Славко Контић: „Међу Србима није било, не већега, него ни равнога Љотићевом српству."

У нашем чланку „Да ли је идеја Збора србска или југословенска?", истакли смо чињеницу да иако је старозборашко југословенство било заблуда, оно никако није било негација србства (напротив), као и чињеницу да је током 1940 и 1941. године, код збораша спала та југословенска опна, те је Збор постао и „de facto“ и „de iure“ србски национални покрет.

С обзиром да је након Другог светског рата Југославија обновљена, питање југословенства поново постаје актуелно, те многи збораши у емиграцији поново постају пројугословенски оријентисани, наравно на позицијама старозборашког југословенства (и то нарочито они збораши из мешовитих бракова). Између осталих и уредништво Искре чине збораши који су поново усвојили такво југословенско гледиште. Међутим, било је у емиграцији истакнутих збораша који нису пропагирали југословенство, иако јесу сарађивали у Искри. Заправо може се рећи да је велика већина виђенијих и заслужнијих збораша у емиграцији била на чисто србским позицијама (Најдановић, Васиљевић, о. Митрофан,  Карапанџић, Луња Лазаревић, Света Пауновић...). Један од њих је и Славко Контић, истакнути збораш и просветар Трећег пука СДК. Ево извода из његовог писма упућеног почетком 90-их, другу - Луњи Лазаревићу, такође истакнутом зборашу:

„Драги мој Луњо,

Потписујем све што си казао на Сабору. Наравно, да нема савеза са вековним најљућим непријатељима српског народа. Ово што данас чине Хрвати, то је реприза 1941... У почетку 1942, када се још није знало у свој пуноћи и обиму, шта се дешава са нашим живљем у НДХ, Димитрије Љотић је на скупу, чини ми се у ул. Јована Ристића, изјавио, да више не може бити говора о унитаристичкој Југославији: ,Од сада можемо да разговарамо само о Федерацији'. То су текстуално биле његове речи. Он би данас био на категоричан начин против сваке Југославије и као непоновљив Србин и као Православац. Он би у овим годинама после рата видео невиђену мржњу Хрвата, Ватикана, и Коминтерне према српском народу. Међу Србима није било, не већега, него ни равнога, његовом Српству и његовом Православљу... Мене су између осталога оптуживали, да сам велико-Србин. Ја сам то увек био; никада нисам негирао. Али, никада у драшковићевском смислу. Био сам велико-Србин и тада, када сам и срцем и душом био за Југославију.

Потписујем, такође, све твоје изјаве о Југославији. Дивим се твојој храбрости, како оној од пре рата, што ми је било сасвим непознато, тако и овој садашњој. Безпримерно је твоје понашање на тлу наше земље: херојство, искреност, интелегенција и познавање ствари, отсуство сваког страха. Ти си на јединствен начин бранио и одбранио „Збор“. Као један од најстаријих ветерана достојно си претстављао све нас..."

(Извор: приватна архива историчара Славише Перића)