А да се ради о тежњи стварања глобалног лажног раја на земљи, сведочи нам већ и сам формално-терминолошки појам демократије, то јест прецизно анализирање и созерцање стварног значења ове речи.
Каже се данас да реч демократија означава владавину народа. Питање је само којег и каквог народа? Још од античких старогрчких времена, речју „демос", која представља основу речи демократија, означава се руља а не обичан народ. Стога је и од стране старих грчких философа демократија сматрана негативном појавом. У Светом Писму, речју „демос" означава се обезбожена бесловесна руља, како то истиче и поменути учитељ Србске идеје Небојша М. Крстић у свом чланку „Православље и демократија":
„Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19,23-40)."
Ни материјални појам савремене демократије није ни мало бољи. Под савременим демократским режимом подразумевају се: вишепартијски парламентаризам, као њен политички израз, као и њен економски израз у виду идеје либералног капитализма.
Као што је познато, заговорници демократије и парламентаризма као нарочиту врлину своје идеологије истичу принцип по коме бирачи имају могућност избора између различитих политичких опција. Привидно то је заиста тако, узимајући у обзир постојање многих партија и сталних сукоба између њих. Али уколико се ствари сагледају пажљивије, јасно је да бирач има избор само једне једине политичке опције – демократске, било либерал-демократске или социјал-демократске. И поред свеукупне нетрпељивости актера демократско-партијског политичког живота, очигледно је да су разлике између појединих партијских програма више у нијансама него у суштини. А треба рећи и да бирачи програме углавном и не читају, већ се често опредељују на основу других ствари. Такође, под окриљем овог система, свако политичко деловање мора се кретати у строго одређеним границама, а ако се неко и усуди да изађе из круга „дозвољене деснице", добиће најпогрдније етикете и бити шиканиран а често и прогањан на сваком кораку. И то без имало (или довољно) права на аргументовану одбрану у демократској јавности.
Када се све то узме у обзир, види се да је демаскирана демократија веома блиска комунизму. Оба система красе и тоталитаризам и извесни плурализам, с разликом што у комунизму постоји унутарпартијски плурализам, оличен у борби и међусобној чистки партијских фракција, док у демократији постоји борба политичких партија, чија је међусобна разлика на идеолошком плану, како већ рекосмо, махом привидна, баш као и међусобна идеолошка разлика комунистичких фракција. И у комунизму и у демократији, критичари суштине владајућег система бивају „дочекани на нож".
За демократију, битан је квантитет а не квалитет. Важно је само то ко је добио већину гласова, а потпуно се занемарује питање да ли су и колико стручни они који гласају поводом питања о коме се гласа. Па тако, на пример, глас тројице пекара важи три пута више од гласа једног економисте када се одлучује о неком економском питању, јер власт која је званично изабрана на принципу тзв. општег права гласа, бави се свим друштвеним питањима. Уместо да се доношење одлука сузи у границе стручности и компетентности бирача, демократија омогућава да сваки бирач о свему одлучује, што је апсурд јер се не може свако у све разумети. Због тога закључујемо да демократски систем не доприноси доношењу квалитетних друштвених одлука. Ваља истаћи и чињеницу да је у демократији могуће да мање од 30% бирача изабере власт, а негде је довољно и мање (пошто је довољан и минимално надполовичан излазак бирача на изборе, а негде се чак ни тај услов признавања изборних резултата не поставља). Поставља се онда питање, о каквој је то владавини народа реч?
А како тек гледати на појаву толиких «невладиних организација» које у демократским системима имају почасно место при креирању јавног мњења, иако их нико није изабрао. О антинародном карактеру демократије сведочи и чињеница да многе од поменутих «невладиних организација» представљају перјаницу у отвореној борби против матичног народа у датој држави. Али нису само оне те које су у служби глобалних центара моћи који се обрачунавају са остацима самосвести и суверености хришћанских државотворних народа. Јавна је тајна да су многе политичке партије финансиране или чак и створене од стране истих центара, те су дужне и деловати по њиховом диктату.
Даље, у демократији већина избројаних гласова проглашава се за истину, а права Истина проглашава се за обичну манифестацију једне од низа „конфесија" каквих је у друштву прегршт. Због таквог хуманистичког одбацивања Бога и постављања грешног човека на Његово место, нису се могле избећи бројне негативне последице које је демократија проузроковала.
Уместо да се уважи органско економско разврставање људског друштва по различитим струковним групама, за демократију су политички релевантне само политичке партије, које су једна другој међусобна конкуренција у борби за власт, и као такве крвно су завађене. А тиме се само распламсава и потенцира свађа у народу, чиме се више него штетно делује по идеал народног јединства.
Што се капитализма као другог чисто економског израза савремене демократије тиче, његов најгори период обично се везује за другу половину ХIХ века и сурову експлоатацију радника. Али она је по својој несумњивој великој штетности можда тек „до колена" данашњој пракси која постоји на глобалном нивоу, где демократски „међународни" економски центри моћи диктирају мањим државама мере које ове морају примењивати (на пример, диктат којим се налаже која се предузећа и под којим условима морају приватизовати). Да ли је следећи корак и буквално одређивање шта ће која породица ручати или вечерати? Ово питање садржи у себи ипак извесну дозу оптимизма, с обзиром да тоталитарној глобализацији при њеној тежњи да човека сведе на обезличеног грађанина и потрошача испраног мозга на путу стоје све органске заједнице којима човек, по Богом установљеној природи, припада. Међу таквим заштитиним заједницама битну функцију обавља (тачније требало би да обавља) породица, као основна ћелија нације.
Очигледно је и то да демократија нимало не штити житеље дате друштвено-политичке заједнице од манипулација и обмани, којих се демократски партијаши прихватају како би пригрлили власт или остали у њој. Толико о слободама и правима, без чијег наводног гарантовања демократски теоретичари права не признају постојање уставног поретка у датом друштву. А шта рећи на електронска лична документа, као један од најновијих изума демократског света? Њихово увођење омогућава сваком државном службенику са полицијским овлашћењима да у сваком тренутку, без овлашћења суда, увидом у одређени досије, на основу погрешног закључка постане преки судија грађана. Није ли то покушај господара демократије да човечанство претворе у електронски концентрациони логор?
Демократски мит о правима и слободама и није могао имати другачију судбину, јер је овај политички систем од самог почетка пропустио да слободе и права услови обавезама. Без тог условљавања, слободарство је обавезно противречно, јер подарује слободу једнима да се боре за лишавање слободе и права других. Томе нас учи историја демократије, од гиљотина па све до „хуманитарних" бомби НАТО убица.
Одломак из Идеолошких основа Србске Акције
