Димитрије Љотић - 78 година у Небеској Србији

На данашњи дан, 1945. године у Ајдовштини, у Словенији, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије В. Љотић. Иако за многе данас он представља још једног небитног политичара у двадесетом веку и потоњег „сарадника немачког окупатора", он за нас представља учитеља. Учитеља који учио пре свега делима, па тек онда речима. Био је политичар са крстом, како га је назвао његов пријатељ Свети владика Николај, јер је цео свој живот живео по јеванђељу и по Христу, и Христову науку и светосавску политику заступао у политичком животу тадашње Краљевине Југославије. И поред своје југословенске идеје (коју је 1940-41 фактички напустио) Димитрије је увек био пре свега србски родољуб који се непрекидно борио за србски народ, прво у балканским ратовима и Првом светском рату, затим се борио у међуратном периоду да разобличи лажи демократије и комунизма, да дође нови дух у народ. Дух заснован на вечним вредностима Православља и родољубља. Залагао се за истинску народну власт, за сталешку скупштину (сабор струковних организација) и домаћинску економију. На послетку, у Другом светском рату, радио је све што је било у његовој моћи да сачува што више србских глава и да дође до србске слоге. 

Његова дела и његова мисао живе и даље, и живеће све док постоји србски народ. Ми данас ходимо путем Димитрија Љотића, борећи се за духовни, национални и социјални препород србског народа и србске омладине, за духовну револуцију у свакоме од нас првенствено, па онда и код других. Јер не можемо се вратити себи и постати истински своји ако се не вратимо Богу, Истини и светлим традицијама нашег рода.

Зборашка мисао/Србска Акција 

Две револуције

 

Две револуције имамо у светској историји. На њима су, као на неким ваљцима разбоја, исткане све шаре у судбини човечанства. Ако мудрачким духом пролазимо кроз то сложено историјско ткање, наилазимо углавном на два конца који се сплићу и расплићу у чудне, тајанствене знаке, у символику прошлости, из које читамо будућност човека и човечанства. Историја нам онда није загонетка, већ књига живота, у којој се налази кључ за разумевање векова, налазе се закони целокупног историјског развитка, закони људског духа, који и јесте главни неимар целокупне историјско-културне архитектонике.

Историјски развојни процес није, пре свега, праволинијски, најмање је он у сталном успону. Наука је потпуно напустила утопију историјског прогресизма, идиличну и сладуњаву драму у којој, кроз све драматске разломке, руже цветају. Напротив, историјско збивање пролази кроз сукобе, кроз трагичне процепе, живот се напорно пробија до већих својих остварења губећи половину својих снага у успелим или неуспелим пробојима. Историја није само једно хрвање на живот и смрт, већ нам историјска феноменологија јасно сведочи о историјско-животном ритму, о повременим узлетима и падовима историјских стваралачких снага. Иза једне плодне епохе не долази, по правилу, друга плоднија. То не бива ни у свету маште. После датог цветног историјског периода јавља се дубок и снажан пад, окретање историјског точка уназад. Сан о седам дебелих и седам мршавих крава сурова је историјска јава.

Ово је доказ да историјски развој има своје полове: између њих креће се историјско клатно. Оно, у свом бржем или тромијем кретању, час тиче у дно пада, час у врхунац историјског полета. Тако се добија историјска дијалектика, поход органско-стваралачког полета до супротности. Тако се добија низ сложених, замршених, често неразговетних слика за једну револуционарну типологију, за овоначелни бурни размах који валовитим кретњама даје двоструку историјску пластику.

Једна група историјских покрета потиче из нагона. Они су као извор: брутални, слепи, насумични. Бесциљна нагоност носи у себи разорну динамику, креће се поплавно, разбија све животне стварности и остварења, савија, ломи и дроби живот, заводи полет историјски у један затворен круг, у кружно, слепо матичење које најзад, као сврдло, проврћује бездане вртаче у које живот понире и у неповрат се губи. То је револуција механичких колектива. Друга група историјских покрета потиче из стваралачко-културне воље. Њихов је извор врло одређена и опредељена органско-колективна свест. Њени потези просецају, врло смишљено, правилна и дубока корита, у њима се снаге усредсређују и на најнепосреднији начин претварају у вредности. Све што је у историји ваљано и трајно остварено, што носи на себи отисак величине и човечности, што улази у појам културе, потиче из тога средишта воље, воље за правилном конструкцијом и складом свих људских делатности. То је револуција органских колектива.

Две револуционарне стихије квантитативно се разликују. Нису, дакле, усупроћене само по својим смеровима и правцима. Можда је тешко чак и говорити о квалитету механичко-колективно-револуционарне стихије. Она је само број и збир: гомила. Све што се гради на начину гомиле, ван живота је. Самим тим, ван квалитета. Самим тим ван културнога. Нажалост, ковитлања гомиле увек испадају из оквира моралнога. Морамо увек говорити о неморалности гомиле. Органски-свесни колектив живи, гради и развија се увек по једној идеји. Нарочито по моралној идеји. Она и мисао представљају онда пуну целину. Шта више, без једне основне идеје и нема органског колектива као историјско-културног чиниоца. Шта више, организам је увек оживотворење једне идеје. Не заступамо овим апстрактни хегелианизам, јер верујемо да једна идеја изграђује себи лежишта и колевку не само у духу већ и у крви. А баш по моралној идеји и двојимо колективе: где ње нема, ту смо у кругу биорасизма који се мора свести на нечовечно; где ње има, биолошка јединка уздиже се у царство човечнога, у царство историје као изузетног човечанског „слоја бића”, у царство политике, религије, уметности, етике, науке, социологије.

За две револуције зна човечанство. Једна је људе расипала у крдо, чопор. Човек је у њима губио све знаке достојанства и човечности и постајао звер. А човек-звер гори је од сваке животиње. Ми и данас запажамо куда су прошле канџе те звери кроз историју. Човек-звер највећа је несрећа за људство. Што поплаве, земљотреси, разни помори, ратови униште, то се брзо добром вољом и напором градилаца изгради. Што бесови помамљеног зверињака разоре, то навек пропада. Велике несреће човечанства униште један нараштај. Други нараштај јавља се са новом снагом да одмах надомести упропашћено. Револуција звери-човека не уништава само културне тековине. Због тога она није страшна. Она уништава самог човека: прља душу, загађује срце, квари ум. Онда су потребни лекови да се створи нови човек, способан за прави живот у реду, раду, слободи, свакој правди и доброти. Друга револуција везује људе у складну целину, у другарство, у братство. Она утире све разлике између њих, руши све препреке на путу јединства, збира људе у нераздвојну заједницу. И то их не скупља у име плена, пљачке, рушења, убиства, већ у име многих стваралачких начела. Где су такве заједнице људске живеле и делале било је социјалне правде, благостања, благослова, радости, правог и доброг живота. Ова је друга револуција будила, увек, у човеку правог човека, хероја, спремног за свако страдање у корист заједнице. И тај човек није отимао, већ давао; није тражио жртву, већ се сам жртвовао; није рушио, већ зидао, није се палио мржњом, већ љубављу.

И данас се хрву две револуције. Борба је на живот и смрт. Као увек досад. Ми смо усред крвавог ковитлаца. Слеп је ко не види. Људи се и код нас деле. ЗБОР се определио. Определио се за револуцију љубави, стваралаштва, херојства.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 139, 12. новембра 1936. године)

Јеврејство и демократија

 

Како год не могу Јевреји из виших слојева друштвених да силазе у ниже, то не могу ни нејеврејски виши слојеви. Према томе, не може се очекивати да ће национални највиши слојеви мирно пристати да им се Јевреји наметну и њих просто истисну из функција: они ће донекле ово подносити, али ће морати организовати отпор пред опасношћу јеврејског надирања. Зато треба најпре онеспособити ове слојеве да виде праву истину и опасност, а затим их уништити. А како су Јевреји народ који нема војску и који се не бори војнички споља, већ политички изнутра у сваком народу, то као једина могуност за остварење овога циља остаје Јеврејима политичко васпитање нејевреја у смислу интереса јеврејске међународне заједнице.

Ширењем идеја демократије постиже се слабљење нејеврејских народних заједница на тај начин што се власт у друштву и држави преноси не на људе способне да далеко виде и дубину јеврејског плана схвате, него на људе чији су вид и ум закречени демократским заблудама. Тежиште брига у политичким и дневним државним и друштвеним проблемима у демократији не састоји се у оцени квалитета предложених решења, него у старању да се одлуке не доносе мимо надлежних народних изабраника. А народни изабраници, стварни носиоци суверене власти у демократији, имају исти интерес који тишти и међународно јеврејство, а то је да принципи једнакости и доступности за све на највећа звања у земљи буду поштовани. Принцип једнакости ставља пред малим човеком у народу теоријску могућност учествовања у јавним пословима, без обзира на његове квалификације и друштвени положај, али исту такву могућност ставља и Јеврејину истичући и поштујући једнака права свих људи без обзира на расну или верску припадност. Само, Јеврејин ће лакше (као што смо видели) избити на више место, него нејеврејин. Слично овоме служи интересима и малога човека и Јеврејина и поштовање принципа доступности свих положаја у јавним функцијама за све грађане, без обзира на њихов друштвени положај или расну припадност. Али, док нејеврејски мали човек у борби за коришћење ових својих, основних политичких права у демократији располаже само сопственом моћи или још и потпором своје политичке странке, која је сва огрезла у ситним питањима, Јеврејин, поврх тога што располаже и својом сопственом моћи и потпором политичке странке у коју и он улази, и коју користи са истим правима као и нејеврејски мали човек, Јеврејин има иза својих леђа и целокупно међународно јеврејство, ca огромним средствима, дубоким искуством, тајним организацијама и јасним, ничим незакрченим и непомућеним погледима на свет. Уместо да буде гарант права малога човека, како то радо истичу површни њени браниоци, демократија постаје политички систем који много више и сигурније служи јеврејском светском империјализму него народима који се старају да у својој средини демократију одрже. Због овога су Јевреји свугде велики поборници демократије и ревносно и организовано раде на ширењу демократских схватања међу свима народима.

Милосав Васиљевић

(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”, Београд, 1940. године)

Људско друштво и срећа

 

Четврто искуство које ми је рат дао јесте сазнање да људско друштво не може очекивати ни од једног свог уређења неко стање блажене среће, мира и радости, с обзиром да сами људи у огромном свом броју остају растрзани страстима, немиром, грехом. И то не само у друштву националном, већ и интернационалном.

Човечија природа има у себи жудњу дубоку за тим и таквим поретком, али такав поредак није могућан у друштву људском.

Све што се дешава као да људи имају слику једног друштва за којим жуде, а начин да до њега дођу није им дат. Уствари, дат им је, али зато треба да људи појединачно победе много шта у себи, пронађу равнотежу коју немају, па тек потом би се могло очекивати такво друштво национално и интернационално. Данас друштво, чији су чланови у тој мери подложни немиру, не може очекивати да постигне мир. Зар би могла мирно пловити лађа на којој су цела посада и сви путници обузети неким грозничавим трчањем час на једну и час на другу страну.

Димитрије В. Љотић 

(,,Људско друштво и срећа” - одломак, ,,Одабрана дела, књига 1.”, стр. 309 - 310)

С вером у бољу будућност српског народа

 

Од увек имам чврсту и непоколебљиву веру у животну снагу српског народа, његов опстанак и у његову будућност. Са том вером ја сам пошао у службу српском народу, кад ме је Провиђење позвало пре осамнаест месеци да узмем крму државног брода у своје руке. Познавајући наш народ, делећи са њим и добро и зло, био сам уверен да ћу у овој тешкој мисији успети. Ви се сећате колика је вера у српски народ била код мене, кад сам га позвао прошле године да заједно уништимо самртну опасност по српско име, српску породицу, српску земљу, српску веру, проклете комунисте. Он ме је послушао. Данас у Србији влада ред и мир, рад и братска слога. Има плаћених агената Лондона и Москве, којима није у интересу да Срби мирују, већ да се буне и да подмирују њихове мрачне рачуне. Ја сам убеђен да неће успети. Српски народ је нашао свој пут. Он ме слуша. Ја га учим да мисли својом главом. У политици, нарочито светској и међународној, треба разликовати добро од зла, истину од пропаганде и обмане, као и спас од пропасти. Благодарећи високој свести нашег народа, особито сељака и његовој државотворности, ја сам убрзо завео нормални живот у Србији. Земља је кренула у свима правцима обнови, опорављењу и подизању свега онога, што су црвени разбојници покварили и уништили. Ово народно дело даје одличне резултате, а даће још и боље ако се мир у земљи одржи. Зато ја наређујем да то буде по сваку цену и тако мора бити. Свестан сам да сам примио тешко наследство прошлости, труло друштво, трули поредак и трулу државу. Нашао сам темеље српског народа пољуљане, село запуштено, а село здраво, весело, напредно и богато једино може да учини Србију срећном. Ми смо пре неки дан заорали прву бразду првим српским плугом. Нека Да благи Бог да буде са срећом. Али то је почетак, а има много да се ради. Не смемо и не можемо дангубити. Наш народ мора спреман да дочека ново доба и нови европски поредак. Ми морамо јавно признати да је наше друштво јако болесно. То друштво и наша земља неће оздравити дотле, док се не изврши духовни препород нашег света, коренита обнова свега духовнога живота, на место досадањег себичног, материјалистичког. Духовна обнова српског народа мора дати нов правац и његовим политичким тежњама, примени социјалне правде, као и његовом економском напретку. код ових ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ ЗАУЗИМА НАЈВАЖНИЈЕ МЕСТО МОРАЛ. Он мора да буде темељ свега нашег јавног и приватног живота. У том високом моралу наћи ће своје достојно место и поштење и човекова личност и прадедовска српска православна вера.

Само духовне вредности могу нам донети оздрављење и бити вјерују новог живота и новог поретка, Који нам обезбеђују бољу судбину. То вјерују почива на овим великим истинама: Бог, Отаџбина, наша славна прошлост и историја; поштовање ауторитета и његов престиж, породица и њен морал, достојанство рада и дужност да свако ради. Ово су главни темељи новог, срећнијег, бољег друштвеног поретка. На овим основима морамо изградити добар и трајан мир, користан рад и јединство свих Срба, јаку државу, честиту администрацију. На њима ће оживети наш стари патриотски осећај, наш стари честити, патријархални живот.

Запамтите добро, држава није јака, ако влада није јака. Многи од вас место да владу јачате свима силама вашег рада, ви је слабите, одузимате јој снагу, те не може да издржи многе корисне народне послове, а нарочито препород народа.

Ново време и поредак траже пуно јединство народа и државе, као и потребу политичког и социјалног јединства. Политичко јединство постићи ћемо ако сви радимо само за Србију, АКО ПОСТИГНЕМО НАЦИОНАЛНУ УНИЈУ, НАРОДНУ СЛОГУ. Поред народног јединства за нов поредак потребно је и социјално јединство.

Са оваквим начелима и идејама може се само створити нова срећна Србинова Отаџбина, Јака као гром и непобедима од олуја и бура, човечанских и божанских.

НЕ МОЖЕМО ЧЕКАТИ ДА ПРОЂЕ РАТ, ПА ТЕК ДА СЕ ПРЕПОРОДИМО: ТО МОРАМО ПОЧЕТИ ОДМАХ И ШТО ПРЕ ТО БОЉЕ, Немачки Велики Рајх показао је и показује добру вољу да нас у томе помогне и зато му морамо бити захвални. Ми ћемо му бити поштени и искрени сарадници на делу изграђивања и новог поретка и Нове Европе ради среће свих европских народа.

Председник Српске владе армијски ђенерал МИЛАН Ђ. НЕДИЋ 

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)

Победа Европе је у српском интересу

 

Прошли светски рат није решио ниједан велики европски проблем. Духовно јединство. Европе било је после тога рата још дубље поткопано. Европу су и даље раздирале националне размирице, пооштрене уговорима о миру, који су имали за главни циљ да европску политичку анархију што више повећају. У привредном погледу, европска ствар је још горе стајала. Две најважније гране њене делатности, пољопривреда и индустрија, биле су доведене у готово безизлазан положај услед све веће конкуренције других континената. Поред тога, низ нових, вештачки створених царинских брана, спутавао је унутрашњу размену добара у Европи, чинећи немогућним сваки њен даљи напредак.

Последице таквог стања биле су непрестане тешке економске кризе које су радне слојеве Европе бацале у незапосленост и беду. Услед тога, револуционарни покрети у многим европским земљама знатно су ојачали, добивајући дотле незапамћене рушилачке тежње. И с те стране Европи су претиле велике опасности. Био је у питању не само њен друштвени поредак, него и сами основи њене цивилизације и културе.

Потпуно је разумљиво што је услед тога положај Европе у свету све више слабио. Изгледало је да Европа коначно улази у фазу своје потпуне декаденције, из које се више никада неће моћи подићи. Овакво песимистичко гледиште делили су многи међу најбољим духовима Европе.

Међутим, та црна предвиђања нису се испунила. Европа је у последњем часу нашла довољно моралне и материјалне снаге да започне велико дело свог препорода. Није никакво чудо што се прва мисао о спасавању Европе јавила у Немачкој и што је баш ова земља стала на чело борбе за одбрану европског континента. Немачка je, већ и по свом географском положају, највише осећала зао удес Европе. Слабљење европске моћи и њеног угледа у свету, Немачку, као средишњу европску државу, највише је погађало, како на политичком, тако и на привредном пољу. Зато је она и прихватила ствар Европе као своју ствар, свесна истине да се њен положај у свету не може поправити ако се истовремено не поправи и положај Европе као целине.

Међутим, овакав став Немачке неминовно је доводно ову земљу у сукоб са двема силама: Енглеском и Совјетским Савезом.

Енглеска се само формално може убројити у европске земље. Уствари, она припада англо-саксонском свету, чији су поседи и интереси расути по целом земљином шару. Она је више будна стража тога света пред обалама Европе, него његова метропола.

Енглеска већ деценијама види залогу своје моћи у слабости Европе. Зато је она својим мешањем у европске послове систематски потстицала разне несугласице и сукобе међу европским државама, верујући да ће тиме онемогућити сваки покушај прибирања европских снага. Енглеска се у својој акцији на подривању европске солидарности служила и женевским Друштвом народа, које је била претворила у слепо оруђе своје политике. С друге стране, она се редовно супротстављала оној држави на европском континенту, која јој је тренутно изгледала најјача, па следствено томе, и најопаснија. Ту своју дипломатску игру она је крстила: ,,одржавањем равнотеже снага у Европи".

Том противевропском политиком било је надахнуто и држање Енглеске према Немачкој. Када јој је Немачка, одмах по завршетку прошлог светског рата, изгледала довољно понижена и ослабљена, Енглеска јој је показивала љубазно лице, а Француску је спутавала на свим странама, страхујући од тога да ова њена савезница не постане водећа држава на европском континенту. Али, када се Немачка, после национал-социјалистичке револуције, почела нагло да опоравља и јача, а нарочито када је почела да организује своју оружану снагу, Енглеска се вратила својој старој љубави, Француској, заузимајући поново непријатељски став према Немачкој. Узалуд су била сва настојања немачке дипломатије да се нађе једна основа за компромисно решење енглеско-немачког спора. Енглеска је била непомирљива. Она је на ту немачку мирољубивост одговорила политиком заокружавања Трећег Рајха, тиме што је давала протунемачке гарантије свима државама које су се граничиле са Рајхом. На крају је дохватила оружје, пошто је, ваљда, увидела да јој је остало још то једино средство да наметне своју вољу Европи.

Што се тиче Совјета, њихово непријатељство према Европи је у суштини њихове револуционарне идеологије. Пространо руско царство имало је да послужи једној групи међународних револуционара као моћно средство за остварење њихових превратничких циљева, а у првом реду за уништење основа на којима почива европско друштво и цивилизација. Услед тога и само постојање Совјетског Савеза претставља смртну опасност за Европу.

Као што је познато, у првој фази своје борбе против Европе, Совјети су се служили чисто револуционарним методама. Они су систематски потпомагали све револуционарне струје и покрете у Европи, надајући се да ће је тим својим подземним радом расточити и ослабити до те мере да ће им она сама пасти у крило као зрела воћка.

Али, када су им се ова предвиђања изјаловила и када су у Европи отпочеле да се буде снаге отпора према опасности са Истока, нарочито у Немачкој и Италији, Совјети су променили своју тактику. Они су од тобоже непомирљивих противника светске буржоазије и плутократије постали њени савезници; то је право објашњење тактике са, ,,народним фронтовима".

Ова политика народних фронтова довела је у овоме рату до сарадње Совјета са Англосаксонцима. Иако они уствари имају супротне циљеве, једино им је у погледу Европе заједничко: борба против оних европских снага које желе да ослободе европски континенат од туђих утицаја и да европским народима осигурају бољу будућност.

Услед оваквог стања Енглеске и Совјетског Савеза Немачка се одлучила да око себе прикупи све здраве европске снаге, како би створила један нови, бољи поредак у Европи и обранила ову од англосаксонске и совјетске опасности. То и јесте смисао Тројног пакта, закљученог између Немачке и њених савезника у јесен 1940 године.

Изложене чињенице јасно нам показују да је сукоб између Немачке с једне, и Англосаксонаца и Совјета с друге стране од судбоносног значаја за све европске народе. Од исхода тога сукоба зависи будућност Европе, њена моћ у свету и благостање европских народа. Без победе удружених европских снага, које предводи Немачка, не може се решити ни једно горуће питање наше данашњице, нити се може обезбедити било какав напредак на овоме нашем старом европском континенту.

Ове истине мора бити свестан сваки добар Европљанин, и са тога становишта требало би да просуђује догађаје које данас проживљујемо.

И ми Срби само са тога гледишта можемо да прозремо прави смисао садашњег великог збивања у свету. Наша страшна народна несрећа не сме нам замрачити видокруг, нити нас одвратити од пута којим морамо поћи ако хоћемо да опстанемо као равноправни и користан члан европске заједнице народа.

Нашу судбину не можемо одвојити од судбине Европе, као што је нисмо одвајали ни у нашој славној прошлости. Сетимо се само наше косовске епопеје. Зар нисмо тада стали на страну хришћанске Европе, а против завојевача са Истока? 

Зар нисмо стотине година давали херојски отпор томе завојевачу и тиме послужили Европи, као њен неосвојиви, живи бедем?

Као што су се тада, у том далеком времену, наши народни интереси поклапали са интересима Европе, тако се они и данас потпуно поклапају. Зар би ми Срби, мали, сиромашни сељачки народ, са нашим ситним сеоским поседима и неразвијеном привредом, могли да опстанемо као самостална национална и привредна јединка у једној пораженој Европи, која би била жртва политичког и привредног империјализма других континената?

Зато је и у нашем српском интересу да Европа победи, да се ослободи туђег мешања, да се среди и организује, како би свима својим народима омогућила да се несметано развијају и напредују.

Због тога је 25 март 1941 године, када је наша бивша држава пришла Тројном пакту, односно стала на страну Европе, био мудар корак, као што је 27 март, када смо се изјаснили противу ствари Европе, био тешка погрешка, коју данас скупо плаћамо.

Ту погрешку можемо поправити само тако, ако у нама пробудимо свест о томе да само у заједници са осталим европским народима можемо обезбедити себи бољи живот.

Свака друга политика била би нова авантура, која би нас неминовно одвела у коначну пропаст.

професор Ђорђе Перић

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)

Архимандрит Јован Радосављевић о Димитрију Љотићу

 

Архимандрит Јован Радосављевић (1927-2021) један од најугледнијих србских духовника ХХ века, имао је велико поштовање према Димитрију Љотићу и зборашима. Поштовање засновано и на директним личним утисцима. На ту тему, о. Јован говорио је у свом интервјуу из 2016. године, датом листу ,,Геополитика". Вашој пажњи препоручујемо следећи одломак из поменутог интервјуа:

,,Хоћу да кажем да је Димитрије Љотић био веома образован министар и имао је као веома религиозан човек у себи нечег визионарског са духовно-интелектуалном снагом у себи која привлачи младе људе пуне ентузијазма. Димитријеве колеге министри говорили су за њега да је ентузијаста: Чита у цркви за певницом, на Св. Литургији додаје свештенику кадионицу као црвењак и да је фанатично побожан човек. Мало су га ту и потцењивали. У најбољим годинама свога живота погинуо је у саобраћајној несрећи негде у Словеначкој Бистрици ноћу на бомбардованом мосту... Да није тако рано погинуо ја верујем да би се замонашио.

Запамтио сам га као дечак у Жичи. Послуживали смо га кад би долазио код владике Николаја, а долазио је доста често. Владика га је ценио и поштовао а и он Владику. У то време наша школска омладина скоро сва налазила се подељена на социјалисте, комунисте и верујућа хришћанска омладина, које је било доста у Богомољачком покрету, поготово са села. Та омладина обухватала је и богословске школе. Због тога су изгледа ова два пријатеља имали са омладином исту или бар сличну тему. Сећам се, као да сад гледам, после разговора са Владиком, Димитрије Љотић излази да мало прошета по порти и око цркве. Кад је био испред олтарског дела Велике цркве, ја сам близу њега пролазио према конаку са свежом водом са бунара за госте. Мој се поглед тад зауставио на њему као филм кад застане, и ја га таквог гледам. Био је средњег раста, шланк. Имао је сиво одело, прслук, кратки капут и панталоне. На ногама лаковане ципеле, на глави хап цилиндер. Свечан, озбиљан, прав као стрела и монашки замишљен. То је тад био Димитрије Љотић. Веома пријатан човек. Мало шета па застане. Као да на тај начин решава и доноси закључак о ономе што је с Владиком мало пре разговарао.

Сада бих поменуо ове монахе из збора Љотићевог. То су монаси отац Митрофан, Агатон, Симеон, Јован и прота Алекса Тодоровић. Сем оца Алексе ови су сви хилендарски монаси. Хилендарац је проигуман Никанор, монах отац Георгије Витковић, али они нису припадали збору. Отац Митрофан као члан збора био је образован човек, као и највећи део тога покрета. Зато су им писани радови чланци, листови и уопште размишљања квалитетна и литерарнија у сваком погледу од других тада политичких определења. Отац Митрофан као мисаон човек, чини ми се да је био више од речи и пера него као војник и борац с пушком, иако је у неком окршају изгубио једно око и стекао вештачко. Мислим да је и као монах остао веран збору. Можда због Димитрија Љотића кога је много ценио чак до култа. После рата отац Митрофан, отац Агатон, отац Симеон, отац Јован сви још као цивили и на свом радном месту имали су времена да размишљају и о себи и о другима као и о рату и ратним догађајима, невољама, жртвама."

(,,Геополитика", фебруар 2016, стр.74)