Friday, August 27, 2021

Осврт на чланак „Проблем аутентичности говора Епископа Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића"


Историчар Растко Ломпар написао је чланак за часопис „Николајеве студије" у којем анализира беседу Светог владике Николаја над одром Димитрија Љотића. Овом приликом, осврнућемо се укратко на наводе из тог чланка.

Аутор каже: „Чини се да је однос Николаја Велимировића према Димитрију Љотићу у промењеним околностима послератног света био амбивалентан. Са једне стране није се желео од њега у потпуности дистанцирати, али са друге није желео ни да учествује у изградњи култа личности и готовој апотеози Димитрија Љотића коју су у емиграцији спроводили збораши. Управо на тај начин односио се и према свом наводном говору над Љотићевим одром, те га није ни порекао ни потврдио. Стога сматрамо да понашање Николаја Велимировића у емиграцији не може да се сматра дефинитивним одговором на питање аутентичности".

Ово је по нашем мишљењу неоснован и претенциозан закључак аутора. Наиме, зашто би владика потврђивао аутентичност говора када га нико није ни оспоравао за владикиног земног живота? 

Тек је владика Атанасије Јевтић крајем осамдесетих година покушао да оспори аутентичност истог, али без икаквих смислених аргумената и са мотивом очигледног личног анимозитета према лику и делу Димитрија Љотића. Као одговор на то, јавило се низ сведока беседе, међу којима и војвода Момчило Ђујић. Пре владике Атанасија, било је само негодовања због самог говора, те напада на владику Николаја због садржине истог, али нико се није дрзнуо да негира саму аутентичност говора. 

Уопште, стиче се утисак да аутор вештачки „пумпа" аргументе оспоравања аутентичности говора, који су депласирани и убедљиво већ потучени, вероватно да би створио материјал за свој научни рад, односно за полемику. Или је можда реч о „задатој теми" уредништва поменутог часописа („Хришћански културни центар - др Радован Биговић") за који је чланак писан, са евентуалним циљем да се релативизује садржина владикине беседе. Наиме, многима „боде очи" то што је Мита Љотић од стране владике ословљен као „политичар са крстом", „идеолог хришћанског национализма чија идеологија обухвата све гране народног живота", или „капија наше нове отаџбине". Да владика заиста није изрекао наведне речи, или евентуално неке мало другачије али са идентичном суштином и смислом, он би као беспоговорно одговоран човек и духовник, свестан тежине и значаја својих речи, демантовао такве наводе који му се приписују у штампаним издањима беседе, објављиваним и ширеним у више наврата током његовог земног живота.

У складу са тим, утисак је да аутор попут многих покушава да идеолошки дистанцира владику Николаја од Љотића. Претпостављамо да је аутору познато и писмо владике Николаја упућено ондашњем председнику Владе - Драгиши Цветковићу, 1940. године, поводом прогона Збора, из којех се види да је владика благонаклоно гледао на идеју и рад овог покрета (Збора). Нарочито се то види када владика пише Цветковићу да су „данас антиверске, антиправославне и антинационалне силе у овој земљи врло активне, те ако је злочин то што је др. Најдановић са својим пријатељима устао против тих сила, онда се тај злочин може и Вама приписати."

Из тога происходи да је оно што је владика писао зборашком емигранту Ђури Врги како „никада није улазио у идеологију Љотића" (иако га је јако ценио, како каже у писму), очито намењено обавештајним службама уколико преписку евентуално читају. Наиме, неке ствари је владика другачије писао или формулисао у емиграцији у односу на пре, из разумљивих тактичких разлога емигрантског живота у западним демократијама.

И прота Алекса Тодоровић је у својим мемоарима написао како га је владика Николај послао у Збор (слична сведочанства постоје и за др Димитрија Најдановића) и уопште довољно говори чињеница да су се старешинства Збора и владикиног Богомољачког покрета у великој мери поклапала (прота Алекса Тодоровић, др Димитрије Најдановић, о. Митрофан Матић, Ђоко Слијепчевић...). Битна је и индикативна чињеница да је владика Николај заједно са зборашима у емиграцији покренуо библиотеку „Свечаник" (чије се књиге штампају у зборашкој штампарији у Минхену) са циљем духовног просвећивања србске емиграције. Ту је посебно био упечатљив однос владике са истакнутим зборашким писцем и делатником - Боривојем Карапанџићем којег је владика у писмима ословљавао са „драги мој кнеже".

Аутор је пропустио још једну битну ставку за овакву тему. Пропустио је анализирање идејних паралела у ставовима владике Николаја и Љотића, где постоји скоро потпуно подударање. Па тако, Љотић и Свети владика Николај имају идентичан однос према либералној демократији, масонерији, комунизму, капитализму, партијама, јеврејима, монархији, Русији, духовном узроку светског рата... Највећа разлика међу њима јесте у односу према пучу од 27.03. 1941, али неупоредиво више је онога што им је заједничко. Чак је и критика хитлеризма и фашизма (указивање на деификацију расе и државе) истоврсна код обојице.

Ипак на крају предметног чланка, аутор не оспорава постојање самог владикиног говора над Љотићевим одром, него само изражава сумњу у његову садржину, при чему не оспорава целу садржину него можда у деловима говора. Народски речено „округло па на ћоше".

Наравно, могуће је постојање ситнијих грешака у запису (или записима). На то указује и постојање више верзија беседе са ситним међусобним разликама, али када би  у објавама беседе (она је, понављамо то - више пута објављивана током владикиног земног живота) било нечег суштински нетачног, владика Николај би засигурно реаговао тим поводом. 

Зборашка мисао/Србска Акција

Thursday, August 12, 2021

Борба непрестана



 О, јадно време! О, тужни часи
страдања силног за душе чисте...
Да ли сте срећни, ви нерођени,
зато што јоште рођени нисте?

Очева ваших и мајки часних
гледати патњу тешко би било.
Ко би вас у овом тешком трену
могао свити под своје крило?

Рођени ми смо за живот вечни
попут јунака времена давних.
Хероји нисмо, но надамо се,
да крви имамо дедова славних.

И зато наша дужност је света –
злу за врат чизмом стаћемо јако.
Не презрите нас, о децо наша,
што ћемо и вас учити тако.

Јер тешки дани дођоше нама,
ал’ сви ће видет’ каквог смо кова.
Наша ће битка вечно да траје
да ли с Небеса ил’ ратног рова.

И све су змије отровних срца
пустиле на нас језике њине,
што делом својим пишемо вечност
и храброст наша – то све њих брине.

Подвизи наши за њих су срамни,
због борбе наше ланце нам кују,
душе су своје Мамону дали,
истину газе и правду трују.

Ипак је мучно сазнање грозно
да Срб је душман сопственог рода,
за шаку сребрних новаца Јуде
да србска крв је постала вода.

Бар да је вода, па бисте њоме
каљаве спрали образе ваше.
Како ви мислите с’ гнојем и блатом
изаћ’ пред свете витезе наше?

Каква је, изроди, та савест ваша
кад су вам душе у мраку тешком?
Какви су снови получовека
кад трагови му смрде нечовјештвом?

Залуд вам тешки окови ваши,
јер наш се дух свезати не да.
Ко се још боји малог човека
када га војска светаца гледа.

Уз нас је Господ, у вас је сила,
ал’ није правда – то вас ђаво вара.
Премало је вашијех ланаца
Кол’ко је мојих браће и сестара.

                             
                            Зборашка мисао/Србска Акција

Saturday, August 7, 2021

Славко Контић: „Међу Србима није било, не већега, него ни равнога Љотићевом српству."



У нашем чланку „Да ли је идеја Збора србска или југословенска?", истакли смо чињеницу да иако је старозборашко југословенство било заблуда, оно никако није било негација србства (напротив), као и чињеницу да је током 1940 и 1941. године, код збораша спала та југословенска опна, те је Збор постао и „de facto“ и „de iure“ србски национални покрет.

С обзиром да је након Другог светског рата Југославија обновљена, питање југословенства поново постаје актуелно, те многи збораши у емиграцији поново постају пројугословенски оријентисани, наравно на позицијама старозборашког југословенства (и то нарочито они збораши из мешовитих бракова). Између осталих и уредништво Искре чине збораши који су поново усвојили такво југословенско гледиште. Међутим, било је у емиграцији истакнутих збораша који нису пропагирали југословенство, иако јесу сарађивали у Искри. Заправо може се рећи да је велика већина виђенијих и заслужнијих збораша у емиграцији била на чисто србским позицијама (Најдановић, Васиљевић, о. Митрофан,  Карапанџић, Луња Лазаревић, Света Пауновић...). Један од њих је и Славко Контић, истакнути збораш и просветар Трећег пука СДК. Ево извода из његовог писма упућеног почетком 90-их, другу - Луњи Лазаревићу, такође истакнутом зборашу:

„Драги мој Луњо,

Потписујем све што си казао на Сабору. Наравно, да нема савеза са вековним најљућим непријатељима српског народа. Ово што данас чине Хрвати, то је реприза 1941... У почетку 1942, када се још није знало у свој пуноћи и обиму, шта се дешава са нашим живљем у НДХ, Димитрије Љотић је на скупу, чини ми се у ул. Јована Ристића, изјавио, да више не може бити говора о унитаристичкој Југославији: ,Од сада можемо да разговарамо само о Федерацији'. То су текстуално биле његове речи. Он би данас био на категоричан начин против сваке Југославије и као непоновљив Србин и као Православац. Он би у овим годинама после рата видео невиђену мржњу Хрвата, Ватикана, и Коминтерне према српском народу. Међу Србима није било, не већега, него ни равнога, његовом Српству и његовом Православљу... Мене су између осталога оптуживали, да сам велико-Србин. Ја сам то увек био; никада нисам негирао. Али, никада у драшковићевском смислу. Био сам велико-Србин и тада, када сам и срцем и душом био за Југославију.

Потписујем, такође, све твоје изјаве о Југославији. Дивим се твојој храбрости, како оној од пре рата, што ми је било сасвим непознато, тако и овој садашњој. Безпримерно је твоје понашање на тлу наше земље: херојство, искреност, интелегенција и познавање ствари, отсуство сваког страха. Ти си на јединствен начин бранио и одбранио „Збор“. Као један од најстаријих ветерана достојно си претстављао све нас..."

(Извор: приватна архива историчара Славише Перића)

Friday, July 23, 2021

Отац Митрофан Хиландарац: Дoмаћинство и саборност


Ми стари знамо да су нам предратне партије довеле на власт ову поратну партију. Зар после свих подела које нам је она насилно донела, да се сад добровољно делимо на толике нове политичке партије? Зашто се не вратимо себи, у оно време кад смо били велики и славни. У доба Немањића. Животни принципи су тад били Домаћинство и Саборност. Први принцип је представљао вертикалу: Бог – Домаћин васионе; Монарх – домаћин у држави; отац – домаћин у дому. Други принцип је био хоризонтала која је повезивала народ кроз његове представнике у духовну и политичку заједницу која је била вођена договорно на Саборима.

Домаћинство је пуноћа словенско – хришћанске особености. Оно је најближе природи човековог бића и послања. А Саборност је најприроднији и најпунији његов израз. Саборност омогућава различита гледања на друштвене проблеме, али избегава стварање непријатељства између разномислених. У саборности важи начело: „У истом јединство; у различитом слобода; у свему пак љубав“
Непрепорођен, несветосавски, недомаћински Србин је по себи анархиста. Последње је време да постанемо и будемо своји, како би као друштво и држава опстали и постали оно што друкчије никако не можемо – благословени народ, мио Богу и људима...
Србија нема ни времена ни сувише снаге да би се бавила „политиком“ и тражила сва решења у парламентарној демократији или неком од познатих типова социјализма. Она мора да тражи и нађе сопствени пут који одговара њеном бићу и њеним животним интересима. Да буде самосвојна, оригинална, себи доследна. После катаклизми, каква је наша, где су крв, сузе и страдања испунили своју меру, искреним прегаоцима у стварању Нове Србије „Бог даје махове“.
Будућу Србију треба сагледати кроз њену првобитну државотворност, кроз најсветлије ликове, догађаје и стваралаштво из њене прошлости, па на основу тога јој определити управно – политички систем и извајати визију њене будућности. То наши песници могу да артикулишу, наши научници да усмере, а најбоље снаге ума и карактера да остваре. Само тако се да стати на пут и испунити завет нашег духовно – националног родоначелника, Светог Саве Немањића.

Часопис „Образ" 1/1995, стр. 17.

Friday, July 16, 2021

Ђенерал Коста Мушицки: Последња порука друговима


Јунаци,

Ја идем на пут у Небеску Србију тамо где се налазе најбољи наши другови да се са њима ставим на чело јер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, Краља, Народ и Отаџбину.

Другови,

Истрајте до краја у светој борби за Истину и вазда имајте на уму, да вас ваши другови и ваш командант посматрају и у борби и у раду 
и прате и да су стално са вама.

Живео Краљ!

Командант СДК 
Ђенерал Коста Мушицки

Saturday, July 10, 2021

Зборашко гласило „Земља", из 1935. године


Соција
лно-национални лист „Земља" из Загреба, био је гласило Југословенске Акције, као и Збора (од кад се ЈА интегрисала у ЈНП Збор као кровни покрет). 

Објављујемо насловну страну трећег броја „Земље" од 04.05.1935. године, који је посвећен зборашкој изборној кампањи, а где су посебно наглашене социјална прорадничка и просељачка компонента зборашке идеологије.

Зборашка мисао/Србска Акција

Saturday, July 3, 2021

Патријарх Варнава, збораши и Немци


Снажан антикомунистички курс СПЦ који је средином 30-их задао патријарх Варнава, наишао је на позитивне реакције у Немачкој. Патријарх Варнава је у разговору са дописником ДНБ-а, крајем 1936. именовао бољшевизам „најстрашнијим отровом“ и изјавио да „Фирер великог немачког народа води борбу, која служи на корист целом човечанству“. Ова изјава партијарха имала је велики одјек у немачкој штампи, упркос ставу југословенске владе, која је то иступање сматрала грешком. У земљи је пресудан утицај на патријарха око овакве изјаве вероватно извршио Димитрије Љотић. Са друге стране, немачким органима је на могућност сарадње с патријархом пажњу скренуо дописник Централног прес-бироа Милош Црњански, који је преко својих веза са Антикоминтерн организацијом, сугерисао интервју са патријархом Варнавом.

Практично истовремено, и НЕЦ (Немачка евангелистичка црква) је појачавала своју антикомунистичку активност, те су њени челници на простору југоисточне Европе, окупљени на конференцији у Бечу новембра 1936, донели резолуцију у којој су осудили комунизам.

Патријархова изјава изазвала је подељене реакције, док су је једни осудили као „служење нацизму“, други су је поздравили као прави корак СПЦ у борби против комунизма.

Посебно снажно је чехословачка штампа због тога нападала СПЦ, сматрајући да „противкатолички радикализам српских фашиста служи Хитлеру“ и да је патријархова „сарадња са југословенским фашистичким покретом Збор била веома очигледна“.

Истовремено су немачки званичници сматрали да патријарх има највећу заслугу за непризнавање Совјетског Савеза... Патријарх Варнава је изазвао додатно поштовање Немаца због бескомпромисног отпора конкордату југословенске државе са Ватиканом. У истом тренутку односи Трећег рајха и Ватикана били су изразито затегнути. У марту 1937. папа је објавио своју енциклику  „Mit brennender Sorge“ (Са горућом бригом) критикујући поступање нациста према католичкој цркви у Немачкој. Антикатолицизам СПЦ није промицао оку немачких посматрача ни раније. Главним експонентом антикатоличке струје у СПЦ сматран је митрополит загребачки Доситеј, који се према њиховом мишљењу „борбено“ супротстављао унијаћењу у својој епархији..

Немачки органи нису прецењивали домете зближења између СПЦ и НЕЦ оствареног током 1936. и 1937. године. Схватали су да је потребно и даље много радити да би се постигнути резултати конкретизовали. Немачки обавештајци, попут дописника Völkischer Вeobachter-а Рудолфа фон Малцана, указивали су на то да највећи утицај у СПЦ и даље има Англиканска црква.

Будући да је Српска Православна Црква сматрана веома важним фактором у Краљевини Југославији, који је пребродио кризе и из сукоба са државом изашао јачи него раније, утицај на СПЦ је повлачио са собом и већи утицај на дешавања у самој краљевини. Оку немачких аналитичара није промакао ни богомољачки покрет, чији је „препородни“ утицај на СПЦ додатно оснажио Цркву.

Било је важно стога превладати англикански утицај, као и дубоко неповерење клера према Немцима и њиховој култури, сматрао је аутор меморандума о сарадњи са СПЦ. Рабијање тих „предрасуда“ планирано је да се оствари, осим директним контактима, и учесталијим студијским боравцима студената и професора теологије у Немачкој.

Уочено је да православни теолози са Балкана на даље школовање одлазе углавном у руску школу у Паризу, неке од институција у Британији или у Варшаву, а сасвим ретко у Немачку. Стога је предложено оснивање посебног тела које би координисало долазак теолога са Балкана на школовање у Немачку, јер је број младих људи са Балкана који не желе да се школују у „народнофронтовском Паризу“ у сталном порасту. Резултати оснивања овакве институције били би, према професору Коху, подршка антикомунистичком усмерењу Немачке, што највише очекују балканске цркве, али и истовремено одбрана од оптужбе за прогон хришћанства у Рајху, која је веома окрњила углед Немачке на Балкану.

Са Коховим мишљењем да је то „важан корак у борби против бољшевизма“ био је сагласан и Николај Арсењев, додајући да од повећања студијске размене са теолозима са Балкана може бити и чисто научне користи, јер је пуно теолошких питања везано за православље на Балкану недовољно научно  истражено.

Одлучено је да се започне са давањем стипендија за студије теологије у Немачкој. Први стипендиста из Југославије био је Ђоко Слијепчевић, који је у Немачкој остао све до 1938. Одмах по његовом одласку, у Немачку је стигао Димитрије Најдановић, који се након избијања рата вратио у Југославију, не довевши своје студије до краја. Међутим, на изненађење домаћина, вратио се и наставио школовање. Слијепчевић и Најдановић су припадали Збору, што се никако не може приписати случајности, већ чињеници да су они као збораши били више окренути Немачкој од својих колега. На школовању су остварили контакт са члановима НЕЦ-a, који ће одржавати током целог живота. Ипак, не би требало посматрати њихов боравак у Немачкој као некакву шпијунску обуку или идеолошку индоктринацију. У питању је био резултат немачке културне политике, какву су имале (и до данас имају) све велике силе. Обојица су у Немачкој истински радила своје научне радове и са домаћинима сарађивала превасходно на научном пољу, тиме се истовремено боље упознајући са Немачком.

_________

Одломци из научног рада Растка Ломпара  „Контакти Немачке евангелистичке цркве и Српске Православне Цркве у контексту немачке спољне политике према Балкану 1935-1941."