О, јадно време! О, тужни часи
страдања силног за душе чисте...
Да ли сте срећни, ви нерођени,
зато што јоште рођени нисте?
Очева ваших и мајки часних
гледати патњу тешко би било.
Ко би вас у овом тешком трену
могао свити под своје крило?
Рођени ми смо за живот вечни
попут јунака времена давних.
Хероји нисмо, но надамо се,
да крви имамо дедова славних.
И зато наша дужност је света –
злу за врат чизмом стаћемо јако.
Не презрите нас, о децо наша,
што ћемо и вас учити тако.
Јер тешки дани дођоше нама,
ал’ сви ће видет’ каквог смо кова.
Наша ће битка вечно да траје
да ли с Небеса ил’ ратног рова.
И све су змије отровних срца
пустиле на нас језике њине,
што делом својим пишемо вечност
и храброст наша – то све њих брине.
Подвизи наши за њих су срамни,
због борбе наше ланце нам кују,
душе су своје Мамону дали,
истину газе и правду трују.
Ипак је мучно сазнање грозно
да Срб је душман сопственог рода,
за шаку сребрних новаца Јуде
да србска крв је постала вода.
Бар да је вода, па бисте њоме
каљаве спрали образе ваше.
Како ви мислите с’ гнојем и блатом
изаћ’ пред свете витезе наше?
Каква је, изроди, та савест ваша
кад су вам душе у мраку тешком?
Какви су снови получовека
кад трагови му смрде нечовјештвом?
Залуд вам тешки окови ваши,
јер наш се дух свезати не да.
Ко се још боји малог човека
када га војска светаца гледа.
Уз нас је Господ, у вас је сила,
ал’ није правда – то вас ђаво вара.
Премало је вашијех ланаца
Кол’ко је мојих браће и сестара.
Зборашка мисао/Србска Акција
No comments:
Post a Comment