Дилема да ли српска држава треба да буде монархија или
република суштински није политичко питање, чак ни за политичаре који би
евентуално морали да се преквалификују. То није питање одређене странке,
програма, изборних понуда, присила или притисака. Обнова монархије не сме да се
базира на дневнополитичким темама и ефемерним друштвеним питањима. Монархија и
република, макар у контексту савременог српског друштва, су превасходно
духовно-културолошка тема која треба да определи пут будућности српског народа
у врло нестабилним временима. Један је пут светосавског наслеђа и предањског
идентитета, а други је пут марксистичког нихилизма и пост-југословенских
лутања.
Управо том пост-југословенском периоду припада ауторство
идеје како Црква не сме да има никаквих додира са политиком као таквом.
Нарочито са оним што се данас подразумева под редукованим појмом политике, а
што се најчешће своди на борбу за расподелу моћи и новца. Заиста, Цркви није
место у било ком облику савремене дневнополитичке и страначке борбе, међутим
Црква нема право да се повуче из јавног простора и занемари свој идеал
светосавског домостроја.
Домострој (οἰκονομία) је један од оних појмова који се
често користе а ретко тачно разумеју. То није ни план, ни стратегија,
ни тактика, нити начин управљања. У православном богословљу домострој има
дубоко, слојевито значење првенствено описујући поверени и смислени поредак
живота, у којем се време, власт и односи уређују према циљу који их
превазилази. Изводи се од грчких речи оἶκος (дом) и νόμος (закон,
поредак), али не подразумева техничко управљање нити идеолошки оквир већ
личносно и одговорно устројство „дома“, који може бити породица, парохија,
народ или чак васељена као Дом Божији. У свом најдубљем значењу, домострој
упућује на поредак спасења, односно на начин на који Бог у историји уређује
свет ради спасења човека, при чему оно што је пролазно задржава статус
средства, а вечност коначног циља. У том смислу, домострој представља
нормативни оквир у којем политички и друштвени поредак не постоје ради себе
самих, већ као одговорна служба усмерена ка есхатолошкој пуноћи, чувајући
равнотежу између историјске ангажованости и одбијања сакрализације пролазног.
У том контексту Црква, иако не намеће ниједан политички
систем, препознаје монархију као нешто што је сасвим у складу са њеним етосом.
Баш зато је патријарх Павле говорио: „Монархија је крсно име Србије“. Ради се,
дакле, о облику државе у којој народ, који једнако припада и држави и Цркви,
може да има најбоље услове да живи благословеним животом. У таквој држави,
црквене службе могу бити у потпуности посвећене духовној добробити. Патријарх
не мора више да буде етнарх, а Црква јавно предузеће за духовне послове.
Етос Светосавља подразумева стремљење ка Симфонији, али са јасним разумевањем
да је потпуна Симфонија идеал ка коме се стреми и од кога се не очекује
дуготрајно магијско решење нагомиланих проблема.
Светосавље се најпре мора разумети као процес и начин
живота, а не као затворени систем идеја или политички програм. Оно настаје у
конкретном историјском контексту као плод прожимања православне вере, народног
искуства и црквеног предања, при чему ниједан од ових елемената не постоји
самостално нити се може апсолутизовати. За разлику од националне идеологије,
која тежи јасним дефиницијама, символима и границама, Светосавље делује кроз
навике, празнике, језик, народни морал и литургијски ритам живота. Оно није
настало као пројекат нити као програм обнове друштва, већ као постепено
обликовање једног етоса у којем вера облагодаћује народно предање и културу
која се отвара за преображај.
У том смислу, Свети Сава не функционише као идеолошка фигура
или мит за колективну мобилизацију, већ као историјска личност чији је
ауторитет изграђен кроз пастирско расуђивање, посредовање и способност да уреди
живот заједнице без насиља над њеном слободом. Светосавље не нуди готове
политичке моделе нити нормативне одговоре на сва друштвена питања, али поставља
меру по којој се они могу процењивати. Оно делује као животни етос који
обликује однос вере и јавног простора, чувајући дистанцу и од сакрализације
политике и од њеног потпуног измештања из хоризонта хришћанске одговорности.
Правилан однос између пролазног и вечног представља једно од
кључних питања хришћанског разумевања историје и јавног живота. Хришћанска вера
не посматра историју као простор коначног испуњења, али је исто тако не напушта
као безвредну или неважну. Историја остаје место одговорности и служења у којем
се човек позива да своје делање усмери ка циљу који превазилази историјске
оквире. Спасење се не остварује као резултат историјског напретка нити као плод
политичке организације, али се управо у историји проверава верност том
есхатолошком призиву. Зато хришћанска перспектива истовремено одбацује и
утопијско обожење историје и равнодушно повлачење из ње.
У том кључу, пролазна средства као што су политички поредак,
друштвене институције и културне форме, задржавају своју вредност само уколико
су усмерени ка вечном циљу и не претварају се у самосврху. Када се политика
сакрализује, она преузима улогу спасоносног механизма и неминовно постаје не
само идеологија већ и јерес; а када се пак потпуно секуларизује, она губи сваку
моралну и духовну оријентацију и своди се на технику управљања интересима.
Хришћански одговор не лежи у избору између ова два екстрема, него у одржавању
равнотеже у којој пролазно служи вечном, док се вечност, без насиља над
историјом, пројављује управо у времену кроз одговорност, подвиг и борбу. Са
друге стране, републиканска партократија се у коначном збиру своди управо на
управљање без одговорности и владање без жртве.
Светосавски облик православног монархизма је овде у потпуној
сагласности и са модерном политичком теологијом. Наиме, Ерик Питерсон у
монументалној студији „Монотеизам као политички проблем“ (Der Monotheismus als
politisches Problem) критикује редукцију хришћанског монотеизма на
политички модел апсолутне власти према коме се јединство Бога директно
пресликава у фигуру неограниченог суверена. Полазећи од догме о Светој Тројици,
Питерсон показује да хришћанско разумевање Бога подразумева једно јединство
које се остварује кроз специфичан однос и заједницу Личности, а не кроз укидање
различитости. На тај начин хришћански монотеизам онемогућава теолошко оправдање
политичког апсолутизма и разбија идеју да вера у једног Бога нужно води ка
монархијском моделу власти. Ми би смо рекли да се заправо разбија идеја
оправдања диктаторске власти, а да се православни монархизам овим методом
заправо учвршћује.
Наиме, у православном контексту, Питерсонова мисао указује
на иконичну паралелу између светотројичног начина постојања Бога и монархијског
поретка који није апсолутистички, већ саборан. Монарх, у том кључу, не влада
као диктатор, већ као лични носилац јединства који своју власт остварује у
односу са институцијама, законима и заједницом. У сваком случају, треба
напоменути да ова интерпретација није ништа више од иконичне и ограничене
аналогије: Света Тројица није политички модел, већ (у теолошком смислу) датост
која критички осветљава и упућује, али никада и директно конструише, конкретни
облик државне власти.
У Питерсоновој критици политичког монотеизма, појам
перихорезе има кључну улогу. Перихореза означава узајамно прожимање Личности
Свете Тројице без мешања и без губитка личне различитости, чиме се јединство
Божије не заснива на хијерархијској доминацији, већ на савршеној заједници.
Овакво савршено јединство подрива сваки покушај да се хришћански монотеизам
преведе у модел политичке суверености у којем један центар моћи апсорбује све
односе и институције.
У светосавском домостроју перихореза је иконични коректив
диктаторском монархизму: власт мора имати лични центар, носиоца одговорности,
али тај центар постоји само у динамичном односу са другим носиоцима
одговорности и поретком заједнице. Монарх, у том смислу, није апсолутни извор
моћи, већ служитељ јединства које се остварује кроз саборност и узајамност. Као
што у православној еклисиологији Епископ није на врху пирамиде власти већ стоји
у средишту заједнице коју надгледа, о којој се стара и за коју је одговоран.
Наравно, права и потпуна перихореза припада унутарбожанском животу и не може
бити директно пресликана у политички систем, али нам служи као критички и
есхатолошки оријентир за правилно разумевање православног монархизма.
Према учењу Светог Григорија Богослова: „Три најдревнија
схватања о Богу јесу: анархија, полиархија и монархија. Два прва мишљења беху
(нека то и остану!) обична игра ума јелинских синова. Анархија није ништа друго
до беспоредак, док полиархија ствара огорчење; сходно томе, оваква мишљења су
истовремено и безначална, али и беспоредачна. И једно и друго води нас истом
циљу – беспоретку, а беспоредак нас води – хаосу; беспоредак није ништа друго
до устаљивање у хаотичном рушењу. Ми, међутим, поштујемо монархију, али не
такву монархију која се дефинише јединством лица (једно, уколико је у расцепу
са самим собом, такође ће представљати множину), него монархију која означава
равнозначност јединства, једнодушност воље, истоветност покрета и усмеравање ка
једном Оних који су из Једнога (што је сасвим немогуће у створеној природи),
пошто Они, мада се разликују бројем, ипак се не деле по власти.“
Монархија Оца, према Светом Григорију, дакле не подразумева
укидање личних разлика, већ јединство које настаје из заједничке природе, воље
и дејства Тројице. Управо зато ова монархија не може бити директно пресликана у
политичку сферу као модел за диктатуру. Насупрот западним покушајима
сакрализације политичке власти, које Ерик Петерсон с правом критикује
показујући да тројични монотеизам онемогућава једноставну „политичку
теологију“, православна перспектива задржава иконолошки однос: земаљски монарх
не представља Бога по суштини или власти, већ је позван да икону божанске
монархије остварује кроз служење, саборност и ограничење сопствене моћи. У том
смислу, православни монархизам није теорија апсолутизма, него
етичко-литургијски позив да власт буде релациона, одговорна и евхаристијски
оријентисана према заједници.
Кључни предуслов за опстанак овакве монархије је изградња
заједнице, која се може остварити само кроз изградњу истинске аристократије.
Заправо, потпуно подобно неопходности друштвене аристократије на Западу за
опстанак западних монархија, и православној монархији је неопходна
аристократија духа. Западне монархије су опстајале тамо где је постојала
друштвена аристократија која је била способна да буде „платформа“ за власт, да
контролише централизацију, да обезбеди наследност и да функционише као чинилац стабилности.
На исти начин, православној монархији је потребна духовна аристократија, која
штити и остварује саборност, а која је истовремено способна да буде брана
апсолутизму, јер се њена легитимност не темељи на земаљској моћи, новцу,
утицају и сл., већ на православном обрасцу живота.
Овде наравно под аристократијом подразумевамо елиту истински
најбољих у друштву, у изворном значењу ἀριστος (најбољи) и κρατία (власт,
управљање), а не етаблирану друштвену класу „крштених спахија“ која саму себе
дефинише и титулише. Аристократска позиција у светосавском домостроју зарађује
се личним трудом и Богом даним даровима.
У светлу савремених друштвених токова, обнова аристократије
у православној монархији могла би бити остварена институционалним иновацијама,
као што је увођење еснафског дома Парламента, односно стварање засебних
представничких тела професионалних и научних еснафа. Аутономија еснафских
сталежа мора ући у ново Начертаније српске будућности, како би се
омогућило даровитим синовима и кћерима нашег народа да након доказивања у
својој струци или служби, кроз синергију у оквиру парламентарних процеса,
преузму улогу аутентичних заступника и старатеља интереса свог народа и државе.
Оваква структура би допринела јачању саборности, ограничавању тенденција ка
апсолутизму, као и изградњи критичког корпуса способног да штити и унапређује
некоруптивни образац друштвеног живота.
Стога, духовна аристократија у православној монархији није
категорија затворене или самодовољне елите, већ динамичан и есхатолошки
оријентисан слој друштва који своју социјалну и политичку легитимност црпи из
служења заједници, саборног деловања и одговорне синергије са институцијама
власти. Таква аристократија представљала би гарант очувања равнотеже између
традиције и обнове, као и споне између духовних принципа и конкретних облика
друштвеног управљања.
Но, да не трчимо пред руду. Таква аристократија не чека на
институције које ће је изградити, него већ данас сама гради институције крећући
од себе самих. Православни монархисти нису политиканти који се залажу за обнову
монархије верујући да ћемо тако преко ноћи чудесно постати бољи људи.
Светосавски домострој позива на борбу за обнову монархиста. Повратак Краља неће
доћи кроз партијску политику, већ кроз духовну обнову, лични подвиг и
заједничку борбу.
О 204. годишњици рођења Илије Гарашанина
Немања С. Мрђеновић, презвитер
No comments:
Post a Comment