Две револуције имамо у светској историји. На њима су, као на неким ваљцима разбоја, исткане све шаре у судбини човечанства. Ако мудрачким духом пролазимо кроз то сложено историјско ткање, наилазимо углавном на два конца који се сплићу и расплићу у чудне, тајанствене знаке, у символику прошлости, из које читамо будућност човека и човечанства. Историја нам онда није загонетка, већ књига живота, у којој се налази кључ за разумевање векова, налазе се закони целокупног историјског развитка, закони људског духа, који и јесте главни неимар целокупне историјско-културне архитектонике.
Историјски развојни процес није, пре свега, праволинијски, најмање је он у сталном успону. Наука је потпуно напустила утопију историјског прогресизма, идиличну и сладуњаву драму у којој, кроз све драматске разломке, руже цветају. Напротив, историјско збивање пролази кроз сукобе, кроз трагичне процепе, живот се напорно пробија до већих својих остварења губећи половину својих снага у успелим или неуспелим пробојима. Историја није само једно хрвање на живот и смрт, већ нам историјска феноменологија јасно сведочи о историјско-животном ритму, о повременим узлетима и падовима историјских стваралачких снага. Иза једне плодне епохе не долази, по правилу, друга плоднија. То не бива ни у свету маште. После датог цветног историјског периода јавља се дубок и снажан пад, окретање историјског точка уназад. Сан о седам дебелих и седам мршавих крава сурова је историјска јава.
Ово је доказ да историјски развој има своје полове: између њих креће се историјско клатно. Оно, у свом бржем или тромијем кретању, час тиче у дно пада, час у врхунац историјског полета. Тако се добија историјска дијалектика, поход органско-стваралачког полета до супротности. Тако се добија низ сложених, замршених, често неразговетних слика за једну револуционарну типологију, за овоначелни бурни размах који валовитим кретњама даје двоструку историјску пластику.
Једна група историјских покрета потиче из нагона. Они су као извор: брутални, слепи, насумични. Бесциљна нагоност носи у себи разорну динамику, креће се поплавно, разбија све животне стварности и остварења, савија, ломи и дроби живот, заводи полет историјски у један затворен круг, у кружно, слепо матичење које најзад, као сврдло, проврћује бездане вртаче у које живот понире и у неповрат се губи. То је револуција механичких колектива. Друга група историјских покрета потиче из стваралачко-културне воље. Њихов је извор врло одређена и опредељена органско-колективна свест. Њени потези просецају, врло смишљено, правилна и дубока корита, у њима се снаге усредсређују и на најнепосреднији начин претварају у вредности. Све што је у историји ваљано и трајно остварено, што носи на себи отисак величине и човечности, што улази у појам културе, потиче из тога средишта воље, воље за правилном конструкцијом и складом свих људских делатности. То је револуција органских колектива.
Две револуционарне стихије квантитативно се разликују. Нису, дакле, усупроћене само по својим смеровима и правцима. Можда је тешко чак и говорити о квалитету механичко-колективно-револуционарне стихије. Она је само број и збир: гомила. Све што се гради на начину гомиле, ван живота је. Самим тим, ван квалитета. Самим тим ван културнога. Нажалост, ковитлања гомиле увек испадају из оквира моралнога. Морамо увек говорити о неморалности гомиле. Органски-свесни колектив живи, гради и развија се увек по једној идеји. Нарочито по моралној идеји. Она и мисао представљају онда пуну целину. Шта више, без једне основне идеје и нема органског колектива као историјско-културног чиниоца. Шта више, организам је увек оживотворење једне идеје. Не заступамо овим апстрактни хегелианизам, јер верујемо да једна идеја изграђује себи лежишта и колевку не само у духу већ и у крви. А баш по моралној идеји и двојимо колективе: где ње нема, ту смо у кругу биорасизма који се мора свести на нечовечно; где ње има, биолошка јединка уздиже се у царство човечнога, у царство историје као изузетног човечанског „слоја бића”, у царство политике, религије, уметности, етике, науке, социологије.
За две револуције зна човечанство. Једна је људе расипала у крдо, чопор. Човек је у њима губио све знаке достојанства и човечности и постајао звер. А човек-звер гори је од сваке животиње. Ми и данас запажамо куда су прошле канџе те звери кроз историју. Човек-звер највећа је несрећа за људство. Што поплаве, земљотреси, разни помори, ратови униште, то се брзо добром вољом и напором градилаца изгради. Што бесови помамљеног зверињака разоре, то навек пропада. Велике несреће човечанства униште један нараштај. Други нараштај јавља се са новом снагом да одмах надомести упропашћено. Револуција звери-човека не уништава само културне тековине. Због тога она није страшна. Она уништава самог човека: прља душу, загађује срце, квари ум. Онда су потребни лекови да се створи нови човек, способан за прави живот у реду, раду, слободи, свакој правди и доброти. Друга револуција везује људе у складну целину, у другарство, у братство. Она утире све разлике између њих, руши све препреке на путу јединства, збира људе у нераздвојну заједницу. И то их не скупља у име плена, пљачке, рушења, убиства, већ у име многих стваралачких начела. Где су такве заједнице људске живеле и делале било је социјалне правде, благостања, благослова, радости, правог и доброг живота. Ова је друга револуција будила, увек, у човеку правог човека, хероја, спремног за свако страдање у корист заједнице. И тај човек није отимао, већ давао; није тражио жртву, већ се сам жртвовао; није рушио, већ зидао, није се палио мржњом, већ љубављу.
И данас се хрву две револуције. Борба је на живот и смрт. Као увек досад. Ми смо усред крвавог ковитлаца. Слеп је ко не види. Људи се и код нас деле. ЗБОР се определио. Определио се за револуцију љубави, стваралаштва, херојства.
Димитрије В. Љотић
(„Отаџбина” број 139, 12. новембра 1936. године)
