_______________________
КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД
Д.В. Љотић
Верује се да људи у различитим степенима осећају страх од смрти. Тај страх од смрти није заиста измишљен, он вероватно постоји сваког дана у понеком човеку, сваког дана се понеко уплаши, згрози, ужасне, постане богохулник смрти ради. И вероватно да сваки од нас има да буде једног дана мучен помишљу на смрт. Па ипак, смрт није опште и стално људско страшило.
Огроман део човечанства и не мисли много на смрт. Колико је ова индиферентност увредила побожност старих и нових беседника! Они довикују, љутити, као што су љутита деца кад се не обраћа пажња на нешто што су она створила, целом свету: „Ви знате да то не можете избећи, па ипак не мислите“. Ово није измишљено, овако су говорили сви Оци, од Златоустог до Савонароле, од Босиеа до Толстоја. „Ви знате, веле Оци, да то не можете избећи, па ипак не мислите“. А може бити, кад би знали да је смрт могуће избећи, да би онда много више њих много више мислило, и сигурно би тада смрт изгледала и много страшнија него данас, кад сви знају да је и живот, изгледа, дат ради смрти.
Мало људи мисле о смрти. Врло је мало њих који су морали да мисле о њој; више је оних који су створили код себе потребу, на различите начине – како се већ све једна потреба да изазвати, - да о томе размишљају. Нико од њих није могао ништа да измисли, изумује, па ипак имају различите резултате. Једни су, размишљајући о смрти, оборили све што су нашли пред собом, побунили се против свега, и, обарајући и бунећи се, створили ништавило од света и у свету, а страх у себи. Па ипак, чудноватом неком магијом, ни они се више не боје смрти; страх од смрти, као дуже стање душевно, не може да опстане, јер нема свести без живота и о животу – који опет нагони на индиферентност или на мирну радост према смрти. Други су, мислећи о смрти, били више склони да граде или чувају саграђено, него да руше или да се буне. (О овим склоностима решава карактер а не ум). И противно онима који су добили страх од смрти, ови су поверовавши, нашли мирну радост, благу радост.
Метерленково најновије дело је поникло из уверења да страх од смрти загорчава људски живот. Матерленк је хтео да скупи све оно што чини да се можемо надати, све оно што ће нас утешити.
Први његов напор је управљен да обори предрасуде, неправедне против смрти. То сачињава I главу саме књиге. Смрт није ни страшна ни грозна, ако не доноси радост, она доноси мир, а бескрајни мир то је као нека тиха радост. Уништење је материјално немогуће. То је предмет II главе. „Ниједно тело, ниједна мисао, не могу пасти изван васељене. Ниједан атом нашег тела, ниједан дрхтај наших наших нерава не могу отићи тамо где више не би били, јер нема места где ништа не постоји. Светлост једне звезде угашене пре толико милиона година, још лута по етеру, где ће је наше очи може бити срести вечерас, док она продужава свој бесконачни пут“. „Нема места за смрт!“ „Што се више уздиже и увеличава људска мисао, све мање ништавило и смрт изгледају разумљиви“. – Но Матерленк осећа да је за људе свеједно, хоће ли пасти у ништавило или живети без онога што се назива свест. Главе III – VIII испитују основаност претпоставке о продужењу живота са нашом данашњом свешћу, или са измењеном. За прву хипотезу вели, да је, „у својим строгим границама, врло мало вероватна и осредње достојна наших жеља. А чим се покуша да се уздигне или да се учини да изгледа мање варварска или мање наивна, тада се додирује хипотеза о универзалној свести, која са претпоставком о продужењу живота без икакве врсте свести, затвара поље свима претпоставкама и исцрпљује оно што машта може да замисли“. Предмет IX – XI главе сачињава испитивање претпоставке о продуженом животу са измењеном или са универзалном свешћу, о судбини свести у бесконачном. Ономе што изгледа најважније – претпоставка о продуженом животу без икакве врсте свести, - Матерленк не поклања много пажње. Он се задовољава да каже да би такво продужење било исто што и уништење апсолутно, и да према томе не би било страшније од сна без снова и без буђења. Он не жели просто да о томе говори пре испитивања оне две преостале претпоставке, јер она „prejuge de facon tres temeraire les questions de la conscience universelle et de la conscience modifice (прејудицира на привремен начин питања универзалне савести и модификоване савести)“. Резиме својих испитивања о ове две претпоставке Метерленк овако излаже: „Ако примимо да наше ја не остаје вечито овакво какво је било у тренутку наше смрти, ми онда не можемо да замислимо да се у једном датом тренутку оно може зауставити, да може престати да се шири и уздиже... То би била једина и права смрт, у толико грознија што би завршила један несравњиви живот и једну несравњиву интелигенцију... Једном речју, или ми верујемо да ће се наша еволуција зауставити једног дана, и то био неразумљив крај и нека врста несхватљиве смрти; или ми верујемо да ће она бити без краја, и да ће, будући бесконачна, узети карактер бесконачности и изгубити се и измешати у њему... И то би опет био неразумљив крај, али то би бар био живот. А после, неразумљиво за неразумљиво, пошто смо урадили све што је у човечијој могућности да разумемо једну или другу загонетку, бацимо се боље у најпространију, дакле и највероватнију, ону која садржи у себи све друге и после не остаје ништа више“. Он се зауставља на универзалној свести „у којој се у осталом завршавају теософија, спиритизам, и све религије где човека, у његовој највишој срећи, апсорбује Бог“.
Метерленк је пантеиста. Тешко је рећи за њега у коју групу поклоника апсолутног он спада, јер апсолутно има два изгледа – „два изгледа бесконачности“, вели Метерленк, - један, овај свет у коме се дешава цео наш живот, чији изглед добијамо помоћу наших чула, ова покретљивост, ово кретање, тражење и налажење циља, ограниченост, која испуњава простор и време; - други, непокретна, некретљива бесконачност, од свију вечности савршена и на своме врхунцу, која се не може кретати ни напред ни назад; без почетка и без свршетка; без циља, „јер кад би га имала, она би га достигла у бесконачности година које су биле пре нас“.
То су два противречна изгледа апсолутног. То је вечити камен спотицања пантеизма. И све су пантеисте имале да бирају између ове две ствари: или да жртвују Бога (други изглед) природи (први изглед), или да жртвују природу Богу. Први обожавају коначно у бесконачном (апсолутни натурализам), ово их нагони да бесконачно не виде. Атеисте нису ништа друго до пантеисте који се не сећају свога имена. Такви су били Индијанац Капила, Грк Хераклит, стојичари, Хегел и т. д. Други знају само за оно што се једва може и исказати људским језиком (апсолутне теисте), у свачему они виде само Бога. Ту спадају философи из индијске школе веданта, Грк Парменид, Француз Малбранш.
Метерленк се не решава. Он вели: „оба изгледа су, у основи, неразумљиви, али се дају бранити, па и ако су непомирљиви, ипак се слажу у једној тачци да је из бесконачности за увек искључен и бескрајни бол и безнадежна несрећа“.
Он је хтео да умири људе и пружио им је своју књигу. Његова књига, као скуп уметнички исказаних хладних, логичких, апстракција, има велику лепоту, уметничку вредност. Али да ли ће она одговорити своме задатку?
Пре свега, човечанство има три ствари које штите људе од самртног страха: инстинкт, живот и вера. Инстинкт умирује оне који живе по инстинкту. Живот теши оне који у своме тражењу нису дошли ни до каквог резултата. Вера весели оне који су је нашли. Изван те три ствари нико не би могао умирити, утешити и развеселити човечанство.
Па кад би нешто и могло дати већи мир, већу утеху и веће весеље, или, кад би бар могао да замени ова три заштитника – опет ова књига не би могла бити то. Хоће ли човек после ове књиге имати „ведру мисао о смрти“, нарочито кад прочита ово: „То је најцрња мисао коју човек може замислити (реч је о другом изгледу бесконачности). Кад би она била непобитна, кад би она заиста имала последњу реч велике загонетке, тада би било готово немогуће живети у њеној сенци“. Зар ово може дати утеху, нарочито кад се зна да је то једно крило велике алтернативе о којој смо подуже говорили.
Логички, „учињено је све што је било у човечанској моћи“, размишљајући, по геометријским аксиомама, човек у овим стварима далеко не може отићи. Он може направити дуг пут, занимљив, али скоро затворен и кружан, као круг. На томе путу код Метерленка се да опазити склоност да извесне ствари не дотиче, о другима говори, али очигледно врло мало, треће, готово све, не решава. У овим стварима, ако се хоће да цела ствар не испадне све сама контрадикција, онда се тако једино може поступати. Да је усвојио ма које решење, ово се опет никако не би могло одбранити, разуме се говорећи увек све са посматрачке тачке наше рушилачке логике. Зато он не решава ни једно питање. Он, на један магистралан начин, тражи међу нашим предосећанима оно, које личи на највећу апстракцију и излаже га. И чудноватом иронијом логике, највиша апстракција до које је дугим путем дошао, рашчлањена, даје за алтернативу оно што смо хтели и да знамо, и што је за човека, изгледа, важније и од саме његове среће: бити ил не бити. Ево како он завршава претпоследњи део последње главе: „Ако постоји свест на коме месту, или нешто што замењује свест, ми ћемо бити у тој свести или у тој ствари, јер ми не можемо бити на другом месту... А ако бесконачност, где ћемо бити бачени. Нема никакву врсту свести нити ишта што би је замењивало, онда то значи да свест или оно што је може заменити, није неопходно потребна за вечиту срећу“.
Естетички, о овој се књизи мора говорити с хвалом. Најлепше написан уџбеник логике – и најзанимљивије. Оно неколико редова што смо из ње исписали могу добро показати све богатство лепоте којом Метерленк располаже.
Али не заборавимо шта је био главни мотив ове књиге. Она је хтела да умири, утеши и развесели људе. На жалост она није могла успети у томе. Јер слушајте ово тврђење: „бесконачност нам не може желети зла, будући да би мучећи и најмањег од нас мучила један део себе, нешто што од себе не може отргнути, дакле сама себе“. Али, прво, ко нам јамчи да се наш појам о несрећи поклапа са појмом који има бесконачност (она не може ни знати за несрећу). Баш на против, изгледало би да оно, што је срећа за бесконачност, да је несрећа за нас; и друго, што каже W. James: мало ме се тиче хладна, укочена срећа савршенства.
И ако има таквих људи, које не могу утешити ни инстинкт, ни живот, ни вера – онда ти људи не би требало да читају ову књигу у којој је све неизвесно, лепо, величанствено, страшно и хладно. Биће им горе ако је читају.
Напротив, други нека је читају!
