Аутор каже: „Чини се да је однос Николаја Велимировића према Димитрију Љотићу у промењеним околностима послератног света био амбивалентан. Са једне стране није се желео од њега у потпуности дистанцирати, али са друге није желео ни да учествује у изградњи култа личности и готовој апотеози Димитрија Љотића коју су у емиграцији спроводили збораши. Управо на тај начин односио се и према свом наводном говору над Љотићевим одром, те га није ни порекао ни потврдио. Стога сматрамо да понашање Николаја Велимировића у емиграцији не може да се сматра дефинитивним одговором на питање аутентичности".
Ово је по нашем мишљењу неоснован и претенциозан закључак аутора. Наиме, зашто би владика потврђивао аутентичност говора када га нико није ни оспоравао за владикиног земног живота?
Тек је владика Атанасије Јевтић крајем осамдесетих година покушао да оспори аутентичност истог, али без икаквих смислених аргумената и са мотивом очигледног личног анимозитета према лику и делу Димитрија Љотића. Као одговор на то, јавило се низ сведока беседе, међу којима и војвода Момчило Ђујић. Пре владике Атанасија, било је само негодовања због самог говора, те напада на владику Николаја због садржине истог, али нико се није дрзнуо да негира саму аутентичност говора.
Уопште, стиче се утисак да аутор вештачки „пумпа" аргументе оспоравања аутентичности говора, који су депласирани и убедљиво већ потучени, вероватно да би створио материјал за свој научни рад, односно за полемику. Или је можда реч о „задатој теми" уредништва поменутог часописа („Хришћански културни центар - др Радован Биговић") за који је чланак писан, са евентуалним циљем да се релативизује садржина владикине беседе. Наиме, многима „боде очи" то што је Мита Љотић од стране владике ословљен као „политичар са крстом", „идеолог хришћанског национализма чија идеологија обухвата све гране народног живота", или „капија наше нове отаџбине". Да владика заиста није изрекао наведне речи, или евентуално неке мало другачије али са идентичном суштином и смислом, он би као беспоговорно одговоран човек и духовник, свестан тежине и значаја својих речи, демантовао такве наводе који му се приписују у штампаним издањима беседе, објављиваним и ширеним у више наврата током његовог земног живота.
У складу са тим, утисак је да аутор попут многих покушава да идеолошки дистанцира владику Николаја од Љотића. Претпостављамо да је аутору познато и писмо владике Николаја упућено ондашњем председнику Владе - Драгиши Цветковићу, 1940. године, поводом прогона Збора, из којех се види да је владика благонаклоно гледао на идеју и рад овог покрета (Збора). Нарочито се то види када владика пише Цветковићу да су „данас антиверске, антиправославне и антинационалне силе у овој земљи врло активне, те ако је злочин то што је др. Најдановић са својим пријатељима устао против тих сила, онда се тај злочин може и Вама приписати."
Из тога происходи да је оно што је владика писао зборашком емигранту Ђури Врги како „никада није улазио у идеологију Љотића" (иако га је јако ценио, како каже у писму), очито намењено обавештајним службама уколико преписку евентуално читају. Наиме, неке ствари је владика другачије писао или формулисао у емиграцији у односу на пре, из разумљивих тактичких разлога емигрантског живота у западним демократијама.
И прота Алекса Тодоровић је у својим мемоарима написао како га је владика Николај послао у Збор (слична сведочанства постоје и за др Димитрија Најдановића) и уопште довољно говори чињеница да су се старешинства Збора и владикиног Богомољачког покрета у великој мери поклапала (прота Алекса Тодоровић, др Димитрије Најдановић, о. Митрофан Матић, Ђоко Слијепчевић...). Битна је и индикативна чињеница да је владика Николај заједно са зборашима у емиграцији покренуо библиотеку „Свечаник" (чије се књиге штампају у зборашкој штампарији у Минхену) са циљем духовног просвећивања србске емиграције. Ту је посебно био упечатљив однос владике са истакнутим зборашким писцем и делатником - Боривојем Карапанџићем којег је владика у писмима ословљавао са „драги мој кнеже".
Аутор је пропустио још једну битну ставку за овакву тему. Пропустио је анализирање идејних паралела у ставовима владике Николаја и Љотића, где постоји скоро потпуно подударање. Па тако, Љотић и Свети владика Николај имају идентичан однос према либералној демократији, масонерији, комунизму, капитализму, партијама, јеврејима, монархији, Русији, духовном узроку светског рата... Највећа разлика међу њима јесте у односу према пучу од 27.03. 1941, али неупоредиво више је онога што им је заједничко. Чак је и критика хитлеризма и фашизма (указивање на деификацију расе и државе) истоврсна код обојице.
Ипак на крају предметног чланка, аутор не оспорава постојање самог владикиног говора над Љотићевим одром, него само изражава сумњу у његову садржину, при чему не оспорава целу садржину него можда у деловима говора. Народски речено „округло па на ћоше".
Наравно, могуће је постојање ситнијих грешака у запису (или записима). На то указује и постојање више верзија беседе са ситним међусобним разликама, али када би у објавама беседе (она је, понављамо то - више пута објављивана током владикиног земног живота) било нечег суштински нетачног, владика Николај би засигурно реаговао тим поводом.
Зборашка мисао/Србска Акција
No comments:
Post a Comment