Дух и мисао Збора

 

Многи симпатизери (а ја сам давно дошао до уверења да су они може бити више од штете но од користи) брижно нам говоре, како би ипак требало „некако уредити ствар” па бити „практичнији, не борити се овако, не расипати снаге” него наћи „краћи, лакши пут”, на коме би „сигурно” било много и одмах успеха. Кад ми овако „брижно” говоре, гледам их заиста брижно. Иду отворених очију, али све живот у њима спава од страховите духовне болести спавања. Говори им „кожа”, што би рекао Владика Николај. А душа мртвим сном спава. Отуда и њихова брига. Плаши им се „кожа” да се душа не пробуди од наше вике и борбе – па ће после та „драгоцена кожа” коју тако брижљиво чувају, може бити, због пробуђености душе да страда.

Разуме се, да ми на ове „брижне” поруке одговарамо безбрижно и отворено, без увијања. Али тиме ствар није решена. Питао злога духа Исус, како се зове, а он одговори: „Легион”. Легион симпатизера има. Извиру са свих страна. Долазе непрестано са својим „добронамерним” саветима.

Отуда, иако смо много пута писали и говорили о томе какав мора бити наш пут да поновимо. Да напишемо још једном. Може бити да ћемо тако у корену убити вољу других симпатизера да нам овакве савете дају.

Збор је пре свега дух. Дух јунаштва и мучеништва. И дух побуне против кукавиштва и саможивости.

Сваки народ мора да има неко оправдање пред Богом и историјом; какав је мирис он животни из себе дао, какву светлост, какву боју. И наш народ мора да пружи такво оправдање. Да се види, да се чује и да се осети: да је донео и он нешто особито на свет, да је то било основни тон његовог живота – да је то било основа по којој је историја ткала своја збивања – да се „имао рашта и родити”.

Ако се наднесемо над прошлост своју најтамнију, онда ћемо видети: никакво друго воће у Божјем воћњаку, где толики народи расту и цветају, не можемо као народно оправдање да пружимо, осим јунаштва и мучеништва. По јунаштву и мучеништву с најбољим народима можемо и ми стати пред светло као муња лице Божије, и пред историју људску што су сагледале очи Његове.

Ни по броју, ни по богатству, ни по знању не можемо стићи, а камо ли престићи народе велике. Али по јунаштву и мучеништву одмах можемо стати и међу прве народе овога света.

Отуда је за наш народ дух јунаштва и мучеништва не питање обичне утакмице међу народима, већ питање главно, основно, животно и једино. Ако се одрекнемо тога духа, одрекли смо се више него имена, више него језика, више него и вере: одрекли смо се духовне врсте, духовнога рода коме припадамо.

Ако скренемо, као народ, с тога пута – ма како нам изгледало на другоме путу: да смо велике успехе постигли, да смо се богатством обогатили, да смо се бројем повећали, да смо се знањем осилили, да смо чак и нове земље освојили – ништа учинили нисмо, пропашћемо, утрће нам се и име и семе, све што смо стекли послужиће као храна другом неком народу, достојнијем од нас. А ми смо баш у таквој опасности.

Данас је владајући дух, дух кукавиштва место јунаштва – саможивости место мучеништва. И први и једини покрет који је то видео, који је одмах, без колебања, без компромиса, ударио по том владајућем духу, називајући га његовим правим именом, био је Збор.  

И први и једини покрет који је од првог дана трубио, а не говорио, да је баш зато његов пут тежак и мучан, а не угодан и лак, био је опет Збор.

И први и једини покрет који је говорио од првога дана да на томе путу могу истрајати не гласачи и симпатизери, већ јунаци и борци – био је Збор.

И сад нам долазе „симпатизери” и предлажу „у интересу општем” да не „расипамо снаге” да „нађемо некакав практичнији пут”.

Једном за свагда треба да се зна:

Нисмо ми повели ову борбу да решимо неку своју личну невољу. Напротив, ми смо свесно примили муку и борбу, и борбу и муку, а њима заменили све сласти и угодности које нам је иначе живот пружио сам од себе; ми смо то учинили свесно, знајући унапред не само шта нас чека, већ знајући да нас та борба и мука једино могу чекати.

Али нисмо с друге стране, ово учинили као Дон Кихот, већ опет свесно, јер знамо да ће само таква и никако друкчија борба бити у стању да измени судбоносни ход наше историје – да ће само таква и немилосрдна борба, упорна и безобзирна, да уроди плодом, да нас врати нашем правом народном духу, духу јунаштва и мучеништва, оном кога смо се већ двадесет година тако лака срца одрекли, ево и „практично”, „разумно” и „савршено” предали се духу супротном, духу туђем, духу ненародном – духу кукавиштва и саможивости.

„Практичних путева” има много, али овоме циљу који смо ми поставили води само један и тим путем ми идемо. Да оставимо тај мучан и тегобан пут, знамо да можемо, знамо да је то и угодно и лако. Али тада нећемо стићи тамо где смо наумили: нашем народном успону, нашем народном васкрсу, већ нашој народној пропасти, нашој народној смрти.

Не ради се браћо симпатизери, о промени министара – већ прво о промени духа. Постанемо ли ми министри, а дух се не промени: пропали смо као народ. Не ради се, браћо симпатизери, о неким „комбинацијама” које је ваша једино будна „кожа” наслутила – јер те комбинације нису ништа, не помажу народу нашем да се спасе, јад су и беда, и невоља и гној, – већ се ради о великој духовној народној револуцији, најмучнијој и најтежој, баш зато што је духовна. Ради се само о једном:

Хоће ли овај народ служити Богу или мамону, – светлости или мраку, светлој чистоти или смрдљивом гноју?

Хоће ли се напајати духом јунаштва или духом кукавиштва?

Хоће ли сијати мучеништвом или трулити и гњилити шићарџилуком?

Орловски поглед духовни потребан је да се сагледа ово.

И зато је дошао Збор. Из таквог узлета и из такве смелости и одлучности.

Димитрије В. Љотић

(„Порука живој ,кожи”, „Нови пут” бр. 10, 23. марта 1938. године)

Милосав Васиљевић: О слободи човека

 

Можда нема речи са којом се праве веће спекулације него са речи слобода. Слобода је свакако највећи дар, највећа благодет коју живи створ може уживати. Слобода је дата човеку да мисли, одлучује, расматра. Једно је јасно и поводом тога нема дискусије: слобова је можда највеће добро човеково, али шта је слобда – то је спорно, ту су гледишта различита. Ми волимо у животу да се служимо великим појмовима, волимо да расправљамо о стварима које су нам непознате, и не удубљујући се у то што стоји иза њих, ми смо често у огромној заблуди.

Демократија сматра да је слобода ствар воље и треба је само прокламевати, само написати устав и све је готово, ми смо слободни. А знајте, слобода је нешто што се мора извојевати. Колико је бесмислено гледиште да је слобода само ствар прокламовања може се видети по томе што би се ваљда до сада неко нашао ко би је прокламовао, а онда би је остали, када би видели како је то дивно, спровели у свима земљама. Међутим, слобода није ствар воље и прокламовања. Слобода је резултат акције, а не обрнуто. Слобода није основни појам који треба да рашчистимо па да кажемо: „напред”!; она је последица нечег јачег, дубљег. Замислите примитивног човека; он је постојао пре него што је умео да створи ватру и када је први пут видео он је потрчао да је ухвати, опекао се и више није смео да дира ни у шта што сија. Када грми он се сав скупи, јер не зна шта се одиграва у природи. По овоме се види колико је мало први човек био слободан, иако је онда било далеко мање људи на свету. Први људи су могли да иду на хиљаде километара и да им нико не смета, па су ипак били мање слободни. Они су се плашили животиња. Примитивни човек је имао узан круг кретања. Он се плашио ватре, а нама ватра данас служи. Зашто? Тада је човек веома мало знао од истине. Он није знао суштину ствари, а природни закон каже: уколико се мање истине зна утолико је човек мање слободан.

До слободе нас може довести само познавање истине. За познавање истине је потребан објективан дух.

Ко жели слободу нека не прича много о њој, него нека се потруди да сазна истину, јер је она оружіе за постизање слободе, која се не добија прокламовањем ни декретима.

(Одломак из предавања Милосава Васиљевића одржаног у Заводу за принудно васпитавање омладине у Смедеревској Паланци, „Заводски лист” број 3, 15. јуна 1943. године)

Тако је говорио Учитељ (поводом 80 година од погибије Д.В. Љотића)

У борби прво постаните господари самима себи. Учините да тамо загосподари Божији мир и Божија радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје, – себе самих. Запамтите: мрачних је данас и без нас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се сувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама, већ стварно. А то не може друкчије већ онако како рекосмо: учините да сунце, мир и радост прво царују у вашем духу, да би се кроз вас зацарили и у народу нашем... Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Бог тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им тамо засија сунце. И ми тражимо од вас младих људи само оно што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је жедна земља: да будете сунчани - светли људи. 

 „Омладини”, 1937.

Круна цивилизацијских вредности

 

Најшире прихваћена дефиниција цивилизације описује је као друштвени поредак који се састоји од међусобно повезаних елемената попут моралне традиције, културе, политичке организације и економије. Ако је нешто друштвено – односи се на заједницу а не на издвојеног појединца, а ако је поредак – односи се на хијерархијску структуру а не на анархију. У том смислу, иако наш свет познаје бројне облике цивилизације, корен им је увек заједнички. На овом месту позабавићемо се традиционалним цивилизацијским вредностима и модерним парадоксима који су данашњу цивилизацију сасекли баш до корена. Уједно указујемо и на пут оздрављења и метод обнове цивилизацијског поретка кроз обнову основних цивилизацијских вредности.

Родољубље и патриотизам су од освита цивилизације сматрани за врлине људи који живе у заједници. Овим терминима описује се лични осећај идентификације са одређеним народом и/ли државом којим се појединац надовезује на заједнички корен и стреми ка заједничкој будућности. На тај начин се врлине, постигнућа и херојства једне заједнице деле међу свим њеним члановима, али исто тако и колективни порази, посрнућа и греси, постају и лични изазови. Племенитост ове идеје огледа се у личном примеру, охрабрењу и подстицају на делатну и жртвену љубав према ближњем.

Врлине, као и греси, јесу личне одлике појединца, али то не значи да не могу уједно бити и карактеристика заједнице. Примере можемо наћи у сваком аспекту живота. На пример, у школи учитељи проблематичне ученике премештају поред примерних или у боља одељења, како би се њихови лични недостаци поправили у заједници која цени врлине. У породици, сви родитељи страхују да им дете не упадне у лоше друштво, да га не поквари некаква огреховљена групица. Таква заједница може да буде и интересна група, попут мафије која ће свуда око себе сејати грех и страдање или, пак, удружење уметника које ће ширити племените идеје. На крају крајева, једна те иста група може бити некад искварена а некад врлинска заједница, као на пример држава. Да наведемо само неке од многих примера довољно је истаћи државе врлинских друштава у временима Теодосија I, Стефана Дечанског, Ђурђа Бранковића, Петра Карађорђевића и других, док су се моралним каљугама показале државе Владимира Лењина, Фрање Туђмана, Била Клинтона и других.

То, наравно, не значи да су у доба Немањића сви људи били врлинскога живота нити да у Брозово време није било праведника, већ указује на друштвени образац према коме се оријентише цела друштвена заједница. Са једне стране имамо пример где се за образовну парадигму узима јеванђељски задатак: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48), а за другу: „Ево Сатане, вечног побуњеника, првог слободомислећег и еманципатора светова“ (Бакуњин, Бог и држава). Разлика је у томе што су православни владари знали да је њихова Богом поверена дужност да свима у својој држави обезбеде услове да, ако желе, дођу до „познања Сина Божијег, до савршеног човека, до пуне мере Христовог раста“ (Еф. 4, 13), док неврлински владари верују да је сваки човек сам себи бог а та безбожна заједница извор суверенитета (Америчка декларација о независности 1776; Декларација о правима човека и грађанина 1789; Сатанистичка библија 1969). Но, да би се одређена заједница оценила као врлинска или неврлинска, потребно је пронаћи друштвени консензус о томе шта су заправо врлине а шта греси.

У друштвеном смислу, родољубље и патриотизам су сматрани за врлине све до појаве такозваних левичарских идеја и идеологија чија је основа одлика увек била екстремни индивидуализам. Индивидуализам се код њих не односи на интегритет уникатне и слободне личности већ на нивелисање друштвених вредности и нихилизацију државне заједнице. Друштвена индивидуализација не промовише посебности уникатних личности већ атомизацију друштва кроз промоцију једноумља и укидање хијерархијских односа. Левичарски идеал је анархија којом се пориче да у људској природи постоји призив на заједничарење, као и потреба за редом и поретком који се достижу кроз подвиг и борбу. У свом крајњем облику свака идеологија која кроз свој индивидуалистички поглед на свет пориче боголикост човека своди се на анти-тријадолошку јерес. Тога ради је питање да ли су нам родољубље и патриотизам врлине или нису, уједно и показатељ да ли се идентификујемо са народом као врлинском заједницом или са „вечним побуњеником“ и разделитељем.

У XIX и XX веку као највећи противник врлинског образовања државне заједнице појавиле су се политичке партије, свих идеолошких оријентација. Политичке партије су прве легализоване ускоинтересне групе које су се у јавном животу државне заједнице издвојиле изван општих народних интереса. Ако државну заједницу замислимо као један организам, у коме је интерес сваког његовог дела да организам у целини буде здрав, улога политичких партија је улога паразита. Не постоји ниједна држава на свету, чак ни једнопартијска, у којој је забележено да је нека политичка партија свесно радила у интересу целог народа а не у интересу партије. Ниједна, никад, ни случајно. Странке по својој природи растурају народно заједништво и пружају могућност политикантским вуцибатинама да се крију иза народних врлина.

Проблем политичких партија никада није решен, а наша цивилизација сада великим корацима улази у XXI век у коме нас чекају нова искушења попут такозваног Big Tech-a, вештачке интелигенције, надзора, контроле и манипулације информацијама, јачање технократских елита као и континуирано пропадање националних држава. Ако у борбу са овим изазовима улазимо под вођством каријерних политичара којима је интерес партије и лични профит изнад сваке врлине – пред нама је тежак пут.

Политичари који немају проблем са корупцијом, урушавањем институција, загађивањем природе… који су сервилни у односу са међународним банкарима а бахати и нељубазни према свом народу, који су у време рата били дезертери а после рата патриоте… без обзира на то колико се издавали за родољубе, нису ништа друго до аутошовинисти. Суштински, без обзира колико се неко огртао државним заставама, певао родољубиве песме, твитовао, постовао… док урушава јавне институције он је највећи непријатељ државе и народа.  Врхунац аутошовинизма је корупција јавних институција која се у органском смислу може поредити искључиво са канцером.

Пошто је проблем будућности заправо системски проблем, не може се очекивати решење проблема кроз смену партија на власти или кроз идеолошка лутања између левих и десних. Једино православна монархија, као антисистемско решење, може понудити одговоре на савремене претње и изазове. Владар који живи црквеним животом, врлински васпитан за подвиг и борбу, који не зависи од изборних кампања и подршке међународних мешетара, који зна за стид и образ, може да буде морални стуб јединства и чувар традиционалних вредности свог народа. Уместо да стреми остварењу партијских интереса, православни монарх може да гледа дугорочне интересе народа. Такав владар би био изнад партијских подела и представљао би тачку сабирања народа. Његов једини интерес био би да јавне институције функционишу и врше своје дужности „ни по бабу ни по стричевима“, односно не према мерилима партијских програма већ према мери народних врлина.

Такав Владар може да се појави само у народу коме су родољубље и патриотизам личне и народне врлине присутне у друштвеној свакодневници. Народ коме се родољубље исказује кроз васпитање деце на хришћанском моралу и неговање самосвојне културе, а патриотизам кроз домаћински однос према државној економији и чување друштвених институција од корупције и партократије може да подигне генерацију часних домаћина. Такав народ свог Краља сам издиже изнад дневне политике, како би тамо био сигуран од партијских паразита. Краљ и домаћин у таквом друштву деле улогу старатеља народне ползе. Као што домаћин управља својом кућом заједно са осталим члановима породице, тако и Владар као арбитар и модератор јавних институција домаћински се стара о народу и држави. Њему држава није приватно власништво већ лична одговорност онога који држи институције власти према ономе који задржава (2. Сол. 5, 7).

Поводом 104. годишњице мученичког пострадања Александра Ивановича Дубровина
(14. април 2025.)

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

У 27. марту разум није учествовао

 

Догађај од 27. марта биће доцнијем историчару неразумљив, јер ће тешко моћи да објасни лудило страсти, које је државу и народ бацило у несрећу. То могу схватити само они који су то доживели, а сами су тог лудила били ослобођени, па су с тугом гледали како једна страшћу опијена гомила руши оно што су напори и жртве других стварали.

Две су силе деловале у правцу ове наше несреће: прва је оно што се у нашој унутрашњој политици звало нормални развој ситуације, који је стрмом равни од Петра Живковића и његовог парламента преко В. Маринковића, Милана Сршкића и Николе Узуновића довео до Бошка Јевтића, да би кроз његове изборе довео Милана Стојадиновића, чиjeг се избора дошло до Драгише Цветковића. Одавде се могло или у успон, да се имало памети, снаге и љубави или у амбис, ако се то није имало. Ми смо, полетели у амбис.

Друга је несрећа што смо у спољној политици, и ми, као и народи западне Европе и Америке, углавном гледали ствари туђим очима, и мислили туђом памећу: очима и памећу међународног јеврејства, које нас је све заједно, због тога, гурнуло у пропаст, гурајући нас за своје интересе у овај рат.

Али, ето, иако смо изложили, силе које су довеле до овог догађаја ми нисмо у стању да прикажемо лудило страсти, пијанство којим смо у несрећу упали. А ово нам је била намера. Овде смо, пак, само изнели од кога смо пића точили. Морамо се, дакле, дубље загњурити да сагледамо ближе узрок своје несреће.

Код прве силе која је деловала и довела до наше несреће, ми смо само навели званичне носиоце фирме, колико да њиховим именима обележимо стрму раван наше пропасти која се завршила пучом од 27. марта. Али, поред њих и испод њих постојао је и други процес: народна реакција на нормални развој ситуације. Није та реакција била ни антидржавна ни антимонархијска. Напротив. Само се осетило да је органски потребно народу одушевљење, да он тражи такву своју народну државу, где ће се његова љубав уобличити у градилачко одушевљење. А место тога му се одозго пружају облици, откуцава ритам, који његову љубав доводи до беса рушипачког. Није се хтело схватити да живот зна само за два одушевљења: градилачко и рушилачко. Чамотиња је болест из које живот мора прећи у бес рушења, ако му се не створе услови за одушевљење градилаштва. А нас је формалистика и лаж која јој је братио, водио само кроз чаму.

Мислило се да се та органска народна потреба може заташкати, обманути, преварити формалним, штурим, празним решењима, оправданим оваквим или онаквим резултатима гласања на овим или оним изборима или у парламенту. При чему се заборављало да та формална решења могу неко време да покривају истину – али кад се више ствари стекну на неком пресеку, онда се истовремено неће мoћи тим формалним решењима парирати настале опасности. Сви су били свесни да су та формална решења довољна још за сасвим равне путеве, за сасвим тихо време. Први јачи потрес ће срушити све то и ми ћемо се наћи пред пропашћу својом.

Као што се види, испунила се мера ствари. Осећало се да је додирнуто дно. Није се могло даље. У најозбиљнија времена држава се налази у слабим рукама и пред слабим главама. Било је пролеће на прагу. „Докле ћемо да нас дави чамотиња?” питао се несрећни свет. „Иде пролеће”. Дошла је пропаст.

Никога не оптужујемо. Ми само објашњавамо откуд оно лудило, пијанство, у чему се утопила одједном светлост разума. Сигурно је само једно, ако је већ реч о кривици, онда нека нико не мисли да су само носиоци оних формалних решења кривци. Још сад се мора знати, да ту носе, и често не мању кривицу, и диригенти оне народне реакције.

Данас се мора рећи: било је изванредно мало људи добре воље, оних којима је општа ствар, а не приватни посао или пакост, била главна ствар, како горе, тако и доле.

Пијанствена снага оне друге силе није била јединствена. Код масе народне је била томе основа страх за државом. Код њених диригената је била основа у страху за сопствене позиције. Код народа је страх изазван лажима. Говорено му је увек само пола истине, колико да му се страх одржи и повећа. Сва уста која су говорила целу истину, била су већ месецима онемогућена. Вешто се све то везивало за слабост унутрашње политике и надама на њену радикалну промену. Диригенти су пак веровали да пакт значи дубоку промену и унутра: мораће се збацити туђе наочари, мораће се престати гледати очима Јевреја из Лондона, Париза, Москве и Вашингтона. А то може да доведе до промене оних који то нису у стању. На жалост код нас је ових било и иначе много.

Али страх обично кочи а не покреће. Да би се добио покрет треба неки активни афекат. Диригенти су сами имали ово у својој мржњи према ономе који је угрожавао позиције које су држали или се надали да их добију, а нашли су помоћ и код оних кругова који су гурали свесно наша кола путем бољшевичке револуције.

Масе народне нису имале мржњу и зато њихова реакција спољно-политичка није била виолентна, чиме се најбоље тумачи држање тих истих маса у жалосном рату од 6-15. априла. Али страх је укочио здраве народне инстинкте да спрече несрећу.

Њихова реакција је била чисто унутрашње-политичка, искоришћена од њихових диригената поводом спољно-политичког момента (на који су саме народне масе обмануте, реагирале само страхом) док су њихови диригенти имали још и мржње.

Народ наш заиста има много разлога да мисли о 27. марту. Он је полазна тачка његове душевне и националне катастрофе и свију његових досадашњих – и ко зна још коликих, несрећа. 

Анализа овог догађаја показује да у њему разум није учествовао.

А наш народ вели: „Кога Бог хоће да казни, томе памет узме”.

Изнад дакле свега видљивог што се дешавало до 27. марта и самог тог догађаја, по вајкадашњем народном мишљењу стоје три појма: грехови наши, Бог велики и казна Његова.

Ни објективна историја неће, кад све буде било познато, моћи о овом догађају друго што да каже, него оно што је народна мудрост рекла.

А одатле, да закључимо, да нам спасење неће доћи друкчије, већ ако Бог дозволи да нам се памет врати при чему се надамо више у милост Божију него у Његову правду.

Димитрије В. Љотић

(„Српски Народ” бр. 12, 27. марта 1943. године)

О Љотићу, Вучићу и идеологији „Студентског едикта”

Антисрбски издајник и властодржац Александар Вучић, у свом синоћњем гостовању на РТС-у, поистоветио је идеологију Љотићевог Збора са идејом грађанских зборова иза којих стоје студенти у блокади, а која је заснована на њиховом прокламованом идеолошком манифесту под називом „Студентски едикт". Наравно, Вучић јако добро зна да су зборашка идеологија на једној страни и грађаноидна митоманија „Студентског едикта" на другој, идејно дијаметрално супротне ствари. Шта више, програм његове СНС, идеолошки је истоврсан садржини „Студентског едикта", све са сплетом туђинских испразних фраза и бајки којима се шире лажи и маскира чињеница да демократија и капитализам неизоставно подразумевају међусобну борбу паразитских интересних група уз команду или надзор иностраних белосветских хохштаплера.

Све то Вучић добро зна, али је ипак у маниру вашарског политиканта и преваранта, нашао за сходно да изврши поменуто етикетирање, јер он чврсто стоји на позизицији комуно-демократског наратива о Димитрију Љотићу као „издајнику". Наравно, Вучићу као безбожнику, меродавна је комунистичка пропаганда а не чињенице нити речи Светог владике Николаја о његовом пријатељу Димитрију. Када је у пар наврата, Александар Вучић на истоврсан начин говорио о нама који лик и дело Учитеља (Димитрија Љотића) добро познајемо, ми смо са осмехом дочекали такав његов промашен покушај оцрњивања. Онима пак који  се услед таквог етикетирања нађу увређени, јер наседају на комуно-демократске лажи о Љотићу као наводном издајнику, као и онима који са „националног" становишта нападају Вучића па га поистовећују са „издајницима" Недићем и Љотићем, поручујемо следеће.

Димитрије Љотић као „политичар са крстом" (Св. вл. Николај) као и ђенерал Милан Недић, јесу сушта супротност изроду Вучићу као и свим другим партијашким политикантским паразитима. Они немају никакве везе са изајником Вучићем већ имају везе са србским државницима из ранијих векова, попут Светог деспота Стефана или Милоша Великог, који су у своје време сарађивали са тадашњим окупатором. За разлику од ових србских државника (од деспота Стефана до Љотића) који су у основи пропагирали Србску идеју, Вучић (као и некада Ђинђић) заговарају туђинску идеју - ЕУ-фанатизам и мондијализам, подржавајући све антисрбске (авнојевске) границе, измишљене „нације“ и „језике“ на србску штету. Идеал деспота Стефана (као и Љотића и ђенерала Недића много векова касније) јесте препород србске нације и културе на светосавским темељима. А идеал Вучића јесте некаква мигрантско-педерска ријалити „Србија“, у којој је народ опљачкан и експлоатисан, рад обезвређен, православно благоверје гурнуто у запећак, док су „вођа“ и режим, у симфонији, не са Црквом, већ са корумпираним и наивним делом клира. 

Даље, Љотић и Недић и поред лоших или катастрофалних политичких околности у којима се Србија налазила, тражили су територијално проширење Србије, нису гасили државност на делу окупиране територије нити су подржали учешће Срба у антисрбским окупационим пројектима попут „НДХ“, „Велике Бугарске“ или „Велике Албаније“, као што је Вучић подржавао тзв. Харадинајеву Владу, као што данас подржава учешће своје анти-Србске листе у нелегалном парламенту шиптарске лажне државе. Недићева Влада је помагала рушење тих злочиначких творевина на тлу србских земаља, а поготово се мора узети у обзир да смо ономад под Немцима (као и пре под Турцима) били директно војно окупирани. За разлику од тих ситуација, Вучић данас има државу без стране војске (осим на Косову и Метохији) али се понаша потпуно сервилно према свим србоубицама, јер реч је о тоталном издајнику и моралном гмизавцу сломљене кичме.

Тако да, поистовећивати антисрбског преваранта Александра Вучића и остале данашње издајнике и изроде са србским државничким великанима из повести, може само неко ко је или потпуно необавештен или злонамеран, баш какав је Александар Вучић. Али исправна и смислена борба протов њега и његовог издајничког и криминалног режима, не врши се кроз интернационалистичке грађанске пленуме и зборове, нити кроз богооборне буржоаске мантре о „народној суверености", где национални и православни симболи имају сврху декора који маскира антинационалну идеологију и антинационално кормило актуелног лажног бунта, о којем смо детаљно све што смо имали, изнели у нашем саопштењу, у чијем духу гледамо и на све текуће и најављене догађаје у склопу поменутих дешавања.

Подвиг и борба!

Србска Акција/Зборашка мисао 

Истинска револуција

 

Замерају нам многи, чак и паметни људи, што нисмо „реални” и „практични”. Мисле да смо сувише „доктринарни”, „идеолози”, несавитљиви и крути. 

Ми најбоље знамо како су тешка и преопасна времена, како нема времена за губљење, како треба радити брзо. 

Али, исто тако, и овде је она народна тачна: „преко је прече, – наоколо ближе”. 

Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком другом, човек мора изгубити много више времена.

Питање брзог изласка из данашње невоље јесте, у ствари питање правилног решавања, јесте дакле питање правог пута. 

А то опет значи, практична господо критичари, да је питање правог пута не само питање идеолошко, питање начелно, већ и питање врло практично: како ће се најбрже и најкраће решити основни природни и државни проблеми. 

Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела, на којем је, пре сто педесет година, дефинитивно, француском револуцијом, друштво људско постављено. 

То начело је узело јединку људску као суверено мерило свију вредности, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и породици, заборављају при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилан однос према васељени, јединка људска може бити схваћена. 

Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип породио је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капиталистичког друштва. 

Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то решење дати марксизам или још боље, бољшевизам. То им се чини нека особита значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на садашње неправде и невоље. 

За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од нас, то у ствари иако је велика пустош и рушење није никаква револуција. То је управо издаја револуције. 

Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог индивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледало, марксизам је не само непосредни историјски, већ природни логички и морални наставак данашњег друштва. 

Револуција је прекид једног природног развитка. А марксизам није то. Напротив, он је најприроднији развитак индивидуалистичке победе у осамнаестом веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета.

Он се разликује од данашњег материјалистичко-капиталистичко-демократског друштва, не по суштини, већ по обиму. 

Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини послодавац, једини господар – све опет у рукама једне партије. 

Данашње друштво почива у политици на демократским начелима да су људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из тих истих начела, гвозденом логиком, укинути све слободе и сва права. 

Остане ли се, на силу Бога, при данас владајућим друштвеним односима, онда је природни излаз марксизам. 

Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске политичке странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе у материјалистичко-капиталистичко демократске основе друштвене, не само да садашње друштво не могу ослободити садашње створеног несносног стања, већ га сигурно, и брзо, гурају марксизму, односно његовој практичној форми, бољшевизму. 

Има само један начин да се не оде тамо. То је онај други пут, онај други излаз, за који се бори Збор. 

Тај излаз је права, и велика, и истинита револуција. Ова револуција не тражи, на силу бога, рушење и крв, као бољшевизам, али ипак је једина истинита револуција, јер она у основи, и из основа, мења садашњи поредак. 

Она удара у материјалистичко схватање света. 

Она напада на капиталистички поредак друштва. 

Она обара демократску заблуду политике. 

А све то постиже великом револуцијом, постављајући људску јединку на њено право, природним развићем одређено место, према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос, према васељени. 

Што смо знали то, пошли смо у ауторитативни режим, верујући да је он та, морална, политичка и економска револуција што мора доћи. 

Изишли смо из тог режима кад смо видели какав му накарадни смисао дају „практични” и „реални” политичари. 

Показало се да смо ми, које су сматрали, у надменој својој „реалности” нереалним, заиста и једино били реални, са онима који су тако мислили као ми. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни у све доцније „практичне” и „реалне” комбинације од 3. септембра 1931. до 19. децембра 1934. године. 

Показало се да су врло нереални и непрактични сви они који су за овим „практичним” и „реалним” комбинацијама пошли. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни за комбинацијом Јевтића, иако је иначе врло велики број људи који су дотле, као и ми, мислили, били повучени. 

Показало се да ми „крути доктринари” много стварније процењујемо ситуацију него они други.

Што смо то знали, нисмо могли поћи ни за безглавом комбинацијом Удружене опозиције, од које данас постоји још само име, а и за малу децу је јасно да су ти матори људи у ствари заиста политичка деца. 

И ту се нећемо и не можемо преварити. 

Све комбинације, ма каквом се пословно-практичном способношћу дичиле, морају пасти на овом испиту, које заборављају дубоку и истиниту, ни мало теоријом надахнуту, народну мудрост „преко прече, наоколо ближе”. 

Али нека се при овом не заборави једна необично важна, трагично важна, истина. 

Кад човек погледа овај лепи низ „практичне” комбинације од 3. септембра 1931. г. до данас, могло би се десити да помисли: па нека се тако мењају, ваљда ће се у том мењању наићи и на нешто добро. 

Таквом оптимизму овде нема места. 

Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу тако, без штете ређати, па ће моћи дочекати и праву. 

Народ је животни и живи организам, који под утицајем свих ових комбинација, трпи и мења се, на своју рођену, и вечиту штету. 

Једна за другом, те „практичне реалне” комбинације убијале су живу духовну, отпорну снагу народну. Убијале му наду, веру и љубав. 

Свака претходна комбинација нашла је боље стање него што је оставила својој наследници. 

Најгори и најтежи грех, раван најтежем греху, ономе који се опростити неће, греху против Духа Светог, починила је свака од тих „практичних и реалних” комбинација: умањивала је народни морални капитал. Правила га је горим него што је. 

Зато су и последице сваке доцније теже од последица наслеђених од њене претходнице. Зато је и грех сваке доцније према вечитим народним интересима већи од греха њене претходнице. Зато има све мање времена, све мање снаге, све мање средстава за нове, исто тако „реалне” и „практичне” политике. 

Исувише мало је остало неутрошеног предива за нове шаре политичке. 

Мало је клубе на коме је резерва времена и снаге народне намотана. 

Све ближе смо оној судбоносној раскрсници, о којој смо скоро две године писали, да се пред сваким народом налази. 

Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утврђене за ових неколико година, „комбинације”. 

Нека се схвати и разуме права стварност, преко које се жмурећи прелази. 

Нека се не прелази преко гвоздене логике два излаза, од којих само, једино, пут ЗБОРА чува вредност људске вредности, решава проблеме и невоље садашњице.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 143, 18. децембар 1936. године)