Friday, January 27, 2023

Свети Сава као творац србског национализма


Нема никакве сумње да је Св. Сава једна од највећих личности српске историје. Он је то не само својим делом, већ и својим целокупним духовним ликом, који је више него ико пре и после њега утицао на обличје српског народног духа. И што је најинтересантније он нам је данас веома близак, иако је живео пре толико столећа.

Св. Сава нам је у првом реду близак својим концепцијама о народу и држави. Он је осећао да ће дело његовог оца, којим су ударене политичке основе прве српске државе, бити тек онда потпуно ако се оствари духовно јединство српског народа. Сасвим исправно, он је осећао да се политичко јединство тешко може одржати без духовног. Отуда његови напори за стварање српске независне православне цркве.

Ако би се ово хтело изразити језиком данашњице, онда би се рекло да је он схватао да је дух сваког народа реалност за себе и да сваки народ треба, слушајући глас крви, да изгради своје самоникло гледање на свет и живот, које одговара његовим специфичним животним потребама и које мора бити обавезно за све припаднике тога народа, као најпотребнији минимум за остварење његовог духовног јединства. Тек кад један народ успе ово да изгради, тек онда је он народ у правом смислу те речи, мођан и снажан у својој јединствености и његов опстанак ни ударци судбине не могу довести у питање.

Иако калуђер од ране младости, Св. Сава не тоне у верски мистицизам и аскетизам, - појаве тако честе код средњевековних испосника - који су се паштили да свом личном духу обезбеде трајну и непосредну везу са његовим Вечним Извором, чему су једино и тежили. Нема сумње да је и Св. Сава у својој испосничкој ћелији томе тежио, али су га можда баш та настојања довела до сазнања духовне хијерархије, те je y верничкој скрушености с једне стране потражио посредништво народног духа, моћнијег од појединачног, a с друге стране своја духовна сазнања није задржао само за себе, већ је њима и народни дух обогаћавао.

Из оваквог духовног сазнања поникао је његов национализам, јер би иначе било необјашњиво како се то он, који се у раној младости одрекао дворског сјаја и земаљских уживања, поред просвећивања народа бави и пролазним стварима као што је политика. Баш тај духовни основ његовог национализма чини га савременим и нама тако блиским. Зар се и ми данас, после духовне пометње у бившој држави, не паштимо да откријемо суштину наше народне душе, како бисмо се као појединци могли како ваља оријентисати?


Велибор Јонић

(Новине ,,Српски народ", Београд, 23. јануара 1943.)

Saturday, January 21, 2023

Правда држи земљу и градове


Рекли смо у једном чланку, да наш народ у основи има херојско схватање живота. Цела његова историја то потврђује. У разноликим приликама на разне начине он то испољава и очитује.

Али најважније појаве у којима се та херојска душа нашег народа огледа, јесу осећање човечности и осећање правде, која су најдубље укорењена у целом народу нашем и која су га одувек руководила у његовим настојањима. На целом подручју нашег народа кроз векове водила се борба поглавито због те две високе моралне вредности.

Није наш народ тражио више хлеба. Он га је својим рукама и својим трудом стварао. Није он тражио ни више богатства, није се желио ширити на туђој земљи, нити отимати од својих суседа оно што је њихово. Никад кроз целу своју историју није овај народ ратовао, да би друге потчинио. Али увек је устајао, нико га није могао смирити и укротити, стално је водио ратове и борбе, кад су биле у питању човечност и правда. Цео његов живот, основно схватање његова света, састоје се у тежњи, да се у сваком, па и најнезнатнијем поштује личност човека, да му се признају и даду сва права човекова и нарочито да се изврши свака правда, да се нико не може поставити изнад правде, да нико не сме и не може ни над ким вршити неправду.


Димитрије В. Љотић

(Одломак из текста ,,Правда држи земљу и градове", ,,Отаџбина" број 45, 13. јануар 1935.)

Wednesday, January 11, 2023

Жена у данашњици

 


Последњих дана води се жива дискусија о положају жене уопште. Мишљења су разнородна и подељена. Па ипак, не наилазимо на смели став, нити се основно питање износи на светло. Кадшто чујемо глас обичног демагога, који заузима позу искреног борца, а одмах затим назиремо скривени рачун. А с друге стране, долазе мишљења која, са разлогом или не, они први обележавају као назадна.
У ствари, ни једно не улази у суштину проблема. Времена су чудна. Проблем положаја и права жене, све више обузима мисли чак и духова од вредности. Сва та питања за час искрсну, завитлају, а затим утону и нестане их.
А једно је битно и сигурно и утолико теже: никада жена није била несрећнија, несређена више и незадовољнија него данас.
Различит је био положај жене. Кроз разне епохе трпео је извесне промене. Али углавном: улога жене била је у правима и дужностима мајке, супруге и домаћице. Тако је то углавном све до Светског рата. Пре тога рата, теоретски социјализам чинио је покушаје, да уђе у питање улоге, права и дужности жене. Ови покушаји су били више тенденциозни. Социјализам је, посматрајући рад и дејство католичке цркве, јасно уочио: да жена може бити један од битних фактора у формирању социјалних покретачких снага. Само, треба прикупити ту снагу, припремити је и организовати, а затим ће бити лако да се упути у жељеном смеру.
Ови предратни покушаји нису дали велике резултате, али је социјализам знатном пропагандом ипак успео да пољуља прве редове жена.
Жена је у то доба била неразлучно везана за дом, за породицу. Њена лектира углавном се сводила на ону још из доба романтизма, у којој се глорификовао чист живот, љубав, пожртвовање за друге. С друге стране, црква је још знатно вршила утицај не само на мајку, него и на оне, које су се спремале да то постану.
А изнад свега, породица је била и право и дужност. Сви путеви су водили њој, сви поласци кретали су из ње. Породица је на крају крајева била манифестација среће и постигнућа битних животних циљева.
Социјализам јасно уочава ова факта. И закључује несумњиво да је породица она брана, која му спречава ход. Жену на неки начин треба одвојити од породице или је бар учинити равнодушном. Зар није породица у ствари једна установа, која је застарела? Па чак и да је добра ствар, ипак је треба променити баш зато што је назадна. Колико би се жена боље осећала, када не би била оптерећена породичним јармом, који је раван ропству. Чудно је, да то жене нису увиделе, него стојички подносе тај јарам без роптања. Како су чудне оне старе наше мајке, које су све подносиле и поднеле и тако им живот прошао ни у чему. Ето, такве ће топовске хитце ускоро управити социјализам, да руши ону брану, која му кочи ход. Ову брану неће успети да сруши, али ће оставити пустош у надањима, пољуљаће веру и поверење у све. На крају, створиће толико несрећних, незадовољних и промашених живота.
Ортодоксни марксизам после рата узима водећу улогу у духовном животу читавога света. Марксизам пре рата, сем сувих теоретских списа, није имао своју знатну изграђену књижевност. А то је најјаче сретство пропаганде, бар за жену. Било је предратне лепе књижевности, која је у лепој форми износила патњу и беду малог човека. Па и неправде. Али у основи, та лепа књижевност, уколико је била тенденциозна, вапила је за правдом међу људима и друштву.
После рата, марксизам ће сву ту лепу књижевност присвојити као своју манифестацију. Он ће њу и допунити и то страховито. И управиће све те своје манифестације путем пера и усмене пропаганде нарочито жени. Обраћајући се њој, он ће рушити све: и зло и добро. Једно зло нарочито ћe му послужити погодно и као наручено.
Проституција је стара исто толико као и друштвени односи. Свакако, имала је своје фазе, као и друштвени живот. Ње је било у старом веку, као и у средњем; у средњем као и у новом. Било би крајње неозбиљно тврдити, да ње нема и у марксистичком друштву. Али, марксизам је дохватио у своје руке ову појаву и са њом оперисао страховито. Када је како требало.
И тако, кроз марксистичку лепу књижевност, као и стручне расправе пашће мисли: проституција је резултат женине потчињености човеку; њене ропске улоге у савременом друштву, као и њене економске зависности. Даље: да ли је друштво могло учинити жени већег зла, него да је проституише; зар није ово у ствари највеће понижење, које се могло приредити; због чега пак положај човека да буде привилегисан у оваквој понижавајућој ситуацији жене; најзад, није ли и породица, оваква каква је, у ствари скривени облик проституције? А затим ће марксизам дати и закључке, врло примамљиве за око и ухо: жена мора бити независна и слободна; она је равна у свему мушкарцу; колика права има мушкарац, толико исто мора имати и жена. Па како је марксизам противник проституције, ако је искрено онда се противу тога нема ништа, онда да остане консеквентан, он је и против породице, пошто је и она за њега такође један облик дозвољене и најгоре проституције.
Овим се ставом већ учинило доста. Продубљен је јаз између човека и жене и зато неће бити чудно, ако се сретну појаве у којима човек и жена имају улогу два заклета непријатеља и ако имају све услове да буду блиски.
У целој овој књижевности, а то се и не запажа, нигде не стоји: да ли ће ко имати уопште каквих дужности. И најзад: како ће изгледати та слобода и права, када нема обостраних дужности, и да ли ће то бити довољно па да проституција ишчезне, као да је није ни било?
И поред ових недостатака, марксизам је ове мисли унео веома сочно и вешто. Чак и Толстојево „Васкрсење” послужило је за ту сврху. Само због тога, што се стари Толстој у нечему заборавио. Када је мислио на испаштање и покајање, на Бога на небу, превидео је пакао. А пакао је доказ, да има кривица које се не могу окајати ни опростити. Марксизам ће то подвући нарочито и проповедајући, да се на земљи има искористити сав живот. Једновремено ће подвући да ће и одмазда за све доћи на земљи. А ово ће нарочито пријањати за оне, који су нечим унесрећени.
И читава плејада писаца изручила је безброј приповедака, новела и романа, који су преплавили свет. За сву ту пропаганду требаће огромних материјалних средстава, која ће марксизам незнано од куда увек имати на расположењу. И све те књиге наћи ће прођу почев од гимназијских клупа, па до будоара елегантних госпа.
Након свега, добија се гигантски резултат: убијено је свако поверење између жене и човека; жена свесно или несвесно присваја атрибуте, који јој не стоје добро; све више тежи умишљеној слободи и све их је више слободних. Па ипак, чудно: баш те су на крају врло несрећне и незадовољне! А круна свега: породични темељи клате се из основа.
Совјетска Русија близу већ две деценије стварно свим средствима руши породицу. Не само њен облик и појаву, него и психички делује свима средствима, да убије и природну наклоност породици. По теоретском марксизму, жена је имала бити слободна и независна. Она је у свему имала бити равна мушкарцу.
Ово схватање руши породицу, али у накнаду за то, скида онај породични јарам, који жена, према марксизму, носи неправично. Јер, зар није марксизам подвукао, да је породица понижавајућа установа за жену, па према томе да је мора чинити несрећном? Утолико више, што жена улази у породицу само зато што нема други излаз, него хтела или не мора ставити главу под јарам.
Ово схватање Совјети су први осетили и то на својој кожи. Ни уколико нису учинили жену срећнијом, већ напротив. Оваква ситуација жене могла је имати извесне примамљиве дражи у млађим годинама, али са тим годинама прохујала је и ова примамљивост. Проституцију нису убили, јер се за то тешко могу наћи средства, а појмови Совјета повели су жену још тежој ситуацији: жени-инкубатору. Пород је спао на минимум, тако да Совјети долазе готово на последње место по проценту прираштаја популације. Ово их је присилило да прошле године узму поново и озбиљно у расматрање положај жене.
Резултат тога разматрања је декрет, којим поново проглашавају породицу важном и нормалном друштвеном ћелијом. Тако су дуги низ година уз тешке жртве терали ветар капом. За готово две деценије успели су да докрајче породицу, а видећемо колико ће им требати да је поново успоставе. Званични уметници и писци већ су добили наређење, да мало идеализирају породицу, те је тако кроз совјетску литературу дунуо један други ветар.
Хитлеризам је у Немачкој добио већину на изборима захваљујући баш гласу жене. Ти гласови довели су Хитлера на власт. После свога доласка на власт, рекло би се, да се хитлеризам лоше одужио жени. Хитлеризам је просто изјавио: жена се има са улице вратити дому и породици. Жена има значаја уколико је мајка и домаћица, без тога је грана без стабла. У накнаду за ово, енергично су предузете мере, чак и премије, првенствено државне и приватне службе за све ожењене. Очекивало се, да ће овај поступак разочарати жену и да ће је ставити у покрет. Међутим, жена је ово примила без протеста, а сви знаци говоре да је веома задовољна овим решењем.
Исте напоре учинила је раније и Италија. Сада је завела и премије за породиље.
Либерална демократија тапка у месту. Она је немоћна пред овим тешким и виталним питањем, као и свима другим. Она нема ни снаге ни смелости подухвата, да ово питање узме у решавање. А јасно је, да је марксистичка пропаганда пољуљала све темеље и да их стално тресе. Наша жена налази се у тешкоj психичкој и материјалној ситуацији. Породица је уздрмана, а она ипак нема где ван породице.
А управо се баш у таквој ситуацији жена више него икад налази препуштена самој себи. Дејство марксистичке пропаганде дало је своје резултате. Ипак није убијена тежња нормалном и стабилном животу, тежња породици, иако је породица већ начета; с друге стране, велики број стоји на магловитом раскршћу раздиран разочарењем у „слободу и права жене” и тугом за пропуштеним стварним и корисним животом.

Димитрије В. Љотић
(,,Отаџбина" број 110, 18. априла 1936.)

Saturday, January 7, 2023

Божићна посланица србском народу

 


Христос се роди српском народу!

Христос се роди мила Отаџбино - Мајко Србијо!

Христос се роди свима вредним и ваљаним Србима!

На светли дан рођења Бога и човека, Исуса Христа, на дан велике хришћанске љубави упућујем вам овај српски поздрав, пун вере и наде.

Кроз векове, откако је Св. Сава учврстио српски народ у светлој православној вери, ми се Срби овако поздрављамо, славећи божанског проповедника мира и љубави међу народима.

Српски народ од старине гајио је у своме срцу ову љубав и братство, исписујући најлепше странице своје историје. Његова православна вера учила га је племенитости и самарићанству: она му је давала снагу да истраје у патњи и моћ да савлада сва искушења.

Надахњујући се учењем Светога Јеванђеља, српски народ је пребродио све тешкоће на своме тегобном историјском путу, на коме је много жртава поднео за одбрану свете вере православне, борећи се за име Исусово и за часни крст.

И ове године прослављамо Христово рождество у болу због велике народне несреће, која нас је задесила, али са надом у срцу да идемо ка бољој будућности. Прошле године усред ратног вихора осећали смо се слаби и беспомоћни, напуштени и остављени. Били смо на ивици пропасти.

Али свест српског народа, његова стара српска вера, његово светосавско православље победило је мрачне силе Сатане, које су хтеле да униште српски народ. И српски народ остао је у животу да у љубави и у раду, као што је проповедао Исус Христос, обезбеди себи бољу будућност.

Данас већ дочекујемо Божић са већом надом у будућност, јер смо искусили све страшне последице неслоге и међусобне борбе и увидели смо да нас љубав и братска слога у раду за добро отаџбине могу једино спасти.

Љубав и слога, остварене међу Србима, на данашњи дан још снажније блистају, сједињујући нас у једној мисли и осећању да су наш спас и напредак једино у њима. Савладаћемо све тешкоће, сачуваћемо свој народ од пропасти, обезбедићемо себи будућност у миру и у раду, ако у наше душе и наша срца што дубље усадимо ову истину.

У њеном знаку само сачуваћемо се и створићемо бољи живот онима, који долазе иза нас. Искушења и патње које смо преживели у току векова, остаће забележене у историји као споменик вере и воље једног малог народа да се одржи.

Моје очи и све моје наде упирем у све добре Србе и добре хришћане, и кажем свима да само у слози, раду и љубави према Отаџбини лежи будућност и опстанак Србије. Зато у братском загрљају и љубави пружите један другоме руку хришћанскога измирења и оживите у братској заједници нашу староставну веру и обичаје.

У сеоском дому као и у варошкој палати положите сви бадњак по старом српском обичају и нека се зна да Србин живи и да ће живети. И сетите се извора праисконске снаге српскога народа, на стару српску задружност, старешинство и братску слогу у поштењу.

То је једини пут, којим ће сваки радан Србин са њиве и из радионице, доћи до свога места и права у друштву и у држави, а на основу свога рада до пуне социјалне правде.

Нека вас све, драга браћо и сестре, испуни дух мира, братимства и добре воље. Нека вас само једна мисао води једној јединој светињи: Србији, отаџбини Србиновој.

Мир божији међу вама!


Генерал Милан Недић

(,,Српски народ", о Божићу, 1942. године)

Friday, January 6, 2023

88. година од оснивања Збора

 


На данашњи дан пре 88 година, основан је покрет Збор. Дух и мисао Збора, као идеологије правог србског (светосавског) национализма, живи и дан данас. Зборашка идеја, актуелна је данас ништа мање него пре 88 година. Јер то је мисао заснована на хришћанском духу и светлим народним традицијама. Збор је био антикомунистички и антидемократски покрет, јер и капитализам и комунизам, уводе у народ разорни дух индивидуализма, који је од Збора препознат као велики непријатељ нашег народа. Насупрот индивидуалистичком схватању, стоји органско схватање које је Збор заступао, тиме чувајући заједницу (породицу, народ, државу) и стављајући опште добро и општи интерес изнад индивидуалног. Збор такође није могао да замисли државу без краља, као миропомазаника Божјег, од Бога постављеног да избори опстанак и донесе препород свом народу. Збор је знао да ,,без Христа нема спасења", стављајући тиме у центар своје идеологије веру у Христа. Збор је такође знао да се ,,без национализма не може ни постојати ни опстати" и да је ,,родољубље становник душе сваког нормалног човека", заступајући прави хришћански (светосавски) национализам. Изнад свега, главни и основни задатак Збора , био је ширење истине, као звезде водиље која ће нам осветлити пут, што је неодвојиво од Христа и вере у Христа јер је Он ,,пут, истина и живот".

Данас, наш Покрет корача путем идеје Збора, ширећи истину и родољубље међ' србским народом. Стога, је наш поздрав:

,,С вером у Бога и победу Збора", јер победа Збора је победа србства!

Зборашка мисао/Србска Акција

Tuesday, January 3, 2023

,,Демократски национализам"


Смртоносна криза демократије представља данас израз једне историјске неминовности.

То се више ничим не може нити покрити нити порећи: западноевропска демократија – јер само о таквој данас може да се и говори - одиграла је своју улогу и казала је своју последњу реч. И на самом Западу она не представља више један живи покрет. А о „нашој" демократији, која је одувек била само карикатура западноевропске, сувишно је и говорити.

У тим тако судбоносним временима демократија се свугде осећа и држи као странац у некој туђој и неразумљивој средини. Сав њен живот своди се само на прилагођавања ситуацијама које она не може нити да предвиди нити да спречи. Јер, као последња могућност њезиног опстанка, преостала јој је само способност да сваког часа, према потреби мења своју боју и своје лице.

А што је најзанимљивије: њезина властита дела, њезини властити поступци, па чак и они који иду за њеним учвршћавањем и препорађањем, очито указују на неотклонивост њезине коначне ликвидације.

У оним годинама када се чинило да је победа бољшевизма само питање месеци и недеља, демократија је била авангарда бољшевизације. Преко ње је тада бољшевизам дошао до такве снаге и моћи, да сигурно никада више неће моћи нешто слично доживети. Пљувати на све што једном народу може да буде свето, исмејавати његову прошлост и његове традиције, слабити систематски његову отпорну снагу, ширити атмосферу духовне слабости и капитулације: то је била њихова заједничка работа, у којој се није знало ко је демократ а ко бољшевик.

,,Народни фронт" - била је тада парола демократије!

А када је бољшевизам почео да доживљава пораз за поразом пред реакцијом разбуктале националне свести западно-европских народа, и када се ови почели да трезне и ослобађају од илузија стопедесетогодишњег оптимизма, демократија је тада нашла за сходно да се повуче. И, ваљда верујући да ће људи лако заборавити што се дотле дешавало, почела је поново да мења своју боју и своје лице.

„Демократски национализам" то је сада најновија парола демократије!

То је сада најновији артикал демократског запада за извоз, који су оберучке примили и неки наши обезглављени елементи.

А шта треба да значи, након народнофронтовске авантуре, та нова парола? Шта значи код нас данас ,,демократски национализам"?

Национализам и демократија су, пре свега, по свом пореклу две сасвим одвојене културноисторијске појаве.

Сваки национализам извире из сељаштва.

Свака демократија извире из грађанства, трећег сталежа - буржоазије.

На прагу сваке културе, као големи резервоар нових и неистрошених снага, стоји сељаштво, везано за своју груду, својом религијом, са својим обичајима, са својим инстиктивним епско-патријархалним животом. Оно стоји ту као сирови материјал за велико културно стваралаштво, које ће из његових примитивних животних праоблика створити једно ново друштво са високо дотераним животом. И као основа културе, у оним критичним временима када она прелази у цивилизацију, што значи: када се из једног живог организма претвара у мртви механизам, тада на историјску позорницу ступа грађанство. Оно долази кроз бунт против нечег већ постојећег, против старих строгих животних облика, које оно не може нити да поднесе нити да схвати. И тај бунт, та побуна остаје увек његова битна карактерна црта.


Димитрије В. Љотић

(,,Наш пут" број 7, Београд, 9. јуна 1940. године)