ван граница уже, административне Србије образованих, тако је и од првобитне замисли, да се кроз оружане добровољачке одреде послужи једино остварењу и одржању реда у земљи, израсла једна свесна тежња – да се и наш народни живот темељно преобрази у смислу старих и позитивних животних основа. Тако је добровољаштво поред носиоца борбе на чисто војничком плану, постало и руководећа снага у борби за једно ново животно начело на духовном плану. А тиме је оно на себе преузело све карактеристике једног стварног и целосног животног покрета и понело на својим леђима највећи део одговорности за даљни живот и развој нашега народа.
Ту је унутрашња логика догађаја учинила своје. У најинтимнијој суштини стварања лежи један поредак, који је неизмењив, макар каткада одмах и не био схваћен: да право и истинско стварање може изнићи само на морално-идејним основама. Све што је ван тих основа покренуто, ма како се називало и ма чему тежило, неће у суштини имати никакав стваралачки карактер, биће само један неуспео покушај таквог, и то са већим или мањим временским значајем. И обратно, ма што се испочетка хтело, ако се пошло из тих морално-идејних основа, и на њима истрајало, онда ће то хтење неопходно добити пун обим стваралачког и истакнути се у животу, посретством свог унутрашњег стваралачког ритма, као целосан носилац позитивног и новог.
Ми нисмо присталице двоструког морала: грађанског и религиозног, или боље речено, политичког и религиозног, и под морално-идејним основама не замишљамо такво стање које би нам омогућило да тактизирамо са основним животним истинама и вредностима. За нас су част, реч, обавезе, свест о одговорности, уговори и истина – темељи на којима се заснивамо и са којима падамо, али које не напуштамо. Тај основни и неизмењиви став је управо срж онога што је учинило да је добровољаштво надрасло своје првобитно постављене задатке и што је с друге стране учинило да се против њега подигну сви они који моралне основе или уопште не признају или их признају искључиво у оном половичном грађанско-моралном смислу, који дозвољава најопакије извртање морала.
Од те три основе: моралне, аморалне и неморалне разрастају се касније све животне акције. И као што је јасно да оне већ због тога морају доћи у сукоб, тако је исто јасно да само морална основа може обезбедити позитиван успех. Ми сматрамо да је то основа на којој нема компромиса, али која, кад се једном потпуно и искрено прихвати, пружа обиље могућности за компромисе, савезе и споразуме на свим осталим животним плановима. У таквом случају ће и срца коначно да приме оно што разум већ одавно налаже.
У току три године беспримерних напора и борби од којих се не зна да ли су теже биле оне психичке или физичке, у нама добровољцима исковала се вера, да кроз нас и наше дело бије ритам судбинског стварања. Сво наше биће прожето је стихијом тога осећања. Ma што чинили и ма где почињали – увек је наш рад био потчињен захтевима великог и трајног, судбинског стваралачког ритма. То наше осећање чини да се у нама откривају неисцрпне унутрашње снаге, оно нас је трајно пелцовало против очајања, ма које врсте, и дало нам, коначно, ону душевну смиреност, без које би сва наша дела застала већ на свом почетку. Али исто тако, ова нам је трогодишња борба показала да само један пут може бити пут спасења нашега народа: пут најпунијег унутрашњег залагања на пољу изградње властитих личности до облика највеће саможртвене радости. И далеко смо од тога да то присвојимо само за себе. Управо из супротног става него што је тај, настају у нашим срцима све наше највеће туге: ми видимо како би огроман број требао тако младих и свесних и одушевљених бића па да наше доба одигра у потпуности успешно своју историјску улогу, иако је, нажалост, данас мален и недовољан тај број.
Отуда наш став није никада и не може бити себичан, личан, егоистичан и секташки. Ми жудимо за срећом да можемо сву браћу загрлити у један нераскидив загрљај. И да онда весели, срећни и задовољни, у победној песми куршума и граната посведочимо своју безграничну љубав према Отаџбини. Тада ће и она бити срећна.
Синуће јој дани слободе и славе.
Иван Милачић
(„Српски народ” број 36-37, 1. септембра 1944.)
No comments:
Post a Comment