Радничко питање у органском друштву

Органско схватање света и друштва тежи да од нације и њеног заштитног система, државе, начини организам са свима потребним органима, да награди здраву и способну за живот и развитак друштвену заједницу, у којој неће бити узроци обољења друштвеног живота, па неће требати ни лекови који се сада употребљавају за лечење тих појава. У здравом, органски сазданом, друштвено-државном организму неће бити подлога за развијање заразних клица, које изазивају затрајале друштвене болести.

Радничко питање је болесна појава организацијске државе, оно не може да се појављује у органској држави. Оно се појавило онда, кад се, са појавом либералистичке привреде и демократске управе, растргао и разбио органски ток развијања друштва и нације, и њиховог заштитног система, државе, кад је држава представљала у политици, па после доследно и у привреди, организацију политичких, друштвених и привредних односа, кад су демократија и либерализам пожурили да се здраво и нормално дете роди пре девет месеци.

Марксистички комунизам само наставља то дело и место једне организације ствара другу која ће исто толико бити јалова као и либералистичка.

Односи између рада и поседника радионица и средстава производње имали су у историји човечанства свој развитак. И баш пред само завлашћивање капиталистичке организације привреде и као следствене, појаве радничког питања, тај развитак је показивао своје врло изразито органске црте. Радник није постојао, већ шегрт, калфа и мајстор. Сви су седели не само у истој радионици већ и за истом трпезом и обично и становали у истом дому. Они су у заједничком раду чији је домаћин био мајстор, обезбеђивали себи опстанак и будућност. Шегрт је тежио да се оспособи за калфу. Калфа је радио да би положио мајсторски испит, па је постајао мајстор после дужег или краћег времена, и тако постајао домаћин предузећа.

Капитализам је прво одвојио сопствене раднике од рада и заједничког живљења у радионици, а зато све више и све дубље дубио јаз између мајстора и његових млађих, док их није сасвим раздвојио и начинио радницима, најамницима, па тако изазвао у сопственика и тежњу да своје раднике експлоатише. Капитализам је разградио, разрушио организам предузећа, раскидао органске везе у радној заједници, бацио разрођене чланове те заједнице на слободну пијацу и тако изазвао све оне тешке последице и кризе, око чијег се решења без изгледа на успех муче сви реформатори радничког питања, а комунизам препоручује најљући отров као лек, да уништи свако домаћинство, да све људе изједначи на најнижем нивоу човечанског друштва, у најамништву, без обзира што су се вековима баш против тога борили вечито тежећи домаћинству, па су томе водиле и смернице друштвеног развитка.

Стварно та друштвена болест не може се никаквим лековима лечити. Ови комунистички лекови имаће дејство слично јаким отровима. Као морфијум изазваће прво извесну узрујаност и полет, а затим ће сасвим сломити снагу друштвеног организма и цела човечанска култура биће као узета, парализована.

Место лекова разне врсте, комунистичко-марксистичких или антимарксистичких, народи света у својим заштитним системима морају оживети свој народни организам, морају га исчепркати испод пепела организација и реформи и њега узети као основу свога живота у свима видовима и свима гранама тога живота. Онда ће лекови бити непотребни, јер ће организам оздравити и постати способан да се развија несметано у смерницама које су му од векова опредељене.

Србски народни живот има јасно изграђен самосвојан и својеврстан домаћински поредак. Истина и он је затрпан многобројним реформама, организацијама и теоријама, али оне га нису могле усмртити, иако су му на сваком кораку сметале да се слободно развија. Начела тога домаћинства треба да прожму цео наш друштвени живот, па и привреду. Чим се органско србско домаћинство уведе у живот, радничко питање губи сву драж која је изазвала такозване социјалне политичаре и реформаторе да му непрестано траже решења и да тако стално започињу Сизифов посао. Настају узроци, чија је последица то питање. Оно ишчезава из живота, чим се усвоји начело да сваки човек мора постати домаћином у својој породици и да том основном начелу мора служити и привреда, а она ће му служити, ако свако предузеће и сваки рад почивају на том домаћинском начелу. Она постају заједничка предузећа више породичних домаћинстава и као таква она морају сваком домаћинству да обезбеде привредно све што им је потребно за напредовање. Према томе:

1. Држава не може и не сме бити организација. Она мора постати народно тело, организам, у свим гранама живота, и политички и привредно. У том организму морају се неговати и развијати, хранити и појити органи да би се народ правично чувао и развијао, и биолошки и духовно и социјално. Тај организам не може и не сме да се награђује на основама неких организацијских теорија и “научних” праваца, већ на ономе што показује вековни живот народни.

2. Свако предузеће и сваки рад морају постати домаћинства која служе као привредна основа посебним домаћинствима оних који раде у предузећу. Власник предузећа је само онај који руководи предузећем и организује рад, материјал, алате и остало, да што веће могућности створе за обезбеђење посебних домаћинстава својих сарадника. Тако нестаје најамника који гледају да се што више извуку од обавеза рада, а да што већа права за себе обезбеде. Тако сваки учесник предузећа добија и највеће обезбеђење, ако предузеће што више и боље ради и тиме служи не само појединим домаћинствима учесника већ и општенародној заједници.

3. Држава као домаћинство, привредна предузећа као домаћинство, породични живот као домаћинство једним замахом бришу “крваву и уништавајућу борбу радника и послодаваца”. У таквом систему не може да опстане та борба нити њена оружја као штрајк, искључење радника, саботаже и слично. Може доћи до сукоба у неким ситнијим стварима, али ти сукоби се решавају органски од наших органа привредног живота.

4. У оваквом домаћинском уређењу привреде, социјално законодавство добија сасвим други вид. Наши садашњи социјални закони постају сувишни. Нови закони дају само основна начела домаћинског уређења, а сам привредни живот у своме органском нарастању највећи део односа и све организацијске прописе, уколико су потребни, сам награђује.

5. Тако постају власник и његов сарадник чланови једног и истог привредног предузећа са заједничким интересом да предузеће што боље плодове доноси. Радника у данашњем смислу речи, радника-најамника нестаје. Постоје само удружени домаћини који сложно раде под вођством и управом власника. Тако се онемогућује ропство. Тако се васпитавају делом људи и поколења.

6. Само начело привредног предузећа-да мора из своје привреде да обезбеди сва породична домаћинства у њиховом напредовању, искључује вишак вредности и добит у данашњем капиталистичком смислу. Место капиталистичке добити постаје домаћинска уштеда која се употребљава за усавршавање и унапређење привредног домаћинства.

Те основе органског уређења нашег друштвеног живота, ако се дословно остваре у целом нашем животу, у свима гранама његовим, у политици, у привреди, у сваком надлештву и у сваком, том животу потребном органу, даље ако се на основу њих изграђују и основе организација, уколико су и оне потребне, без диктатуре, без револуције, без рушења и крви, онемогућују капитализам и његов поредак, либерализам у привреди, разне гласачке и демагошке системе у полтици, комунизам. Оне обезбеђују вековни несметан развитак нашем народу.

Др Ст. Јакшић
Наша борба,
21. април 1945.
Словенија