С вером у бољу будућност српског народа

 

Од увек имам чврсту и непоколебљиву веру у животну снагу српског народа, његов опстанак и у његову будућност. Са том вером ја сам пошао у службу српском народу, кад ме је Провиђење позвало пре осамнаест месеци да узмем крму државног брода у своје руке. Познавајући наш народ, делећи са њим и добро и зло, био сам уверен да ћу у овој тешкој мисији успети. Ви се сећате колика је вера у српски народ била код мене, кад сам га позвао прошле године да заједно уништимо самртну опасност по српско име, српску породицу, српску земљу, српску веру, проклете комунисте. Он ме је послушао. Данас у Србији влада ред и мир, рад и братска слога. Има плаћених агената Лондона и Москве, којима није у интересу да Срби мирују, већ да се буне и да подмирују њихове мрачне рачуне. Ја сам убеђен да неће успети. Српски народ је нашао свој пут. Он ме слуша. Ја га учим да мисли својом главом. У политици, нарочито светској и међународној, треба разликовати добро од зла, истину од пропаганде и обмане, као и спас од пропасти. Благодарећи високој свести нашег народа, особито сељака и његовој државотворности, ја сам убрзо завео нормални живот у Србији. Земља је кренула у свима правцима обнови, опорављењу и подизању свега онога, што су црвени разбојници покварили и уништили. Ово народно дело даје одличне резултате, а даће још и боље ако се мир у земљи одржи. Зато ја наређујем да то буде по сваку цену и тако мора бити. Свестан сам да сам примио тешко наследство прошлости, труло друштво, трули поредак и трулу државу. Нашао сам темеље српског народа пољуљане, село запуштено, а село здраво, весело, напредно и богато једино може да учини Србију срећном. Ми смо пре неки дан заорали прву бразду првим српским плугом. Нека Да благи Бог да буде са срећом. Али то је почетак, а има много да се ради. Не смемо и не можемо дангубити. Наш народ мора спреман да дочека ново доба и нови европски поредак. Ми морамо јавно признати да је наше друштво јако болесно. То друштво и наша земља неће оздравити дотле, док се не изврши духовни препород нашег света, коренита обнова свега духовнога живота, на место досадањег себичног, материјалистичког. Духовна обнова српског народа мора дати нов правац и његовим политичким тежњама, примени социјалне правде, као и његовом економском напретку. код ових ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ ЗАУЗИМА НАЈВАЖНИЈЕ МЕСТО МОРАЛ. Он мора да буде темељ свега нашег јавног и приватног живота. У том високом моралу наћи ће своје достојно место и поштење и човекова личност и прадедовска српска православна вера.

Само духовне вредности могу нам донети оздрављење и бити вјерују новог живота и новог поретка, Који нам обезбеђују бољу судбину. То вјерују почива на овим великим истинама: Бог, Отаџбина, наша славна прошлост и историја; поштовање ауторитета и његов престиж, породица и њен морал, достојанство рада и дужност да свако ради. Ово су главни темељи новог, срећнијег, бољег друштвеног поретка. На овим основима морамо изградити добар и трајан мир, користан рад и јединство свих Срба, јаку државу, честиту администрацију. На њима ће оживети наш стари патриотски осећај, наш стари честити, патријархални живот.

Запамтите добро, држава није јака, ако влада није јака. Многи од вас место да владу јачате свима силама вашег рада, ви је слабите, одузимате јој снагу, те не може да издржи многе корисне народне послове, а нарочито препород народа.

Ново време и поредак траже пуно јединство народа и државе, као и потребу политичког и социјалног јединства. Политичко јединство постићи ћемо ако сви радимо само за Србију, АКО ПОСТИГНЕМО НАЦИОНАЛНУ УНИЈУ, НАРОДНУ СЛОГУ. Поред народног јединства за нов поредак потребно је и социјално јединство.

Са оваквим начелима и идејама може се само створити нова срећна Србинова Отаџбина, Јака као гром и непобедима од олуја и бура, човечанских и божанских.

НЕ МОЖЕМО ЧЕКАТИ ДА ПРОЂЕ РАТ, ПА ТЕК ДА СЕ ПРЕПОРОДИМО: ТО МОРАМО ПОЧЕТИ ОДМАХ И ШТО ПРЕ ТО БОЉЕ, Немачки Велики Рајх показао је и показује добру вољу да нас у томе помогне и зато му морамо бити захвални. Ми ћемо му бити поштени и искрени сарадници на делу изграђивања и новог поретка и Нове Европе ради среће свих европских народа.

Председник Српске владе армијски ђенерал МИЛАН Ђ. НЕДИЋ 

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)

Победа Европе је у српском интересу

 

Прошли светски рат није решио ниједан велики европски проблем. Духовно јединство. Европе било је после тога рата још дубље поткопано. Европу су и даље раздирале националне размирице, пооштрене уговорима о миру, који су имали за главни циљ да европску политичку анархију што више повећају. У привредном погледу, европска ствар је још горе стајала. Две најважније гране њене делатности, пољопривреда и индустрија, биле су доведене у готово безизлазан положај услед све веће конкуренције других континената. Поред тога, низ нових, вештачки створених царинских брана, спутавао је унутрашњу размену добара у Европи, чинећи немогућним сваки њен даљи напредак.

Последице таквог стања биле су непрестане тешке економске кризе које су радне слојеве Европе бацале у незапосленост и беду. Услед тога, револуционарни покрети у многим европским земљама знатно су ојачали, добивајући дотле незапамћене рушилачке тежње. И с те стране Европи су претиле велике опасности. Био је у питању не само њен друштвени поредак, него и сами основи њене цивилизације и културе.

Потпуно је разумљиво што је услед тога положај Европе у свету све више слабио. Изгледало је да Европа коначно улази у фазу своје потпуне декаденције, из које се више никада неће моћи подићи. Овакво песимистичко гледиште делили су многи међу најбољим духовима Европе.

Међутим, та црна предвиђања нису се испунила. Европа је у последњем часу нашла довољно моралне и материјалне снаге да започне велико дело свог препорода. Није никакво чудо што се прва мисао о спасавању Европе јавила у Немачкој и што је баш ова земља стала на чело борбе за одбрану европског континента. Немачка je, већ и по свом географском положају, највише осећала зао удес Европе. Слабљење европске моћи и њеног угледа у свету, Немачку, као средишњу европску државу, највише је погађало, како на политичком, тако и на привредном пољу. Зато је она и прихватила ствар Европе као своју ствар, свесна истине да се њен положај у свету не може поправити ако се истовремено не поправи и положај Европе као целине.

Међутим, овакав став Немачке неминовно је доводно ову земљу у сукоб са двема силама: Енглеском и Совјетским Савезом.

Енглеска се само формално може убројити у европске земље. Уствари, она припада англо-саксонском свету, чији су поседи и интереси расути по целом земљином шару. Она је више будна стража тога света пред обалама Европе, него његова метропола.

Енглеска већ деценијама види залогу своје моћи у слабости Европе. Зато је она својим мешањем у европске послове систематски потстицала разне несугласице и сукобе међу европским државама, верујући да ће тиме онемогућити сваки покушај прибирања европских снага. Енглеска се у својој акцији на подривању европске солидарности служила и женевским Друштвом народа, које је била претворила у слепо оруђе своје политике. С друге стране, она се редовно супротстављала оној држави на европском континенту, која јој је тренутно изгледала најјача, па следствено томе, и најопаснија. Ту своју дипломатску игру она је крстила: ,,одржавањем равнотеже снага у Европи".

Том противевропском политиком било је надахнуто и држање Енглеске према Немачкој. Када јој је Немачка, одмах по завршетку прошлог светског рата, изгледала довољно понижена и ослабљена, Енглеска јој је показивала љубазно лице, а Француску је спутавала на свим странама, страхујући од тога да ова њена савезница не постане водећа држава на европском континенту. Али, када се Немачка, после национал-социјалистичке револуције, почела нагло да опоравља и јача, а нарочито када је почела да организује своју оружану снагу, Енглеска се вратила својој старој љубави, Француској, заузимајући поново непријатељски став према Немачкој. Узалуд су била сва настојања немачке дипломатије да се нађе једна основа за компромисно решење енглеско-немачког спора. Енглеска је била непомирљива. Она је на ту немачку мирољубивост одговорила политиком заокружавања Трећег Рајха, тиме што је давала протунемачке гарантије свима државама које су се граничиле са Рајхом. На крају је дохватила оружје, пошто је, ваљда, увидела да јој је остало још то једино средство да наметне своју вољу Европи.

Што се тиче Совјета, њихово непријатељство према Европи је у суштини њихове револуционарне идеологије. Пространо руско царство имало је да послужи једној групи међународних револуционара као моћно средство за остварење њихових превратничких циљева, а у првом реду за уништење основа на којима почива европско друштво и цивилизација. Услед тога и само постојање Совјетског Савеза претставља смртну опасност за Европу.

Као што је познато, у првој фази своје борбе против Европе, Совјети су се служили чисто револуционарним методама. Они су систематски потпомагали све револуционарне струје и покрете у Европи, надајући се да ће је тим својим подземним радом расточити и ослабити до те мере да ће им она сама пасти у крило као зрела воћка.

Али, када су им се ова предвиђања изјаловила и када су у Европи отпочеле да се буде снаге отпора према опасности са Истока, нарочито у Немачкој и Италији, Совјети су променили своју тактику. Они су од тобоже непомирљивих противника светске буржоазије и плутократије постали њени савезници; то је право објашњење тактике са, ,,народним фронтовима".

Ова политика народних фронтова довела је у овоме рату до сарадње Совјета са Англосаксонцима. Иако они уствари имају супротне циљеве, једино им је у погледу Европе заједничко: борба против оних европских снага које желе да ослободе европски континенат од туђих утицаја и да европским народима осигурају бољу будућност.

Услед оваквог стања Енглеске и Совјетског Савеза Немачка се одлучила да око себе прикупи све здраве европске снаге, како би створила један нови, бољи поредак у Европи и обранила ову од англосаксонске и совјетске опасности. То и јесте смисао Тројног пакта, закљученог између Немачке и њених савезника у јесен 1940 године.

Изложене чињенице јасно нам показују да је сукоб између Немачке с једне, и Англосаксонаца и Совјета с друге стране од судбоносног значаја за све европске народе. Од исхода тога сукоба зависи будућност Европе, њена моћ у свету и благостање европских народа. Без победе удружених европских снага, које предводи Немачка, не може се решити ни једно горуће питање наше данашњице, нити се може обезбедити било какав напредак на овоме нашем старом европском континенту.

Ове истине мора бити свестан сваки добар Европљанин, и са тога становишта требало би да просуђује догађаје које данас проживљујемо.

И ми Срби само са тога гледишта можемо да прозремо прави смисао садашњег великог збивања у свету. Наша страшна народна несрећа не сме нам замрачити видокруг, нити нас одвратити од пута којим морамо поћи ако хоћемо да опстанемо као равноправни и користан члан европске заједнице народа.

Нашу судбину не можемо одвојити од судбине Европе, као што је нисмо одвајали ни у нашој славној прошлости. Сетимо се само наше косовске епопеје. Зар нисмо тада стали на страну хришћанске Европе, а против завојевача са Истока? 

Зар нисмо стотине година давали херојски отпор томе завојевачу и тиме послужили Европи, као њен неосвојиви, живи бедем?

Као што су се тада, у том далеком времену, наши народни интереси поклапали са интересима Европе, тако се они и данас потпуно поклапају. Зар би ми Срби, мали, сиромашни сељачки народ, са нашим ситним сеоским поседима и неразвијеном привредом, могли да опстанемо као самостална национална и привредна јединка у једној пораженој Европи, која би била жртва политичког и привредног империјализма других континената?

Зато је и у нашем српском интересу да Европа победи, да се ослободи туђег мешања, да се среди и организује, како би свима својим народима омогућила да се несметано развијају и напредују.

Због тога је 25 март 1941 године, када је наша бивша држава пришла Тројном пакту, односно стала на страну Европе, био мудар корак, као што је 27 март, када смо се изјаснили противу ствари Европе, био тешка погрешка, коју данас скупо плаћамо.

Ту погрешку можемо поправити само тако, ако у нама пробудимо свест о томе да само у заједници са осталим европским народима можемо обезбедити себи бољи живот.

Свака друга политика била би нова авантура, која би нас неминовно одвела у коначну пропаст.

професор Ђорђе Перић

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)

Архимандрит Јован Радосављевић о Димитрију Љотићу

 

Архимандрит Јован Радосављевић (1927-2021) један од најугледнијих србских духовника ХХ века, имао је велико поштовање према Димитрију Љотићу и зборашима. Поштовање засновано и на директним личним утисцима. На ту тему, о. Јован говорио је у свом интервјуу из 2016. године, датом листу ,,Геополитика". Вашој пажњи препоручујемо следећи одломак из поменутог интервјуа:

,,Хоћу да кажем да је Димитрије Љотић био веома образован министар и имао је као веома религиозан човек у себи нечег визионарског са духовно-интелектуалном снагом у себи која привлачи младе људе пуне ентузијазма. Димитријеве колеге министри говорили су за њега да је ентузијаста: Чита у цркви за певницом, на Св. Литургији додаје свештенику кадионицу као црвењак и да је фанатично побожан човек. Мало су га ту и потцењивали. У најбољим годинама свога живота погинуо је у саобраћајној несрећи негде у Словеначкој Бистрици ноћу на бомбардованом мосту... Да није тако рано погинуо ја верујем да би се замонашио.

Запамтио сам га као дечак у Жичи. Послуживали смо га кад би долазио код владике Николаја, а долазио је доста често. Владика га је ценио и поштовао а и он Владику. У то време наша школска омладина скоро сва налазила се подељена на социјалисте, комунисте и верујућа хришћанска омладина, које је било доста у Богомољачком покрету, поготово са села. Та омладина обухватала је и богословске школе. Због тога су изгледа ова два пријатеља имали са омладином исту или бар сличну тему. Сећам се, као да сад гледам, после разговора са Владиком, Димитрије Љотић излази да мало прошета по порти и око цркве. Кад је био испред олтарског дела Велике цркве, ја сам близу њега пролазио према конаку са свежом водом са бунара за госте. Мој се поглед тад зауставио на њему као филм кад застане, и ја га таквог гледам. Био је средњег раста, шланк. Имао је сиво одело, прслук, кратки капут и панталоне. На ногама лаковане ципеле, на глави хап цилиндер. Свечан, озбиљан, прав као стрела и монашки замишљен. То је тад био Димитрије Љотић. Веома пријатан човек. Мало шета па застане. Као да на тај начин решава и доноси закључак о ономе што је с Владиком мало пре разговарао.

Сада бих поменуо ове монахе из збора Љотићевог. То су монаси отац Митрофан, Агатон, Симеон, Јован и прота Алекса Тодоровић. Сем оца Алексе ови су сви хилендарски монаси. Хилендарац је проигуман Никанор, монах отац Георгије Витковић, али они нису припадали збору. Отац Митрофан као члан збора био је образован човек, као и највећи део тога покрета. Зато су им писани радови чланци, листови и уопште размишљања квалитетна и литерарнија у сваком погледу од других тада политичких определења. Отац Митрофан као мисаон човек, чини ми се да је био више од речи и пера него као војник и борац с пушком, иако је у неком окршају изгубио једно око и стекао вештачко. Мислим да је и као монах остао веран збору. Можда због Димитрија Љотића кога је много ценио чак до култа. После рата отац Митрофан, отац Агатон, отац Симеон, отац Јован сви још као цивили и на свом радном месту имали су времена да размишљају и о себи и о другима као и о рату и ратним догађајима, невољама, жртвама."

(,,Геополитика", фебруар 2016, стр.74)

Равнодушност честитих

 

По бројности малих и великих афера, по злу, које као авет свуда и на све стране вреба и напада нашу националну част и наше национално име, и нашу заједничку имовину, и по инертности, која је после рата постала нашом народном особином, рекло би се, да је наш народ у целини коруптиван, склон злу, и да су етика и етично за њега права шпанска села.

Овакав утисак је, међутим, и површан и нестваран.

У нашем друштву, свакако, има много зла, али је оно, на срећу наше нације, практиковано од мањине, и то, по извесним знацима, од организоване мањине. Наша народна већина је, ван сваке сумње, дубоко етична.

Али бити само дубоко етичан није довољно за националну садашњост и будућност. Потребно је својом активношћу довести етику на њен друштвено-политички престо. Наша народна већина, међутим, не само да није активна у овом правцу, она је, шта више, пасивна, и мирно посматра тиранију зла над добрим.

Социјална активност претпоставља осећање дужности следствено осећање одговорности. То немање осећања дужности један је недостатак нашег националног карактера, и онда није чудо што све иде по диктату организованог зла. Ту наш народ потпуно заборавља да се на ивици стропоштавање врши муњевитом брзином и повлачи у понор баш оне најбоље и оне недужне.

Осећање дужности је одлика карактера једне нације исто онако као што је то одлика карактера једног човека.

Народи су, па према томе и државе којој припадају, јаки и напредни само онда, кад су карактери њихових грађана јаки. Држава није нешто изван наших грађана. Она, то су њени грађани. А напред рекосмо, осећање дужности је једна црта карактера.

Може ли се за нас рећи да имамо развијено осећање дужности, кад подносимо оволика зла једне мањине, која руши не само нашу имовину, већ и наше национално име и нашу националну част?

Чемберлен је с правом рекао за Римску државу у својој књизи „Die Grundlagen des 19 jahrhunderts":

„Она је имала свога корена у карактеру њених грађана. Овај карактер је био чврст а по свом високом осећању дужности, самопрегору и смислу за породицу био је снажан".

Ово је речено за Римску државу која је по својој снази пример за све оне који хоће да стварају државу, како је треба стварати и са којим предусловима.

Дужности наших грађана су многобројне. Али за овај моменат права је дужност њихова да се прену из равнодушности, да осете дужности према себи, нацији и држави, па да организовани сатру зло засађено од мањине. Без овога сакупљања националне већине у један фронт нема прогреса, нема добра, зло ће без тога и даље да влада и подрива темеље ове знојем и крвљу натопљене груде.

Зато смо у једном од прошлих бројева казали:

„Треба да се упознамо, духовно мобилишемо, ујединимо све снаге своје у једном правцу, удружимо сву честитост, поштење и часност против зла и његових последица".

Димитрије В. Љотић

(,,Отаџбина" број 26, 19. август 1934. године)