Велики је број честитих грађана који су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом.
Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спавају.
Јер политика је, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљају својом имовином, нежно подижу своју децу, родољубиво испуњавају своје дужности према домовини. Тим својим бригама и нежностима испуњавају цео свој живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, јер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихија, зла коб док се оком трене.
Зато, у колико је неко брижљивији према својој имовини, нежнији према својој деци, тим више мора да има у памети питање: „Како се управља мојом домовином?” и не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, - него и они без имовине, и без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло, судбином своје државе и народа.
Као на броду каквом, што путује морском пучином, што путницима главно питање мора бити: „Како се управља бродом коме сам поверио своју породицу, себе и своју имовину?” тако, и са апсолутно истим значајем мора грађанин да поставља себи питање: „Како се управља мојом домовином?”
Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава кад заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина стократо потврђена историјом. Али, ако би се хтело рећи да политика по правилу не може имати честите људе за своје спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити, - онда се заиста морамо чудити како после тога могу мирно спавати честити грађани.
Јер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнаду да је чувар њиховог имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што смо рекли, много веће ствари у питању.
И зато баш онај ко је рекао да политика по правилу нема везе са честитошћу, и после тога мирно спава, нека зна да је најнебрижљивији домаћин и најбездушнији отац који се да замислити.
I
Они који овако мисле као да хоће да кажу да је честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда само зато што над њиховим радом и држањем постоји надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога.
Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног, неземаљског морала. Мада верујемо да нема ствари на земљи која се не би тицала и највиших небеса, с тог гледишта о свом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересује чисто са његове политичке стране. То јест могу ли се, на крају крајева, у политици постићи добри резултати, ако се, пренебрегну они захтеви морала, које обичан грађанин у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним.
Нама лично изгледа да је заиста незгодно да се о овоме и може расправљати. Али док је нама то у тој мери јасно, дотле је цео јавни живот засићен супротним веровањем и држањем. Одговарамо само својој дужности независног и слободног јавног гласила кад о томе пишемо.
II
Лаж је велики порок у приватном животу. На кратким стазама међутим, помаже. За дугачке није ни мало подесан; брзо се открива.
Чудо је како се код такве њене особине могла тако да одомаћи у јавном животу, где треба све да је прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или је то опет знак да и у јавном животу, влада политика кратких стаза.
Лаж у јавном животу ствара лажне ситуације,то јест такве положаје у којима, и ако сви знају да је друкчија стварност, јавно и озбиљно се говори сасвим друкчије. Али кад је велика јавност искључена, онда се из уста која су говорила јавно једно, чује сасвим супротно.
Тако се дешава да рецимо од најистакнутијих присталица највеће државне странке јавно слушамо једно; а у ужем кругу, о њиховој великој странци, управо сасвим друго, онако како је истина, и како би се једино могло говорити. А кад запрепашћени таквом дволичношћу, запитамо за узрок друкчијег јавног држања, добијамо одговоре у којима се лаж нескривено признаје (јер се порицати не може), али се одговорност баца на општу политичку ситуацију и овакво држање представља великом политичком мудрошћу, - а остали свет, који тако не ради, као наиван, лишен здравог политичког смисла.
Кад је сад у скупштини изнет случај уговора за грађење жељезница, настала је једна таква мучна ситуација. И ако је свима и свакоме било јасно да изнети случајеви представљају једну од најтежих ствари, посвему што се открило, место одсечне изјаве достојне положаја и изнетих тешких ствари, дата је изјава, која целу ствар представља као „сукоб два инжењера”, - и ако је цео свет осетио да је то био стварно сукоб двеју савести. - Ипак је, изгледа, та изјава пљескањем примљена и од толиких људи - иначе честитих у приватном животу - не нађе се нико да ту ствар назове њеним правим именом.
У дому где родитељи живе у међусобној лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажју, родитељима узвратити. Разуме се, опет лажју. Не може бити друкчије у државној заједници. Државни управљачи видеће, у свима случајевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине, - како тих врлина, које су се у парадама лако испољавале, нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, јер лаж засићује целу атмосферу и њеном утицају сасвим су недовољна препрека „правила службе” - кад они људи знају да су толика друга Правила, већа и важнија од „правила службе” њихови претпостављени повредили.
III
Довољно смо истакли савремено схватање власти, које су примиле све државе под утицајем хришћанства: служба ближњем.
Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи.
Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкција за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина, штете материјалне, и не би требале да се десе, - али то ће држава издржати.
Материјално је заиста тако, - морално није тако.
Питали пријатељи једног вишег државног чиновника у унутрашњости пре десетак година - чије су злоупотребе биле опште познате - како га није страх од тога што ради, а он одговори: „Е мој пријатељу, тај и тај Министар награбио милионе, па ником ништа, - а ја узмем по неку хиљаду, па сви на мене заграјали.”
За нас је онај одговор био откриће праве штете од злоупотреба власти. Заиста права штета није материјалне, већ моралне природе. Ко може тражити да практиканти не одлепљују марке, ако они верују да у хијерархији изнад њих, недела расту са већом влашћу? Откуд се може очекивати да ће мали људи, изван државне службе, у озбиљним животним тегобама победити разна искушења кад верују да далеко моћнији тако не раде? На тај начин, разгубни утицај рђавих примера одозго све извраћа, и тако општи морални ниво у држави пада.
Показали смо у два најкарактеристичнија примера (лаж у јавном животу и злоупотреба власти), - да, на крају крајева, с чисто политичког гледишта, политика мора ићи у корак с моралом, јер се неморал свети народној заједници као и појединцу.
Највећи део човечанства верује да је морал откривен с неба.
Ми пак мислимо, и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самој природи ствари. При сваком брижљивијем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак најсигурније води повољним резултатима. Да управо, најбоља економија живота народног захтева поштовање моралних прописа.
Зато је народ, из свог исконског искуства, и исклесао ону дубоку реч: „Правда држи земљу и градове”.
Димитрије В. Љотић
(„Отаџбина”, број 11, 6. мај 1934. године)
