Какву политику хоћемо?

Сле­пи­ма на­ми­ги­ва­ти и глу­ви­ма го­во­ри­ти – не по­ма­же. Они ко­ји су зло­на­мер­ни или они ко­ји не­ра­суд­ни, не­ће и не мо­гу да раз­у­ме­ју што им се до­ка­зу­је.

Ни­ко у овој зе­мљи до са­да ни­је ја­сни­је, исти­ни­ти­је и по­ште­ни­је из­ло­жио че­му те­жи и шта хо­ће – до наш по­крет. Али они ко­ји бе­же од исти­не као сле­пи ми­ше­ви од све­тло­сти и ко­ји же­ле са­мо јед­но, да овај на­род др­же у око­ви­ма сво­јих ла­жних по­ли­тичких схва­та­ња, ко­ји се не­пре­ста­но за­кли­њу сво­јом љу­ба­вљу пре­ма на­ро­ду а стал­но бри­ну са­мо да за­до­во­ља­ва­ју сво­је при­ста­ли­це, ко­ји се бу­са­ју у гру­ди за на­род­но до­бро и на­род­но бла­го­ста­ње а обез­бе­ђу­ју са­мо се­би и сво­јим тра­бан­ти­ма ма­сне по­ло­жа­је, ве­ли­ке за­ра­де и про­фи­те, ти ето са свих стра­на и ма­ка­кве по­ли­тичке прав­це за­сту­па­ли и не мо­гу друк­чи­је већ да и по­ред ја­сних на­ших ли­ни­ја – по­ку­ша­ју да збу­њу­ју.

Јед­ни су не­ва­ља­ли и зло­на­мер­ни, па, иа­ко су све­сни сво­јих не­и­сти­на, за­пе­ну­ша­ли су на­па­да­ју­ћи нас да смо за дик­та­ту­ру, фа­ши­зам, хи­тле­ри­зам; да смо ре­ак­ци­о­на­ри, про­тив­ни­ци на­род­них сло­бо­да, про­тив­ни­ци пар­ла­мен­та­ри­зма и де­мо­кра­ти­је. Они ми­сле, да ће тим звучним ла­жљи­вим кле­ве­та­ма за­сле­пи­ти ра­зум на­ро­ду и спре­чи­ти га да ја­сно ви­ди и оно што они ра­де и оно што ње­му тре­ба.

Дру­ги су не­зна­ли­це ко­је зна­ју са­мо што су мо­гли на­у­чи­ти. Они све по­ли­тичке те­жње свр­ста­ва­ју и раз­вр­ста­ва­ју пре­ма оно­ме што они о њи­ма зна­ју. Они не мо­гу ни да за­ми­сле да по­ли­тички по­кре­ти не на­ста­ју из те­о­ри­ја о дру­штву већ из ствар­них дру­штве­них и еко­ном­ских од­но­са; да по­ли­тичке те­жње ни­су ме­ха­ничке, кру­те форм­е, већ по­кре­тљи­ви и про­мен­љи­ви жи­вот, и да са­мо из жи­вот­них, дру­штве­них и на­род­них по­тре­ба мо­ра­ју по­ни­ца­ти по­ли­тичке те­жње.

Не бра­ни­мо се ми од њи­хо­вих по­тво­ра кад ја­сно из­ја­вљу­је­мо да ни­смо ни за дик­та­ту­ру, ни за фа­ши­зам, ни за хи­тле­ри­зам. Не бо­ји­мо се ми да исти­ну отво­ре­но при­зна­мо. На­про­тив, они су у све­му то­ме мно­го бли­жи од нас. Они су и ре­ак­ци­о­на­ри и про­тив­ни­ци на­род­них сло­бо­да, они су би­ли ти ко­ји су из­и­гра­ва­ли и из­и­гра­ва­ју и тај пар­ла­мен­та­ри­зам ко­јим се то­ли­ко за­кли­њу, они су бе­зна­чел­ни и бо­ре се са­мо да за­ја­шу.

Ми хо­ће­мо да спре­чи­мо то што они же­ле – да их но­вим дру­штве­ним по­рет­ком уда­ри­мо да је­дан­пут за сваг­да пре­се­че­мо мо­гућно­сти да се из­и­гра­ва овај на­род у нај­бит­ни­јим сво­јим ин­те­ре­си­ма, да им из­би­је­мо из ру­ку ла­жно пред­ста­вља­ње да су за на­род­не сло­бо­де док га у ства­ри под­јарм­љу­ју, да их зба­ци­мо са на­род­не гр­ба­че.

Ми ни­смо за пар­ла­мен­та­ри­зам, јер он је си­стем по­га­ђа­ња око вла­сти, гра­бље­ња око пљачке, узур­пи­ра­ња свих пра­ва на­род­них, под­вла­шћи­ва­ња на­ро­да, из­и­гра­ва­ња на­род­них жи­вот­них ин­те­ре­са. Он кри­је у се­би те­жње да се спре­чи и уко­чи сва­ки по­крет да се на­род не­сме­та­но и сло­бод­но раз­ви­ја у прав­цу сво­јих по­тре­ба. Он је нај­бо­љи за­штит­ник цеп­ка­ња и се­па­ра­ти­стичких те­жњи. Он је из­вор про­пу­шта­ња да се пра­ва ре­ше­ња до­не­су у пра­во вре­ме. Он је нај­бо­ља бу­си­ја да се све не­ги­ра, оду­го­вла­чи, из­вр­не.

То пак још не зна­чи да смо про­тив пар­ла­мен­та, тј. про­тив пра­вог и ја­ког пред­став­ни­штва на­род­ног ко­је ће има­ти нај­ши­ру за­ко­но­дав­ну власт и ствар­ну кон­тро­лу над ра­дом вла­де. Зар се оно што се кроз го­ди­не де­ша­ва­ло код нас не го­во­ри до­вољ­но ко­ли­ко је пар­ла­мен­та­ри­зам ла­жно пред­ста­вљао на­род? Зар оно­ли­ке ан­ке­те о ра­зним афе­ра­ма у је­ку на­шег пар­ла­мен­та­ри­зма, с ко­ји­ма се де­си­ло по по­сло­ви­ци по­јео вук ма­гар­ца, не го­во­ре ја­сно о вред­но­сти то­га си­сте­ма? Ко­ји је ми­ни­стар у то слат­ко и то­ли­ко хва­ље­но до­ба на­шег пар­ла­мен­та­ри­зма од­го­ва­рао за сво­ја не­де­ла ко­ја се гра­ни­че с из­дај­ством на­ро­да? Да ли је тај пар­ла­мен­та­ри­зам ре­шио бар ко­је жи­вот­но пи­та­ње она­ко, ка­ко зах­те­ва­ју ин­те­ре­си овог на­ро­да? Ме­сто све­га то­га тај наш пар­ла­мен­та­ри­зам са­мо је сме­тао да се ства­ри пра­вил­но ре­ша­ва­ју.

Ми, ипак, хо­ће­мо да бри­га о на­род­ним по­сло­ви­ма ствар­но пре­ђе на сам на­род, да пар­ла­ме­нат ко­ји на­род иза­бе­ре сло­бод­ном во­љом сво­јом бу­де за­и­ста ко­вач на­род­не сре­ће, да има ствар­ну и пот­пу­ну за­ко­но­дав­ну власт. Ми хо­ће­мо да се већ је­дан­пут спре­чи, да вла­да кро­ји за­ко­не ка­кви њој тре­ба­ју да би се одр­жа­ла на вла­сти, а пар­ла­мен­тар­ци да вр­шља­ју по по­сло­ви­ма јав­не вла­сти, да на­ме­шта­ју и пре­ме­шта­ју, да ства­ра­ју ха­ос.

Да бисмо спре­чи­ли сва ова вр­шља­ња ми хо­ће­мо, да вра­ти­мо власт пра­вог на­род­ног ин­те­ре­са. А да се то за­и­ста и по­стиг­не, на­род мо­ра по­ста­ти си­лом дру­штве­ном. Та­ква не­по­бе­ди­ва си­ла на­род ће по­ста­ти са­мо ако је ор­га­ни­зо­ван.

И за­то смо ми за за­дру­жно-ста­ле­шку др­жа­ву у ко­јој ће на­род пре­ко сво­јих ста­ле­шких ор­га­ни­за­ци­ја узе­ти сво­је по­сло­ве у сво­је ру­ке, би­ра­ти пар­ла­ме­нат какав му тре­ба, упра­вља­ти сво­јом при­вре­дом ка­ко је у ње­го­вом ин­те­ре­су, до­но­си­ти за­ко­не ка­кви су му по­треб­ни, кон­тро­ли­са­ти јав­не вла­сти, ства­ра­ти мо­гућност за дру­штве­ни на­пре­дак и бла­го­ста­ње, јед­ном ре­чи, има­ти пот­пун и ства­ран ути­цај у сви­ма прав­ци­ма на­род­ног и дру­штве­ног жи­во­та.

А ето то­га се баш сви бо­је.

Димитрије В. Љотић