Богомољачки покрет Светог владике Николаја, о национализму, капитализму и радничком питању

Хришћанска народна заједница (Богомољачки покрет) у Краљевини Југославији, као сабор православних братстава духовно руковођених Светим владиком Николајем, представљала је 

одговор простог али побожног дела србског народа на духовно отпадништво интелегенције и на агресивну атеизацију друштва. Иако је имала превасходно духовно-мисионарски циљ, ХНЗ је била свесна нужности хришћанске политичке 

акције, као пандана сопственој духовној делатности. Узрок томе лежи у чињеници да се старешинство политичког покрета ЈНП Збор и ХНЗ у доброј мери поклапало. Битну улогу у оба покрета имали су др 

Димитрије Најдановић, др Ђоко Слијепчевић, прота Алекса Тодоровић и судија Јован Сарачевић (будући епископ 

Руске Православне Заграничне Цркве, Сава). Сабор ХНЗ-а је на сабору 1925. године утврдио да морално-православни препород србског народа мора ићи троструким правцем: 

1. Чување православно-моралног осећаја који стоји у народу; 

2. Исти осећај развијати у пламену светосавску веру; 

3. Тај светосавски осећај мисионарења ра-

распростирати међу неправославне. 

Народна хришћанска заједница стараће се да се српском народу обезбеди социјални и  економски прогрес, а развијаће и помагаће само националну, словенску, православну културу и прогрес на основу 

евангелског морала.¹ 

Сходно наведеном, у гласилу 

ХНЗ-а „Пут“, Ђоко Слијепчевић пише: „Нема шта да се очекује од евро-америчког, бирокраског банкократизма, ни од идеализовања модерне технократије, нити од ичега што искључује слободну личност човекову и одбацује дуг као a priori немогућу ствар“. 

Показатељ свести Богомољачког покрета о социјалном радничком питању и разобличавању капиталистичког зла, јесте и следећи проглас радницима објављен у другом гласилу ХНЗ, „Мисионар“, марта 1937. године: 

Природно је да радници стану уз Цркву, као и сељаци. Нико не може више помоћи радницима од Цркве. Радници су данас обманути. Њихове вође су богаташи, професори, књижевници који се старају да преко радника дођу до власти и славе. Радници су из огорчења безбожни. Њихов комунизам је комунизам из очајања. Ово огорчење и ово очајање је плод немилосрдног капитализма. Велики капиталисти су највећи безбожници и највећи материјалисти. Они су практички, а лажна наука теоријски омогућили безбожништво код радника. Радници могу само у Цркви наћи истинског заштитника и помоћника. Нека се не заваравају: у „радничкој“ земљи, у Совјетској Русији, радници имају и мање наднице и више рада, и мање слободе и више глади, него што је то игде било. Совјетска влада је учинила од богате Русије земљу глади. Нека се радници не обмањују. Ми позивамо раднике у наш Покрет. Наш Покрет је сељачки, земљораднички, као што је и наша земља сељачка и земљорадничка. Раднику је место уз сељака. Мржња и огорчење су рушилачка осећања. А ми хоћемо да градимо поредак правде и милости. Такав поредак може да створи само Христова Црква.² 

________________

¹ Др Драган Суботић, Епископ Николај и Православни богомољачки покрет, Нова Искра, Београд 1996, стр 60. 

² Исто. стр. 192.

(Чланак из првог броја Војске смене, часописа Србске Акције)