Стоти рођендан Николе Љотића!

У Чикагу (Илиноис, САД) обележен је велики јубилеј - 100. рођендан Николе Љотића, млађег сина Димитрија Љотића. Велика годишњица, прослављена је у присуству свештенства Саборног храма Христовог Васкрсења, у Чикагу, црквеног хора и Николиних рођака и пријатеља.

На многаја љета!

У месо!

      

У рату су најстрашнији тренуци на јуришу, кад се пуца у месо и боде у месо... Опаснија је страховита артиљеријска ватра, опасније су авионске бомбе. Али коса се на глави диже, кад борци искоче из ровова и пођу откривено једни према другима, пуцајући у месо, и, кад се приближе, бодући у месо. 

Ту треба срца јуначког и храбрости мушке. У рову су масе; кад се пуца у месо, сваки је војник личност. У рову влада храброст масе; изван рова, у јуришу сваки војник мора имати личну храброст, дужност, одушевљење и вољу да победи. 

Непрестано, сви и с лева и с десна кукају да је зло, а нико не излази из рова, да злу заврне шију. Сви мисле да је довољно ако се на то указује, а не употребљују оно оружје које га једино може уништити. 

И стално се врте око оружја које се показало у савременим друштвеним односима неупотребљивим за уништење зла. Није довољно само рећи. Потребно је напрегнути све снаге да се зло искорени и не дозволи ни себи самом у злу учествовати. „Добар пастир, јер што каже ином, и сам својим потврђује чином.” 

Нама није довољно утврдити зло. Ми тежимо да се најенергичнијим средствима разбију клике, униште мафије, растерају тајне и мрачне котерије, које окивају и гуше ову земљу и сисају здраве сокове из тела народног. 

Густа је мрежа удруженог зла у овој земљи, густа и јака мрежа. У тој мрежи копрца се народ, а неваљалци је држе у рукама. И мора се почети пуцати у месо клика и котерија, мора се ухватити у коштац са злом, па ма где се налазило, прса у прса. Не тражимо за себе поштеде. Али нећемо ни штедети. Пуцаћемо у месо, док не размрскамо змији отровну главу, док не уништимо отровног паука који исисава овај народ и сиромаши ову земљу. 

Пуцамо у месо клика и котерија, свих оних удружених неваљалаца који већ више, од деценије и по искоришћују ову земљу, срозавају високу херојску душу овог народа, деморалишу отетим и покраденим новцима. 

Пуцамо у месо онима који, као расипни синови расипају ову народну муку, створену крвљу најбољих из овог народа. 

Пуцамо у месо онима који се грабе о власт и положаје не да ступе у тешку и одговорну службу народној заједници, већ да неодговорно порибљавају, убијају душу, задовољавају своје себичне интересе. 

Пуцамо у месо онима који за ових дугих и тешких 16 година осиромашише, оголеше и опустошише као варвари ову земљу. 

Пуцамо у месо сваком злу и сваком неваљалству, па ма од кога долазило. 

Последњи је час, да се искочи из рова и да се пуца у месо. 

У народ не сумњамо и у његову храброст. Он је увек излазио из ровова, кад је јуначка невоља то тражила. 

Дошло је време, да Отаџбина”, број 94, 29. децембра 1935. год. мора... Мора се пуцати срчано у месо, у срце, да би се ова светла творевина толиких покољења спасла од немани, која сатире. 

Позивамо и наш народ, да храбро иступи против зла, да се окупимо и приберемо у густе борбене редове. Постоје само два фронта у овој земљи. На једној страни је мањина у којој су удружени неваљалци, који су се домогли свега и свачега, на другој страни цео народ. Избора нема, ако се жели спас. Мора се у борбу, отворену, прса у прса. 

И ако овај народ то схвати, нема сумње ни о исходу ове борбе. Ако борци срчано и смело отворе паљбу у месо, зло ће се распрштати и ослобођење ће доћи. 

То је задатак наше борбе и за то позивамо у Збор.

Димитрије Љотић

(Отаџбина”, број 94, 29. децембра 1935. год.)

Шарл Морас о Буржоаској револуцији и монархији

Полазна идеја Шарла Мораса била је да је монархија створила Француску и да стога уништење монархије представља почетак деградације француског народа и државе. Ослањајући се на идеје великана контрареволуционарне мисли Едмунда Берка и Жозефа де Местра, Морас је тумачио Француску револуцију као насилни чин којим је прекинут континуитет француске државности. По Морасовом мишљењу француски народ je 1789 г. желео реформе а не укидање монархије тако да је убиство Луја XVI по њему представљало дело шачицео плитичких авантуриста који су били вођени личним интересима. Од тада Француску раздиру борбе интересних група које се боре за власт. Непријатељство јакобинаца према монархији, Морас је тумачио као намеру малобројне групе политичких авантуриста да уништи културну основу француске државности и терором успостави диктатуру са циљем задобијања политичких и материјалних бенефиција.

Последице успостављања јакобинске диктатуре – рушење монархистичког уређења и успостављање парламентаризма, Морас је видео као покушај уништења француске државе а самим тим и западноевропске цивилизације Насупрот републиканском режиму који су успоставили јакобинци, Морас је идеализовао монархију као гаранцију јавне добробити, будући да се простом логиком интерес наследног монарха мора поклапати са општим интересом француске државе и народа. Другим речима, наследни монарх који је својим интересима органски повезан са интересима француског народа, далеко је ефикаснији владар од председника републике који је услед изборности своје функције приморан да се додворава партијама и баналним инстинктима масе запостављајући при том примарне интересе Француске. За разлику од републиканског режима који услед своје изборности нестабилан и без ауторитета, монархистички режим је стабилан са јасним правилима наслеђа и ослоњен на традицију хиљадугодишњи ауторитета династије у народу.

У Морасовој визији, монарх суверено конролише француску војску и дипломатију и представља руководећу фигуру нације која је независна од свих подређених елемената што му омогућава да планира државну политику у дужем временском периоду. У овој визији француска монархија је „краљевство армије'' тј. војна диктатура или цезаризам, а краљ је примарно војсковођа-неограничени врховни командант који води свој народ у контрареволуцији и рату... Морасов монархизам имао је свој корен и у његовој изразитој одбојности према републиканском уређењу. Он је поистовећивао републику са партијаштвом тј. легализованом анархијом у којој се политичке партије-интересне групе (које су често експоненти страних интереса) под маском демократије свим средствима боре за власт и личне интересе не обазирући се на потребе народа и државе. Према Морасу република је била „режим потрошње“. Она је према Морасу усред својих унутрашњих противречности стерилна и неспособна да произведе нове снаге и нове вредности. Као таква она је способна само да губи позиције (територије и углед) које је Француској на међународном плану обезбедила монархија. Спољна политика Републике резултирала је великим војним поразима и непријатељским инвазијама у којима је у три наврата Париз био окупиран од стране непријатељске војске. Говорећи о монархистичком уређењу као једином природном поретку Француске, Морас је скретао пажњу да се у ванредним околностима попут рата република сама одриче сопствених институција и претвара у монархију суспендујући изборе и предајући власт појединцу из редова политичких и војних структура. Према Морасу, потреба народа за диктатором-монархом који би зауставио опадање француске војне моћи под републиканским режимом добила је свој израз у покрету генерала Буланжеа и широкој подршци коју је добила армија током Драјфусове афере.

_________

(Василије З. Драгосављевић: „Идеолошки утицаји европског фашизма на југословенске интегралистичке покрете радикалне деснице у међуратном периоду 1921-1941.", стр. 390-391)