Димитрије Љотић: Данашњица код нас и у свету

 

Ако у мислима прелистамо векове прошлости, за које зна историја, па их упоредимо са данашњим веком, морамо доћи до врло неповољних резултата по данашњи век. Данашњи – двадесети – век има свега у изобиљу што ниједан век пре њега није имао. Има хране више него што треба, па ипак у појединим земљама људи умиру од глади. Има одела више него што треба, па ипак иду људи дроњави и бедни. Има обуће више него што треба, па ипак има људи у траљама и босих. Па иако је овај век у оваквом материјалном изобиљу, општа карактеристика његова је: оскудица и несређеност. Огроман проценат у већини држава пати и у очајању је. 

Једна незнатна мањина у свету бесни, а огромна већина горко пати. С’ обзиром на ово и овакво стање у свету, да још није хуманих друштава, које ово стање у неколико чине сношљивим, могли бисмо закључити да овај век није један од бољих које нам повесница света приказује. 

Једна огромна мањина у свету тражи за себе непрестано сласти, што више сласти, уживања, богатства, аутомобила, беса, а једна небројена већина вапије да се до Бога чује: Правде, што више правде. Дајте нам што више социјалне и Божанске правде, говоре они. А неправда бесни и даље свуда и на сваком кораку. Жива стихија-народи постају све више гладна звер, која прети да баци у понор све добре тековине предака данашњег човечанства. Сваки мудар и целисходан покушај овде и онде, да се спречи зло, које прети да новом катаклизмом убије најбољи део данашњег човечанства – остаје глас вапијућег у пустињи. 

Све то некако политички букачи и хохштаплери у политичком животу појединих земаља за 24 сата преиначе, покваре и обеснаже. И тако из дана у дан. И кад се овако попну на високе положаје они као недорасли за та места почну рушити и оно што треба чувати као највећу међународну светињу: покидали су везе поверења међу појединцима и међу државама. И не само то, већ су понегде сасвим уништили и искоренили тако потребно културном човечанству начело солидарности. Ту лежи зец свему злу данашњице, која је преливена петролеумом па се сад само чека кад ће и где ће неко да запали само једну жижицу па да букне цео свет у пламен. 

Свему овоме злу крива је рђаво организована школа у свету, уопште, јер је промашила циљ. Али, шта је ту школа крива питаће читаоци. Ево шта! Прво она није спроводила тако звану бифуркацију ни по рођењу ни по успеху у школи па да ако не феномени, а оно најбољи дођу на водећа места у појединим установама у држави, већ је често место одабирања најбољих било одабирање најгорих, ако су само били добри ујнићи и теткићи, или скутоноше демагога. 

Па откуда још долази ово зло? Долази отуда што су бачени под ноге сви ауторитети почевши од онога у породици па до онога највишег у државној чиновничкој хијерархији. 

Ко поруши ове ауторитете? Порушише их многобројни демагози у свима државама најпросвећенијег дела света. 

Како то? Ето тако, школа је уопште, као што смо напред рекли, промашила циљ у свету. Почела је на многа места давати ладолеже, ветрогоње, ајмане, хохштаплере, који су се почели пети на места, за која нису ни по чему били дорасли. 

Квасац општег зла бујао је све више док није дошло до овога што данас сви својим очима гледамо. И ми и суседне државе налазимо се у положају орла, који је заглибио канџе у смолу, али не и крила. Још има времена и могућности да се размахне крилима и спасе ситуација. Али, ако утопимо и крила у смолу онда нам нема спаса. Пожуримо да размахнемо крилима док још није доцкан. Интерес је нас, и Балкана и Европе да пожуримо јер је Ханибал на прагу. 

Наше друштво уже и шире представља данас ватриште на коме има пуно наслаганих и сувих и сирових дрва, али ватре нема. Шта вреди ватриште кад се на таквом ватришту нико ни огрејати не може? 

Некада су, у првом реду просветни радници у нас, оно што су говорили ином то потврђивали својим чином. Данас све више и све чешће није тако. Ко друкчије мисли тај се или љуто вара или сам себе лаже.

Човек има три главна центра: исхрана, осећање, мишљење. Та три центар у предратној нашој школи били су координирани. Данас је обраћена поглавито пажња стомаку и нешто мало мозгу, а срце – које својим осећањем чини човека човеком – напуштено.

Накратко: васпитна страна није у реду ни у породици, ни у школи ни у друштву. За то не треба нарочитих доказа: они су свакодневно очигледни. Мотор породични, мотор школски и мотор друштвени попустио је. Координирање напред споменутих главних центара у човјечијем организму дужна је да доведе у склад школа; у противном ће постати огњиште без ватре. За извођење ових замисли потребна је праведна друштвена сила. И та праведна друштвена сила мора да се јави и ступи у акцију што пре док наш орао још није утопио крила у смолу. После ће бити доцкан.

(„Отаџбина” број 15, 3. јуна 1934. године)

Привредни положај Србије и србског села за време владе Милана Недића

 

Тешки ударци судбине, који су сналазили српски народ у току векова нису успели да га униште. Он је из својих катастрофа и пораза, поред горких искустава и поука, црпео и духовну снагу да обезбеди Србији историјски континуитет.

Слом који смо претрпели априла 1941. године, изгледао је на први мах такав, да ћемо се тешко моћи опоравити и поново подићи из рушевина. Наша привреда, која је у бившој Југославији била изграђена на сасвим погрешним и нездравим темељима била се пољуљала из основа и у своме падању, претила је да повуче земљу у привредну пропаст и у глад.

То је долазило отуда што привредна политика годинама, више или мање није водила рачуна о привредним условима, што их је створила сама природа. Цела наша привреда и исхрана народа заснивале су се на пољопривредној производњи, а она међутим за последње две деценије била је потпуно запостављена и сва се пажња поклањала другим гранама економског живота, од којих је већина вештачки подражавана.

Село остављено само себи без модерних пољопривредних справа, није имало често ни основне алате. Оно није знало нити је могло да употребљава средства за побољшање земљишта, није имало чак довољно ни сточне хране, као што није имало никаквих средстава за борбу против болести и штеточина. Зато је пољопривредна производња била квалитативно и квантитативно врло слаба, а животни стандард српског сељака врло низак.

Поред тога осећале су се штетне последице наследног права, због кога се већ мали сељачки посед све више цепао, изазивајући све веће осиромашење сељака, остављајући све већи број сељака без без земље. Нерешена правна питања у погледу наследства да би се сачувао посед способан да довољно производи за исхрану једне породице и сувишак за тржиште довела су село у један безизлазан положај.

Тако је село, иако извор наше економске и биолошке снаге, радило и живело под врло тешким условима, док је економска политика државе без икаквог плана фаворизирала извесне приватне индустрије.

Подизале су се скупе фабрике, које су имале за циљ да помоћу високих заштитних царина обезбеде једном малом слоју богатих људи, нарочито странцима, што већу добит. Зато под првим јачим ударцем заједно са државом и наша економија заљуљала се из темеља и било је опасности да егзистенција српског народа буде погођена на непоправљив начин. Тако рећи у последњем тренутку успели смо да савладамо ситуацију, користећи се искуством које је стечено у другим земљама са планском привредом и припремајући терен за изградњу рационалне привреде.

У вези с тим прво сам наредио да се изради нацрт за планску пољопривредну производњу и да се приступи њеној стручној примени да би се сачували од глади, која је претила земљи.

И поред подмукле пропаганде противу примене плана, српски сељак схватио је одмах значај овог плана за његов опстанак и за опстанак српског народа, као и користи које може имати од рационалног искоришћавања своје земље.

Поред тога учинио сам све што је могуће, да се и поред нередовних прилика и несташице пољопривредних справа ипак достави народу колико је могуће више плугова и других справа. У том смислу отворена је у Ваљеву прва фабрика плугова у земљи, која је почела израђивати плуг нарочито подешен за наше земљиште и наше прилике, који је назван „наш плуг”.

Исто тако развијена је жива пропаганда и васпитна акција за преоријентацију наше пољопривреде и стручњаци – агрономи – обилазили су неуморно село по село и упућивали народ у рационалну обраду разних култура. Поред тога слали смо редовно у Немачку најбоље младиће са села да се тамо науче рационалном и модерном вођењу газдинства. Од тих младића, који треба да буду пионири новога доба, очекујемо много за обнову и унапређење нашег заосталог села.

Само по себи је разумљиво да смо у Немачку могли упутити релативно мали број младих људи. Стога образовање стручног пољопривредног подмлатка спада у једну од најнасушнијих потреба наше пољопривреде. Зато смо приступили затварању сувишних гимназија, место којих смо почели отварати стручне пољопривредне школе. Место досадашње углавном производње житарица, ми смо тежили да преоријентишемо нашу пољопривредну производњу тако да наши сељаци поклоне већу пажњу сточарству и воћарству, од којих би имали више користи.

Повољни резултати планске пољопривредне производње показали су се одмах у првој као и у наредној години. Опасност од глади била је сасвим избегнута, било је и сувишка произведених пољопривредних артикала и пијаце су оживеле.

Може се рећи без претеривања да и поред ратних прилика пољопривредна производња дошла је до степена, на коме никада пре рата није била. Сељак је имао шта да уновчава по врло повољним ценама и тако његов стандард живота знатно се побољшао.

Поред економске користи од овако повољне пољопривредне коњуктуре, она је служила и као одлична одбрана противу комунистичке агитације. Српски сељак прионуо је још више својој груди земље, са великим трудом и љубављу обрађивао је и бранио њене плодове од комунистичких покушаја да загосподаре Србијом.

Приступило се темељитом проучавању правних односа на селу, како би се спречило даље цепање малога поседа и у изради су закони који треба да регулишу те односе. Исто тако проучен је и израђен план о јачању и унапређењу задругарства и припрема се терен за изграђивање задружне сељачке државе.

И у погледу остале наше привреде води се планска, диригована привреда и доносе значајне реформе, које треба да повећају производњу у свима областима економског живота рационалним искоришћавањем свију привредних богатстава.

Циљ свих ових рефорама и мера јесте да оспособе Србију да стане у ред модерних земаља, које путем рационалне производње и великом применом научних и техничких проналазака подиже производњу земље и ствара благостање народа.

Тако ће Србија заузети часно место у привреди нове Европе, чије се контуре свуда могу већ сагледати, и која ће и малим народима пружити могућности обезбеђене материјалне егзистенције. Србија ће настојати да непрекидним побољшавањем свога рада да свој допринос за благостање европске заједнице.

генерал Милан Недић 

(„Данашњи привредни положај Србије”, „Српски народ” бр. 35, 19. августа 1944. године)

Не класа, него нација!

 

Највећи и најбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима које добијамо – онај најнесебичнији део – мршти се кад се говори о отаџбини.

Налази да је отаџбина исувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Верује да је Нација недовољно узвишен субјект историјске судбине. Мисли да национална историја – има звук прапорца – који њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена је да права историја почиње од Карла Маркса.

Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење је животни закон. А ако је омладина омладина, онда она мора у себи тај животни закон више од свију других да осећа. И како наша данашњица није лепа и не може никога да одушеви, то је разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете које сматра достојнијим свог пожртвованог пламена.

Али ако се тој појави не чудимо, не значи да је можемо примити и одобрити. Напротив. Сасвим отворено, морамо замерити овој младости што у самој себи није нашла довољно снаге да спречи овакву своју реакцију на наше садашње прилике.

Данас није вечност. То је заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што је нација и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбицију да јој прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељује из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеној поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своје дужности!

Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историје од историје националне. Бојимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми је сагледамо и у њеном обиму и по њеној садржини. И не само да нам национална историја не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.

Нације су најмање историјске јединице у општој историји људског рода. И то не по нашој вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историју човечанства друкчије него преко историје нације. Нација је дакле најмања маса чији је покрет релевантан у људској историји.

Нација је расно-историјска стварност. Свака нација. И свака још као таква нова развојна могућност човечанства, јер је нов могући утицај једног новог израза. И национална историја није ништа друго но тражење тог израза одговарајућег националним развојним могућностима. Грех је дакле против човечанства осиромашење његове историје и његове физиономије – овакав став добре наше омладине према својој нацији и својој историји.

Ко је истински грађанин света мора желети да свака нација дође до свог највишег израза, да испуни меру својих развојних могућности. Како онда да својој нацији то исто не пожели и свом снагом не осети тај дуги процес што се зове историја његовог народа?

Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нација и везује припаднике исте класе разних нација тако, да ове класе треба да су историјскомасовне јединице, а материјални интереси и услови мотиви свих историјских збивања.

Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас није такво. И живот није рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русија води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветнију као и национална царска Русија. А то значи, пошто царска Русија није водила класну спољну политику, да бољшевичка Русија води националну – јер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да није класа историјско-масовна јединица људске историје, већ нација.

...Нација представља не само расно-историјску индивидуалност, већ је нација, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свију класа и редова једне нације. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоју. А самим тим, национална солидарност представља угаони камен државне политике са својим корелатима: националном дисциплином и хармонијом класних интереса.

Несрећан смо ми народ досад били. Биланс српске историје је овакав: За тринаест стотина година, једва две стотине година неког мирног развића у својој држави под Немањићима, и сто година историје од Карађорђа наовамо. Развиће, под оваквим условима, није могло бити повољно. А развојне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своју националну историју и кроз своју државу.

 

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 16, 10. јуна 1934. године)

Божјом помоћу, напред!

 

Он је лаж и отац лажи. Он је насилник и богоборац. И свако насиље и богоборство његово су занимање.

Он је крвник људски од искони. И свака мржња, злоба и крвожедност његово су дело.

Он је богопротивник и рушитељ Божјег поретка и закона. И сви рушитељи и безаконици његов су пород.

Каин и Јуда, и све братоубице и богоиздајници, од Каина до Јуде и од Јуде до Данашњег дана, његова су деца.

Отуда: сви они који се боре против Христа Спаситеља и хришћанских животних начела Сатанина су деца... Сам Христос Господ рекао им је у лице: „Ваш је отац Ђаво и не можете мојих речи да слушате”.

Од Сатане и порода његовог проплакала су сва племена земна а нарочито хришћански народи.

Од његовог лукавства и насиља запиштао је и народ српски у дане ове.

Српски народ не зна или није ни чуо за „науку” Jeврејина Маркса. Ко су Енгелс и Маркс? Они су само шегртчићи великог мајстора – Сатане. Они су имена ситна из великог родослова његовог. Али, осветљавајући светлошћу своје хришћанске душе људе и дела њихова српски народ је видео и види, да су комунизам и бољшевизам зло, јер су од Злога.

Истина има и српски народ својих каиноваца и јудоваца, марксоваца и лењиноваца, стаљиноваца и титоваца Јер, и нека деца његова природила су се томе роду сатанском.

Ушли су беси и у дом Србинов и засели крај огњишта његовог. Обукли су се у лажне одеће и покрили се разним маскама. Успели су тиме да заварају неку децу српску: Заварали су претежно интелектуални део његов. Ово се могло догодити само зато, што је интелигенција српска вером ослабила и у своја се земаљска мудровања поуздала.

Што ћемо крити: има и по који свештеник који облеће и умиљава се око стаљиноваца и брозоваца. То су они о којима побожни

српски народ у једно, својој новијег датума песми пева: „Попови су вером ослабили, калуђери посте оставили...” Jер, куд ће човек, слабе вере, па ма и свештеник био, већ међу безверце и богоборце, братоубице и богоиздајнике.

Неки из народа српског заварали су се. Али, српски народ нити се заварао нити ће се заварати.

Српски народ кроз вековно битисање на овоме тлу сусретао се са многим мукама и искушењима. И: одолео је силом вере своје, хришћанске и снагом светосавског национализма свога.

Српски народ у дане, ове сусрео се лицем к лицу са самим Сатаном и многим бесима његовим. Јер, што је бољшевизам и титовштина, већ беси, а сам Сатана отац им је.

Домаћинство око душе Србинове сагледало је уљезе и изроде – пород Сатанин – и човек Србин устремно се бескомпромисно у борби против ових.

Знаком те, тешке али славне, борбе испуњене су већ три године и у српском народу. У тој борби многе српске главе пале су, многа тела измрцварена, многи домови разорени и многе светиње разрушене. Али, Србин није малаксао у борби тој. Напротив: уколико се та борба продужује утолико снага Србинова бива све већа а лик његов постаје све сјајнији пред земљом и небесима. И: потпуни успех очигледан је.

Србин је увек призивао Бога за савезника и помоћника, па то чини и сада. А Господ је рекао свима који ce у Њега уздају и по Његовим законима живе. Ја ћу се борити за вас и победићете.

Господе, ми вољу Твоју испуњавамо, по законима Твојим живимо и име Твоје призивамо. Помози нам! И: победићемо.

прота Алекса Тодоровић

(„Српски народ” број 26, Београд 17. јуна 1944. године)

Борба Димитрија Љотића и омладине Збора

 

Љотић је, прво, јасно сагледао узрок и последице. За њега је било евидентно да је комунизам, својом идеологијом и својом природом, потпуно стран нашем народу, а уколико има ипак успеха, да му тај успех нуди на тањиру криза постојећег поретка. И зато је он, објављујући комунизму рат до истраге, у исто време ударио по свим слабостима и свим злима тадашњег друштва, не штедећи никог. И не само то – Димитрије Љотић је, – и у томе је његова трајна заслуга, – водећи рат на два фронта, и против комунизма и против болести тадашњег друштва, искивао постепено један поглед на свет, који се базирао на етичким основама нашег народа и на његовој богатој традицији, а који је носио одговор на сва горућа питања нашега времена.

Неко ће касније рећи да су Југословенски народни покрет Збор чинили два фактора: Димитрије Љотић, својим беспрекорним, светлим ликом, и својим учењем, и омладина, која ће у јатима похрлити у његове редове и за врло кратко време постати чиниоцем са којим су сви морали рачунати: и корупционашке, аферашке и кликашке владе, које ће Димитрија Љотића и његове омладинце гонити свим средствима, затварати, премлаћивати, па чак и убијати (Збор је у предратним борбама забележио, поред милиона дана затвора, и шест својих мртвих сабораца), и Комунистичка партија Југославије, на чији ће рачун углавном јачати омладинске организације Збора широм земље. Док ће грађанске странке, тада већ политички анахронизам у нашој земљи, у омладини комунистичкој видети „нашу децу, занету романтизмом илегалне револуционарне борбе”, но која ће „као некада Туцовић”, кад затреба положити животе за добро своје отаџбине, а комунисти то наивно мишљење о себи подгревали својом познатом народнофронтовском тактиком, навлачећи на тај начин јагњеће рухо на своју вучју природу, омладинци збора ступиће у борбу са њима гдегод на њих буду наишли. По фабрикама, средњим школама и на универзитетима доћи ће тада до сукоба између Давида и Голијата, па ће се највећи број тих обрачуна свршити као у библијској причи: победом (бројно) слабијег. Али, са јачањем омладинских редова Збора, и са претњом коју је то јачање носило и самој егзистенцији Комунистичке партије Југославије, нарочито у њеном бастиону, Београдском универзитету, изграђеном иза познате аутономије, пео се и степен комунистичких клевета против Збора, којима су наседали и њихови народнофронтовски пријатељи, „корисне будале” из грађанских странака.

Не осврћући се, међутим, на све те клевете (jep је знао да су за комунисте сви они који се боре противу њих „фашисти”, „издајници” и нечији „плаћеници”), Димитрије Љотић није престајао да раскринкава комунистичке планове за освајање власти, а његови омладинци нису посустајали y борбама које су се распламсавале широм земље. Омладинске илегалне средњошколске организације Збора (јер се легално тада у Југославији није ни могло бити – комунистичким противником по средњим школама) из године у годину све су више долазиле до изражаја, и из места, као што су била Ваљево или Цеље, Сплит или Пожаревац, Скопље или Рума, Бања Лука или Шибеник све је више свршених средњошколаца пунило студентске редове Збора. Негде пред крај 1939. године биће забележена једна од највећих победа у тој борби: у Бања Луци, где је дотле постојао само комунистички КАБ (Клуб академичара Бања Лука), основаће се Уна (Удружење националних академичара), која ће убрзо свести КАБ на безначајну скупину. У лето 1940. године и те исте јесени биће комунистима отет на легалан начин, надгласавањем читав низ београдских студентских организација, поред осталих и веома моћни Академски аеро-клуб. Сукоби ће се онда заоштрити иницијативом Збора до усијања, те ће октобра 1940. године доћи до одлучујућих сукоба прво на Медицинском, потом на Техничком факултету, у којима ће комунисти бити потучени до ногу. Али, тада ће им влада притећи у помоћ прогоном Збора, који ће трајати до на неколико дана пред сам рат. Двадесетседмог марта напустиће концентрационе логоре и многобројни омладинци Збора.

Треба, међутим, овде нагласити следеће: да је снага омладине Збора извирала из онога што смо ми напред назвали погледом на свет. Тај поглед на свет представљао је једно јасно омеђено и заокругљено схватање живота и света, коме се ни комунисти нису могли да супротставе својим „дијалектичким” решењима постојећих проблема. Због тога су они били ти који ће зборашима уместо аргумената показати песницу. И збораши су били принуђени да на терор, који је ту и тамо, као например на Београдском универзитету, узимао страховите размере, одговоре по оној: „батина има два краја”...

У тој предигри калили су се они борци који ће касније, на позив генерала Милана Недића, први похитати у редове Српског добровољачког корпуса, формирајући у њему борбено језгро, и дајући онај изузетан карактер тој трупи. Опет је то била реакција на комунистичку акцију, опет је појава добровољаштва била изазвана комунистичком активношћу. Сада са пушком у руци, на теренима Србије, сусретали су се исти они који су се још колико јуче тукли по ходницима београдских факултета. Једнима, комунистима, био је циљ освајање власти, што значи победа над унутрашњим непријатељима, а у такве је комунизам рачунао и грађанске странке, док је другима, зборашима, циљ био да то спрече, да свој народ поштеде комунистичког ропства. И док је наш водећи слој, заједно са добрим делом представника грађанских странака, и даље, или забадао као ној главу у песак, или крадомице шуровао са евентуалним сутрашњим победником из грађанског рата, народ је у Србији убрзо разумео тежње генерала Недића, чији су елитни војници били српски добровољци. Чињеница, да партизани не успевају да у Србији створе ниједан одред од радничких бораца, тако да ће из Србије главом безобзирце побећи са шаком белосветских и домаћих комуниста, те да ће им сељачка Србија, само кратко време збуњена, не само окренути леђа, већ устати „куком и мотиком” против њих, због чега ће се битка са њима завршити у Србији за цигло три месеца – та чињеница говори довољно сама за себе.

(Одломак из књиге „Српски добровољци”, Минхен 1966. године)

Дан рођења Учитеља

 

Навршило се 134 године од када се у граду деспота Ђурђа родио још један велики Смедеревац – Димитрије Љотић. Овај србски политичар са крстом и највернији син србства, како је Љотића ословио његов пријатељ Свети владика Николај, као неправедно оклеветани великан из прошловековне страдалне историје србског рода, упркос комуно-демократским лажима и негативној пропаганди, ипак ужива готово плебисцитарно поштовање међу свим генерацијама Смедереваца, што довољно говори о значају његовог дела током обављања функције Изванредног комесара за обнову града (разрушеног у великој експлозији тврђаве 1941. године).

Међутим, значај лика и дела Димитрија Љотића знатно надмашује локалне оквире, како по питању његовог доприноса спасоносној улози ђенерала Милана Недића и Владе народног спаса, тако и по питању састављања зборашке политичке доктрине као својеврсне национал-револуционарне реакције на владајућу језиву таму туђинску која је и тада (као и данас) доминирала србским политичким и културним животом.

Отуда и ванвременска актуелност Љотићевог лика и дела, јер народу је осим спољашње слободе насушно потребна и унутрашња, без које ни спољашња слобода нема своју сврху и смисао, и која се постиже само уколико је друштвени поредак социјално праведан и заснован на исконским животним законима народне заједнице. Стога се уз борбу за ослобођење и уједињење србских земаља, као и борбу против издајничког режима и мондијалистичке окупације, паралелно мора водити и борба за афирмацију истинске србске национал-револуционарне доктрине, засноване на светосавском духу. Њеној изградњи немерљив допринос је дао управо србски политичар са крстом – Димитрије Љотић, чији су мисао и дело дубоко уткани у нашу идеологију.

Србска Акција/Зборашка мисао 

Rex inutilis (одломак)

Нема сумње да је рђав владар, у сваком систему, гарант пропасти народу и држави. То је једна од лекција коју смо историјски више пута савладали али је никада нисмо усвојили. Не само Срби, већ читаво човечанство. Широм света је било и биће лоших владара, али да неко толико истрајно између више зала, на вазда поштеним и слободним изборима, непогрешиво одабере најгоре, то је већ српска специјалност... 

Узмимо било коју републику света и упоредимо председника/премијера са просечним домаћином и видећемо да је људски шљам на врху друштвене пирамиде. Већином гласова поштених људи на најодговорнија места у друштву изабрани су људи које честит домаћин не би звао на Славу. Такав поредак, где нико не одговара никоме осим самом себи, није случајан – он је последица једне дубље идеолошке заблуде. Основна разлика између монархије и републике своди се на питање извора суверенитета. Суверенитет је врховна власт над народом и земљом – власт која не тражи одобрење од некога изнад себе. У хришћанском схватању, истински извор сваке власти није народ него Бог. Стога у православној монархији, суверенитет није само политичко већ и духовно питање: Краљ не влада по вољи већине, него по милости Божијој, као Богом изабрани слуга и одговорни отац народа. Он стоји пред Богом, а не пред анкетираном јавношћу. У републиканским уређењима, напротив, суверенитет се приписује народу – али народ као такав нема ни јединствену вољу ни јединствени суд. Суверенитет постаје расцепкан, подложан манипулацији и у крајњем случају – без одговорности. Зато је питање суверенитета у сржи политичког уређења: да ли нам влада воља Божија или – просек воље људи? Тиме се и питање одговорности за лошу власт преноси или на Бога или на народ. За лошег монарха надлежан је Бог, односно Његова Црква, а за лошег републиканског вођу надлежан је народ. Монархисти су овде у предности јер се тачно зна који Бог, односно која Црква (као Његово тело у свету) је надлежна за упитног владара и шта по том питању може да се учини, док се код републиканаца свако народно позивање на одговорност рђавих управитеља завршава реакцијом властодржаца да није надлежан онај народ који је против власти него онај који је за власт. Они који су за власт су „културни“, „поштени“, „вредни“, итд., а они који су против власти практично се и не признају за народ, него су „страни плаћеници“, „нерадници“, „терористи“, „издајници“. За осамдесет година републиканске власти, Срби су само један режим сменили изборима, и то тако што су се скоро сви носиоци старог режима уписали у првоборце новог.

Цео чланак 

Брига о расној и крвној чистоти у србској породици

 

Србска породица јавља се као главни носилац расне, односно крвне чистоте. Ради тога је србска породица тежила да се преко женидбе и удадбе повеже са бољима или бар са равнима. Онолико колико се пажња поклања девојци, толико се, ако не и више поклања пажња пријатељима – роду девојачком. Ту подједнакост процењивања девојке и пријатеља наглашава народна песма у овим стиховима:

„А где нађох за себе девојку,

Ту не нађох за се пријатеља;

А где нађох за се пријатеља,

Ту не нађох за себе девојку”.

Изгледа да је код Срба врло старо убеђење у моћ наслеђа. Чудновато је да је оно јаче код нашег сељака, него код грађанина и школованих људи. Водећи строго рачуна о своме породу, – тежећи да му пород буде најбољи (по једном народном закључку: човек воли да је бољи од свакога, сем од свога сина), наш човек прво гледа, одакле ће се оженити. Богатство – мираз не игра никакву улогу у поређењу са захтевањем других особина.

У удавању девојке мало се одступа, па може преовладати разлог богатства, јер по једном правилу „дај девојку у богату кућу, а жени се од људи”. Деца се умећу на ујчевину. „Одакле жена, одатле и деца”. Највећи србски јунак Марко Краљевић уметнуо се на свога ујака војводу Момчила. Марко Миљанов у својим „Примјерима чојства и јунаштва” навео је примере неких ситих јунака, но који су се оженили од рђавих кућа (један чак и Циганком) па им пород и потомство отишло „по мајчиној крви а не по очиној... Зато народ о томе говори и за примјер му служи, да боље пази од какве му се крви ваља женит”. Марко наводи даље да је то разлог што су ослабиле неке угледне породице и људи којима се „јуначка крв у слабу прелила”.

Наследствене особине наш народ прати „од девет дедова”. Зна се ко је какав био у прошлости, одакле се ко оженио и какве је путем женидбе особине на своје потомство пренео. Јасно је онда, да се све то узима у обзир приликом женидбе: испитују се потанко све особине које поседује кућа, одакле девојку треба узети. Пита се у доста случајева и одакле јој је прабаба била. Девојка се цени, осим по роду уопште, још и по мајци. Познато правило је: „Види мајку, па узми девојку”. Безбројни примери су у којима се истиче крвна особина некога далеког претка пренесена на његово потомство. Неоспорно је, да поједине куће чувају извесне особине кроз дуги низ година и преносе их с колена на колено. Свак сматра да ће женидбом из тих кућа пренети те особине на свој род и потомке. Често се може чути, да се проклиње неки стари предак који се непромишљено оженио и у свој род унео неке рђаве склоности или неку наследствену болест. Дакле у женидби и удадби гледало се првенствено на кућу. Отуда је објашњиво да је некад просидба девојака закључивана између родитеља момка и девојке, а да се они нису видели. Нису били ретки случајеви, да су родитељи заручивали своју децу пре рођења у утробама мајки. Уверење да од добре куће мора бити све добро, опште је народно уверење. „Све што је од куће, па макар и од кучке, добро је”.

Јасно је да се у великој већини полаже много и на особине девојке. Мада је лепота наглашена у народним песмама, и мада је она у доста случајева пресудна, њој није даван првенствени значај. Више се цени девојачка доброта, јер народ каже: „3годиште (од згодан, леп) на буњиште, а добриште на огњиште”. Гледа се много и на девојачке особине, јер се држи да ће девојка те особине задржати и као удата жена. „Што научи девојком, не одучи невком”. Уопште девојка мора бити без мане. Једна пословица каже: „Али девојци срећу губи”. То ће рећи: ако се о једној девојци наводе добре особине, па се најпосле дода са свезом али нека мала мана, онда она упропасти све што је раније о њој добро речено. Част девојке се упоређује са стакленом чашом. Као што је стаклену чашу лако сломити, тако је лако девојци порушити у неповрат њен углед. А како се уседелица држи за страшну ствар, велика је грехота, управо смртни грех, оклеветати девојку и бити узрочник да се не уда. Поред моралних особина, девојка треба да је радна, чиста, штедљива, паметна. Особито се пази на девојачки ручни рад. По једном народном правилу треба се женити са познатом девојком, а не са девојком издалека, коју треба упознавати пошто се уда, јер „оној из села сагорела је једна пола, а оној иза брда две”. У неким местима људи су били обавезни да се жене само из свога места и нису се смели женити из другог краја. Кад дужд млетачки нуди своју кћер за жену Кањошу Мацедоновићу, како читамо код Љубише, овај му одговара: „У нашој је опћини обичај непрекидни, да се свак жени у своме јату, и тако чувамо поштење нашим сестрама”. Негде родитељи радије удају кћер далеко, јер се тако боље одржава пријатељство, него кад се свакодневно сретају.

Горе је речено, да богатство није никада у женидби играло важну улогу. Доста девојака са миразом које нису имале браће, горе се удају, него што би да имају браћу. Наш човек воли да има угледне пријатеље, да с њима дружи и дичи. То народно схватање потврђује и народна песма. Кад је Бановић Страхиња ухватио своју жену у неверству, њена браћа Југовићи хоће да је сасеку ножевима. Страхиња им не да, него опрашта грех својој жени. А разлог Страхињине великодушности састоји се у овим речима:

„Без вас би је могао стопити,

Ал' ћу стопит сву тазбину моју;

Немам с киме хладно пити вино,

Но сам љуби мојој поклонио”.

Са смрћу његове жене престало би пријатељство између нега и Југовића. Многобројне су народне пословице у којима србски народ изражава тежњу за крвном чистотом и веру у моћ наслеђа. Појам „господска крв” или „чиста крв”, означава припадност угледној кући. Јединство крви је знак рођаштва (постоји заклетва између рођака: „Тако ми једне крви”). „Погана крв”, „отрована крв”, „тешка крв” означава људе опаке и неваљале. „Туђа крв” су људи од друге вере и другог народа. Срби су се нерадо женили туђинкама, јер су сматрали да ће на тај начин у свој пород унети туђу крв. Пословица „Крв није вода” употребљава се у два смисла. Њом се исказује или моћ крвног наслеђа или рођаштво. – Народ је врло строг према ономе ко не ваља, па разуме се не жали, да се такав истражи, да од њега не остане порода. „Од зла рода да није порода”.

професор Влајко Влаховић

(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)

Завет Светог цара Лазара

 

Краљ је опозиција, а Патријарх савест!

 

Видовдански завет Светог кнеза Лазара, кога је народ уздигао за Цара народног предања, врхуни у слози. Лазар је био изузетно способан владар. Појавио се у времену пропадања и расула када су „великаши“ из личних интереса раздробили државу и показао се изузетно дорастао изазовима свог времена. Средио је унутрашње политичке прилике, утврдио границе, изградио стабилне односе са околним земљама, улагао у писменост и културу, пружао уточиште синајским и светогорским монасима, измирио Цариградску и Пећку патријаршију, ојачао централну власт, напунио касу, обновио задужбинарство, оснажио војску… Али таквих успеха је, некад мање – некад више, било и пре и после њега. Оно у чему је Свети Лазар до данас непревазиђен јесте саборност нације у кључном моменту. Кнез Лазар је својим светим животом и својом личном жртвом Србе и сложио и обожио. Лазареви Срби нису бежали од мобилизације, нису ишли на Косово условљени запослењем, нису били плаћени, довожени да му скандирају и аплаудирају. Из љубави према вечности, из осећаја одговорности према будућности свог народа, кренули су са њим у бој – свесни неповрата.

Данашњи лидери, који се диве Мурату а не Лазару, и мисле да „ови наши Мурату не могу ни скуте да носе“, могли би се добро замислити над смислом своје политике која је довела до најдубље подељености народа од када бројимо Видовдане. Ништа бољи од њих нису ни они који по дорћолским сокацима оплакују геноцид у Гази а гнушају се заставе „Нема предаје“, који Кругом двојке носе заставе Украјине и Палестине, а сметају им српске кокарде и лик Исуса Христа. Данашњи Срби су чак и од Завета направили партију, па и њу издали.

У последњих десет година у Србији су основане тридесет три (33) партије, од којих се шест (6) води као „неактивне“, а седамнаест (17) као „ванпарламентарне“, осталих десет (10) се каљужају у буџету. Десет партија без једне идеје, без једне разлике, скоро па ни у амблему – камоли у политици. Десет партија са својим посланицима и одборницима који без политичке креативности и државничке способности лепо живе о трошку народа, у коме вероватно нема једног човека који би без помоћи Гугла могао набројати ни пет од тих десет.

Данашње време се према економској несигурности, културној разградњи и ерозији ауторитета у Србији може поредити са периодом распада царства Немањића. Јасно је наглашена потреба за стабилношћу која не поробљава, већ ослобађа. То је стабилност коју не доноси страначка политика, већ фигуре које постоје изнад сваке партије, сваког изборног циклуса. Фигуре које уједињују, не као апарат власти, већ као живе иконе српске државотворне потентности и дубинске самосвојности. Краљ и патријарх – у архетипском, а не нужно институционалном смислу – припадају управо том реду.

Краљ у савременом друштву није позван да влада. Његова снага лежи у томе што, ако зна да управља онда и не мора да влада, а ипак има моћ – моћ символа, моћ присуства, моћ иконизирања. Он је „живи споменик“ народног памћења кроз све власти, политике и идеологије. Модерним политиколошким речником можемо рећи: Краљ је позван да буде перманентна политичка опозиција сваком режиму. Он стоји као сведок вредности које су старије од тренутне власти и драгоценије од краткорочне користи. Краљ је данас потребан Србији као стожер народног јединства, јер народ који нема чврст духовни темељ рањив је пред сваком туђом идејом и увек је корак ближи распаду друштва него обнови.

Али ни Краљ не може сам. Владар који би био остављен сам да арбитрира и модерира јавним институцијама, без истинске подршке и заштите, брзо би постао плен закулисних владара. А сваки символ који се развеже од суштине није ништа друго него празна љуштура – лутка. Ту долазимо до значаја Патријарха. Патријарх као поглавар Цркве не влада се као „дворски свештеник“, јер његова мисија није верска подршка власти, него њена мера. Он је тај који стоји уз Краља као хришћанска савест народа, као подсетник да свака моћ – било управљања или владања – долази одозго и служи онима доле.

Као што се Краљ треба угледати на Светог кнеза Лазара, тако и Патријарх за узор има пророка Натана. Пророка који се није плашио Цару Давиду, када је смрћу претио непознатом кршиоцу права и скрнавитељу правде, на оптужницу дописати идентитет оптуженог речима: „Ти си тај“ (2. Сам. 12, 7). Патријархова моћ није политичка – она је литургијска, и баш зато још моћнија. Он подсећа како Краља, тако и политичаре, али и народ, да суверенитет долази одозго а не одоздо. Бог је тај који позива сваког појединца и све сталеже у службу, а они који се одазивају не служе сопственој удобности већ Богу и Његовом народу.

Краљ који заборави да суверенитет долази од Бога, врло брзо постаје слуга безличних међународних корпорација и паразит у сопственом народу, док и последњи роб који предаје своје срце Богу живи слободан као цар. Зато је благословени однос Краља и Патријарха једина могућа здрава симфонија Цркве и државе која почива на узајамној одговорности а не на конкуренцији. Држава и народ напредују само када живе као једна органска целина у којој сталежи саслужују.

У модерном дискурсу слобода се често изједначава са нередом, а креативност са побуном. Али то су јефтине копије слободе и креативности. Аутентична слобода не рађа се у хаосу већ у поретку. Аутентична креативност не ниче из ничега већ избија из оплемењене традиције, која попут извора буја и струји кроз кршевите обале а не разлива се у меку мочвару. У друштву чијим јавним институцијама арбитрира Краљ који дела по благослову Патријарха, који столује у заједници а не над њоме, народ не мора измишљати свој идентитет према свакој прилици.

Данас када је народ разочаран у демократију, јер су сви њени корисници до сада били партократски политиканти који су јавни живот свели на бирократију корупције… Данас када је народ разочаран у институције, јер су постале монетарни сифони за партијско запошљавање… Данас када је народ разочаран у културу, јер се Пинк излио на улицу… Данас када је народ разочаран у себе, јер се осећа поробљено од белосветских банкара… Данас је право време да се отвори питање стубова друштвеног ослонца, оплемењене опозиције и отеловљене савести – не као средњевековне носталгије, већ као савремене шансе за народ кога је Свети кнез Лазар заветовао на Царство непролазно.

О Видовдану 2025.

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

Дух и мисао Збора

 

Многи симпатизери (а ја сам давно дошао до уверења да су они може бити више од штете но од користи) брижно нам говоре, како би ипак требало „некако уредити ствар” па бити „практичнији, не борити се овако, не расипати снаге” него наћи „краћи, лакши пут”, на коме би „сигурно” било много и одмах успеха. Кад ми овако „брижно” говоре, гледам их заиста брижно. Иду отворених очију, али све живот у њима спава од страховите духовне болести спавања. Говори им „кожа”, што би рекао Владика Николај. А душа мртвим сном спава. Отуда и њихова брига. Плаши им се „кожа” да се душа не пробуди од наше вике и борбе – па ће после та „драгоцена кожа” коју тако брижљиво чувају, може бити, због пробуђености душе да страда.

Разуме се, да ми на ове „брижне” поруке одговарамо безбрижно и отворено, без увијања. Али тиме ствар није решена. Питао злога духа Исус, како се зове, а он одговори: „Легион”. Легион симпатизера има. Извиру са свих страна. Долазе непрестано са својим „добронамерним” саветима.

Отуда, иако смо много пута писали и говорили о томе какав мора бити наш пут да поновимо. Да напишемо још једном. Може бити да ћемо тако у корену убити вољу других симпатизера да нам овакве савете дају.

Збор је пре свега дух. Дух јунаштва и мучеништва. И дух побуне против кукавиштва и саможивости.

Сваки народ мора да има неко оправдање пред Богом и историјом; какав је мирис он животни из себе дао, какву светлост, какву боју. И наш народ мора да пружи такво оправдање. Да се види, да се чује и да се осети: да је донео и он нешто особито на свет, да је то било основни тон његовог живота – да је то било основа по којој је историја ткала своја збивања – да се „имао рашта и родити”.

Ако се наднесемо над прошлост своју најтамнију, онда ћемо видети: никакво друго воће у Божјем воћњаку, где толики народи расту и цветају, не можемо као народно оправдање да пружимо, осим јунаштва и мучеништва. По јунаштву и мучеништву с најбољим народима можемо и ми стати пред светло као муња лице Божије, и пред историју људску што су сагледале очи Његове.

Ни по броју, ни по богатству, ни по знању не можемо стићи, а камо ли престићи народе велике. Али по јунаштву и мучеништву одмах можемо стати и међу прве народе овога света.

Отуда је за наш народ дух јунаштва и мучеништва не питање обичне утакмице међу народима, већ питање главно, основно, животно и једино. Ако се одрекнемо тога духа, одрекли смо се више него имена, више него језика, више него и вере: одрекли смо се духовне врсте, духовнога рода коме припадамо.

Ако скренемо, као народ, с тога пута – ма како нам изгледало на другоме путу: да смо велике успехе постигли, да смо се богатством обогатили, да смо се бројем повећали, да смо се знањем осилили, да смо чак и нове земље освојили – ништа учинили нисмо, пропашћемо, утрће нам се и име и семе, све што смо стекли послужиће као храна другом неком народу, достојнијем од нас. А ми смо баш у таквој опасности.

Данас је владајући дух, дух кукавиштва место јунаштва – саможивости место мучеништва. И први и једини покрет који је то видео, који је одмах, без колебања, без компромиса, ударио по том владајућем духу, називајући га његовим правим именом, био је Збор.  

И први и једини покрет који је од првог дана трубио, а не говорио, да је баш зато његов пут тежак и мучан, а не угодан и лак, био је опет Збор.

И први и једини покрет који је говорио од првога дана да на томе путу могу истрајати не гласачи и симпатизери, већ јунаци и борци – био је Збор.

И сад нам долазе „симпатизери” и предлажу „у интересу општем” да не „расипамо снаге” да „нађемо некакав практичнији пут”.

Једном за свагда треба да се зна:

Нисмо ми повели ову борбу да решимо неку своју личну невољу. Напротив, ми смо свесно примили муку и борбу, и борбу и муку, а њима заменили све сласти и угодности које нам је иначе живот пружио сам од себе; ми смо то учинили свесно, знајући унапред не само шта нас чека, већ знајући да нас та борба и мука једино могу чекати.

Али нисмо с друге стране, ово учинили као Дон Кихот, већ опет свесно, јер знамо да ће само таква и никако друкчија борба бити у стању да измени судбоносни ход наше историје – да ће само таква и немилосрдна борба, упорна и безобзирна, да уроди плодом, да нас врати нашем правом народном духу, духу јунаштва и мучеништва, оном кога смо се већ двадесет година тако лака срца одрекли, ево и „практично”, „разумно” и „савршено” предали се духу супротном, духу туђем, духу ненародном – духу кукавиштва и саможивости.

„Практичних путева” има много, али овоме циљу који смо ми поставили води само један и тим путем ми идемо. Да оставимо тај мучан и тегобан пут, знамо да можемо, знамо да је то и угодно и лако. Али тада нећемо стићи тамо где смо наумили: нашем народном успону, нашем народном васкрсу, већ нашој народној пропасти, нашој народној смрти.

Не ради се браћо симпатизери, о промени министара – већ прво о промени духа. Постанемо ли ми министри, а дух се не промени: пропали смо као народ. Не ради се, браћо симпатизери, о неким „комбинацијама” које је ваша једино будна „кожа” наслутила – јер те комбинације нису ништа, не помажу народу нашем да се спасе, јад су и беда, и невоља и гној, – већ се ради о великој духовној народној револуцији, најмучнијој и најтежој, баш зато што је духовна. Ради се само о једном:

Хоће ли овај народ служити Богу или мамону, – светлости или мраку, светлој чистоти или смрдљивом гноју?

Хоће ли се напајати духом јунаштва или духом кукавиштва?

Хоће ли сијати мучеништвом или трулити и гњилити шићарџилуком?

Орловски поглед духовни потребан је да се сагледа ово.

И зато је дошао Збор. Из таквог узлета и из такве смелости и одлучности.

Димитрије В. Љотић

(„Порука живој ,кожи”, „Нови пут” бр. 10, 23. марта 1938. године)

Милосав Васиљевић: О слободи човека

 

Можда нема речи са којом се праве веће спекулације него са речи слобода. Слобода је свакако највећи дар, највећа благодет коју живи створ може уживати. Слобода је дата човеку да мисли, одлучује, расматра. Једно је јасно и поводом тога нема дискусије: слобова је можда највеће добро човеково, али шта је слобда – то је спорно, ту су гледишта различита. Ми волимо у животу да се служимо великим појмовима, волимо да расправљамо о стварима које су нам непознате, и не удубљујући се у то што стоји иза њих, ми смо често у огромној заблуди.

Демократија сматра да је слобода ствар воље и треба је само прокламевати, само написати устав и све је готово, ми смо слободни. А знајте, слобода је нешто што се мора извојевати. Колико је бесмислено гледиште да је слобода само ствар прокламовања може се видети по томе што би се ваљда до сада неко нашао ко би је прокламовао, а онда би је остали, када би видели како је то дивно, спровели у свима земљама. Међутим, слобода није ствар воље и прокламовања. Слобода је резултат акције, а не обрнуто. Слобода није основни појам који треба да рашчистимо па да кажемо: „напред”!; она је последица нечег јачег, дубљег. Замислите примитивног човека; он је постојао пре него што је умео да створи ватру и када је први пут видео он је потрчао да је ухвати, опекао се и више није смео да дира ни у шта што сија. Када грми он се сав скупи, јер не зна шта се одиграва у природи. По овоме се види колико је мало први човек био слободан, иако је онда било далеко мање људи на свету. Први људи су могли да иду на хиљаде километара и да им нико не смета, па су ипак били мање слободни. Они су се плашили животиња. Примитивни човек је имао узан круг кретања. Он се плашио ватре, а нама ватра данас служи. Зашто? Тада је човек веома мало знао од истине. Он није знао суштину ствари, а природни закон каже: уколико се мање истине зна утолико је човек мање слободан.

До слободе нас може довести само познавање истине. За познавање истине је потребан објективан дух.

Ко жели слободу нека не прича много о њој, него нека се потруди да сазна истину, јер је она оружіе за постизање слободе, која се не добија прокламовањем ни декретима.

(Одломак из предавања Милосава Васиљевића одржаног у Заводу за принудно васпитавање омладине у Смедеревској Паланци, „Заводски лист” број 3, 15. јуна 1943. године)

Тако је говорио Учитељ (поводом 80 година од погибије Д.В. Љотића)

У борби прво постаните господари самима себи. Учините да тамо загосподари Божији мир и Божија радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје, – себе самих. Запамтите: мрачних је данас и без нас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се сувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама, већ стварно. А то не може друкчије већ онако како рекосмо: учините да сунце, мир и радост прво царују у вашем духу, да би се кроз вас зацарили и у народу нашем... Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Бог тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им тамо засија сунце. И ми тражимо од вас младих људи само оно што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је жедна земља: да будете сунчани - светли људи. 

 „Омладини”, 1937.

Круна цивилизацијских вредности

 

Најшире прихваћена дефиниција цивилизације описује је као друштвени поредак који се састоји од међусобно повезаних елемената попут моралне традиције, културе, политичке организације и економије. Ако је нешто друштвено – односи се на заједницу а не на издвојеног појединца, а ако је поредак – односи се на хијерархијску структуру а не на анархију. У том смислу, иако наш свет познаје бројне облике цивилизације, корен им је увек заједнички. На овом месту позабавићемо се традиционалним цивилизацијским вредностима и модерним парадоксима који су данашњу цивилизацију сасекли баш до корена. Уједно указујемо и на пут оздрављења и метод обнове цивилизацијског поретка кроз обнову основних цивилизацијских вредности.

Родољубље и патриотизам су од освита цивилизације сматрани за врлине људи који живе у заједници. Овим терминима описује се лични осећај идентификације са одређеним народом и/ли државом којим се појединац надовезује на заједнички корен и стреми ка заједничкој будућности. На тај начин се врлине, постигнућа и херојства једне заједнице деле међу свим њеним члановима, али исто тако и колективни порази, посрнућа и греси, постају и лични изазови. Племенитост ове идеје огледа се у личном примеру, охрабрењу и подстицају на делатну и жртвену љубав према ближњем.

Врлине, као и греси, јесу личне одлике појединца, али то не значи да не могу уједно бити и карактеристика заједнице. Примере можемо наћи у сваком аспекту живота. На пример, у школи учитељи проблематичне ученике премештају поред примерних или у боља одељења, како би се њихови лични недостаци поправили у заједници која цени врлине. У породици, сви родитељи страхују да им дете не упадне у лоше друштво, да га не поквари некаква огреховљена групица. Таква заједница може да буде и интересна група, попут мафије која ће свуда око себе сејати грех и страдање или, пак, удружење уметника које ће ширити племените идеје. На крају крајева, једна те иста група може бити некад искварена а некад врлинска заједница, као на пример држава. Да наведемо само неке од многих примера довољно је истаћи државе врлинских друштава у временима Теодосија I, Стефана Дечанског, Ђурђа Бранковића, Петра Карађорђевића и других, док су се моралним каљугама показале државе Владимира Лењина, Фрање Туђмана, Била Клинтона и других.

То, наравно, не значи да су у доба Немањића сви људи били врлинскога живота нити да у Брозово време није било праведника, већ указује на друштвени образац према коме се оријентише цела друштвена заједница. Са једне стране имамо пример где се за образовну парадигму узима јеванђељски задатак: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48), а за другу: „Ево Сатане, вечног побуњеника, првог слободомислећег и еманципатора светова“ (Бакуњин, Бог и држава). Разлика је у томе што су православни владари знали да је њихова Богом поверена дужност да свима у својој држави обезбеде услове да, ако желе, дођу до „познања Сина Божијег, до савршеног човека, до пуне мере Христовог раста“ (Еф. 4, 13), док неврлински владари верују да је сваки човек сам себи бог а та безбожна заједница извор суверенитета (Америчка декларација о независности 1776; Декларација о правима човека и грађанина 1789; Сатанистичка библија 1969). Но, да би се одређена заједница оценила као врлинска или неврлинска, потребно је пронаћи друштвени консензус о томе шта су заправо врлине а шта греси.

У друштвеном смислу, родољубље и патриотизам су сматрани за врлине све до појаве такозваних левичарских идеја и идеологија чија је основа одлика увек била екстремни индивидуализам. Индивидуализам се код њих не односи на интегритет уникатне и слободне личности већ на нивелисање друштвених вредности и нихилизацију државне заједнице. Друштвена индивидуализација не промовише посебности уникатних личности већ атомизацију друштва кроз промоцију једноумља и укидање хијерархијских односа. Левичарски идеал је анархија којом се пориче да у људској природи постоји призив на заједничарење, као и потреба за редом и поретком који се достижу кроз подвиг и борбу. У свом крајњем облику свака идеологија која кроз свој индивидуалистички поглед на свет пориче боголикост човека своди се на анти-тријадолошку јерес. Тога ради је питање да ли су нам родољубље и патриотизам врлине или нису, уједно и показатељ да ли се идентификујемо са народом као врлинском заједницом или са „вечним побуњеником“ и разделитељем.

У XIX и XX веку као највећи противник врлинског образовања државне заједнице појавиле су се политичке партије, свих идеолошких оријентација. Политичке партије су прве легализоване ускоинтересне групе које су се у јавном животу државне заједнице издвојиле изван општих народних интереса. Ако државну заједницу замислимо као један организам, у коме је интерес сваког његовог дела да организам у целини буде здрав, улога политичких партија је улога паразита. Не постоји ниједна држава на свету, чак ни једнопартијска, у којој је забележено да је нека политичка партија свесно радила у интересу целог народа а не у интересу партије. Ниједна, никад, ни случајно. Странке по својој природи растурају народно заједништво и пружају могућност политикантским вуцибатинама да се крију иза народних врлина.

Проблем политичких партија никада није решен, а наша цивилизација сада великим корацима улази у XXI век у коме нас чекају нова искушења попут такозваног Big Tech-a, вештачке интелигенције, надзора, контроле и манипулације информацијама, јачање технократских елита као и континуирано пропадање националних држава. Ако у борбу са овим изазовима улазимо под вођством каријерних политичара којима је интерес партије и лични профит изнад сваке врлине – пред нама је тежак пут.

Политичари који немају проблем са корупцијом, урушавањем институција, загађивањем природе… који су сервилни у односу са међународним банкарима а бахати и нељубазни према свом народу, који су у време рата били дезертери а после рата патриоте… без обзира на то колико се издавали за родољубе, нису ништа друго до аутошовинисти. Суштински, без обзира колико се неко огртао државним заставама, певао родољубиве песме, твитовао, постовао… док урушава јавне институције он је највећи непријатељ државе и народа.  Врхунац аутошовинизма је корупција јавних институција која се у органском смислу може поредити искључиво са канцером.

Пошто је проблем будућности заправо системски проблем, не може се очекивати решење проблема кроз смену партија на власти или кроз идеолошка лутања између левих и десних. Једино православна монархија, као антисистемско решење, може понудити одговоре на савремене претње и изазове. Владар који живи црквеним животом, врлински васпитан за подвиг и борбу, који не зависи од изборних кампања и подршке међународних мешетара, који зна за стид и образ, може да буде морални стуб јединства и чувар традиционалних вредности свог народа. Уместо да стреми остварењу партијских интереса, православни монарх може да гледа дугорочне интересе народа. Такав владар би био изнад партијских подела и представљао би тачку сабирања народа. Његов једини интерес био би да јавне институције функционишу и врше своје дужности „ни по бабу ни по стричевима“, односно не према мерилима партијских програма већ према мери народних врлина.

Такав Владар може да се појави само у народу коме су родољубље и патриотизам личне и народне врлине присутне у друштвеној свакодневници. Народ коме се родољубље исказује кроз васпитање деце на хришћанском моралу и неговање самосвојне културе, а патриотизам кроз домаћински однос према државној економији и чување друштвених институција од корупције и партократије може да подигне генерацију часних домаћина. Такав народ свог Краља сам издиже изнад дневне политике, како би тамо био сигуран од партијских паразита. Краљ и домаћин у таквом друштву деле улогу старатеља народне ползе. Као што домаћин управља својом кућом заједно са осталим члановима породице, тако и Владар као арбитар и модератор јавних институција домаћински се стара о народу и држави. Њему држава није приватно власништво већ лична одговорност онога који држи институције власти према ономе који задржава (2. Сол. 5, 7).

Поводом 104. годишњице мученичког пострадања Александра Ивановича Дубровина
(14. април 2025.)

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

У 27. марту разум није учествовао

 

Догађај од 27. марта биће доцнијем историчару неразумљив, јер ће тешко моћи да објасни лудило страсти, које је државу и народ бацило у несрећу. То могу схватити само они који су то доживели, а сами су тог лудила били ослобођени, па су с тугом гледали како једна страшћу опијена гомила руши оно што су напори и жртве других стварали.

Две су силе деловале у правцу ове наше несреће: прва је оно што се у нашој унутрашњој политици звало нормални развој ситуације, који је стрмом равни од Петра Живковића и његовог парламента преко В. Маринковића, Милана Сршкића и Николе Узуновића довео до Бошка Јевтића, да би кроз његове изборе довео Милана Стојадиновића, чиjeг се избора дошло до Драгише Цветковића. Одавде се могло или у успон, да се имало памети, снаге и љубави или у амбис, ако се то није имало. Ми смо, полетели у амбис.

Друга је несрећа што смо у спољној политици, и ми, као и народи западне Европе и Америке, углавном гледали ствари туђим очима, и мислили туђом памећу: очима и памећу међународног јеврејства, које нас је све заједно, због тога, гурнуло у пропаст, гурајући нас за своје интересе у овај рат.

Али, ето, иако смо изложили, силе које су довеле до овог догађаја ми нисмо у стању да прикажемо лудило страсти, пијанство којим смо у несрећу упали. А ово нам је била намера. Овде смо, пак, само изнели од кога смо пића точили. Морамо се, дакле, дубље загњурити да сагледамо ближе узрок своје несреће.

Код прве силе која је деловала и довела до наше несреће, ми смо само навели званичне носиоце фирме, колико да њиховим именима обележимо стрму раван наше пропасти која се завршила пучом од 27. марта. Али, поред њих и испод њих постојао је и други процес: народна реакција на нормални развој ситуације. Није та реакција била ни антидржавна ни антимонархијска. Напротив. Само се осетило да је органски потребно народу одушевљење, да он тражи такву своју народну државу, где ће се његова љубав уобличити у градилачко одушевљење. А место тога му се одозго пружају облици, откуцава ритам, који његову љубав доводи до беса рушипачког. Није се хтело схватити да живот зна само за два одушевљења: градилачко и рушилачко. Чамотиња је болест из које живот мора прећи у бес рушења, ако му се не створе услови за одушевљење градилаштва. А нас је формалистика и лаж која јој је братио, водио само кроз чаму.

Мислило се да се та органска народна потреба може заташкати, обманути, преварити формалним, штурим, празним решењима, оправданим оваквим или онаквим резултатима гласања на овим или оним изборима или у парламенту. При чему се заборављало да та формална решења могу неко време да покривају истину – али кад се више ствари стекну на неком пресеку, онда се истовремено неће мoћи тим формалним решењима парирати настале опасности. Сви су били свесни да су та формална решења довољна још за сасвим равне путеве, за сасвим тихо време. Први јачи потрес ће срушити све то и ми ћемо се наћи пред пропашћу својом.

Као што се види, испунила се мера ствари. Осећало се да је додирнуто дно. Није се могло даље. У најозбиљнија времена држава се налази у слабим рукама и пред слабим главама. Било је пролеће на прагу. „Докле ћемо да нас дави чамотиња?” питао се несрећни свет. „Иде пролеће”. Дошла је пропаст.

Никога не оптужујемо. Ми само објашњавамо откуд оно лудило, пијанство, у чему се утопила одједном светлост разума. Сигурно је само једно, ако је већ реч о кривици, онда нека нико не мисли да су само носиоци оних формалних решења кривци. Још сад се мора знати, да ту носе, и често не мању кривицу, и диригенти оне народне реакције.

Данас се мора рећи: било је изванредно мало људи добре воље, оних којима је општа ствар, а не приватни посао или пакост, била главна ствар, како горе, тако и доле.

Пијанствена снага оне друге силе није била јединствена. Код масе народне је била томе основа страх за државом. Код њених диригената је била основа у страху за сопствене позиције. Код народа је страх изазван лажима. Говорено му је увек само пола истине, колико да му се страх одржи и повећа. Сва уста која су говорила целу истину, била су већ месецима онемогућена. Вешто се све то везивало за слабост унутрашње политике и надама на њену радикалну промену. Диригенти су пак веровали да пакт значи дубоку промену и унутра: мораће се збацити туђе наочари, мораће се престати гледати очима Јевреја из Лондона, Париза, Москве и Вашингтона. А то може да доведе до промене оних који то нису у стању. На жалост код нас је ових било и иначе много.

Али страх обично кочи а не покреће. Да би се добио покрет треба неки активни афекат. Диригенти су сами имали ово у својој мржњи према ономе који је угрожавао позиције које су држали или се надали да их добију, а нашли су помоћ и код оних кругова који су гурали свесно наша кола путем бољшевичке револуције.

Масе народне нису имале мржњу и зато њихова реакција спољно-политичка није била виолентна, чиме се најбоље тумачи држање тих истих маса у жалосном рату од 6-15. априла. Али страх је укочио здраве народне инстинкте да спрече несрећу.

Њихова реакција је била чисто унутрашње-политичка, искоришћена од њихових диригената поводом спољно-политичког момента (на који су саме народне масе обмануте, реагирале само страхом) док су њихови диригенти имали још и мржње.

Народ наш заиста има много разлога да мисли о 27. марту. Он је полазна тачка његове душевне и националне катастрофе и свију његових досадашњих – и ко зна још коликих, несрећа. 

Анализа овог догађаја показује да у њему разум није учествовао.

А наш народ вели: „Кога Бог хоће да казни, томе памет узме”.

Изнад дакле свега видљивог што се дешавало до 27. марта и самог тог догађаја, по вајкадашњем народном мишљењу стоје три појма: грехови наши, Бог велики и казна Његова.

Ни објективна историја неће, кад све буде било познато, моћи о овом догађају друго што да каже, него оно што је народна мудрост рекла.

А одатле, да закључимо, да нам спасење неће доћи друкчије, већ ако Бог дозволи да нам се памет врати при чему се надамо више у милост Божију него у Његову правду.

Димитрије В. Љотић

(„Српски Народ” бр. 12, 27. марта 1943. године)

О Љотићу, Вучићу и идеологији „Студентског едикта”

Антисрбски издајник и властодржац Александар Вучић, у свом синоћњем гостовању на РТС-у, поистоветио је идеологију Љотићевог Збора са идејом грађанских зборова иза којих стоје студенти у блокади, а која је заснована на њиховом прокламованом идеолошком манифесту под називом „Студентски едикт". Наравно, Вучић јако добро зна да су зборашка идеологија на једној страни и грађаноидна митоманија „Студентског едикта" на другој, идејно дијаметрално супротне ствари. Шта више, програм његове СНС, идеолошки је истоврсан садржини „Студентског едикта", све са сплетом туђинских испразних фраза и бајки којима се шире лажи и маскира чињеница да демократија и капитализам неизоставно подразумевају међусобну борбу паразитских интересних група уз команду или надзор иностраних белосветских хохштаплера.

Све то Вучић добро зна, али је ипак у маниру вашарског политиканта и преваранта, нашао за сходно да изврши поменуто етикетирање, јер он чврсто стоји на позизицији комуно-демократског наратива о Димитрију Љотићу као „издајнику". Наравно, Вучићу као безбожнику, меродавна је комунистичка пропаганда а не чињенице нити речи Светог владике Николаја о његовом пријатељу Димитрију. Када је у пар наврата, Александар Вучић на истоврсан начин говорио о нама који лик и дело Учитеља (Димитрија Љотића) добро познајемо, ми смо са осмехом дочекали такав његов промашен покушај оцрњивања. Онима пак који  се услед таквог етикетирања нађу увређени, јер наседају на комуно-демократске лажи о Љотићу као наводном издајнику, као и онима који са „националног" становишта нападају Вучића па га поистовећују са „издајницима" Недићем и Љотићем, поручујемо следеће.

Димитрије Љотић као „политичар са крстом" (Св. вл. Николај) као и ђенерал Милан Недић, јесу сушта супротност изроду Вучићу као и свим другим партијашким политикантским паразитима. Они немају никакве везе са изајником Вучићем већ имају везе са србским државницима из ранијих векова, попут Светог деспота Стефана или Милоша Великог, који су у своје време сарађивали са тадашњим окупатором. За разлику од ових србских државника (од деспота Стефана до Љотића) који су у основи пропагирали Србску идеју, Вучић (као и некада Ђинђић) заговарају туђинску идеју - ЕУ-фанатизам и мондијализам, подржавајући све антисрбске (авнојевске) границе, измишљене „нације“ и „језике“ на србску штету. Идеал деспота Стефана (као и Љотића и ђенерала Недића много векова касније) јесте препород србске нације и културе на светосавским темељима. А идеал Вучића јесте некаква мигрантско-педерска ријалити „Србија“, у којој је народ опљачкан и експлоатисан, рад обезвређен, православно благоверје гурнуто у запећак, док су „вођа“ и режим, у симфонији, не са Црквом, већ са корумпираним и наивним делом клира. 

Даље, Љотић и Недић и поред лоших или катастрофалних политичких околности у којима се Србија налазила, тражили су територијално проширење Србије, нису гасили државност на делу окупиране територије нити су подржали учешће Срба у антисрбским окупационим пројектима попут „НДХ“, „Велике Бугарске“ или „Велике Албаније“, као што је Вучић подржавао тзв. Харадинајеву Владу, као што данас подржава учешће своје анти-Србске листе у нелегалном парламенту шиптарске лажне државе. Недићева Влада је помагала рушење тих злочиначких творевина на тлу србских земаља, а поготово се мора узети у обзир да смо ономад под Немцима (као и пре под Турцима) били директно војно окупирани. За разлику од тих ситуација, Вучић данас има државу без стране војске (осим на Косову и Метохији) али се понаша потпуно сервилно према свим србоубицама, јер реч је о тоталном издајнику и моралном гмизавцу сломљене кичме.

Тако да, поистовећивати антисрбског преваранта Александра Вучића и остале данашње издајнике и изроде са србским државничким великанима из повести, може само неко ко је или потпуно необавештен или злонамеран, баш какав је Александар Вучић. Али исправна и смислена борба протов њега и његовог издајничког и криминалног режима, не врши се кроз интернационалистичке грађанске пленуме и зборове, нити кроз богооборне буржоаске мантре о „народној суверености", где национални и православни симболи имају сврху декора који маскира антинационалну идеологију и антинационално кормило актуелног лажног бунта, о којем смо детаљно све што смо имали, изнели у нашем саопштењу, у чијем духу гледамо и на све текуће и најављене догађаје у склопу поменутих дешавања.

Подвиг и борба!

Србска Акција/Зборашка мисао 

Истинска револуција

 

Замерају нам многи, чак и паметни људи, што нисмо „реални” и „практични”. Мисле да смо сувише „доктринарни”, „идеолози”, несавитљиви и крути. 

Ми најбоље знамо како су тешка и преопасна времена, како нема времена за губљење, како треба радити брзо. 

Али, исто тако, и овде је она народна тачна: „преко је прече, – наоколо ближе”. 

Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком другом, човек мора изгубити много више времена.

Питање брзог изласка из данашње невоље јесте, у ствари питање правилног решавања, јесте дакле питање правог пута. 

А то опет значи, практична господо критичари, да је питање правог пута не само питање идеолошко, питање начелно, већ и питање врло практично: како ће се најбрже и најкраће решити основни природни и државни проблеми. 

Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела, на којем је, пре сто педесет година, дефинитивно, француском револуцијом, друштво људско постављено. 

То начело је узело јединку људску као суверено мерило свију вредности, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и породици, заборављају при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилан однос према васељени, јединка људска може бити схваћена. 

Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип породио је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капиталистичког друштва. 

Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то решење дати марксизам или још боље, бољшевизам. То им се чини нека особита значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на садашње неправде и невоље. 

За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од нас, то у ствари иако је велика пустош и рушење није никаква револуција. То је управо издаја револуције. 

Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог индивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледало, марксизам је не само непосредни историјски, већ природни логички и морални наставак данашњег друштва. 

Револуција је прекид једног природног развитка. А марксизам није то. Напротив, он је најприроднији развитак индивидуалистичке победе у осамнаестом веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета.

Он се разликује од данашњег материјалистичко-капиталистичко-демократског друштва, не по суштини, већ по обиму. 

Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини послодавац, једини господар – све опет у рукама једне партије. 

Данашње друштво почива у политици на демократским начелима да су људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из тих истих начела, гвозденом логиком, укинути све слободе и сва права. 

Остане ли се, на силу Бога, при данас владајућим друштвеним односима, онда је природни излаз марксизам. 

Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске политичке странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе у материјалистичко-капиталистичко демократске основе друштвене, не само да садашње друштво не могу ослободити садашње створеног несносног стања, већ га сигурно, и брзо, гурају марксизму, односно његовој практичној форми, бољшевизму. 

Има само један начин да се не оде тамо. То је онај други пут, онај други излаз, за који се бори Збор. 

Тај излаз је права, и велика, и истинита револуција. Ова револуција не тражи, на силу бога, рушење и крв, као бољшевизам, али ипак је једина истинита револуција, јер она у основи, и из основа, мења садашњи поредак. 

Она удара у материјалистичко схватање света. 

Она напада на капиталистички поредак друштва. 

Она обара демократску заблуду политике. 

А све то постиже великом револуцијом, постављајући људску јединку на њено право, природним развићем одређено место, према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос, према васељени. 

Што смо знали то, пошли смо у ауторитативни режим, верујући да је он та, морална, политичка и економска револуција што мора доћи. 

Изишли смо из тог режима кад смо видели какав му накарадни смисао дају „практични” и „реални” политичари. 

Показало се да смо ми, које су сматрали, у надменој својој „реалности” нереалним, заиста и једино били реални, са онима који су тако мислили као ми. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни у све доцније „практичне” и „реалне” комбинације од 3. септембра 1931. до 19. децембра 1934. године. 

Показало се да су врло нереални и непрактични сви они који су за овим „практичним” и „реалним” комбинацијама пошли. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни за комбинацијом Јевтића, иако је иначе врло велики број људи који су дотле, као и ми, мислили, били повучени. 

Показало се да ми „крути доктринари” много стварније процењујемо ситуацију него они други.

Што смо то знали, нисмо могли поћи ни за безглавом комбинацијом Удружене опозиције, од које данас постоји још само име, а и за малу децу је јасно да су ти матори људи у ствари заиста политичка деца. 

И ту се нећемо и не можемо преварити. 

Све комбинације, ма каквом се пословно-практичном способношћу дичиле, морају пасти на овом испиту, које заборављају дубоку и истиниту, ни мало теоријом надахнуту, народну мудрост „преко прече, наоколо ближе”. 

Али нека се при овом не заборави једна необично важна, трагично важна, истина. 

Кад човек погледа овај лепи низ „практичне” комбинације од 3. септембра 1931. г. до данас, могло би се десити да помисли: па нека се тако мењају, ваљда ће се у том мењању наићи и на нешто добро. 

Таквом оптимизму овде нема места. 

Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу тако, без штете ређати, па ће моћи дочекати и праву. 

Народ је животни и живи организам, који под утицајем свих ових комбинација, трпи и мења се, на своју рођену, и вечиту штету. 

Једна за другом, те „практичне реалне” комбинације убијале су живу духовну, отпорну снагу народну. Убијале му наду, веру и љубав. 

Свака претходна комбинација нашла је боље стање него што је оставила својој наследници. 

Најгори и најтежи грех, раван најтежем греху, ономе који се опростити неће, греху против Духа Светог, починила је свака од тих „практичних и реалних” комбинација: умањивала је народни морални капитал. Правила га је горим него што је. 

Зато су и последице сваке доцније теже од последица наслеђених од њене претходнице. Зато је и грех сваке доцније према вечитим народним интересима већи од греха њене претходнице. Зато има све мање времена, све мање снаге, све мање средстава за нове, исто тако „реалне” и „практичне” политике. 

Исувише мало је остало неутрошеног предива за нове шаре политичке. 

Мало је клубе на коме је резерва времена и снаге народне намотана. 

Све ближе смо оној судбоносној раскрсници, о којој смо скоро две године писали, да се пред сваким народом налази. 

Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утврђене за ових неколико година, „комбинације”. 

Нека се схвати и разуме права стварност, преко које се жмурећи прелази. 

Нека се не прелази преко гвоздене логике два излаза, од којих само, једино, пут ЗБОРА чува вредност људске вредности, решава проблеме и невоље садашњице.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 143, 18. децембар 1936. године)