Титов напад на Србију

 

Од почетка своје борбе, комунисти су желели и више пута настојали да се учврсте бар у једном делу Србије. У једном тренутку, као што је напред речено, њима је то пошло за руком када су били успоставили такозвану ,,Совјетску Ужичку републику". Али, то су они могли да постигну само док су српске народне снаге биле разједињене и док многи кругови још у Србији нису сматрали да је комунизам заклети непријатељ и да с њиме не може бити, по народ и његово ослобођење, корисног споразума. Комунизам се вешто камуфлирао, служио се лукавством и притворством, својој борби давао је сасвим другојачији изглед, претстављао се као борац против окупатора, искоришћавао националну осетљивост и многе сентименте српског народа; дуго времена пред народом комунисти су се приказивали и као војници Краља Петра, а једно време ширили су вест кроз народ као да се Краљ Петар ll верио са ћерком Јосипа Стаљина - Светланом; на својим зборовима тада су истицали Краљеву слику поред Стаљинове... Међутим, сам народ - широки слојеви његови - много пре него многи водећи људи, политичари и високи интелектуалци, брзо је прозрео комунисте и схватио њихове крајње циљеве. Сеоски домаћини су ми говорили: „Чим смо видели да комунисти пале општинске архиве и књиге, нама је било јасно да се они не боре против окупатора него да су им други планови пред очима. Јер шта може да нашкоди Немцу ако ми спалимо све наше сеоске општинске архиве! То може да користи само нашим ђилкошима и непоштеним људима, који одговарају за разна недела и за неплаћање пореза...”

Од времена када су сви тадашњи водећи национални људи, било услед стицаја околности било пак свешћу стеченом искуством, дошли до мишљења, да је комунизам заклети противник и да с њиме не може бити сарадње и споразума у интересу народне ствари, комунистичка „народно ослободилачка војска” није могла да стане на тло окупиране Србије. Само мањи одреди њихови и тројке могли су тада да опстану у Србији, мењајући често своја скровишта.

С пролећа 1944, месеца марта, Тито издаје наређење својој другој и петој дивизији - својим елитним јединицама - да предузму офанзиву против Србије. Партизани-комунисти желели су тада да загосподаре извесним стратегијским тачкама на Југу Србије - Јастребац-Копаоник - и да се повежу с бугарским комунистима. Пошто би заузели ове положаје, они би, у згодном тренутку, кренули у напад на остале делове Србије.

На ову Титову офанзиву Србија даје одговор јединством свога националног фронта. Четничке јединице Драже Михајловића, под командом мајора Цветића (Јаворски корпус), капетана Звонка Вучковића (Први равногорски корпус), капетана Предрага Раковића (Други равногорски корпус), Жике Марковића (Косовски корпус), итд. раме уз раме воде заједничке борбе на реци Ибру и другде са добровољачким јединицама под командом мајора Воје Димитријевића (IV добровољачки пук), Марисава Петровића (II добровољачки пук), капетана Ратка Обрадовића (Први батаљон I добровољачког пука), Први батаљон III добровољачког пука и са одредима Српске Државне Страже под командом потпуковника Редића, команданта Краљевачке области. Борбама је руководио заједнички оперативни штаб, на чијем се челу налазио начелник штаба Српског Добровољачког Корпуса, потпуковник Радослав Таталовић.

Борбе су отпочеле 30-31 марта у ноћ и први задатак - одбрана Ибарске долине - у потпуности је извршен. У једном критичном моменту, када су јаке партизанске снаге навалиле на положаје Првог батаљона IV добровољачког пука и када је изгледало да ће партизани пробити фронт, скочио је на тешки митраљез јуначки командант овог добровољачког батаљона, поручник Радојко Ђурић, викнувши: „Добровољци, ко је с нама?” Цела његова јединица једногласно, као по договору, одговара: „Бог!” Громогласни узвик даје изванредну снагу борцима који из одбране прелазе у пробојан јуриш. Радојко Ђурић пада у тој борби пресечен снопом зрна из непријатељског митраљеза успевши да викне својој јединици још само: „Напред, живео Краљ!...” Радојко Ђурић као ранији командант четничке јединице, увидевши после кратког времена ко су комунисти, први је новембра 1941. на своју руку напао на Титову „Совјетску Ужичку републику”. Тиме је био раскинут споразум четника и партизана-комуниста...

Титови комунисти-партизани доживели су незапамћене поразе. Они су сачекани у долини реке Ибра, ту су разбијени у крвавим и тешким борбама и нагнани у бегство.

Бошко Н. Костић

(Одломак из књиге „За историју наших дана”)

Царски пут и странпутица

 

Ми нисмо имали само љубави за свој народ. Ми смо му се и дивили истински. Као кад човек застане пред изванредном величином или лепотом.

Јер љубав према свом народу је редовни становник душе нормалног човека. То је проширење оне богомдане чуварке сваког бића, љубави према самом себи. Али човек може волети а да се не диви.

Ми смо међутим волели свој народ и дивили смо му се.

Нисмо, разуме се, никад говорили о његовој култури, нити се њој клањали (јер што рекао владика Николај, кад је Бог забранио клањање својим великим делима, сунцу и месецу, како ћемо се клањати ми својим малим делима?). Али смо се дивили зато његовој видовитости.

Нема народа који је тако видовито кроз метеж своје историске прошлости сагледао главну нит и главни смисао њен, као што је наш.

Нема народа који је у догађајима што су се пред њим нашли, умео да нађе своју стазу да пође јуначки њоме, да је изгради у пут царски, као што је наш. И нико није умео, као народ тај, да језиком, реским и звонким, што уме да затутњи као бура и зачас опет умили се као једва чујни дах тихог пролећњег дана, искаже потом тај свој пређени пут, и да као у огледалу неком покаже како су га и Небо и Земља учили да се на том путу одржи.

Љубили смо га дубоко, јер смо му припадали.

Дивили смо му се предано, јер је то реткост над реткостима.

И баш је нама било дато да запазимо да смо отпочели губити, као народ, ту богомдану видовитост.

И баш је нама било дато да окусимо ту горчину, горчију од сваког пелена, да опазимо све јасније знаке тог нашег општег слепила.

Али која корист, кад смо, поред свега тога, доживели да вођени слепцима, видимо свој народ како се стрмоглављује у провалију, пошто је свој царски пут напустио, заведен на стрмоглавицу?

Прелазимо преко наше личне невоље притом, да смо доживели да нам и заинтересовани и заведени довикују да смо ми издајници. То је најмања жртва коју у својој преданој љубави дугујемо свом позвању и своме народу.

Али и у томе су знаци баш наше опште трагедије.

Јер да смо и ми, као и други, говорили ласкајући, да смо на добром путу, а не, као што смо говорили, да смо добри свој царски пут напустили, - онда се не би за нас говорило да смо издајници.

Да смо говорили, као други: да је Немачка слаба, - да су Енгласка и Француска јаке, - да Совјетија води словенску и руску политику, а не само јеврејску политику светске револуције, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

Да смо говорили као други: да ће Југославију да спасе „споразум” а не, као што смо говорили да је тај „споразум” у ствари споразум о подели сфера два греха који ће Југославију појести, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

У опште, да смо говорили да је наш двадесеттрогодишњи пут славе и величине, пут царски, а не пут срама и пропасти, странпутица, - онда за нама не би викали да смо издајице.

Али ето: ми смо баш тако говорили, а не онако као што би за нас лично било угодније. Ми смо више волели да се за нас каже да смо издајници, него да стварно издајемо свој народ, не говорећи му истину, држећи га у заблуди, обмањујући га.

Па и сад, кад се на делу показало да смо (о горке наше несреће!) имали право, - да се све збило као да нам је било недостојнима дато да видимо све унапред, - и сад слепило не престаје. Опет смо ми издајници, а не они који су нас све заједно у ову несрећу увели. Опет се на нас баца камен и блато, а не на оне слепце који су својим саветима или својом заглушном виком спречавали да се прави и истинит пут сагледа.

И данас, кад одмах по нашем државном слому, свесни родољуби покушавају да укажу тешки али прави пут из садашњег нашег положаја, - подмукла пропаганда слепих вођа, гневних (што су лудо водећи доживели слом, и тврдоглаво желећи да истрају на истом путу, лудо верујући да ће на крају имати право) истим начином, каменом и блатом, гађа нас из подземља као издајице.

Ми смо хтели да очувамо своју земљу да не упадне у страховиту драму човечанства - што је јеврејство спремило слепим европским и осталим нејеврејским народима. - Ми смо зато издајници.

Ми смо хтели сад, после пропасти државе, да очувамо народ свој у миру, да би га сачували у животу и снази, без чега нема ни слободе ни величине. - Ми смо зато издајници.

Нису издајници они што су нас бесмислено увукли у страховиту и пустошну драму што је паклена мржња јеврејска и двадесетвековна њихова припрема спремила.

Нису издајници они што су нам државу разбили изнутра и тако разбијену је бацили у рат преслабу морално и материјално.

Нису издајници они што су својим сулудим саветима и делима припремили Косјерић и Скелу, Мачву и Поцерину и Јадар, Г. Милановац, Краљево и Крагујевац.

Не они нису издајници. Они су „борци за народну слободу и народну величину.”

Понављамо: прелазимо овде преко наше личне невоље, што смо то доживели и доживљујемо! Бескрајно је то ситно и мало, према стихијским размерама наше народне несреће. Па то и не износимо да се потужимо ради себе, већ да покажемо као доказ слепила.

Знамо ми да народ као целина не говори тако и не мисли тако. То говоре они што су пред његовом несрећом криви, што су га довде и довели.

Али да ми нисмо доживели то опште слепило, - зар би ико могао пред народом тако говорити, а да не буде сам бачен под блато срама и камен смрти?

Знамо ми да народ у дубоким својим деловима је и данас најприступачнији истини и да, кад је чује, одмах је и позна, и кроз сузе патње успева да види и врати се своме царском путу истине.

Али, толика је и такво копрена лажи која му је преко очију бачена, и тако је подмукла и заглушна лаж посејана око њега, да на жалост тешку, само тек после крвавих и пустошних искустава, које гвоздена и неумољива рука, као судбина, баца на његово тело и његова села и градове, успева да копрену поцепа и из густе мочваре лажи изиђе пред чисту Божију истину.

О народе наш, народе царског пута и орловских узлета, зар није боље и достојније тебе, видети свој пут далеко испред себе, а не овако као што ти то немилосрдно приређују сваког дана одрођени твоји синови, тек кад као слепац паднеш у саму несрећу?

О немој учинити, народе наш, да помислимо да си изгубио преретку и предивну снагу својих очију, што је чинила да ни кроз таму ниси пута губио, а у збрци догађаја увек им смисао схватио.

Димитрије В. Љотић

(„Наша борба”, бр. 8, 26. октобар 1942.)