Димитрије Љотић: „Свети Сава је први формулисао закон национализма"

Један од најдоследнијих светосаваца из протеклог века, Димитрије Љотић, у тмурним временима Другог светског рата, указивао је измученом и много пута обманутом србском народу да је одступништво од Христа и Светог Саве кључни узрок свакој народној недаћи. Сведочио је и да светосавски идеал, као хришћанство србског стила и искуства, подразумева дивну симбиозу и прожимање хришћанског духа и србског идентитета. У духу те истине, Љотић је беседио:

„Славан је Свети Сава у народу, зато што је потпуно у животу испунио свој дуг према нацији, учио се према закону бића србског народа. Иако нема књиге о закону бића нашег народа, његов лик оваплоћује, отеловљава тај закон у потпуности.

Свети Сава је с једне стране био националиста, с друге православац. У повељи манастиру Хиландару, која је дело његових руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: «У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по природи његовој». Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи Светог Саве који је први формулисао закон национализма.

Узмимо историју и своју и општу. Често се не износи истина, него је фалсификована. Једна од неистина јесте да је француска револуција донела национализам. Ево писменог документа да је Свети Сава 1197. године писао основни закон национализма. Није дакле француска револуција донела закон национализма, него је он био везан за бића и појам сваке нације и когод је улазио у основе нити бића свога народа, налазио је прави смисао национализма.

Свети Сава је био хришћанин и православац. Национализам и Хришћнство су учинили од плодоносног живота Светог Саве оно што га је направило изузетним, изузетном појавом. Он је везао не само закон тела и крви – национализам – већ и закон живота духа – Хришћанство – и интезивно и свестрано и једно и друго до краја проживео. Ако проучавамо његов живот, онда видимо да је био националиста у најдубљем а с друге стране хришћанин у најузвишенијем смислу тих речи."

(Референца за горњи цитат: „Димитрије Љотић, Сабрана дела, Ново видело - књига 10, стр. 371.)

                   Србска Акција/Зборашка мисао

Збор је побуна! (одломак)

Димитрије Љотић - Сабрана дела (Ново видело), књига 6, стр. 91.

Због чега Срби „неће" идеју Збора?

У новом броју недељника Експрес (од 15.05) објављен је још један у низу глупих чланака о Димитрију Љотићу. Конкретно, у случају овог чланка реч је о нарученој пролаганди против „Савеза за Србију", јер једног од вођа ове коалиције - Бошка Обрадовића, етикетирају као љотићевца, што овај заиста и јесте био некада давно, и због чега се данас вероватно горко каје.

Но, једна од порука овог глупог чланка јесте да је „Срби неће фашизам" и зато ни Љотић није имао већу подршку народа. 

Међутим, нити је Љотић фашиста, нити је обезбоженим и однарођеним Србима тридесетих година ХХ века сметало да подрже окорелог партијаша и котеријаша Милана Стојадиновића који је са својом ЈРЗ покушао да копира фашизам, због чега га је управо Љотић разобличавао. 

Али таблоидни аутори савремених текстова, који и не знају како Љотић изгледа, па објављују поред Љотићевог имена слику Михаила Олћана, затим разни ботовски „аналитичари" и квазиисторичарски шарлатани и морални кепеци, све и да хоће, не могу да разумеју Љотићеву мисао, јер иста не може да се укалупи у плитке назоре и помрачена срца свих тих ситних душа - превараната и псеудоинтелектуалаца - најгорих изданака рајинског менталитета. 

Сви они, баш као и њихов газда Вучић, као и Ђилас, Обрадовић и слични, сви су оријентисани на мењање идеја и ставова зарад политичког или друштвеног напредовања. Сви они олако постављају на страначке  функције  „и Курту и Мурту" ако ови са собом носе врећу новца или „врећу" неких „комбинација". И не може неко ко је по професији „политичар" да буде збораш, јер у перцепцији зборашке идеје  „политичар као професија" је најгори паразитски натрун.

Сви данашњи политикантски демагози, баш као и некада Стојадиновић или Цветковић, сви су опортунисти и интересџије који праве непринципијелне коалиције и(ли) мењају идеологију „како ветар дува". За разлику од свих њих, Љотић је говорио насупрот ветру и нејуначком времену упркос! Зато је имао релативно мало следбеника јер искварен народ више је волео политикантске шарене лаже него јуначки, мученички и светосавски пут.

Лажни државници и антинародни политичари ласкају гресима свог народа, и тако помажу још више одбијање добра од народа. А прави политичари иду насупрот гресима народним, јер они са добром иду, и вичу против греха да би могли унети добро што је од Бога у душе народа. Народ није хтео да прихвати „тврду беседу" Љотићеву зато смо изгубили свој народни пут и упали у крвави вртлог рата и револуције. Или како је још пре ових страдања рекао Љотићев пријатељ - Свети владика Николај: „Говори и пиши Димитрије, говори и пиши, али знај, нема нам спаса. Говори, јер си потребан као сведок пред лицем Божјим."

                   Србска Акција/Зборашка мисао

Америчко зло у огледалу зборашке мисли

Уз разобличавање комунистичког зла, Љотић, Васиљевић, Најдановић и остали идеолози Збора, разобличавали су ништа мање и капиталистички систем, док су либерал-демократске државе свог времена попут САД, Велике Британије или Француске, сматрали за масонске колоније подређене инородном чиниоцу.

Стога, њима није нимало била изненађује улога „великих западних демократија” у гурању Срба у рат 1941, у злочиначком бомбардовању 1944, и у подршци злочинцу Јосипу Брозу, како током рата тако и нарочито америчкој подршци овом србоубици деценијама после рата.

Сједињене Америчке државе које су тек после Другог светског рата и суштинске окупације западне Европе постале војно-економска суперсила, и које су почев од деведесетих година прошлог века постале главни чинилац антихришћанске глобализације и мондијалистичке окупације, већ у самим својим коренима представљају зло, почев од „просветитељске” тзв. Декларације о независности,  Џорџа Вашингтона и осталих масонских „очева нације” па до Закона о банци федералних резерви (1911) који је САД потпуно ставио под јудео-банкарску узду. Стога су САД прве и признале злочиначки бољшевички режим а Вудро Вилсон се хвалио својим заслугама за ову сатанску револуцију, која је проузроковала праву голготу руског народа. У поређењу са њом, Aмерика је заиста била „слободан свет”, али у духовном смислу, та слобода којом се Америка дичила нарочито током Хладног рата, више је привид него реалност.

Наиме, и највећи православни духовници који су се у другој половини прошлог века и у овом веку подвизавали на америчком тлу, попут Светог Серафима Платинског или новопредстављеног старца Јефрема Аризонског, у модерној Америци видели су својеврстан духовни гулаг, у коме се људским душама намењује слична судбина какву су совјетски зликовци намењивали телима окупираних Руса.

Јер стратегија Америке (односно њених правих господара) није физичка борба против православног хришћанства (по совјетском обрасцу) већ перфидна духовна борба, кроз подстицање либерализма, екуменизма и антинационализма и свакојаког другог одступништва међу православним клиром и верним народом. Данашња Трампова Америка, осим што је ционистички сервис, што је прошиптарска и антисрбска, и што неодступно одржава стара и отвара нова жаришта широм света, води у последње време и жестоку борбу против православне Цркве, подстичући расколе. Приписати то некаквој клинтоновској „дубокој држави”, потпуно је неозбиљно и неутемељено јер таква „држава” сигурно не може бити моћнија данас када наводно делује „на дубини”, него што је то била пре док је била „на површини”. Наравно, и садашња Трампова као и претходне власти САД, само су марионете банкара и власника крупног капитала - правих господара америчке наказне државе. Док Трамп, Обама, Клинтонови и остали политикантски хохштаплери, само одрађују постављене задатке и играју задате улоге.

Збораши у емиграцији након завршетка Другог светског рата, иако су с правом доктринарно комунизам третирали као веће зло од западних демократија, дошли су на становиште да је позни истрошени и остарели комунизам са краја осамдесетих, постао мање зло од захуктале америчке хегемоније која је након тријумфа у Хладном рату постала образац глобализације и антихришћанског Новог светског поретка (НСП). Постала је, дакле, централно идеолошко-политчко зло у свету, те су деведесетих година сви знаменити православни духовници широм православне васељене, једнодушно препознали САД и атлантистички систем (ЕУ, НАТО, ММФ...) као носиоце антихристовског духа. На примедбе неких како је данашња званична Москва „веће зло од Америке”, јер маше петокракама, ми увиђамо да је од злокобног махања комунистичким знамењем много гори прокомунистички импулс представља америчко-атлантистичко инсистирање на комунистичком прекрајању граница и измишљању лажних нација на србском и руском тлу. Дакле, од дизања совјетске заставе, гори и већи комунизам представља нпр. подршка шиптарској окупацији Косова и Метохије, или признавање лажних нација попут: црногорске, бошњачке, македонске, украјинске... А битна је и чињеница да су доктринарно најгори модели комунизма, попут прерађених и разрађених идеја Троцког, Маркузеа или Грамшија, корење пустили управо у атлантистичком систему (култур-марксизам и „антифа”).

Што се збораша-емиграната тиче, битно је знати и то да су се они услед вишедеценијског живота на либерал-демократском Западу, уверили у пракси у истинитост зборашких антидемократских и антикапиталистичких ставова, и то док још постмодерна мондијалистичког муља није достигла своје садашње крајње консеквенце оличене у борби за агресивно наметање хомосексуалне изопачености (нарочито деци) и релативизовања саме полне припадности човекове личности.

Наведену чињеницу о неодступном зборашком антикапиталистичком ставу, прикладно осликавају доњи редови - исцрпан опис праксе западног либерал-демократског система из пера Владе Љотића, којим и завршавамо овај кратак осврт:

„Стекли смо неспорне потврде да је политичка демократија само наличје светског високог капитала, иза које се крију његове анонимне газде. Да у тој служби, капиталистичка демократија, није никакав лабав, благонаклон поредак, већ прецизно смишљен, строго хијерархијски, дисциплинован систем, у коме државне службе, привидно независне и слободне друштвене организације, јавне и тајне полуге, синхронизовано раде на остварењу њених капиталистичких, а не рекламираних, циљева. Да политичка демократија и у државама њеним центрима, као сада САД, пошто су у питању интереси светског (интернационалног) капитала, према народу и његовом добру, односе и делују као и у земљама периферне, увезене и наметнуте, „демократије”. У САД, као – рецимо – Србији, постоје исте огромне разлике између врло богатих и много сиромашних; да исти степен сиромаштва постоји у обе државе – привид разлика је само у „стандарду”, мерен новцем. Сиромах у САД са, провизорно, 250 долара месечно, може да купи исту „корпу” услуга и животних потрепштина, као и његов „парњак” у Србији, с провизорно, 50 евра. Веровати да је увезена „демократија” ту да делује за добро народа и нације је штетна и наивна самообмана, јер – очигледно – то није њен циљ.

Нови светски поредак (НСП), последњи јуриш светског капитализма за преобликовање и освајање света, је толико развратно саморазголићен, да само треба не затварати очи (у страху или очајању) да се виде сва његова ђавоља и безобзирна недела од крвавих ратова, обојених револуција, потпаљивања расних, верских и грађанских разбојишта, масовне сеобе народа, до „пресвлачења” некад хришћанске Европе, суверених држава и народа, у безоблично сивило „ураниловке” народа, нација, раса, култура, вера и невера. За потребе капитала и тржишта употребљавају сва средства, од генетских промена природног биља и растиња, до стварања монструозних животињских врста. Нове генерације не знају укус и мирис сазрелог воћа и поврћа, јер зелено обрана – „сазревају” у хладњачама супермаркета. Исто неукусно „смеће” једе цео свет, од топле и сунчане Шпаније до тмурне и кишовите Британије. НСП је очигледно сукобљен са интересима слободних народа и суверених нација, па се против њега мудро бори или му се ропски предаје. Оба решења су излаз. Ми смо на страни народа и његовог и националног интереса а за отпор НСП-у. Али стварност говори: исход борбе је врло неизвестан, па је опасно НСП потценити, а његов противфронт у стварању (прерано) преценити. За борце против НСП (без обзира на исход) сигуран је мир њихове савести да су били на правој страни.”

Србска Акција/Зборашка мисао

Интервју Марка Димитријевића: Димитрије Љотић и Милан Недић били су на путу Светог Саве

Политика царства земаљског

„Земаљско jе за малено царство,

А небеско увек и до века”.

Кад jе пре седам година тадашњи претседник Владе обjавио да ће водити политику царства земаљскога, и они коjи су то запазили, и о томе говорили, нису прави значаj ових речи одмерили.

Оценили су то као реч без корена и без плода. Сетили су се Честитога Кнеза и дилеме у коjоj га jе Народна Песма угледала, и из коjе га jе извела оним тако простим, али грандиозним стихом:

„Цар воледе царству небескоме,

А него ли царству земаљскоме”.

Упоредили су (jесте, упоредили су) ова два става. Утврдили су да jе ону изjаву могао дати само човек довољно малоуман да би могао мислити да располаже заиста безграничном влашћу, и довољно ташт да би могао веровати да историjа од њега почиње. Нашли су да jе све то неуспело обесвећење народне светиње. Слошки су осетили да jе косовски морал jош жив, и зато пресудише да ова реч заслужуjе више презирања него љутње.

Али му нико дубљу природу не сагледа. Нити у томе опази знак достоjан много туробниjих мисли.

Данас тек, кад добро сагледамо садашњицу и кад утврдимо стално повећаваjући се пад нашег jавног и приватног живота, ми по правоj вредности можемо ону реч да оценимо: Она ниjе била без корена, нити jе остала без плода. Стварно jе она била потврда друштвеног пада, безакоња и непоретка: трубљење победе сићушних и слабих.

Не седе увек велики и jаки на местима коjе jе природа ствари за њих оставила. Па се и дотле дешавало да ситни и слаби уседну на њихова места. Али, врло брзо се показивало да ниjе могуће да тако и остане, а jош мање да то постане правило.

У ово пак време први пут се деси да ситни и слаби уседну тако чврсто на туђа места, и у таквом броjу, да њихов случаj постаде правило, а њихова мера општа мера.

И измеривши своjом мером све људе и све ствари, утврдише – с чуђењем – да се у дубокоj основи народног схватања историjе и судбине уврежило веровање у превасходност и непобедивост косовског става.

– Невероватно су људи неправедни према ономе петлу кога су ставили у своjе басне на потсмех свету, што се сиромах, тражећи по буњишту црве и ровце, а нашавши тврди, неукусни и несварљиви драги камен, усудио да стави у сумњу апсолутну вредност свог наласка. Jер на послетку, између људске и кокошиjе врсте има огромне разлике, коjа оправдава овакву разлику у потребама, укусу и оцени. Много jе тежи случаj о коме говоримо.

Учинивши овако откровење (осим таштог чуђења: како jе у опште могла цела народна историjа да се изгради око тако „ваздушастог” и „нереалног” схватања) њима се учини ипак, као да им се кроз овакво схватање упућуjе неки потсмешљив прекор. Шта да раде с овим ставом? Друга мера, а не њихова, владала jе у време његовог стварања. Ово схватање им jе зато било и остало потпуно неразумљиво. То их одлучи да своjе реформе отпочну из наjвећих дубина.

И тако обjавише политику царства земаљскога!

* * *

Ко се бавио селекциjом биља и животиња, таj зна да оваj посао захтева стални напор. Често jе и сама непажња довољна да изазове назадовање. Дизање пак руку од посла, пуштање да иде како иде, има кобне последице: нижи, мање племенити примерци избиjаjу све jаче, све многоброjниjе, док бољи и племенитиjи постаjу све ређи.

И кад овакви примерци оjачаjу и набуjаjу, онда, разуме се, услови животни дати од оних бољих и за оне боље постаjу излишни. Мењаjу се услови живота по мери и потребама оних горих и нижих. Тако, до душе, и многи напор и труд коjи jе дотле био потребан, отпада: гори се задовољаваjу мањом пажњом и гором негом ничу и где се не сеjу – расту као из воде – и подносе све услове. Али зато и принос опада. Истина, мање jе било труда, али зато и плод подбацуjе.

У селекциjи, одабирању људи процеси су много бржи него код биља и животиња, jер сам човек, у одабирању ниjе само обjект – предмет – већ као субjект, лице, у свом сопственом развићу активно суделуjе. Угледањем и упоређивањем он и сам помаже или одмаже одабирању, према своjим наслеђеним или стеченим особинама.

Ако се дакле, међу људима омогући успевање нижим примерцима, онда сви они, са недовољно учвршћеним бољим особинама сами од себе, теже да се ослободе ових бољих особина, коjе су дотле напорима васпитања изазиване и одржаване. Њима jе до очигледности доказано да се успех у животу може постићи и без ових особина, – да се успех чак и сигурниjе постиже без њих.

Тада успех у животу долази као награда, што се немаjу оне особине коjе су дуга времена и вечите тежње људске врсте сматрали jедино достоjним украсом човечиjим.

* * *

Да! Друга мера, а не њихова, владала jе у време рађања косовског става.

Политику царства земаљскога обjављуjу и изводе људи сићушне и слабе мере. Супротну су изводили они, за коjе Еуфимиjин покров, намењен мученичком телу косовског кнеза, вели да су мерени моћном, славном и дивном мером.

„Нису првокласни потребни ” дакле за извођење политике о коjоj говоримо. Довољни су „вешти људи”. Људи вешти за прављење сићушних „комбинациjа”, из чиjег се низа, по замисли наjдубљих међу оваквим „политичарима” и састоjи историjа jедног народа.

Политика царства земаљскога jе политика кратке стазе. Како би сићушни рчкови и jежеви могли имати орловске очи да виде дугу стазу бивствовања? А косовски став jе рођен под мером дуге, наjдуже, вечне стазе. „Под углом вечности” он расматра историjу и судбину и вели:

„Земаљско jе за малено царство,

Небеско jе увек, и до века”.

За политику царства земаљскога се не може рећи да не бира средства. Бира их према мери своjих људи и краткоj стази на коjоj се за њих све свршава. Шта би сићушни на краткоj стази радили, са вечним вредностима? Заиста би то био терет коjи би њима само сметао у извођењу „комбинациjа”. Зато су вечне вредности чоjства и jунаштва – вредности царства небеског – у малоj цени код присталица ове политике.

Димитрије В. Љотић

Богомољачки покрет Светог владике Николаја, о национализму, капитализму и радничком питању

Хришћанска народна заједница (Богомољачки покрет) у Краљевини Југославији, као сабор православних братстава духовно руковођених Светим владиком Николајем, представљала је 

одговор простог али побожног дела србског народа на духовно отпадништво интелегенције и на агресивну атеизацију друштва. Иако је имала превасходно духовно-мисионарски циљ, ХНЗ је била свесна нужности хришћанске политичке 

акције, као пандана сопственој духовној делатности. Узрок томе лежи у чињеници да се старешинство политичког покрета ЈНП Збор и ХНЗ у доброј мери поклапало. Битну улогу у оба покрета имали су др 

Димитрије Најдановић, др Ђоко Слијепчевић, прота Алекса Тодоровић и судија Јован Сарачевић (будући епископ 

Руске Православне Заграничне Цркве, Сава). Сабор ХНЗ-а је на сабору 1925. године утврдио да морално-православни препород србског народа мора ићи троструким правцем: 

1. Чување православно-моралног осећаја који стоји у народу; 

2. Исти осећај развијати у пламену светосавску веру; 

3. Тај светосавски осећај мисионарења ра-

распростирати међу неправославне. 

Народна хришћанска заједница стараће се да се српском народу обезбеди социјални и  економски прогрес, а развијаће и помагаће само националну, словенску, православну културу и прогрес на основу 

евангелског морала.¹ 

Сходно наведеном, у гласилу 

ХНЗ-а „Пут“, Ђоко Слијепчевић пише: „Нема шта да се очекује од евро-америчког, бирокраског банкократизма, ни од идеализовања модерне технократије, нити од ичега што искључује слободну личност човекову и одбацује дуг као a priori немогућу ствар“. 

Показатељ свести Богомољачког покрета о социјалном радничком питању и разобличавању капиталистичког зла, јесте и следећи проглас радницима објављен у другом гласилу ХНЗ, „Мисионар“, марта 1937. године: 

Природно је да радници стану уз Цркву, као и сељаци. Нико не може више помоћи радницима од Цркве. Радници су данас обманути. Њихове вође су богаташи, професори, књижевници који се старају да преко радника дођу до власти и славе. Радници су из огорчења безбожни. Њихов комунизам је комунизам из очајања. Ово огорчење и ово очајање је плод немилосрдног капитализма. Велики капиталисти су највећи безбожници и највећи материјалисти. Они су практички, а лажна наука теоријски омогућили безбожништво код радника. Радници могу само у Цркви наћи истинског заштитника и помоћника. Нека се не заваравају: у „радничкој“ земљи, у Совјетској Русији, радници имају и мање наднице и више рада, и мање слободе и више глади, него што је то игде било. Совјетска влада је учинила од богате Русије земљу глади. Нека се радници не обмањују. Ми позивамо раднике у наш Покрет. Наш Покрет је сељачки, земљораднички, као што је и наша земља сељачка и земљорадничка. Раднику је место уз сељака. Мржња и огорчење су рушилачка осећања. А ми хоћемо да градимо поредак правде и милости. Такав поредак може да створи само Христова Црква.² 

________________

¹ Др Драган Суботић, Епископ Николај и Православни богомољачки покрет, Нова Искра, Београд 1996, стр 60. 

² Исто. стр. 192.

(Чланак из првог броја Војске смене, часописа Србске Акције)

Радничко питање у органском друштву

Органско схватање света и друштва тежи да од нације и њеног заштитног система, државе, начини организам са свима потребним органима, да награди здраву и способну за живот и развитак друштвену заједницу, у којој неће бити узроци обољења друштвеног живота, па неће требати ни лекови који се сада употребљавају за лечење тих појава. У здравом, органски сазданом, друштвено-државном организму неће бити подлога за развијање заразних клица, које изазивају затрајале друштвене болести.

Радничко питање је болесна појава организацијске државе, оно не може да се појављује у органској држави. Оно се појавило онда, кад се, са појавом либералистичке привреде и демократске управе, растргао и разбио органски ток развијања друштва и нације, и њиховог заштитног система, државе, кад је држава представљала у политици, па после доследно и у привреди, организацију политичких, друштвених и привредних односа, кад су демократија и либерализам пожурили да се здраво и нормално дете роди пре девет месеци.

Марксистички комунизам само наставља то дело и место једне организације ствара другу која ће исто толико бити јалова као и либералистичка.

Односи између рада и поседника радионица и средстава производње имали су у историји човечанства свој развитак. И баш пред само завлашћивање капиталистичке организације привреде и као следствене, појаве радничког питања, тај развитак је показивао своје врло изразито органске црте. Радник није постојао, већ шегрт, калфа и мајстор. Сви су седели не само у истој радионици већ и за истом трпезом и обично и становали у истом дому. Они су у заједничком раду чији је домаћин био мајстор, обезбеђивали себи опстанак и будућност. Шегрт је тежио да се оспособи за калфу. Калфа је радио да би положио мајсторски испит, па је постајао мајстор после дужег или краћег времена, и тако постајао домаћин предузећа.

Капитализам је прво одвојио сопствене раднике од рада и заједничког живљења у радионици, а зато све више и све дубље дубио јаз између мајстора и његових млађих, док их није сасвим раздвојио и начинио радницима, најамницима, па тако изазвао у сопственика и тежњу да своје раднике експлоатише. Капитализам је разградио, разрушио организам предузећа, раскидао органске везе у радној заједници, бацио разрођене чланове те заједнице на слободну пијацу и тако изазвао све оне тешке последице и кризе, око чијег се решења без изгледа на успех муче сви реформатори радничког питања, а комунизам препоручује најљући отров као лек, да уништи свако домаћинство, да све људе изједначи на најнижем нивоу човечанског друштва, у најамништву, без обзира што су се вековима баш против тога борили вечито тежећи домаћинству, па су томе водиле и смернице друштвеног развитка.

Стварно та друштвена болест не може се никаквим лековима лечити. Ови комунистички лекови имаће дејство слично јаким отровима. Као морфијум изазваће прво извесну узрујаност и полет, а затим ће сасвим сломити снагу друштвеног организма и цела човечанска култура биће као узета, парализована.

Место лекова разне врсте, комунистичко-марксистичких или антимарксистичких, народи света у својим заштитним системима морају оживети свој народни организам, морају га исчепркати испод пепела организација и реформи и њега узети као основу свога живота у свима видовима и свима гранама тога живота. Онда ће лекови бити непотребни, јер ће организам оздравити и постати способан да се развија несметано у смерницама које су му од векова опредељене.

Србски народни живот има јасно изграђен самосвојан и својеврстан домаћински поредак. Истина и он је затрпан многобројним реформама, организацијама и теоријама, али оне га нису могле усмртити, иако су му на сваком кораку сметале да се слободно развија. Начела тога домаћинства треба да прожму цео наш друштвени живот, па и привреду. Чим се органско србско домаћинство уведе у живот, радничко питање губи сву драж која је изазвала такозване социјалне политичаре и реформаторе да му непрестано траже решења и да тако стално започињу Сизифов посао. Настају узроци, чија је последица то питање. Оно ишчезава из живота, чим се усвоји начело да сваки човек мора постати домаћином у својој породици и да том основном начелу мора служити и привреда, а она ће му служити, ако свако предузеће и сваки рад почивају на том домаћинском начелу. Она постају заједничка предузећа више породичних домаћинстава и као таква она морају сваком домаћинству да обезбеде привредно све што им је потребно за напредовање. Према томе:

1. Држава не може и не сме бити организација. Она мора постати народно тело, организам, у свим гранама живота, и политички и привредно. У том организму морају се неговати и развијати, хранити и појити органи да би се народ правично чувао и развијао, и биолошки и духовно и социјално. Тај организам не може и не сме да се награђује на основама неких организацијских теорија и “научних” праваца, већ на ономе што показује вековни живот народни.

2. Свако предузеће и сваки рад морају постати домаћинства која служе као привредна основа посебним домаћинствима оних који раде у предузећу. Власник предузећа је само онај који руководи предузећем и организује рад, материјал, алате и остало, да што веће могућности створе за обезбеђење посебних домаћинстава својих сарадника. Тако нестаје најамника који гледају да се што више извуку од обавеза рада, а да што већа права за себе обезбеде. Тако сваки учесник предузећа добија и највеће обезбеђење, ако предузеће што више и боље ради и тиме служи не само појединим домаћинствима учесника већ и општенародној заједници.

3. Држава као домаћинство, привредна предузећа као домаћинство, породични живот као домаћинство једним замахом бришу “крваву и уништавајућу борбу радника и послодаваца”. У таквом систему не може да опстане та борба нити њена оружја као штрајк, искључење радника, саботаже и слично. Може доћи до сукоба у неким ситнијим стварима, али ти сукоби се решавају органски од наших органа привредног живота.

4. У оваквом домаћинском уређењу привреде, социјално законодавство добија сасвим други вид. Наши садашњи социјални закони постају сувишни. Нови закони дају само основна начела домаћинског уређења, а сам привредни живот у своме органском нарастању највећи део односа и све организацијске прописе, уколико су потребни, сам награђује.

5. Тако постају власник и његов сарадник чланови једног и истог привредног предузећа са заједничким интересом да предузеће што боље плодове доноси. Радника у данашњем смислу речи, радника-најамника нестаје. Постоје само удружени домаћини који сложно раде под вођством и управом власника. Тако се онемогућује ропство. Тако се васпитавају делом људи и поколења.

6. Само начело привредног предузећа-да мора из своје привреде да обезбеди сва породична домаћинства у њиховом напредовању, искључује вишак вредности и добит у данашњем капиталистичком смислу. Место капиталистичке добити постаје домаћинска уштеда која се употребљава за усавршавање и унапређење привредног домаћинства.

Те основе органског уређења нашег друштвеног живота, ако се дословно остваре у целом нашем животу, у свима гранама његовим, у политици, у привреди, у сваком надлештву и у сваком, том животу потребном органу, даље ако се на основу њих изграђују и основе организација, уколико су и оне потребне, без диктатуре, без револуције, без рушења и крви, онемогућују капитализам и његов поредак, либерализам у привреди, разне гласачке и демагошке системе у полтици, комунизам. Оне обезбеђују вековни несметан развитак нашем народу.

Др Ст. Јакшић
Наша борба,
21. април 1945.
Словенија

Да ли је зборашка идеја србска или југословенска?

За многе који поштују лик и дело Димитрија Љотића и покрет Збор, чести извор недоумица и нејасноћа, представља Љотићево југословенство, јер у међу данашњим национално свесним Србима, па и међу онима који поштују Љотића, постоји општа сагласност о негативној оцени било какве врсте југословенства, што је наравно потпуно разумно и оправдано. Са србско-светосавског становишта, три су основна разлога против Југославије: 1. Не можемо се ми Срби сматрати припадницима (над)народа (југословенског) који нити постоји нити пак може постојати, јер један од његових предвиђених делова (Хрвати) представља вештачку нацију (овај разлог важи само за концепт интегралног југословенства, које је и Збор заступао). 2. Не можемо ми Срби бити у истој држави заједно са Хрватима чије је идентитетско везивно ткиво србомржња, те нам је такво хрватство – органски непријатељ.  3. Не можемо желети државу укојој су Православље и јерес изједначени. Наравно, није сваки Хрват аутоматски и србски непријатељ, али нововековно хрватство као идеја јесте нама Србима непомирљиво непријатељска, те ће увек значајна већина Хрвата који се позивају на хрватство, бити неминовно антисрбски настројена.

Ипак, ради бољег разумевања мисли Збора, потребно је ствари посматрати у контексту ондашњих схватања и дешавања, као и увидети и схватити да постоји суштинска разлика између зборшког југословенства на једној страни и комунистичког или либерал-демократског југословенства на другој. О свему томе, као и о питању да ли је Збор четрдесетих година одустао од југословенства, писаћемо у редовима који следе.

Зборашко југословенство јесте било заблуда али не и негација Србства, напротив

Може се рећи да Збор настаје као политички одговор најпре здравог дела овдашње интелигенције а постепено и радника и сељака,  на све већу атеизацију друштва и одступање од исконских народних животних закона уз јачање индивидуалистичког и материјалистичког духа. Дакле, Збор је настојао да формулише народни заветни израз у политици. Ако бисмо мисли Светог Николаја Србског у којима се он дотиче друштвено-политичких тема, узели као оријентир за одређење заветне србске политичке идеје оног времена, онда је идеологија Збора доследно оваплоћење такве идеје у свему изузев у погледу зборашког југословенства, које представља ванзаветну идеју и заблуду. Сагледаћемо пажљиво њену природу и узрок, као и то да ли је Збор временом одустао од југословенства, односно да ли је зборашко југословенство у колизији са Србством или не. Почећемо управо од одговора на ово комплексно и значајно питање. Наиме, иако је и зборашко југословенство свакако заблуда  и аномалија, оно Збору не одузима карактер србског покрета. Шта више, и поред те аномалије, Збор је био србскији покрет од било ког другог политичког или културног покрета у Југославији, а видећемо и зашто (ако изузмемо Православну народну хришћанску заједницу, то јест Богомољачки покрет, чије се старешинство у знатној мери поклапало са старешинством Збора, што опет пуно тога говори). Наиме, познато је да су збораши били присталице тзв. „интегралног и националног југословенства“. То јест да су заступали тезу да су Југословени јединствен народ, сачињен од судбински повезаних поднарода (племена). Да ли то онда значи да су збораши  на тај начин заменили Србство за југословенство? То никако. Наиме, у зборашким начелима (тачка III, став други) истакнуто је да делови југословенског народа треба несметано на негују и развијају своје особене карактеристике. Дакле, зборашко југословенство није било никакав неоргански „лонац за претапање“ који гуши особености србског народа или их пак негира. Напротив, сва садржина зборашког југословенства имала је србску суштину, јер када год збораши говоре о „величини и духу нашег народа“ о „духу јунаштва и мучеништва“, види се да се кроз конкретне примере ту мисли пре свега и углавном на србску историју и традицију. Србство (али светосавско Србство, а не масонско и секуларизовано „Србство“) за збораше је представљало носећи елемент Југославије. Па тако један од главних идеолога Збора – др Димитрије Најдановић, после пропасти Југославије пише:

„Није срушена само Југославија, већ са њом и оно најбоље у њој, оно што је Југославију носило. А то је Србство. Србство као Православна црква, као организована војска, као извојевач слободе нације, као остварени национални идеал. Све позитивне државне тековине једне мале, али херојске нације, течене и дуго и мучно, срушене су.“

Исто тако, Љотић је у писму кнезу Павлу истицао да „духовни пут наш, то је пут којима је Србство дошло до Југославије. Ми се морамо вратити на тај пут, не напуштајући Југославију, јер ће Срби бити расути и раслабљени.“  Дакле, југословенство су збораши доживљавали не као негацију Србства, већ напротив, као његово потпуно оваплоћење и остварење србског националног интереса.

У свом чувеном предратном спису „Сад је ваш час и област таме“ Љотић је прецизно и сликовито описао да тадашња либерал-демократска Југославија није одраз зборашког виђења југословенске идеје, већ нешто суштински супротно. Она је одраз мрачног деловања закулисних антинародних сила и других паразитских чинилаца. Па тако Љотић пише: „Зар једно дете роде отац и мајка својом жељом и својом крвљу и украду га Цигани, унаказе га, поломе руке и ноге, ослепе, па га направе таквим какво њима треба? – Отац  и мајка хтели једно, а подземље хтело друго. Тако је било и с Југославијом: Небо и земља хтели једно, а Подземље од ње створило оно што њему треба. Ова истина коју је Збор гласно објавио јесте позивање народа да види своју коб, да је схвати, да се побуни против ње, да јуначки стане на ноге и скине ненародне печате којима је подземље унаказило његову Југославију. Запишташе тада Јевреји и масони и они које осенише својим духом, запишташе и у глас повикаше: „Доле фашисти! Доле издајници! Доле плаћеници!..“ (Сад је ваш час и област таме)

Одговарајући оним Србима који су мислили да ће се србско питање у Југославији решити стварањем србске територијалне јединице на тлу србских земаља у Југославији, Љотић је указивао да је концепт Србства у перцепцији Србског културног клуба и сличних чинилаца, свакако погрешан (не везано конкретно за идеју о србској територијалној јединици) јер је заснован на масонским и либерал-демократксим ванзаветним идејама као и на секуларизму. То је „Србство“ које није христоцентрично и самим тим представља кривотворење истог. Па тако Љотић у чланку „Реч две Србима“ (Билтен 02.04. 1940.) пише: „И ми што пишемо ово припадамо србском племену. И не стидимо се тога, већ се поносимо. Али не пустом и празном речи што се изговара „србски“, већ оним духовним кореном што је одиста дивну славу везао за то име. Без тог духовног корена, оно није одиста ништа славније од циганског или ма ког другог презреног имена, јер му плодови „без Христове калемгранчице“ ништа нису славнији од оног које даје ма које друго презрено дрво“.

У вези ових Љотићевих мисли, вреди поменути и још један детаљ. Наиме, за разлику од комунистичког поимања југословенске заједнице (интернационализма у малом) којој припадају сви њени „народи и народности“, за збораше су припадници југословенске народне заједнице искључиво јужнословенски народи, дакле не и несловенски народи, а поготово не расне мањине попут Цигана. Наиме, из претходних Љотићевих цитата види се и то да Збор чврсто стоји на ставу вековног народног искуства о овој етничкој групи (Циганима). Наравно Љотић и збораши су као хришћани били против идеје да се Цигани истребе и постоји и једно драгоцено сведочанство извесног смедеревског Циганина о томе како је управо Љотић једном приликом наговорио Немце да осустану од намере да стрељају једну групу Цигана. Међутим, Збор иако је наравно против расне мржње, јесте за расно-биолошку заштиту  народа (смернице Збора, тачка Х), и стајао је на становишту да Цигани имају штетан утицај на народ, те је и Љотић често истицао како и наш човек морално посрће прихватајући концепт коју је народна мудрост срочила кроз изреку: „У Циганке црн образ али пуна торба“ (погледати нпр. чланак „Смисао наше борбе“ из 1935. године, где Љотић као и у низу других чланака цитира управо ову народну умотворину). Но вратимо се насловној теми.

Идеја „зборашке Југославије“ и Православље

У складу са наведеним, зборашки концепт југословенства (иако је и он свакако представљао заблуду), није за разлику од комунистичког и предкомуниситчког југословенства дискриминисао Православље. Познато је држање Збора током конкордатске кризе, а познато је и то да су стари збораши сматрали делом југословенске народне заједнице и Бугаре (који су православне вере), тако да би у зборашкој Југославији значајна већина становништва били православни Хришћани. Збор је у Бугарској подржавао Бугарски народни земљораднички савез који је основан од стране Александра Стамболијског,  мучки убијеног државника и политичара (још двадесетих година) који је стајао на просрбским и пројугословенским позицијама као и на органском антидемократском становишту. Али још битније је то, да за збораше, Југославија није коначна државна идеја већ степеница ка свесловенском државном јединству. Ка стварању „Славије“ – као јединствене словенске државе, рођене у вртлогу рата, која ће укључивати све словенске земље и на чијем челу ће бити руски православни цар.  У поменутом спису „Сад је ваш час и област таме“, Љотић о томе пише на следећи начин: „Неће бити режија твоја, моћни Редитељу Драме савременог човечанства, моћнија од Руке Провиђења. И зато ће се ипак стена Хитлерова вратити на исток и тада ће план твој пропасти, и родити се поново светла и света Русија. Тек по том ће доћи Славија, уједињена Царевина свију Словена, која ће свету дати нову и дивну, још неизречену реч, – која неће бити само Сила, ни само Мудрост, – већ и Сила и Мудрост и Љубав.“

Дакле словенска империја са тежиштем у Русији, јесте Љотићев идеал. Можемо рећи да смо оваквој идеји у извесној мери и ми данас привржени, јер русофилија и словенофилија јесу битни и прогресивни чиниоци зборашке идеје. Због културолошких и верских разлика међу Словенима, држимо да таква империја ипак није могућа (све док верска разлика постоји), али јесте могуће и пожељно јачање међусловенских веза и стварање нове Словије/Славије као посебне културне заједнице словенских нација.

Одустајање Збора од југословенства

Иако је годинама по оснивању чврсто стајао на југословенским позицијама, Збор већ током 1940. године, фактички престаје да заступа југословенство, што је плод колапса Југославије и увиђања да је са Хрватима дефинитивно  не могуће опстати под истим државним кровом. И када је Југославија у вртлогу рата  срушена 1941, код збораша је спала та југословенска опна и Збор је постао и „de facto“ и „de iure“ србски национални покрет лишен југословенства. Ипак, збораши се југословенства углавном  нису одрекли на начин да су га сматрали својом пређашњом заблудом. Наиме, они су били на становишту да је срушена Југославија могла да успе да ју је Збор водио, али пошто је пропала, збораши су (бар велика већина њих) сматрали да је југословенство постало депласирано.  Као што рекосмо, већ у току 1940. године, Збор и „de facto“ постаје покрет чисто србског становишта, јер се од тада обраћа искључиво Србима услед увиђања да се не може са Хрватима више функционисати.

На основу Љотићевих чланака, видимо да је почетком те године (1940) он још увек био на југословенској позицији, али је у току године практично и постепено почео са напуштањем исте, што је индиректно наговештено на основу његовог предлога (изнетог у првом писму кнезу Павлу) за реорганизацију војске, где сматра нужним да оперативну војску чине само православни Срби (и у посебним јединицама Шиптари). Дакле Љотић очито већ тада не верује у Југославију и фокусира се на решавање србског питања мимо југословенства.

Главни тајник Збора – Милорад Мојић те предратне (1940.) године пише „Србски (дакле, не југословенски) народ у канџама Јевреја“, а издат је те године и значајан идеолошки документ Збора – „Зборашки социолошки требник“ који је писао у име покрета Милосав Васиљевић, један од виђенијих идеолога Збора.  У овом Требнику, нема ни назнака југословенског становишта, напротив, аутор се искључиво обраћа Србима, користе се појмови „наш србски народ“ док се Југославија и „југословенски народ“ нигде не помињу.

Правно стање се усаглашава са фактичким после распада Југославије и настанка окупације. Наиме, немачки окупатор је забранио рад свим политичким организацијама али је потом у мају месецу  (25.05. 1941), одобрио рад Збору, који се од тада зове „Народни покрет Збор“ са седиштем у Крунској улици у Београду, где је било и седиште Србске добровољачке команде. Војничко-идеолошки кроз СДК, а политичко-идеолошки кроз обновљени Покрет и гласила Недићеве Србије, збораши воде чисто србску борбу за опстанак и уједињење Србства, а против комунистичке, масонско-демокртске, усташке и сваке друге антисрбске пошасти. Наравно, уз Србе збораше, било је и даље несрба збораша, али су и они деловали са србског становишта и били су припадници Србског добровољачког корпуса (СДК), чија гесла и песме говоре само о Србији и Србству. Тврдње како Немци не би дозволили деловање групама које имају префикс „југословенски“, јер Југославије више нема, бесмислене су. Пре свега, нико није ни покушао да оснује или региструје било шта са југословенским префиксом, нити је тражио од Немаца тако нешто. А Немцима је било превасходно битно ефективно дејство неке групе и лојалност, док оно што за њих представљ форму, то им није кључно. Па тако, СДК се заклињао краљу и певао корачнице у којима се помиње краљ. Исти тај краљ који је непријатељ немачког окупатора. Наравно Немцима то није било право, али им је било битније да се добровољци ефектно боре против комуниста, па су изашли у сусрет чак и таквим захтевима. Дакле, ако су толерисали помињање живог непријатеља (краља), засигурно би прихватили и помињање мртве Југославије, уколико би било инсистирања у том правцу. А као што знамо, нико од Срба тада није ни желео било шта са југословенском етикетом. Дакле, реорганизовање Збора, као „Народног покрета Збор“ јесте плод одбацивања активног југословенства. Остала је и током рата код Димитрија Љотића, а сигурно и код неких других збораша, мисао коју можемо назвати „пасивним југословенством”,  које значи отприлике следеће: „Интегрално-национална Југославија јесте исправна идеја која би успела да је Збор био на власти, али пошто није успела, бесповрстно је изубљена, и сад се боримо за србску државу“.

Али у сваком случају, у Љотићевим ставовима током рата приметна је битна промена става по овом питању, која је како смо видели почела још током предратне године. Па тако, на пример, у време борби националних снага против комуниста 1941. године у западној Србији, као један од аргумената  у прилог тврдње да су комунистички партизани једна антинародна војска, Љотић је истицао чињеницу да осим припадника тзв. интелегенције, међу комунистима нема Срба који припадају другим сталежима (сељака, радника…), као и да има мноштво ненародних елемената, међу које су уз Јевреје, Цигане и друге, убројани и Хрвати, што је у супротности са предратним Љотићевим југословенско-интегралистичким назорима. Реч је о чланку „Дража Михаиловић и комунисти“ из месеца новембра 1941, где Љотић децидно каже: „Пало је неколико стотина комуниста, али ни један ужички сељак: од Срба интелектуалци, иначе Цигани, Јевреји, Маџари, Бугари, Арнаути, Хрвати. – Не уме да ми каже србски „Баци пушку“, него ми добацује нешто на неком неразумљивом језику, причао ми је један пожешки сељак.“ Дакле, Љотић овде Хрвате сврстава у исти кош са Циганима, Јеврејима или Шиптарима (Арнаутима). Дакле, то је једно чисто србско гледиште, без примесе југословенства јер по југословенско-интегралистичком концепту, Хрвати су сународници Србима а не туђини.

У истом духу у коме Љотић дискредитује партизане,  Димитрије Најдановић, у свом спису „Равна Гора – заблуде и самуништење“ истиче као аргумент против Равногорког покрета и то што се у руководству истог налазио муслиман – Мујо Мулалић сумњивог националног изјашњавања, за кога Најдановић пише: „…име му каже ко је и шта је. Не треба овде ни цигле речи употребити!“

Иначе, Димитрије Најдановић је сковао још тридесетих година  реч „Светосавље“ која означава Православље србског стила и искуства, тако да је и та чињеница показатељ србског духа који је красио србске збораше, и који је провејавао и поред заблуде југословенства из предратног времена.

У пропратном  извештају из 1942. године о приликама у Србији који је уз писмо Димитрије Љотић преко Бошка Костића доставио краљу Петру, наводи се се да је Југославија неактуелна, али да ће условно можда бити могуће да србски народ њу обнови. Наводи се у истом том извештају и како Недићева влада наводно није против Југославије. Међутим, ако узмемо у обзир да постоје бројни докази Недићевог антијугословенства, које се сматра неспорним, намеће се закључлак да се у поменутом извештају поједине стваре можда не истичу баш прецизно, већ се чини мало снисхођење краљевом пројугословенском окружењу.  У сваком случају чак и да став о Југославији из тог извештаја узмемо онакав какав је изложен то је опет битна промена Љотићевог става. Наиме, ту Југославија није више нужна, органска и судбинска ствар, већ тек једна од опција, која би била могућа. То је још један доказ зборашког (па и Љотићевог) хлађења према југословенству. Па тако, у наведеном извештају пише:

„Влада србска није против Југославије. Али ова данас није актуелна. Луди акт од 27. марта је Југославију за туђе интересе прокоцкао. Данас се мора спасавати нуклеус србски.  Ако се овај спасе, онда може бити да ће се Југославија повратити…“

Могуће је дакле да Димитрије Љотић није искључивао могућност обнове неке врсте Југославије (могућност таквог Љотићевог гледишта назире се и на основу неких италијанских докумената, о томе нешто касније), али исто тако у тим ратним данима, Љотић није био против идеје Велике Србије. Идеја Велике Србије је концепт Недићеве Владе а Народни покрет Збор био је главни идеолошки стуб Недићеве Србије. Стога, извесно је да је међу зборашима током рата преовлађивала мисао радикалног одбацивања било какве могућности обнове Југославије са интегралним југословенским концептом, а неки међу њима попут Милосава Васиљевића, увидели су да Југославија  ни у прошлости није никако могла бити  добро решење, већ је била „непријатељ србске независности“. Уместо распале Југославије, збораши се током рата залажу за уједињење србских земаља.

Па тако, у чланку „Србство Србима“ (Наша борба, 12.11.1941.) знаменити зборашки идеолог Ратко Парежанин, писао је: „Србски народ живеће кроз векове, али да би тако живео он се мора вратити натраг својим старим светлим традицијама, које су некада његову славу широм света проносиле. Наш и белосветски олош, који је народно тело нагризао, мора бити очишћен и уништен. Од сад па заувек Срби морају да живе и мру само за Србију, Велику Србију. Сви туђински утицаји морају бити у корену сасечени и ишчупани из србског народа, да би Србство могло да припада само Србима… У џиновској националној револуцији коју преживљавају велики и мали народи Европе, кад се пречисти и оздрави, србски народ стаће чврсто на своје ноге и у овом делу света играће ону светлу улогу  за коју су се борили и гинули његови најбољи синови од доласка у ове крајеве па до данашњих дана.“  Након рата у емиграцији Парежанин се вратио југословенском становишту, али и из наведеног цитата видимо да је идеал Збора током рата била Велика Србија а не Југославија.  Истина, код самог Љотића током рата, појам неке врсте Југославије, помиње се као опција у два наврата, али као чисто тактичко решење, без било какве приче о југословенској нацији и интегрализму и без наговештаја да би тако нешто било дугорочно жељено решење. Многима је позната идеја о „малој Југославији“ у Словенији 1945. године. То је Љотићева  тактичка замисао пред крај рата, о груписању националних снага Срба, Словенаца и просрбских Хрвата у Словенији, и то већ нема никакве везе са иделогијом југословенства (не може се наравно у Словенији правити србска држава). Друго, много мање познато, али документовано и неспорно помињање неке врсте Југославије, учињено је од стране Љотића током марта 1942. године, када је Љотић заједно са италијанским фашистима полутајно разматрао геостратешку перспективу Балкана, јер за разлику од Немаца у то време, Италијани су фактички били непријатељ злочиначке тзв. Независне државе Хрватске (због територијалног спора око Истре и Далмације), те је у борби за остварење србског интереса, било више простора у сарадњи са њима него са Немцима. У тим разговорима учествовао је и Недић, који је безрезервно истакао идеју Велике Србије као идеал, и то се Италијанима начелно допало, јер таква Србија не би имала претензије на оне територије распале југословенске државе, на које фашистичка Италија има претензије. Љотић се сагласио са таквим Недићевим предлогом, али је понудио и други предлог којем је због тактичке процене дао предност (наравно, уколико би се осим Италијана и Недић са тим сложио, јер је Љотић на државничком плану деловао икључиво заједнички са Недићем). Видећемо сада и какав је то предлог.

Наиме, Италијани су били отворени за подршку србском национализму, али ипак су били донекле скептични јер су зазирали од евентуалне амбиције да Срби ако ојачају, поново покушају да створе Југославију, а на сам појам Југославије, италијански фашисти су алергични.  Стога, Љотић је Италијанима јасно ставио до знања да није против Недићевог концепта Велике Србије и да сматра да се без италијанске подршке она не може створити. Али као што рекосмо, Љотић предлаже и другу опцију којој у том тренутку даје предност, с обзиром на његова геополитичка предвиђања у вези немачких и хрватских амбиција на овим просторима. Наиме, Љотић је изразио уверење да ће ће Немцима након рата одговарати да обједине већи део простора срушене Југославије, и да ће то учини тако што ће створити неку врсту Југославије под хрватским вођством, јер како истиче Љотић, још увек су снажни прохрватски кругови у Немачкој. Како би се преупредио такав катастрофални пројекат, Љотић предлаже Италијанима да они покушају да обједине три тадашње творевине: „НДХ“, независну Црну Гору и Недићеву Србију, и створе неку врсту Југославије под својим (италијанским) вођством. Италијани су то сматрали југословенском тенденцијом и одбили идеју, иако је Љотић подвукао да такав концепт није Југославија од 1918. године. И заиста реч је о тактичком а не идеолошком решењу, јер циљ тог Љотићевог предлога је да се предупреди могућност проширења хрватске власти на остале србске земље. Дакле, та перцепција где су Хрвати непријатељи Срба, суштински је супротстављена концепту интегралног југословенства, по коме су Срби и Хрвати део једног народног организма. На једном месту у вези ових преговора, Италијани закључују да Љотић подржава Недићев концепт обнове србске државности, али је „отворен и за шира решења“.

О свему наведеном о поменутим преговорима Недића и Љотића са Италијанима, постоје сачувани италијански документи и то допис италијанског војног аташеа у Београду  – Бонфатија, упућен шефу главног војног штаба – Амброзију, као и Бонфатијев допис амбасадору у Београду  Мамелију (дописе је превео и објавио историчар Бојан Симић, „Токови историје 1/2017“, Институт за новију историју Србије).

Међутим, капитулација Италије у септембру 1943, онемогућила је било какву сарадњу и подршку у наведеном смислу. Од тада, Недићева Србија, ослонац је могла тражити искључиво у Немачкој. И баш тада у септембру 1943, Недић у посети Хитлеру износи идеју Велике Србије, а паралелно са тим ангажовао се на истоврсан начин истакнути збораш – поменути Милосав Ваиљевић, који је од свих збораша имао најбоље везе код Немаца. Стога је он и мало пре Недићеве посете Хитлеру, израдио елаборат — Deutsch-Serbische Varstandigung (Немачко-србски споразум) као званичан предлог Немцима поднет баш у тренутку капитулације Италије. У њему је Васиљевић написао све најгоре о злочинакој усташког творевини тзв. „НДХ“, образложивши њену непоузданост и јаловост у борби против комунизма. У овом предлогу тражи се оснивање  србске независне државе, чак у знатно ширим границама у односу на Недићев предлог. Таква Србија предвиђена је као „најважнији стуб немачке политике на Балкану“, те се у овом документу Немцима предлаже извоћење следећег програма:

„1) Да се одмах прокламује независна србска држава и прогласи као савезник Рајха.

2) Да се власт преда србским припадницима и србској оружаној сили.

3) Истовремено ослобоћење заробљених србских војника који ће са овдашњим националним снагама одржавати мир и бранити србску територију.

4) Србска територија је свуда тамо где почивају србске невине жртве: прећашња Србија, Војводина, Срем, Славонија, Босна и Херцеговина, Далмација, Црна Гора са Скадром и Солуном.

5) Свечана изјава захвалности и поштовања србског народа Фиреру за ослобоћење од Југославије и других непријатеља србске независне државе.

6) Србски независни другарски савез са Немачким Рајхом.

7) Фолксдојчери у Војводини су једноправни са Србима а управа ће бити воћена на два језика: србском и немачком…“

И овај Васиљевићев предлог стварања Велике Србије, документован је, са референцом: А Ј — 110, фасц. 85, ф. бр. 765, досије М. Васиљевића; Обнова, 667, 9. IX 1943, 1.

Дакле, Васиљевић иде и корак даље у односу на одустајање од југословенства, истичући изразито антијугословенски став, те предлаже да  нова Србија свечано захвали Рајху, односно Хитлеру, на „ослобођењу од Југославије“.

При крају рата по погибији Димитрија Љотића председника Збора, изабран је на његово место његов брат Јаков Љотић. Међутим, по одласку збораша у емиграцију покрет Збор углавном губи форму и структуру покрета и стицајем разних околности не постоји политичко деловање емигрантског Збора какво иначе имају политички покрети. То је и разумљиво, јер били су принуђени да емигрирају на либерал-демократски Запад који су сматрали непријатељским, па су морали да делују опрезно, уз изражену аутоцензуру и истицање антикомунизма у први план, како би у суштински непријатељској средини, опстали на таласу настајућег Хладног рата).

Међутим, збораши и добровољци (ратни припадници  СДК) ипак, колико је то могуће, делују врло активно у емиграцији и то на разним пољима, како индивидуално тако и здружено. Док су постојали председништво емигрантског Збора и четворогодишњи заједнички сабори добровољаца и збораша, могло се говорити да је покрет Збор као такав, и даље постојао.  Последњи уредник зборашког емигрантског гласила – Искре – Влада Љотић јесте до смрти користио термине „матични Збор“ или „преживели емигрантски Збор“, али као метафору за још увек живе припаднике добровољачко-зборашке емигрантске заједнице, без илузије да Збор последњих година, па и деценија, постоји и даље у форми покрета. У вези са емигрантским Збором, основани су  Удружење Србских добровољаца а од гласила – поменути лист Искра. С обзиром да су комунисти након Другог светског рата обновили Југославију, питање југословенства поново постаје актуелно, те многи збораши у емиграцији поново постају пројугословенски оријентисани, наравно на позицијама старозборашког југословенства (и то нарочито они збораши из мешовитих бракова). Између осталих и уредништво Искре чине збораши који су поново усвојили такво југословенско гледиште. Међутим, било је у емиграцији истакнутих збораша који нису пропагирали југословенство, иако јесу сарађивали у Искри. Када се комунистичка Југославија распала, тадашње уредништво Искре остаје формално пројугословенски оријентисано због емотивне везаности за југословенску идеју, али више фактички нема делатног залагања за Југославију, нити пак икакве амбиције да се  у отаџбини делује са југословенских позиција. Постоје разне верзије око (не)споразумевања уредника Искре Владе Љотића и његових сарадника у Србији деведесетих година, када је реч о питању југословенства, али једну ствар добро знамо. Током неколико последњих година пред смрт, Влада Љотић је био у интензивном контакту и сарадњи са Србском Акцијом. Притом, великосрбски став Србске Акције није био сметња Влади Љотићу као уреднику Искре да сарађује са њом. Јесте он говорио да лично сматра да „не треба искључивати могућност да се једног дана Југославија обнови“ али је био свестан да је Србској Акцији такав став и неприхватљив и утопијски, те никада није правио проблем у вези тога.

Да ли је југословнска заблуда код старих збораша била идеолошке природе?

Истакли смо три разлога због којих је Југославија неприхватива за србско-светосавско становиште. Али старим зборашима (Србима међу њима) иако је Збор прокламовао светосавско становиште, нису биле довољно познате две битне чињенице на којима се темеље поменути разлози (а непознавање истих, добрим делом се пренело и у емиграцију). Стога, заблуда југословенства код старих збораша није била идеолошке природе, већ чињеничне. И ово је јако битна ствар. У време оно, није Србима била (довољно) позната чињеница  која се данас поуздано зна, да су Хрвати заправо лажна нација са фабрикованим идентитетом. Да су скпепавани током деветнаестог века од стране Ватикана а уз помоћ Ауатроугарске власти, и то добрим делом од  покатоличених Срба, те су саврмени Хрвати без суштинског духовног и родног континуитета са старим средњевековним Хрватима  – чакавцима. Затим да тај свој лажни идентиет претежно граде на антисрбству и крађи србских културних тековина, због чега је немогуће направити заједничку функционалну државу са њима. Такође није било у Љотићево време довољно чак ни у црквеним круговима у Србији познато и заступљено богословско православно учење о граници између на једној страни – Цркве, као заједнице верних и „као стуба и тврђаве Истине” и јереси на другој страни. У средњем веку, знало се међу православним Србима јасно да је Црква Православна једина истинита Црква (са великим „Ц“), али у турском ропству услед недостатка одговарајућег образовања или пак услед утицаја римокатоличког фактора у делу србских земаља, углавном ишчезава у народу свест о томе. Дистанца према римокатолицима и тада још увек постоји, али је више политичко-културолошке природе,  него верске.  И на крају под налетом југословенске идеје крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, углавном нестаје и та политичка дистанца према римокатолицизму, и у таквом амбијенту се образовао Љотић.  Јесте он као православни Србин сматрао да је Православље једино потпуно истинито Хришћанство, али је сматрао да и римокатоличка црква на исти начин има благодат, те да је догматска разлика ствар тумачења и нијанси које нису толико битне. Укратко, он није сматрао римокатолицизам за јерес. Није наравно неисправно (само по себи) то што је Љотић поштовао одређене мислиоце и тековине западног Хришћанства (које уколико су у складу са Православљем, и јесу православног порекла), али је заблуда што је и римокатолике посматрао као Цркву Христову попут Православне Цркве. Наравно, Љотић је у сваком погледу далеко од данашњих екумениста који су либерали и јудеофили, и он је уосталом, у свом „Писму друговима“ 1945, јасно истакао да је истина сачувана у Цркви Православној, иако је (више него што би то требало) он имао афирмативан став и према западном Хришћанству.

У Србију после бољшевичке револуције долази Руска (касније под именом „загранична“) Црква, и под битним  утицајем деловања и писања руских богослова и духовника обнављају се неке карике које су недостајале у србској православној средини. Тако да под таквим утицајем, током окупације, ава Јустин у Београду држи чувену беседу „Светосавље као философија живота“ где између осталог истиче суштинске разлике између православног и неправославног Хришћанства, што је у оно време била не толико позната материја у Србији.

Да ли може бити идеје Збора без југословенства?

Дакле Љотић и збораши полазили су од тада познатих и утврђених чињеница. С обзиром да је имао битно погрешну представу о Хрватима  и донекле погрешну представу о римокатолицизму, Збор је био југословенски оријентисан. Јер такво зборашко југословенство је органски извирало из претпоставки које су збораши пред собом имали, а од којих су неке биле погрешне.  Зато и рекосмо да је та зборашка заблуда била не идеолошке, већ чињеничне природе.  А ако узмемо да је врховно начело Збора – Истина, онда се зборашка идеја не може зачаурити у заблуде неког времена већ је подложна преиспитивању у складу са новим сазнањима и искуствима. Хришћанско и органско полазиште јесте фундамент зборашке идеје којим се она одликује у односу на секуларну, индивидуалистичку и материјалистичку политичку мисао. Њене одлике јесу: хришћански/светосавски поглед на свет, органска мисао, национална држава и култура, монархија, националистичко-социјална идеја, сталешки систем и планска привреда, затим расно-биолошка заштита, антикапитализам, антикомунизам као и став о јеврејству  (при чему је посебно питање данашње тактике и начина испољавања појединих „осетљивих“ идеолошких ставки). То су  чиниоци зборашке идеологије који су и даље актуелни. Југословенство то већ одавно није, и на место њега истичемо (Велико)Србство које су током окупације и рата заговарали збораши.

Иако је емигрантско зборашко гласило – Искра, нажалост након рата обновило зборшко југословенство, ми прараузор свог становишта, имамо у поменутом (пред)ратном зборашком одустајању од југословенства услед политичких (не)прилика и неодрживости Југославије, као и у чињеници да је  покрет Збор своје битисање на отаџбинском тлу завршио као „Народни покрет Збор“ то јест као покрет на чисто србским позицијама, које је усвојио 1940-41. године.

Али на првом месту, полазимо од чињенице да је врховно начело збораштва – Истина, те се зборашка идеја не може зачаурити у заблуде неког времена већ је подложна преиспитивању у складу са новим сазнањима и искуствима.

Србска Акција/Зборашка мисао