Завет Светог цара Лазара

 

Краљ је опозиција, а Патријарх савест!

 

Видовдански завет Светог кнеза Лазара, кога је народ уздигао за Цара народног предања, врхуни у слози. Лазар је био изузетно способан владар. Појавио се у времену пропадања и расула када су „великаши“ из личних интереса раздробили државу и показао се изузетно дорастао изазовима свог времена. Средио је унутрашње политичке прилике, утврдио границе, изградио стабилне односе са околним земљама, улагао у писменост и културу, пружао уточиште синајским и светогорским монасима, измирио Цариградску и Пећку патријаршију, ојачао централну власт, напунио касу, обновио задужбинарство, оснажио војску… Али таквих успеха је, некад мање – некад више, било и пре и после њега. Оно у чему је Свети Лазар до данас непревазиђен јесте саборност нације у кључном моменту. Кнез Лазар је својим светим животом и својом личном жртвом Србе и сложио и обожио. Лазареви Срби нису бежали од мобилизације, нису ишли на Косово условљени запослењем, нису били плаћени, довожени да му скандирају и аплаудирају. Из љубави према вечности, из осећаја одговорности према будућности свог народа, кренули су са њим у бој – свесни неповрата.

Данашњи лидери, који се диве Мурату а не Лазару, и мисле да „ови наши Мурату не могу ни скуте да носе“, могли би се добро замислити над смислом своје политике која је довела до најдубље подељености народа од када бројимо Видовдане. Ништа бољи од њих нису ни они који по дорћолским сокацима оплакују геноцид у Гази а гнушају се заставе „Нема предаје“, који Кругом двојке носе заставе Украјине и Палестине, а сметају им српске кокарде и лик Исуса Христа. Данашњи Срби су чак и од Завета направили партију, па и њу издали.

У последњих десет година у Србији су основане тридесет три (33) партије, од којих се шест (6) води као „неактивне“, а седамнаест (17) као „ванпарламентарне“, осталих десет (10) се каљужају у буџету. Десет партија без једне идеје, без једне разлике, скоро па ни у амблему – камоли у политици. Десет партија са својим посланицима и одборницима који без политичке креативности и државничке способности лепо живе о трошку народа, у коме вероватно нема једног човека који би без помоћи Гугла могао набројати ни пет од тих десет.

Данашње време се према економској несигурности, културној разградњи и ерозији ауторитета у Србији може поредити са периодом распада царства Немањића. Јасно је наглашена потреба за стабилношћу која не поробљава, већ ослобађа. То је стабилност коју не доноси страначка политика, већ фигуре које постоје изнад сваке партије, сваког изборног циклуса. Фигуре које уједињују, не као апарат власти, већ као живе иконе српске државотворне потентности и дубинске самосвојности. Краљ и патријарх – у архетипском, а не нужно институционалном смислу – припадају управо том реду.

Краљ у савременом друштву није позван да влада. Његова снага лежи у томе што, ако зна да управља онда и не мора да влада, а ипак има моћ – моћ символа, моћ присуства, моћ иконизирања. Он је „живи споменик“ народног памћења кроз све власти, политике и идеологије. Модерним политиколошким речником можемо рећи: Краљ је позван да буде перманентна политичка опозиција сваком режиму. Он стоји као сведок вредности које су старије од тренутне власти и драгоценије од краткорочне користи. Краљ је данас потребан Србији као стожер народног јединства, јер народ који нема чврст духовни темељ рањив је пред сваком туђом идејом и увек је корак ближи распаду друштва него обнови.

Али ни Краљ не може сам. Владар који би био остављен сам да арбитрира и модерира јавним институцијама, без истинске подршке и заштите, брзо би постао плен закулисних владара. А сваки символ који се развеже од суштине није ништа друго него празна љуштура – лутка. Ту долазимо до значаја Патријарха. Патријарх као поглавар Цркве не влада се као „дворски свештеник“, јер његова мисија није верска подршка власти, него њена мера. Он је тај који стоји уз Краља као хришћанска савест народа, као подсетник да свака моћ – било управљања или владања – долази одозго и служи онима доле.

Као што се Краљ треба угледати на Светог кнеза Лазара, тако и Патријарх за узор има пророка Натана. Пророка који се није плашио Цару Давиду, када је смрћу претио непознатом кршиоцу права и скрнавитељу правде, на оптужницу дописати идентитет оптуженог речима: „Ти си тај“ (2. Сам. 12, 7). Патријархова моћ није политичка – она је литургијска, и баш зато још моћнија. Он подсећа како Краља, тако и политичаре, али и народ, да суверенитет долази одозго а не одоздо. Бог је тај који позива сваког појединца и све сталеже у службу, а они који се одазивају не служе сопственој удобности већ Богу и Његовом народу.

Краљ који заборави да суверенитет долази од Бога, врло брзо постаје слуга безличних међународних корпорација и паразит у сопственом народу, док и последњи роб који предаје своје срце Богу живи слободан као цар. Зато је благословени однос Краља и Патријарха једина могућа здрава симфонија Цркве и државе која почива на узајамној одговорности а не на конкуренцији. Држава и народ напредују само када живе као једна органска целина у којој сталежи саслужују.

У модерном дискурсу слобода се често изједначава са нередом, а креативност са побуном. Али то су јефтине копије слободе и креативности. Аутентична слобода не рађа се у хаосу већ у поретку. Аутентична креативност не ниче из ничега већ избија из оплемењене традиције, која попут извора буја и струји кроз кршевите обале а не разлива се у меку мочвару. У друштву чијим јавним институцијама арбитрира Краљ који дела по благослову Патријарха, који столује у заједници а не над њоме, народ не мора измишљати свој идентитет према свакој прилици.

Данас када је народ разочаран у демократију, јер су сви њени корисници до сада били партократски политиканти који су јавни живот свели на бирократију корупције… Данас када је народ разочаран у институције, јер су постале монетарни сифони за партијско запошљавање… Данас када је народ разочаран у културу, јер се Пинк излио на улицу… Данас када је народ разочаран у себе, јер се осећа поробљено од белосветских банкара… Данас је право време да се отвори питање стубова друштвеног ослонца, оплемењене опозиције и отеловљене савести – не као средњевековне носталгије, већ као савремене шансе за народ кога је Свети кнез Лазар заветовао на Царство непролазно.

О Видовдану 2025.

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

Дух и мисао Збора

 

Многи симпатизери (а ја сам давно дошао до уверења да су они може бити више од штете но од користи) брижно нам говоре, како би ипак требало „некако уредити ствар” па бити „практичнији, не борити се овако, не расипати снаге” него наћи „краћи, лакши пут”, на коме би „сигурно” било много и одмах успеха. Кад ми овако „брижно” говоре, гледам их заиста брижно. Иду отворених очију, али све живот у њима спава од страховите духовне болести спавања. Говори им „кожа”, што би рекао Владика Николај. А душа мртвим сном спава. Отуда и њихова брига. Плаши им се „кожа” да се душа не пробуди од наше вике и борбе – па ће после та „драгоцена кожа” коју тако брижљиво чувају, може бити, због пробуђености душе да страда.

Разуме се, да ми на ове „брижне” поруке одговарамо безбрижно и отворено, без увијања. Али тиме ствар није решена. Питао злога духа Исус, како се зове, а он одговори: „Легион”. Легион симпатизера има. Извиру са свих страна. Долазе непрестано са својим „добронамерним” саветима.

Отуда, иако смо много пута писали и говорили о томе какав мора бити наш пут да поновимо. Да напишемо још једном. Може бити да ћемо тако у корену убити вољу других симпатизера да нам овакве савете дају.

Збор је пре свега дух. Дух јунаштва и мучеништва. И дух побуне против кукавиштва и саможивости.

Сваки народ мора да има неко оправдање пред Богом и историјом; какав је мирис он животни из себе дао, какву светлост, какву боју. И наш народ мора да пружи такво оправдање. Да се види, да се чује и да се осети: да је донео и он нешто особито на свет, да је то било основни тон његовог живота – да је то било основа по којој је историја ткала своја збивања – да се „имао рашта и родити”.

Ако се наднесемо над прошлост своју најтамнију, онда ћемо видети: никакво друго воће у Божјем воћњаку, где толики народи расту и цветају, не можемо као народно оправдање да пружимо, осим јунаштва и мучеништва. По јунаштву и мучеништву с најбољим народима можемо и ми стати пред светло као муња лице Божије, и пред историју људску што су сагледале очи Његове.

Ни по броју, ни по богатству, ни по знању не можемо стићи, а камо ли престићи народе велике. Али по јунаштву и мучеништву одмах можемо стати и међу прве народе овога света.

Отуда је за наш народ дух јунаштва и мучеништва не питање обичне утакмице међу народима, већ питање главно, основно, животно и једино. Ако се одрекнемо тога духа, одрекли смо се више него имена, више него језика, више него и вере: одрекли смо се духовне врсте, духовнога рода коме припадамо.

Ако скренемо, као народ, с тога пута – ма како нам изгледало на другоме путу: да смо велике успехе постигли, да смо се богатством обогатили, да смо се бројем повећали, да смо се знањем осилили, да смо чак и нове земље освојили – ништа учинили нисмо, пропашћемо, утрће нам се и име и семе, све што смо стекли послужиће као храна другом неком народу, достојнијем од нас. А ми смо баш у таквој опасности.

Данас је владајући дух, дух кукавиштва место јунаштва – саможивости место мучеништва. И први и једини покрет који је то видео, који је одмах, без колебања, без компромиса, ударио по том владајућем духу, називајући га његовим правим именом, био је Збор.  

И први и једини покрет који је од првог дана трубио, а не говорио, да је баш зато његов пут тежак и мучан, а не угодан и лак, био је опет Збор.

И први и једини покрет који је говорио од првога дана да на томе путу могу истрајати не гласачи и симпатизери, већ јунаци и борци – био је Збор.

И сад нам долазе „симпатизери” и предлажу „у интересу општем” да не „расипамо снаге” да „нађемо некакав практичнији пут”.

Једном за свагда треба да се зна:

Нисмо ми повели ову борбу да решимо неку своју личну невољу. Напротив, ми смо свесно примили муку и борбу, и борбу и муку, а њима заменили све сласти и угодности које нам је иначе живот пружио сам од себе; ми смо то учинили свесно, знајући унапред не само шта нас чека, већ знајући да нас та борба и мука једино могу чекати.

Али нисмо с друге стране, ово учинили као Дон Кихот, већ опет свесно, јер знамо да ће само таква и никако друкчија борба бити у стању да измени судбоносни ход наше историје – да ће само таква и немилосрдна борба, упорна и безобзирна, да уроди плодом, да нас врати нашем правом народном духу, духу јунаштва и мучеништва, оном кога смо се већ двадесет година тако лака срца одрекли, ево и „практично”, „разумно” и „савршено” предали се духу супротном, духу туђем, духу ненародном – духу кукавиштва и саможивости.

„Практичних путева” има много, али овоме циљу који смо ми поставили води само један и тим путем ми идемо. Да оставимо тај мучан и тегобан пут, знамо да можемо, знамо да је то и угодно и лако. Али тада нећемо стићи тамо где смо наумили: нашем народном успону, нашем народном васкрсу, већ нашој народној пропасти, нашој народној смрти.

Не ради се браћо симпатизери, о промени министара – већ прво о промени духа. Постанемо ли ми министри, а дух се не промени: пропали смо као народ. Не ради се, браћо симпатизери, о неким „комбинацијама” које је ваша једино будна „кожа” наслутила – јер те комбинације нису ништа, не помажу народу нашем да се спасе, јад су и беда, и невоља и гној, – већ се ради о великој духовној народној револуцији, најмучнијој и најтежој, баш зато што је духовна. Ради се само о једном:

Хоће ли овај народ служити Богу или мамону, – светлости или мраку, светлој чистоти или смрдљивом гноју?

Хоће ли се напајати духом јунаштва или духом кукавиштва?

Хоће ли сијати мучеништвом или трулити и гњилити шићарџилуком?

Орловски поглед духовни потребан је да се сагледа ово.

И зато је дошао Збор. Из таквог узлета и из такве смелости и одлучности.

Димитрије В. Љотић

(„Порука живој ,кожи”, „Нови пут” бр. 10, 23. марта 1938. године)