Да ли је истина то да је наш народ заједница? Сама чињеница, да у нашем народу постоје разна занимања, а то значи да је у њему примењена подела рада, довољна је да нам, без улажења у друге карактеристике, да потврдан одговор на ово питање, у нашем народу не ради сваки за себе све, већ упражњава само једну врсту посла што му је додељено поделом рада у нашем друштву. А подела рада је техничка карактеристика заједнице. Дакле наш народ је заједница.
Скуп појединаца јесу, на пример, људи који седе у кафани без икакве везе једнога са другим и где сваки може да напусти место кад хоће а да то осталима не нанесе никакве штете. Скуп појединаца су шетачи у парку, где сваки иде за свој рачун и није везан за остале. Ја могу као Србин, да одем на пример у Бангкок, и тамо да шетам кроз парк или улице, не познавајући никога па чак и не знајући језик тамошњих људи. У маси шетача може да буде још појединаца, који никога не знају као ја, а може да буде и људи који сваког трећег човека на улици познају. Све то не утиче на људе у парку или на улици јер су они, иако окупљени на једном месту, само скуп невезаних појединаца.
Напротив, особље једне творнице на раду јесте организована заједница. Тамо је успех целог посла условљен тачношћу свакога појединца који је укључен у радни процес. Недолазак једнога радника на посао може да омете друге у раду. У производњи чиода путем заједнице, застој у сечењу жице, повлачи за собом и застој осталих радника. Код шетача у парку или гостију у кафани, недолазак једнога не омета ни у чему остале у њиховим намерама и напорима.
Људи узимају облик заједнице сваки пут кад удруженим напорима треба нешто да изврше или створе. Једна обична тежа греда приморавала је људе да се удруже у заједницу да би је покренули. Отуда се заједница може сматрати стваралачким обликом људског друштва. Заједница је стваралачко друштво.
Скуп појединаца је врло редак онде где се нешто ствара, он се напротив сусреће на местима где се ужива и већ готови производи троше. Људи у кафани јесу скуп појединаца, али ту појединци слободно уживају и троше већ негде створене производе. Шетачи у парку, исто тако, уживају лепоте парка али је за стварање парка била потребна организована заједница. Војници у чети, који су на маневрима или у борби врло чврста заједница, за ручком или на спавању претварају се у скуп појединаца. Изостанак једног војника или групе војника на маневру или у борби, може озбиљно да омете успех осталих другова, док изостанак на ручку или на спавању не мора ни у чему да омета остале и да се добро наједу и да се добро испавају. Скуп појединаца, према томе, или не ствара уопште, него ужива и троши оно што је већ створено, или ако ствара, има веома слабу произвођачку моћ. Отуда је скуп појединаца обично облик неактивног, нестваралачког друштва.
За гомилу, већ смо напред видели, да је то слепо друштво.
По реду свога формирања, најпростији је облик људског друштва скуп, за њим долази гомила, па тек онда заједница.
Зато што је скуп најпростији облик људског друштва, људима који не знају за постојање других облика, као прва мисао намеће се схватање да је наше друштво обичан збир јединки, а то значи скуп појединаца. Да би човек могао да примети гомилу као посебан облик у коме се људско друштво појављује, он мора да познаје бар неке карактеристике гомиле. А да би у људском друштву видео заједницу, он мора да зна карактеристике заједнице. Отуда је проучавање економских и социолошких последица увођења поделе рада у људско друштво предуслов за разликовање ових облика људског друштва а затим и упознавања проблема које сваки од ова три облика у себи носи.
Милосав Васиљевић
(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”)
