Tuesday, August 12, 2025

Дан рођења Учитеља

 


Навршило се 134 године од када се у граду деспота Ђурђа родио још један велики Смедеревац – Димитрије Љотић. Овај србски политичар са крстом и највернији син србства, како је Љотића ословио његов пријатељ Свети владика Николај, као неправедно оклеветани великан из прошловековне страдалне историје србског рода, упркос комуно-демократским лажима и негативној пропаганди, ипак ужива готово плебисцитарно поштовање међу свим генерацијама Смедереваца, што довољно говори о значају његовог дела током обављања функције Изванредног комесара за обнову града (разрушеног у великој експлозији тврђаве 1941. године).

Међутим, значај лика и дела Димитрија Љотића знатно надмашује локалне оквире, како по питању његовог доприноса спасоносној улози ђенерала Милана Недића и Владе народног спаса, тако и по питању састављања зборашке политичке доктрине као својеврсне национал-револуционарне реакције на владајућу језиву таму туђинску која је и тада (као и данас) доминирала србским политичким и културним животом.

Отуда и ванвременска актуелност Љотићевог лика и дела, јер народу је осим спољашње слободе насушно потребна и унутрашња, без које ни спољашња слобода нема своју сврху и смисао, и која се постиже само уколико је друштвени поредак социјално праведан и заснован на исконским животним законима народне заједнице. Стога се уз борбу за ослобођење и уједињење србских земаља, као и борбу против издајничког режима и мондијалистичке окупације, паралелно мора водити и борба за афирмацију истинске србске национал-револуционарне доктрине, засноване на светосавском духу. Њеној изградњи немерљив допринос је дао управо србски политичар са крстом – Димитрије Љотић, чији су мисао и дело дубоко уткани у нашу идеологију.


Србска Акција/Зборашка мисао 

Monday, August 11, 2025

Rex inutilis (одломак)


Нема сумње да је рђав владар, у сваком систему, гарант пропасти народу и држави. То је једна од лекција коју смо историјски више пута савладали али је никада нисмо усвојили. Не само Срби, већ читаво човечанство. Широм света је било и биће лоших владара, али да неко толико истрајно између више зала, на вазда поштеним и слободним изборима, непогрешиво одабере најгоре, то је већ српска специјалност... 
Узмимо било коју републику света и упоредимо председника/премијера са просечним домаћином и видећемо да је људски шљам на врху друштвене пирамиде. Већином гласова поштених људи на најодговорнија места у друштву изабрани су људи које честит домаћин не би звао на Славу. Такав поредак, где нико не одговара никоме осим самом себи, није случајан – он је последица једне дубље идеолошке заблуде. Основна разлика између монархије и републике своди се на питање извора суверенитета. Суверенитет је врховна власт над народом и земљом – власт која не тражи одобрење од некога изнад себе. У хришћанском схватању, истински извор сваке власти није народ него Бог. Стога у православној монархији, суверенитет није само политичко већ и духовно питање: Краљ не влада по вољи већине, него по милости Божијој, као Богом изабрани слуга и одговорни отац народа. Он стоји пред Богом, а не пред анкетираном јавношћу. У републиканским уређењима, напротив, суверенитет се приписује народу – али народ као такав нема ни јединствену вољу ни јединствени суд. Суверенитет постаје расцепкан, подложан манипулацији и у крајњем случају – без одговорности. Зато је питање суверенитета у сржи политичког уређења: да ли нам влада воља Божија или – просек воље људи? Тиме се и питање одговорности за лошу власт преноси или на Бога или на народ. За лошег монарха надлежан је Бог, односно Његова Црква, а за лошег републиканског вођу надлежан је народ. Монархисти су овде у предности јер се тачно зна који Бог, односно која Црква (као Његово тело у свету) је надлежна за упитног владара и шта по том питању може да се учини, док се код републиканаца свако народно позивање на одговорност рђавих управитеља завршава реакцијом властодржаца да није надлежан онај народ који је против власти него онај који је за власт. Они који су за власт су „културни“, „поштени“, „вредни“, итд., а они који су против власти практично се и не признају за народ, него су „страни плаћеници“, „нерадници“, „терористи“, „издајници“. За осамдесет година републиканске власти, Срби су само један режим сменили изборима, и то тако што су се скоро сви носиоци старог режима уписали у првоборце новог.