Срби и Хришћанство

 

Хришћанство није код свих народа нашло једнаку примену. Једни народи су Хришћанство усвојили целим својим бићем и љубављу, старали се да по њему живе и делају. Ови народи су дали велике хероје вере: Светитеље, Мученике, проповеднике, подвижнике, - а народ као целина добијао је особити лик богоносног народа. Овакви народи као да су били предодређени за Хришћанство, за његову науку и етику. Друкчије је Хришћанство примила друга група народа. Код њих се тешко могло одвојити од старих паганских схватања. Хришћанство је код њих без примене или је тумачено на пагански начин. Постоје многобројни хришћански народи, али може се рећи, једни на друге верски не личе. Има се понекад утисак као да постоје неколико еванђеља, односно неколико хришћанских наука и етика. Не треба далеко ићи, довољно је навести супротности које је српски народ уочио између њега и Латина, по којима је чак закључивао често да су му по моралном схватању и Турци ближи него Латини. 

Мало је који народ Хришћанство тако свеобухватно освојило, као што је српски народ. Није никакво чудо што Срби и почињу своју историју са примањем Хришћанства. Цео предхришћански период губи се и отпада као да није постојао. Истина и други словенски народи почињу своје битисање и постају познати свету од времена примања Хришћанства, али се нигде вера Христова није тако чврсто сродила с душом народном и постала темељ целокупном народном животу као што је то случај код Срба. Важно је нагласити, да је баш православно Хришћанство одговарало српском карактеру, или боље речено, српски народ је у Православљу нашао свој животни пут. То је разлог да код Срба није могла наћи уточиште ни једна јерес и што су Срби успели да се одрже тако рећи на вратима Рима, његовог насртања и његове пропаганде. Као нигде, код Срба су Црква и народ исти појмови. Нема примера да се некада у прошлости свештенство издвајало од народа, онако како је то био случај код многих других народа. Чувар вере је сваки Србин као што је и бранитељ националности. Православље и Српство иду заједно. Није без дубоког смисла наш човек из народа своју верску опредељеност означио као српску веру. Под том вером он разуме хришћанску веру онакву какву је он примио и по којој живи. Без те и такве вере Српство се не може замислити. Ништа није јевтиније, слабије; ничему се траг не изгуби тако брзо као Србину кад своју православну веру напусти и пређе у другу веру. Исто тако бедно а и страшно изгледа неверујући Србин. Он је страшило од човека, без душе и без осећаја који човека оличавају. Код других народа то некако и иде, код Срба никако. Изгледа да се неверујући Србин враћа уназад, тамо негде у преисторијско доба, где није постојало никаквих обзира племенитости и карактера.

професор Влајко Влаховић
Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године

Професор Влајко Влаховић био је један од истакнутих чланова покрета Збор и припадник Србског добровољачког корпуса за време Другог светског рата.

О бољшевичкој револуцији

 

Није дакле револуција 1917. г. била ослобођење Русије, устанак подјармљеног руског народа, већ завојевање Русије и поробљавање руског народа од стране једне мисли стране руском народном духу, његовој историји и његовој традицији; мисли поникле из јеврејског семена, одрасле на ђубришту запада, а убачене у пломбираним вагонима, кроз непријатељску земљу усред рата, у Русију да ову, у једном тренутку нарочите слабости, завојује и подјарми.

При оцени питања о природи Совјетије, овај историјски моменат завојевања Русије и поробљивање руског народа освајањем из иностранства од стране представника јудео-комунистичке мисли, пропуштених у сред рата кроз Немачку у пломбираним вагонима, намерно се изоставља. Јер одиста није све једно да ли је револуција дело руског народа или иностранства: у првоме случају ради се о ослобођењу, у другом о завојевању. Теза јудео-марксистичка и легиона њихових пријатеља јесте да је Русија револуцијом ослобођена. Историјске чињенице утврђују, напротив, да је освојена од шаке смелих јеврејско-марксистичких авантуриста - пропуштених у рату кроз непријатељску земљу, а новчано обилно потпомогнутих од стране Јевреја.

Али не само овај моменат: поход из иностранства и мали број бољшевика, већ и нарочито дух саме бољшевичко-марксистичке мисли показује да њена револуција није ослобођење Русије и руског народа, већ завојевање и поробљавање.

Димитрије В. Љотић

(Одломак из предавања „Драма савременог човечанства”, Београд 1940. године)

Истина о Крагујевачкој трагедији

 

Скоро у исто време, 16. октобра 1941, између села Бара и Љуљака у близини Крагујевца, четници и партизани из заседе су убили десет и ранили 26 немачких војника. Четницима су командовали мајор Палошевић, капетан Душан Глишић и капетан Душан Смиљанић. Партизане су предводили професор Драгутин Марковић, студент Раја Недељковић и неки обућар Миљко. Политички комесар је био Милоје Симовић.

Због овог напада дошла је немачка казнена експедиција под командом мајора Кенига која је 20. и 21. октобра 1941. извршила одмазду по кључу 100:1 и 50:1.

У Крагујевцу су Немци 19. октобра 1941. извршили масовно хапшење људи од 16 до 60 година старости. Чак су изводили из школа целе разреде ученика, заједно са професорима, које су 21. октобра, сем оних које је Марисав Петровић успео да спасе, све стрељали. Било је покупљено преко 6.000 људи, од којих је, по немачким листама, стрељано 2.300, када је са овим бројем подмирен кључ одмазде 100:1, односно, 50:1. Према комунистичком писању у „Борби” од 15. новембра 1941. ухапшено је 10.000 Крагујевчана, а у својој књизи „Западна Србија 1941.” Дојчило Митровић пише да је стрељано 7.000 лица. И једна и друга тврдња су, свакако са планом, дате нетачно и произвољно.

Божијом вољом, пред сам напад на Немце код Љуљака, у Крагујевац су дошле две чете добровољаца, под командом Марисава Петровића и Милоша Војиновића. Ту је требало да Марисав оснује Пети, а Милош, десети добровољачки одред.

Добровољци уопште нису, на било какав начин, узимали учешћа у хапшењу, или у стрељању недужних грађана. За време када су Немци вршили хапшење, добровољци, који су били смештени на два различита места, били су изненађени када су видели да су их Немци блокирали, без објашњења зашто.

Када је блокада скинута и Марисаву дозвољено да изађе у град, он је запрепашћен сазнао о чему се ради. На разне начине је успео да спасе од стрељања 1.700 до 1.800 особа. У своме напору да што више Срба спасе, Марисав је на коленима молио мајора Кенига да број жртава смањи, па је чак нудио себе и своје добровољце у замену за покупљене грађане. Дословце, Марисав је ово рекао: 

„Ако не уважите моје молбе, молим вас, стрељајте прво мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет”!

Тада се умешао и командант Крагујевца, капетан Бишофсхаузен, који је био наклоњен Србима, колико је то било могуће немачком официру у том тренутку, па је тако дозвољено Марисаву да направи спискове људи, за које би он могао да гарантује. Како Марисав није познавао Крагујевчане, то су те спискове правили добровољци са именима које су им Крагујевчани давали. У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао, да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани, и да се они, у замену за Србе, предају Немцима. 

У првом издању Дедијеровог Дневника, на страни 391, II књиге, Дедијер помиње и страшан догађај у Крагујевцу и дословце каже овако: „... Te вечери иx jе пуштено око 600. Доцније сам чуо да их је пустио Марисав Петровић”. 

У доцнијим издањима Дневника овај податак се више не помиње из разумљивих разлога.

За Марисава Петровића случајност да се баш у то време затекао у Крагујевцу, била је судбоносна. У жељи да што више оцрне своје противнике, а забашуре своју одговорност, баш они који су проузроковали ову погибију недужног света, највећу кривицу бацају на Марисава. Како то у животу често бива, поред свег уверавања и толиких сведока, Марисав није успео да се оправда, те се и дан данас, после његове смрти, пише и расправља о његовој улози у Крагујевачкој трагедији. Али, за Крагујевчане, које је он са својим добровољцима успео да ишчупа из крвничких руку, била је срећа, велика срећа, да су се Марисав и његови људи тада нашли у њиховом граду.

Вест о томе шта се дешава у Крагујевцу није на време дошла у Београд, јер су телефонске жице биле прекинуте. Али, чим су о томе нешто чули, Недић и Љотић су одмах интервенисали код Немаца да се престане са стрељањем невиних Срба. Шеф окупаторског управног штаба, др Турнер, и сам узбуђен, показао је генералу Недићу и Љотићу фотографије немачких војника, погинулих код Љуљака. Фотографије су показивале нешто, што се још никада није догодило у историји српске војске. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно нагим, били су одсечени удови, трећи, пресечени на пола и доњи део трупа је био постављен са ногама увис, да чини онај фамозни знак немачке пропаганде и Черчиловог слова „V”, Victoria - победа.

Разумљиво је да Недић и Љотић нису постигли никакав успех - ово злочиначко дело је још више разбеснело Немце и огорчило их против Срба.

Један дан после стрељања у Крагујевцу, 22. октобра 1941. у француском граду Шатобријан, стрељано је 48 Француза. Одмах, сутрадан, преко радио Лондона, генерал Де Гол је „осудио политику убијања припадника немачке војне силе”, из разлога да спречи бесмислено проливање француске крви. На жалост, Србима је и даље поручивано из Лондона да „... што се трава брже коси, то она више расте...” и сличне неодговорне поруке.

О узроку и последицама Крагујевачке трагедије много је писано и читаоци се упућују на следеће књиге и чланке, који пишу опширно и у детаљима о томе: „За историју наших дана”, од Бошка Костића, 1949, Лил, Француска/ „Грађански рат у Србији 1941-1945”, од Боривоја Карапанџића, 1958, Минхен, Немачка/ „Истина о Крагујевачкој трагедији - Плава књига”, од Боривоја Карапанџића, 1989, Cleveland, OH, USA/ (све три објављрне у Београду у издању „Нове Искре”) „На чијим је све рукама крв невиних жртава Крагујевачког октобра”, од Загорке Јовановић-Мандић, Погледи, часопис студената Крагујевца, бр. 56, фебруар - март 1990.

Стеван Пироћанац

(Одломак из текста „Ране непреболне”, „Нова Искра”)

Органска мисао заједништва у Христу

 

И тако, када бисмо ми, као што рекох, имали љубави, ова би љубав покривала сваки грех, као што и свети чине, видећи недостатке људске. Та зар мислиш да су свети људи слепи и да не виде грехе? Та зар неко и мрзи грех онолико колико га мрзе свети? Но, (мрзећи грех), они не мрзе грешника и не осуђују га, не гнушају га се, него саучествују са њиме, тугују због њега, уразумљују га, теше, лече као оболели уд телесни, и све то чине тога ради да га спасу. Као што рибари, када баце удицу у море и, ухвативши велику рибу, осете да се она праћака, не вуку је одмах снажно, јер би се конац прекинуо и риба би побегла, него ослобађају конац и пуштају је да плива како јој је воља, а када опазе да је риба посустала и престала да се праћака, онда је мало-помало привлаче; тако и свети - дуготрпљењем и љубављу привлаче брата, а не одвраћају се од њега и не гнушају га се. Као што мајка која има неваљалог сина, не само да га се не гнуша и од њега не одвраћа, него га још са љубављу поправља, и све што чини, чини за његово добро; тако и свети - увек заклањају, поправљају, помажу, еда се и онај ко сагрешује временом исправи, и да никоме другом не нашкоди, те да и они сами узнапредују у љубави Христовој.

Шта је учинио Св. Амон, када су једном братија дошли смућени к њему и рекли: „Иди, и види, оче, код тог и тог брата у келији се налази жена!” Какво је само милосрђе испољила, какву љубав имала та света душа! Схвативши да је то истина и да је, док се сам са братијом приближавао келији, онај брат сакрио жену под буре, Св. Амон дошавши седе на буре а братији нареди да траже по целој келији. Пошто ови ништа не нађоше, он им рече: „Бог нека вам опрости, браћо!” Тиме их је постидео, утврдио и дао им велику поуку, научивши их да олако не верују оптужбама против ближњег. А и онога је брата исправио, не само покривши по Богу његов грех, него и уразумивши га, када му се за то указа згодна прилика. Рекавши осталима да крену својим путем напоље, Св. Амон је тога брата примио за руку и казао му: „Брате, поразмисли о души својој!” Овај се истог трена застидео и дошао у умилење покајника, - на његову душу је човекољубље и састрадање старца деловало одмах.

Тако, дакле, и ми стекнимо љубав, стекнимо снисходивост према ближњем, да бисмо се сачували од погубног оговарања, осуђивања и понижавања, и помажимо једни другима као удовима сопственог тела. Ко се, имајући рану на руци или на нози, или на неком другом делу тела, гнуша себе, или одсеца тај део свога тела, макар се он и гнојио? Неће ли га свако баш чистити, прати, завијати, превијати, кропити светом водицом, молити се и просити од светих молитве за себе, како је рекао и ава Зосима? Речју, нико није немаран према уду сопственога тела, нико се од свога оболелог уда не одвраћа, не одвраћа се чак ни од смрада његова, него предузима све, само да га излечи. Тако и ми треба да састрадавамо једни са другима, да се међусобно помажемо, и сами и преко других, моћнијих, и све да чинимо и да се свакојако довијамо еда бисмо помогли и себи и једни другима; зато што смо ми делови једнога тела, као што каже Апостол: „Сви смо ми једно Тело у Христу, а појединачно уди једни другима (Рим. 12,5)... Ако страда један уд, с њиме страдају и сви други (1 Кор. 12,26)”.

И да бисте боље схватили силу реченога, даћу једно поређење, предано нам од Отаца. Замислите круг, његово средиште (центар) и праве које полазе од тога средишта. Што су оне даље од њега, и саме се више разилазе и међусобно удаљавају. И томе насупрот, што су ближе центру то се више и међусобно приближавају. Узмите сада да овај круг представља свет, средиште круга - Бога, а праве линије које иду од центра ка кружници или од кружнице ка центру - животне путеве људи. Онолико колико Свети у жељи да се приближе Богу улазе у круг ближе његовом центру, толико постају ближи и Богу и једни другима - колико се приближавају Богу, дакле, толико се приближавају и једни другима, и колико се међусобно приближавају, толико се и Богу ближе. Тако треба разумети и удаљавање. Када се људи удаљавају од Бога и окрећу спољашњем свету, очито је да се по мери, у којој одступају од средишта удаљују се и од Бога, удаљују и једни од других, и - колико се међусобно удаљују, да се толико удаљују и од Бога. Тако је и са љубављу: колико је свако од нас понаособ удаљен од Бога и колико га не воли, толико је удаљен и од ближњега (и толико не воли ни њега). Ако заволимо Бога, онда се у истој мери у којој се својом љубављу према Њему к Њему приближавамо, сједињујемо љубављу и са ближњима; и опет, колико се сједињујемо у љубави са ближњима, толико бивамо сједињавани и са Богом.

ава Доротеј

(„О љубави”, часопис „Православни мисионар”)

Збораш-свештеник Драгослав Обућина

 

  Комунисти воде о. Драгослава Обућину на стрељање 1945.

Драгослав Обућина (1908-1945) био је угледни свештеник Србске Православне Цркве и истакнути члан покрета Збор. Као члан старешинства Збора непрестано је показивао да је зборашка идеја одраз хришћанског духа, односно да ни једном србском православном свештенику зборашка мисао не треба бити страна, јер суштина зборашке мисли и идеје управо и јесте хришћанска вера и првенствено узрастање и појединаца и читавог србског народа у Господу Исусу Христу.

Отац Драгослав Обућина се, како пре, тако и током Другог светског рата, борио за спасење и очување србског народа од зла локалних али и страних, интернационалних непријатеља који су непрестано зверски кидисали на србски народ, покушавајући да га униште и сатру. Па је тако, супротно лажном комунистичком наративу који су приписивали зборашима и добровољцима о хапшењу па чак и стрељању србских цивила у Крагујевцу октобра 1941, отац Драгослав био део делегације која је 19. октобра 1941, команданту немачке команде у Краљеву -

 Оту Дешу, предала резолуцију са молбом грађана да се прекине са стрељањем (што се и догодило наредног дана). У одмазди у Краљеву стрељано је и најмање 200 припадника покрета Збор, међу којима су: професор Милосав Јовичић, професор Игњатије Подегрин, Милета Радошевић, Т. Миљковић, М. Илић, Драгослав Вуксановић, Миљко Николић, Бранислав Глигоријевић, Јездимир Марковић, В. Радоњић, Јовица Новаковић (који је био посланички кандидат Збора на изборима 1938. године), Милојко Симеуновић, М. Костић и други. Овом приликом Немци су запалили и више кућа припадника добровољачких одреда, попут куће браће Бранислава и Александра Костића, чијег су оца том приликом стрељали. Управо зато и краљевачка трагедија није нарочито помињана након рата јер комунисти нису хтели да помињу пострадале збораше.

Због свега тога, комунистички злотвори, који су мрзели и Бога и православну веру и наш србски народ, стрељали су 1945. године свештеника Драгослава Обућину, након претходно монтираног комунистичког суђења. Међутим, мржња и лаж којима су била задојена њихова срца, који и данас прожимају следбенике те сатанске идеологије, нису нити ће икада бити јачи од љубави и истине који су испуњавали срце оца Драгослава, и који данас прожимају све нас који поштујемо његову жртву и који се водимо истим идеалима истине и љубави. Љубави према Богу, према отаџбини и према свом роду. Слава му и хвала!

Зборашка мисао/Србска Акција

       Свештеник Драгослав Обућина

Поводом 82. годишњице оснивања СДК

 

На данашњи дан 1941. године, основан је Србски Добровољачки Корпус. Првобитно оформљен на предлог Михаила Олћана од 500 добровољаца, чланова покрета Збор, настао је као последња линија одбране од помахниталог комунистичког устанка који је на јесен 1941. погодио окупирану Србију. Први је у борбу против комуниста кренуо трећи одред СДК познат и као „Ђачки одред”, назван тако јер је махом био састављен од средњошколаца и студената, а борба се водила у околини села Дражањ, надомак Београда. Тада је извојевана и прва победа над комунистима у Србији, са минималним жртвама и максималним борбеним учинком. И након тога победе су се само низале. Оне су плод не само војне спреме добровољаца, већ и њиховог снажног духа чији је темељ - вера у Христа. Та непоколебљива вера саздала је од добровољаца православну војску, која је попут Светог Георгија пробадала злу аждају, аждају са петокраком на челу. СДК је постао главни стуб реда и мира у окупираној Србији, тиме спасавајући србске главе од немачких казнених експедиција, које су биле последица сулудих антинародних акција партизана и њихових савезника. СДК се такође борио и против усташа, највернијих предратних комунистичких савезника. Током 1941 и 1942. године, добровољци су прелазили на другу обалу Дрине и бранили србски народ који се повлачио у Недићеву Србију од усташких звери. Забележено је и неколико диверзантских група добровољаца које су прелазиле на територију „НДХ" у помоћ војводи Момчилу Ђујићу, иако су Немци то изричито забранили, а одиграо се велики број сукоба са усташама и током повлачења СДК у Словенију, па и током пружања последњег отпора силама зла у Словенији, те Србски добровољци никако нису били на истој страни са усташама, како то поједини лажљивци тврде. 

Крагујевац, који је наводна „мрља" на историји СДК, јесте велика комунистичка подметачина, а добровољци су заправо спашавали Србе од Немаца и спасли су преко две хиљаде људи од стрељања, али на жалост нису могли спасити све, док су комунисти и њихови помагачи проузроковали та страдања србског народа, као и многа друга. 

Како каже Димитрије Љотић: „Добровољац је војник, који је то постао из добре воље, а не под морањем. Ако није војник, дакле, шта је? Самовољац или зловољац, - добровољац није сигурно, јер то може бити само онај ко је војник”, а добровољци и јесу били прави војници, војници у служби Бога и свога рода, војници који су се вазда борили на страни правде и Истине а против злих сила које су у служби оца лажи. Христоносни дух је био увек присутан код добровољаца, па су се тако заклињали и страдали у име Христово да ће као војска смене остварити отаџбину праву. Они јесу пали али њихове жртве нису биле узалудне, њихова идеја и њихов дух живе и даље у нама. 82. године касније, и ми настављамо њихово бесмртно дело, настављамо борбу против слугу антихриста која се може завршити само коначном Христовом победом. До тада, ми ћемо уз Божију помоћ, бити на правој страни, никада не очајавајући, никада не одустајући, и кличући:

 С' вером у Бога за краља и отаџбину!

Зборашка мисао/Србска Акција 

Отац Митрофан Матић: За нашу народну самосвојност

Кад је народ херојски збацио једно ропство, политичко и војно, недорасла снобовска елита одмах је ускочила у ново, духовно и културно. Заборавила је вредност онога што има и што је дужна да чува. Банална у својој провинцијалности и подражавању, глумила је један туђи свет, који се и сам увелико распада. Обузео ју је „сатански вихор однарођавања”. Оболели смо од одсуства самопоштовања. Зацарили су кукавичлук и нискост. Томе се мора учинити крај. Паметно, али одлучно.

_______

Кроз мрачна столећа робовања наш народ је у мукама и крви носио сан о својој слободној домовини, о својој слободној народној држави. Хималаје костију наслагао је и океане крви пролио на овом ватрометном тлу вечно бурног Балкана, да би имао своју Отаџбину и своју слободу.

Кроз тамну дубину векова носио је у срцу и души, скривено, као буктињу, пламтећу чежњу за том слободном и великом Отаџбином својом, и та пламтећа чежња носила га је у борбу с тлачитељима, у бунт, у крв за слободу, величину и самосвојност Отаџбине своје. Јунаци, мученици и страдалници давали су животе своје ношени визијом о снажној сељачкој држави на Балкану, визијом мисионарства, градилаштва и стваралаштва.

Голготске муке нису могле наш народ сатрти, понижења свакојака нису га могла сломити, јер су га вера у Бога и љубав према будућој слободној и самосвојној Отаџбини снажиле, и он је био јачи од душманског сатанизма, јачи и непобедив.

Болови и патње оштрили су снагу његову. Страдања небројена, језива и грозна била су његово чистилиште. Тукле су га све буре овога света, сва зла га морила, али чежњу о Слободној и Самосвојној Отаџбини нико му није могао ишчупати.

Презрени балкански сељаци, што су сејали легенде херојства по Балкану и Европи и у поразима певали песме богонадахнуте, срушили су многе горде и моћне многовековне империје које су га тлачиле; срушила је побеђена раја, робље незаробљено, многа надмена и уображена царства, скршила многе круне, преживела олује многих векова, увек сањајући о Зори своје слободе.

Уклети работници земље, напаћени трудбеници плуга, гинули су и умирали за нови живот народни, за васкрсење земље своје, јер су знали да после смрти мора доћи васкрсење. Умирући, они су несаломљиву веру своју у будући васкрс и чудесну чежњу своју предавали у наслеђе деци својој. И потомци тих митских, тих легендарних, паћених, мучених, презираних сељака донели су на победним мачевима слободу и ујединили народ југословенски.

Тако је постигнута политичка слобода. Али поред политичке слободе, народу је потребна, да би истински напредовао и правилно се развијао, и духовна слобода и економска независност. Потребно му је културно развијање и снажење. Стварање сопствене културе.

 

ОДНАРОЂАВАЊЕ ПАЛАНАЧКЕ ЕЛИТЕ

 

То је био један од најважнијих задатака наше младе државе и народне интелигенције. Али у том погледу код нас се још у почецима културног рада пошло кобним путем, који је донео катастрофалне резултате. Уместо да из самих наших народних врела лучимо сокове за стварање своје особене расне културе и система за политичко-друштвени живот, нас је обузела манија копирања и имитирања. Заборавио се једино правилан пут: стварање сопствене националне културе на темељима народног духа и народних, вековима изграђиваних схватања, и пошло се понижавајућим путем угледања на западну Европу, већ уморну и начету распадањем. Стресавши једно ропство, политичко, наша интелигенција пала је у друго, ново ропство, духовно и одвојила се од народа.

Занесени снобовским хуком подражавања и копирања ми смо слепо увозили, без критицизма, без селекције и оно што је у Европи давно преживело и оно што је, саздано на недуховним основама, осуђено на пропаст. Постали смо духовна колонија Европе... Познате су јадиковке наших снобова и скоројевића: како се још нисмо отресли „балканског мрака” и „сељачког задаха” и „простаклука”! Копирало се мајмунски, понижавало до одвратности, све смо чинили само да не личимо на саме себе. Наша одрођена интелигенција са променом одела мењала је и душу своју и одвајала се од светосавске народне културе. Однародивши се и утопивши се у обездуховљене периферије посрнуле европске културе, она је изгубила компас и правилну оријентацију живота и постала луталачка и циничка. Народне светиње, у име „културе” и „либерализма”, злочиначки је одбацивала и презирала. А пожудно је примала и усвајала преживеле остатке једне културе на издисају и нарави једног дегенерисаног друштва, чије се распадање види и осећа. За њу је сељак, са својом дубоком вером у Бога и божански поредак живота, са својим схватањима о породици, о поштењу, о раду, са својим правилним расуђивањима изниклим из вере, нешто глупо, просто, прљаво, неваспитано. Није реткост да и данас чујете од неког мондена и монденке, па и од скоројевића: „Ал’ си сељак”, кад хоће да се наругају човеку!

 

ДОМАЋИ СНОБОВИ И ОХОЛОСТ СТРАНАЦА

 

Читаве генерације наших интелигената до наших дана биле су прожете жељом да се сав рад код нас усредсреди на томе да што више личимо на Европљане: и у оделу, и у речима, и у обичајима и у духовној структури. Наш лепи и богати народни језик постао је одједном простачки, зато треба што више страних речи говорити!

Наша лепа народна ношња постала је тешка, неукусна, сељачка, зато је треба одбацити. (...)

А заборавља се да ниједан народ у Европи и ван ње нема тако лепу ношњу као наш народ. Поред њене лепоте која очарава, поред њене уметничке вредности, која је ненадмашна, треба истаћи и њен значај за морални и економски живот. Наша народна ношња стварана је вековима, насупрот европској, коју често преко ноћи измишљају разне варалице и обесне жене Париза. Нашу ношњу стварале су тихо наше мајке и сестре у давнини и у њој изражавале своју танану уметничку душу и нежну осетљивост; док је европској (варошкој) ношњи често једини циљ рушење стида код женскиња и последица економско осиромашавање.

Од подражавалачког става према Европи код нас је створена страховита пометња у свим гранама народног и друштвеног живота, а поред тога створен је дубок јаз између народа и интелигенције, који има карактер међусобног рата.

Због тога што сами себе нисмо поштовали и своје светиње волели и ценили, и странци су почели на нас гледати с висине, као на неку земљу колонију, где је народ дивљи и ратнички. Балкан је за културног Европљанина егзотична земља, коју треба просветити у сваком погледу. Колика је та самоувереност странаца и њихова охолост према нама, види се и по томе, што су покушали и Хришћанству да нас науче. Нас, који смо 500 година бранили Европу од варварских Турака и живели витешким хришћанским животом, у самопрегоревању, мучеништву и самоодрицању и гинули за идеале хришћанске и човечанске!

Сматрамо да постојање Хришћанске заједнице младих људи посведочава да су Европљани и хришћанству покушали да нас науче. Да одмах кажемо: немамо ништа против тога да се људи моле Богу на свој начин, нити смо против тога да се окупљају људи који верују. Прелазимо и преко тога (јер немамо за то, за сад, никаквих доказа) што се говори да је та хришћанска заједница младих људи у вези са масонеријом или чак и један огранак те међународне конспираторске организације. Али не одговарају нашем народном духу они снобовски чајеви, течајеви шаха, пинг-понга и чега још не, што их та хришћанска заједница младих људи врши у вези са молитвом. Такав начин побожности туђ је нашем народу. Зашто уместо те енглеске хришћанске заједнице не би сличне просторије имала у Београду наша Народна Хришћанска Заједница, која је никла на нашем народном тлу, као побуна народна на послератну поквареност и имитирање Европе? Е, али народну хришћанску заједницу, створили су наши сељаци у опанцима и гуњу, прости, нешколовани, скоро неписмени, а хришћанску заједницу младих људи донели су нам културни Енглези да науче хришћанству нас Балканце, војнике мученике и фанатичне носиоце Хришћанства. Ми се дивимо хришћанској свести Енглеза, које иначе ценимо као народ, али оспоравамо им право да нас кроз овакве организације приводе и поучавају хришћанству, јер је наш народ крвљу и животима посведочио приврженост и верност Христовој вери и није потребно да га други њој приводе и о њој нам приповедају кроз шах, пинг-понг и снобовске чајеве...

 

ПРОТИВ ДУХОВНОГ ЈАЊИЧАРСТВА

 

Докле ће код нас више да се поштује и прима све што је страно, туђе, а да се одбацује све што је наше и израз нашег духа? Зар је туђе боље од нашег? Зар смо народ духовно сиромашан и без вредности? Зар је мало било имитирања и угледања на друге? Где је снага нашег духа и духовни хероизам наших предака? Где је наше право, расно стваралаштво?

Још мора трајати наша борба за слободу. За слободу нашег духа и нашег живота. Ми Балканци, мисионари слободе и фанатични борци за њу, још нисмо завршили своју улогу. Ми морамо стварати самостално, без имитирања и копирања. И морамо, пре свега, стрести са себе све трагове туђинских утицаја који спутавају наш расни дух словенски да дође до изражаја.

Туђински дух веје целокупним нашим јавним животом и духовним стварањем. Наше је друштво скроз поевропеизирано, однарођено и разривено туђинштином, лажном културом и противнародним духом. Такво друштво ставило је свој разорни печат на живот и развиће и јединке и народа и спутава их у самосвојним настојањима.

Такво друштво треба лечити.

Цркву нашу светосавску и овде чека тежак али неодложан посао. Црква мора зауставити сатански вихор однарођавања и повести одлучну борбу против туђинштине у свим доменима јавног живота.

Црква мора загрмети и систематски радити против духовног јањичарства, које је врло честа појава у данашњем друштву.

У општој збуњености и неизвесности данашњице, наш народ свакако с правом очекује да му његова родна црква укаже исправну оријентацију у вртоглавој садашњици и осветли пут ка будућности. Пригушена народна свест и стрепња где ће се испољити ако не кроз народну цркву.

Црква треба да врати нашем народу веру у нашу духовну снагу, у наша духовна богатства, у наше развојне могућности и у наше здраве традиције. Веру у нашу светосавску и косовску самосвојност. Јер је народ почео сумњати у себе.

А ми смо, у ствари, јуначка нација. Наше јунаштво је више морално-духовног и човечног карактера. Ми смо увек имали јуначки став према животу. Али сада смо и ту поремећени. Јунаштва нестаје под ударом раслабљујућих сила туђинштине и сатанских разорних идеја које убијају наш народни дух. Дух чојства, јунаштва, домаћинства и поштења потиснут је и погажен. Наш јавни друштвени живот обојен је кукавичлуком, ниским страстима и гадостима сваке врсте. И ми смо стварни духовни робови.

Али не може вечито тако бити. Такав начин живота већ је огадио. И има пуно знакова да код нас почиње буђење и освешћење. Рађа се побуна против ропског става наше однарођене интелигенције и против ненародног духа у вођству нашег духовно-културног живота.

И треба свима јасно показати да ми нећемо да напуштамо нашу светосавску и светолазарску етику.

Ми нећемо да будемо измећари, имитатори и шегрти туђи, већ самостални и самосвојни ствараоци.

Ми хоћемо да стварамо нашу расну светосавску народну културу.

Ми нећемо дух туђински, већ дух народни, дух моралног хероизма и духовног уздизања.

И само тим путем идући спашћемо народ наш од културне заосталости и духовног изумирања. 

Извор

Титов напад на Србију

 

Од почетка своје борбе, комунисти су желели и више пута настојали да се учврсте бар у једном делу Србије. У једном тренутку, као што је напред речено, њима је то пошло за руком када су били успоставили такозвану ,,Совјетску Ужичку републику". Али, то су они могли да постигну само док су српске народне снаге биле разједињене и док многи кругови још у Србији нису сматрали да је комунизам заклети непријатељ и да с њиме не може бити, по народ и његово ослобођење, корисног споразума. Комунизам се вешто камуфлирао, служио се лукавством и притворством, својој борби давао је сасвим другојачији изглед, претстављао се као борац против окупатора, искоришћавао националну осетљивост и многе сентименте српског народа; дуго времена пред народом комунисти су се приказивали и као војници Краља Петра, а једно време ширили су вест кроз народ као да се Краљ Петар ll верио са ћерком Јосипа Стаљина - Светланом; на својим зборовима тада су истицали Краљеву слику поред Стаљинове... Међутим, сам народ - широки слојеви његови - много пре него многи водећи људи, политичари и високи интелектуалци, брзо је прозрео комунисте и схватио њихове крајње циљеве. Сеоски домаћини су ми говорили: „Чим смо видели да комунисти пале општинске архиве и књиге, нама је било јасно да се они не боре против окупатора него да су им други планови пред очима. Јер шта може да нашкоди Немцу ако ми спалимо све наше сеоске општинске архиве! То може да користи само нашим ђилкошима и непоштеним људима, који одговарају за разна недела и за неплаћање пореза...”

Од времена када су сви тадашњи водећи национални људи, било услед стицаја околности било пак свешћу стеченом искуством, дошли до мишљења, да је комунизам заклети противник и да с њиме не може бити сарадње и споразума у интересу народне ствари, комунистичка „народно ослободилачка војска” није могла да стане на тло окупиране Србије. Само мањи одреди њихови и тројке могли су тада да опстану у Србији, мењајући често своја скровишта.

С пролећа 1944, месеца марта, Тито издаје наређење својој другој и петој дивизији - својим елитним јединицама - да предузму офанзиву против Србије. Партизани-комунисти желели су тада да загосподаре извесним стратегијским тачкама на Југу Србије - Јастребац-Копаоник - и да се повежу с бугарским комунистима. Пошто би заузели ове положаје, они би, у згодном тренутку, кренули у напад на остале делове Србије.

На ову Титову офанзиву Србија даје одговор јединством свога националног фронта. Четничке јединице Драже Михајловића, под командом мајора Цветића (Јаворски корпус), капетана Звонка Вучковића (Први равногорски корпус), капетана Предрага Раковића (Други равногорски корпус), Жике Марковића (Косовски корпус), итд. раме уз раме воде заједничке борбе на реци Ибру и другде са добровољачким јединицама под командом мајора Воје Димитријевића (IV добровољачки пук), Марисава Петровића (II добровољачки пук), капетана Ратка Обрадовића (Први батаљон I добровољачког пука), Први батаљон III добровољачког пука и са одредима Српске Државне Страже под командом потпуковника Редића, команданта Краљевачке области. Борбама је руководио заједнички оперативни штаб, на чијем се челу налазио начелник штаба Српског Добровољачког Корпуса, потпуковник Радослав Таталовић.

Борбе су отпочеле 30-31 марта у ноћ и први задатак - одбрана Ибарске долине - у потпуности је извршен. У једном критичном моменту, када су јаке партизанске снаге навалиле на положаје Првог батаљона IV добровољачког пука и када је изгледало да ће партизани пробити фронт, скочио је на тешки митраљез јуначки командант овог добровољачког батаљона, поручник Радојко Ђурић, викнувши: „Добровољци, ко је с нама?” Цела његова јединица једногласно, као по договору, одговара: „Бог!” Громогласни узвик даје изванредну снагу борцима који из одбране прелазе у пробојан јуриш. Радојко Ђурић пада у тој борби пресечен снопом зрна из непријатељског митраљеза успевши да викне својој јединици још само: „Напред, живео Краљ!...” Радојко Ђурић као ранији командант четничке јединице, увидевши после кратког времена ко су комунисти, први је новембра 1941. на своју руку напао на Титову „Совјетску Ужичку републику”. Тиме је био раскинут споразум четника и партизана-комуниста...

Титови комунисти-партизани доживели су незапамћене поразе. Они су сачекани у долини реке Ибра, ту су разбијени у крвавим и тешким борбама и нагнани у бегство.

Бошко Н. Костић

(Одломак из књиге „За историју наших дана”)

Царски пут и странпутица

 

Ми нисмо имали само љубави за свој народ. Ми смо му се и дивили истински. Као кад човек застане пред изванредном величином или лепотом.

Јер љубав према свом народу је редовни становник душе нормалног човека. То је проширење оне богомдане чуварке сваког бића, љубави према самом себи. Али човек може волети а да се не диви.

Ми смо међутим волели свој народ и дивили смо му се.

Нисмо, разуме се, никад говорили о његовој култури, нити се њој клањали (јер што рекао владика Николај, кад је Бог забранио клањање својим великим делима, сунцу и месецу, како ћемо се клањати ми својим малим делима?). Али смо се дивили зато његовој видовитости.

Нема народа који је тако видовито кроз метеж своје историске прошлости сагледао главну нит и главни смисао њен, као што је наш.

Нема народа који је у догађајима што су се пред њим нашли, умео да нађе своју стазу да пође јуначки њоме, да је изгради у пут царски, као што је наш. И нико није умео, као народ тај, да језиком, реским и звонким, што уме да затутњи као бура и зачас опет умили се као једва чујни дах тихог пролећњег дана, искаже потом тај свој пређени пут, и да као у огледалу неком покаже како су га и Небо и Земља учили да се на том путу одржи.

Љубили смо га дубоко, јер смо му припадали.

Дивили смо му се предано, јер је то реткост над реткостима.

И баш је нама било дато да запазимо да смо отпочели губити, као народ, ту богомдану видовитост.

И баш је нама било дато да окусимо ту горчину, горчију од сваког пелена, да опазимо све јасније знаке тог нашег општег слепила.

Али која корист, кад смо, поред свега тога, доживели да вођени слепцима, видимо свој народ како се стрмоглављује у провалију, пошто је свој царски пут напустио, заведен на стрмоглавицу?

Прелазимо преко наше личне невоље притом, да смо доживели да нам и заинтересовани и заведени довикују да смо ми издајници. То је најмања жртва коју у својој преданој љубави дугујемо свом позвању и своме народу.

Али и у томе су знаци баш наше опште трагедије.

Јер да смо и ми, као и други, говорили ласкајући, да смо на добром путу, а не, као што смо говорили, да смо добри свој царски пут напустили, - онда се не би за нас говорило да смо издајници.

Да смо говорили, као други: да је Немачка слаба, - да су Енгласка и Француска јаке, - да Совјетија води словенску и руску политику, а не само јеврејску политику светске револуције, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

Да смо говорили као други: да ће Југославију да спасе „споразум” а не, као што смо говорили да је тај „споразум” у ствари споразум о подели сфера два греха који ће Југославију појести, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

У опште, да смо говорили да је наш двадесеттрогодишњи пут славе и величине, пут царски, а не пут срама и пропасти, странпутица, - онда за нама не би викали да смо издајице.

Али ето: ми смо баш тако говорили, а не онако као што би за нас лично било угодније. Ми смо више волели да се за нас каже да смо издајници, него да стварно издајемо свој народ, не говорећи му истину, држећи га у заблуди, обмањујући га.

Па и сад, кад се на делу показало да смо (о горке наше несреће!) имали право, - да се све збило као да нам је било недостојнима дато да видимо све унапред, - и сад слепило не престаје. Опет смо ми издајници, а не они који су нас све заједно у ову несрећу увели. Опет се на нас баца камен и блато, а не на оне слепце који су својим саветима или својом заглушном виком спречавали да се прави и истинит пут сагледа.

И данас, кад одмах по нашем државном слому, свесни родољуби покушавају да укажу тешки али прави пут из садашњег нашег положаја, - подмукла пропаганда слепих вођа, гневних (што су лудо водећи доживели слом, и тврдоглаво желећи да истрају на истом путу, лудо верујући да ће на крају имати право) истим начином, каменом и блатом, гађа нас из подземља као издајице.

Ми смо хтели да очувамо своју земљу да не упадне у страховиту драму човечанства - што је јеврејство спремило слепим европским и осталим нејеврејским народима. - Ми смо зато издајници.

Ми смо хтели сад, после пропасти државе, да очувамо народ свој у миру, да би га сачували у животу и снази, без чега нема ни слободе ни величине. - Ми смо зато издајници.

Нису издајници они што су нас бесмислено увукли у страховиту и пустошну драму што је паклена мржња јеврејска и двадесетвековна њихова припрема спремила.

Нису издајници они што су нам државу разбили изнутра и тако разбијену је бацили у рат преслабу морално и материјално.

Нису издајници они што су својим сулудим саветима и делима припремили Косјерић и Скелу, Мачву и Поцерину и Јадар, Г. Милановац, Краљево и Крагујевац.

Не они нису издајници. Они су „борци за народну слободу и народну величину.”

Понављамо: прелазимо овде преко наше личне невоље, што смо то доживели и доживљујемо! Бескрајно је то ситно и мало, према стихијским размерама наше народне несреће. Па то и не износимо да се потужимо ради себе, већ да покажемо као доказ слепила.

Знамо ми да народ као целина не говори тако и не мисли тако. То говоре они што су пред његовом несрећом криви, што су га довде и довели.

Али да ми нисмо доживели то опште слепило, - зар би ико могао пред народом тако говорити, а да не буде сам бачен под блато срама и камен смрти?

Знамо ми да народ у дубоким својим деловима је и данас најприступачнији истини и да, кад је чује, одмах је и позна, и кроз сузе патње успева да види и врати се своме царском путу истине.

Али, толика је и такво копрена лажи која му је преко очију бачена, и тако је подмукла и заглушна лаж посејана око њега, да на жалост тешку, само тек после крвавих и пустошних искустава, које гвоздена и неумољива рука, као судбина, баца на његово тело и његова села и градове, успева да копрену поцепа и из густе мочваре лажи изиђе пред чисту Божију истину.

О народе наш, народе царског пута и орловских узлета, зар није боље и достојније тебе, видети свој пут далеко испред себе, а не овако као што ти то немилосрдно приређују сваког дана одрођени твоји синови, тек кад као слепац паднеш у саму несрећу?

О немој учинити, народе наш, да помислимо да си изгубио преретку и предивну снагу својих очију, што је чинила да ни кроз таму ниси пута губио, а у збрци догађаја увек им смисао схватио.

Димитрије В. Љотић

(„Наша борба”, бр. 8, 26. октобар 1942.)

Људско друштво

 

У најпримитивнијем људском друштву ваљда прва заједница била је породица. Породица је такво људско друштво у маломе, где је поделу рада наметнула човеку сама природа: муж је отац и заштитник породице, жена је мати која рађа и подиже подмладак. Улоге су подељене већ самим физичким склопом човека и жене, чиме је природа наметнула породици облик заједнице.

И прва људска друштва нису била ништа друго до разгранате породице. Племе или братсво јесу само шири облици породица, јер су то била друштва сродника. Према томе заједница је природни и основни облик људског друштва а не скуп или гомила, који су се тек доцније почели јављати.

Али, претпоставимо да баш и није тако, и да је први друштвени облик у коме су људи живели био скуп. Људи јесу живели по породицама, али су они међусобно били невезани, дакле слободни и једнаки, тако да је то првобитно људско друштво било скуп, а не заједница. Овај облик је могао да траје само дотле док су се прве заједнице појавиле.

Ако су, на пример, у време кад су углавном живели од лова, људи живели у облику скупа они су ловили сваки за себе и свака породица је сама израђивала све што јој је за живот било потребно. Ово друштво је било на врло ниском произвођачком ступњу и стандард живота људи у ово време био је веома низак.

Док је човек ловио сам, дотле је био ограничен да са успехом гони и стигне само оне животиње које су од њега спорије. Брже од себе животиње могао је да улови само ако сама животиња наиђе на ловца. Чим је животиња спазила ловца и почела да бежи, она је била спасена.

Али човек се удружио са другим ловцима у заједницу. Чланови заједнице су сад могли да поделе улоге између себе па једни да дивљач гоне а други да чекају у заседи. То је већ подела рада. И последице су се осетиле: сад је човек могао да лови и оне животиње које су од њега брже. Али овај лов није био више дело појединца већ целе заједнице. Учињени лов требало је сад делити између учесника а за време лова појединци су се морали покоравати заједничкој дисциплини. Све згоде и незгоде заједнице појавиле су се на овоме првом кораку. Али користи су биле веће од незгода и човек је прихватио облик рада у заједници кад год није могао посао да изврши сам. А оваквих случајева било је све више и више.

Удружење првих неколико људи у дисциплиновану заједницу, дало им је толико преимућство над осталим појединцима да овима није остало друго него или да приступе овој већ створеној заједници, или да се и они удружују у нове заједнице. Остали више нису могли остати и даље слободни и међусобно невезани појединци, јер је сваки такав појединац био изложен сталној опасности да од људи из заједнице буде нападнут и опљачкан. Појединац је могао да се одбрани од појединца, ту је могао у крајњем случају да се спасава и бекством. Заједници пак није могао да се одупре.

Са појавом дакле првих организованих заједница, било је свршено са животом људи у облику скупа појединаца у најпримитивнијем људском друштву. Допадало се то ондашњим људима или не, они су морали напустити живот у скупу појединаца и стварати организоване заједнице. Ко то није хтео, врло брзо је био потчињен од других и силом увучен у заједницу. До тада, иако је скуп појединаца можда једно време и био редован облик људског друштва, он је врло брзо то морао престати да буде: заједница поново постала редован друштвени облик а скуп изузетак.

Овај прелаз људског друштва из облика скупа у облик заједнице, ако се икад догодио, морао се десити врло рано. У историјски период човечанство улази већ организовано у моћне заједнице са многобројним чланством и свим карактеристикама овога друштвеног облика.

Милосав Васиљевић

„Зборашки социолошки требник”, одломак 

Димитрије Љотић - 78 година у Небеској Србији

На данашњи дан, 1945. године у Ајдовштини, у Словенији, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије В. Љотић. Иако за многе данас он представља још једног небитног политичара у двадесетом веку и потоњег „сарадника немачког окупатора", он за нас представља учитеља. Учитеља који учио пре свега делима, па тек онда речима. Био је политичар са крстом, како га је назвао његов пријатељ Свети владика Николај, јер је цео свој живот живео по јеванђељу и по Христу, и Христову науку и светосавску политику заступао у политичком животу тадашње Краљевине Југославије. И поред своје југословенске идеје (коју је 1940-41 фактички напустио) Димитрије је увек био пре свега србски родољуб који се непрекидно борио за србски народ, прво у балканским ратовима и Првом светском рату, затим се борио у међуратном периоду да разобличи лажи демократије и комунизма, да дође нови дух у народ. Дух заснован на вечним вредностима Православља и родољубља. Залагао се за истинску народну власт, за сталешку скупштину (сабор струковних организација) и домаћинску економију. На послетку, у Другом светском рату, радио је све што је било у његовој моћи да сачува што више србских глава и да дође до србске слоге. 

Његова дела и његова мисао живе и даље, и живеће све док постоји србски народ. Ми данас ходимо путем Димитрија Љотића, борећи се за духовни, национални и социјални препород србског народа и србске омладине, за духовну револуцију у свакоме од нас првенствено, па онда и код других. Јер не можемо се вратити себи и постати истински своји ако се не вратимо Богу, Истини и светлим традицијама нашег рода.

Зборашка мисао/Србска Акција 

Две револуције

 

Две револуције имамо у светској историји. На њима су, као на неким ваљцима разбоја, исткане све шаре у судбини човечанства. Ако мудрачким духом пролазимо кроз то сложено историјско ткање, наилазимо углавном на два конца који се сплићу и расплићу у чудне, тајанствене знаке, у символику прошлости, из које читамо будућност човека и човечанства. Историја нам онда није загонетка, већ књига живота, у којој се налази кључ за разумевање векова, налазе се закони целокупног историјског развитка, закони људског духа, који и јесте главни неимар целокупне историјско-културне архитектонике.

Историјски развојни процес није, пре свега, праволинијски, најмање је он у сталном успону. Наука је потпуно напустила утопију историјског прогресизма, идиличну и сладуњаву драму у којој, кроз све драматске разломке, руже цветају. Напротив, историјско збивање пролази кроз сукобе, кроз трагичне процепе, живот се напорно пробија до већих својих остварења губећи половину својих снага у успелим или неуспелим пробојима. Историја није само једно хрвање на живот и смрт, већ нам историјска феноменологија јасно сведочи о историјско-животном ритму, о повременим узлетима и падовима историјских стваралачких снага. Иза једне плодне епохе не долази, по правилу, друга плоднија. То не бива ни у свету маште. После датог цветног историјског периода јавља се дубок и снажан пад, окретање историјског точка уназад. Сан о седам дебелих и седам мршавих крава сурова је историјска јава.

Ово је доказ да историјски развој има своје полове: између њих креће се историјско клатно. Оно, у свом бржем или тромијем кретању, час тиче у дно пада, час у врхунац историјског полета. Тако се добија историјска дијалектика, поход органско-стваралачког полета до супротности. Тако се добија низ сложених, замршених, често неразговетних слика за једну револуционарну типологију, за овоначелни бурни размах који валовитим кретњама даје двоструку историјску пластику.

Једна група историјских покрета потиче из нагона. Они су као извор: брутални, слепи, насумични. Бесциљна нагоност носи у себи разорну динамику, креће се поплавно, разбија све животне стварности и остварења, савија, ломи и дроби живот, заводи полет историјски у један затворен круг, у кружно, слепо матичење које најзад, као сврдло, проврћује бездане вртаче у које живот понире и у неповрат се губи. То је револуција механичких колектива. Друга група историјских покрета потиче из стваралачко-културне воље. Њихов је извор врло одређена и опредељена органско-колективна свест. Њени потези просецају, врло смишљено, правилна и дубока корита, у њима се снаге усредсређују и на најнепосреднији начин претварају у вредности. Све што је у историји ваљано и трајно остварено, што носи на себи отисак величине и човечности, што улази у појам културе, потиче из тога средишта воље, воље за правилном конструкцијом и складом свих људских делатности. То је револуција органских колектива.

Две револуционарне стихије квантитативно се разликују. Нису, дакле, усупроћене само по својим смеровима и правцима. Можда је тешко чак и говорити о квалитету механичко-колективно-револуционарне стихије. Она је само број и збир: гомила. Све што се гради на начину гомиле, ван живота је. Самим тим, ван квалитета. Самим тим ван културнога. Нажалост, ковитлања гомиле увек испадају из оквира моралнога. Морамо увек говорити о неморалности гомиле. Органски-свесни колектив живи, гради и развија се увек по једној идеји. Нарочито по моралној идеји. Она и мисао представљају онда пуну целину. Шта више, без једне основне идеје и нема органског колектива као историјско-културног чиниоца. Шта више, организам је увек оживотворење једне идеје. Не заступамо овим апстрактни хегелианизам, јер верујемо да једна идеја изграђује себи лежишта и колевку не само у духу већ и у крви. А баш по моралној идеји и двојимо колективе: где ње нема, ту смо у кругу биорасизма који се мора свести на нечовечно; где ње има, биолошка јединка уздиже се у царство човечнога, у царство историје као изузетног човечанског „слоја бића”, у царство политике, религије, уметности, етике, науке, социологије.

За две револуције зна човечанство. Једна је људе расипала у крдо, чопор. Човек је у њима губио све знаке достојанства и човечности и постајао звер. А човек-звер гори је од сваке животиње. Ми и данас запажамо куда су прошле канџе те звери кроз историју. Човек-звер највећа је несрећа за људство. Што поплаве, земљотреси, разни помори, ратови униште, то се брзо добром вољом и напором градилаца изгради. Што бесови помамљеног зверињака разоре, то навек пропада. Велике несреће човечанства униште један нараштај. Други нараштај јавља се са новом снагом да одмах надомести упропашћено. Револуција звери-човека не уништава само културне тековине. Због тога она није страшна. Она уништава самог човека: прља душу, загађује срце, квари ум. Онда су потребни лекови да се створи нови човек, способан за прави живот у реду, раду, слободи, свакој правди и доброти. Друга револуција везује људе у складну целину, у другарство, у братство. Она утире све разлике између њих, руши све препреке на путу јединства, збира људе у нераздвојну заједницу. И то их не скупља у име плена, пљачке, рушења, убиства, већ у име многих стваралачких начела. Где су такве заједнице људске живеле и делале било је социјалне правде, благостања, благослова, радости, правог и доброг живота. Ова је друга револуција будила, увек, у човеку правог човека, хероја, спремног за свако страдање у корист заједнице. И тај човек није отимао, већ давао; није тражио жртву, већ се сам жртвовао; није рушио, већ зидао, није се палио мржњом, већ љубављу.

И данас се хрву две револуције. Борба је на живот и смрт. Као увек досад. Ми смо усред крвавог ковитлаца. Слеп је ко не види. Људи се и код нас деле. ЗБОР се определио. Определио се за револуцију љубави, стваралаштва, херојства.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 139, 12. новембра 1936. године)

Јеврејство и демократија

 

Како год не могу Јевреји из виших слојева друштвених да силазе у ниже, то не могу ни нејеврејски виши слојеви. Према томе, не може се очекивати да ће национални највиши слојеви мирно пристати да им се Јевреји наметну и њих просто истисну из функција: они ће донекле ово подносити, али ће морати организовати отпор пред опасношћу јеврејског надирања. Зато треба најпре онеспособити ове слојеве да виде праву истину и опасност, а затим их уништити. А како су Јевреји народ који нема војску и који се не бори војнички споља, већ политички изнутра у сваком народу, то као једина могуност за остварење овога циља остаје Јеврејима политичко васпитање нејевреја у смислу интереса јеврејске међународне заједнице.

Ширењем идеја демократије постиже се слабљење нејеврејских народних заједница на тај начин што се власт у друштву и држави преноси не на људе способне да далеко виде и дубину јеврејског плана схвате, него на људе чији су вид и ум закречени демократским заблудама. Тежиште брига у политичким и дневним државним и друштвеним проблемима у демократији не састоји се у оцени квалитета предложених решења, него у старању да се одлуке не доносе мимо надлежних народних изабраника. А народни изабраници, стварни носиоци суверене власти у демократији, имају исти интерес који тишти и међународно јеврејство, а то је да принципи једнакости и доступности за све на највећа звања у земљи буду поштовани. Принцип једнакости ставља пред малим човеком у народу теоријску могућност учествовања у јавним пословима, без обзира на његове квалификације и друштвени положај, али исту такву могућност ставља и Јеврејину истичући и поштујући једнака права свих људи без обзира на расну или верску припадност. Само, Јеврејин ће лакше (као што смо видели) избити на више место, него нејеврејин. Слично овоме служи интересима и малога човека и Јеврејина и поштовање принципа доступности свих положаја у јавним функцијама за све грађане, без обзира на њихов друштвени положај или расну припадност. Али, док нејеврејски мали човек у борби за коришћење ових својих, основних политичких права у демократији располаже само сопственом моћи или још и потпором своје политичке странке, која је сва огрезла у ситним питањима, Јеврејин, поврх тога што располаже и својом сопственом моћи и потпором политичке странке у коју и он улази, и коју користи са истим правима као и нејеврејски мали човек, Јеврејин има иза својих леђа и целокупно међународно јеврејство, ca огромним средствима, дубоким искуством, тајним организацијама и јасним, ничим незакрченим и непомућеним погледима на свет. Уместо да буде гарант права малога човека, како то радо истичу површни њени браниоци, демократија постаје политички систем који много више и сигурније служи јеврејском светском империјализму него народима који се старају да у својој средини демократију одрже. Због овога су Јевреји свугде велики поборници демократије и ревносно и организовано раде на ширењу демократских схватања међу свима народима.

Милосав Васиљевић

(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”, Београд, 1940. године)

Људско друштво и срећа

 

Четврто искуство које ми је рат дао јесте сазнање да људско друштво не може очекивати ни од једног свог уређења неко стање блажене среће, мира и радости, с обзиром да сами људи у огромном свом броју остају растрзани страстима, немиром, грехом. И то не само у друштву националном, већ и интернационалном.

Човечија природа има у себи жудњу дубоку за тим и таквим поретком, али такав поредак није могућан у друштву људском.

Све што се дешава као да људи имају слику једног друштва за којим жуде, а начин да до њега дођу није им дат. Уствари, дат им је, али зато треба да људи појединачно победе много шта у себи, пронађу равнотежу коју немају, па тек потом би се могло очекивати такво друштво национално и интернационално. Данас друштво, чији су чланови у тој мери подложни немиру, не може очекивати да постигне мир. Зар би могла мирно пловити лађа на којој су цела посада и сви путници обузети неким грозничавим трчањем час на једну и час на другу страну.

Димитрије В. Љотић 

(,,Људско друштво и срећа” - одломак, ,,Одабрана дела, књига 1.”, стр. 309 - 310)

С вером у бољу будућност српског народа

 

Од увек имам чврсту и непоколебљиву веру у животну снагу српског народа, његов опстанак и у његову будућност. Са том вером ја сам пошао у службу српском народу, кад ме је Провиђење позвало пре осамнаест месеци да узмем крму државног брода у своје руке. Познавајући наш народ, делећи са њим и добро и зло, био сам уверен да ћу у овој тешкој мисији успети. Ви се сећате колика је вера у српски народ била код мене, кад сам га позвао прошле године да заједно уништимо самртну опасност по српско име, српску породицу, српску земљу, српску веру, проклете комунисте. Он ме је послушао. Данас у Србији влада ред и мир, рад и братска слога. Има плаћених агената Лондона и Москве, којима није у интересу да Срби мирују, већ да се буне и да подмирују њихове мрачне рачуне. Ја сам убеђен да неће успети. Српски народ је нашао свој пут. Он ме слуша. Ја га учим да мисли својом главом. У политици, нарочито светској и међународној, треба разликовати добро од зла, истину од пропаганде и обмане, као и спас од пропасти. Благодарећи високој свести нашег народа, особито сељака и његовој државотворности, ја сам убрзо завео нормални живот у Србији. Земља је кренула у свима правцима обнови, опорављењу и подизању свега онога, што су црвени разбојници покварили и уништили. Ово народно дело даје одличне резултате, а даће још и боље ако се мир у земљи одржи. Зато ја наређујем да то буде по сваку цену и тако мора бити. Свестан сам да сам примио тешко наследство прошлости, труло друштво, трули поредак и трулу државу. Нашао сам темеље српског народа пољуљане, село запуштено, а село здраво, весело, напредно и богато једино може да учини Србију срећном. Ми смо пре неки дан заорали прву бразду првим српским плугом. Нека Да благи Бог да буде са срећом. Али то је почетак, а има много да се ради. Не смемо и не можемо дангубити. Наш народ мора спреман да дочека ново доба и нови европски поредак. Ми морамо јавно признати да је наше друштво јако болесно. То друштво и наша земља неће оздравити дотле, док се не изврши духовни препород нашег света, коренита обнова свега духовнога живота, на место досадањег себичног, материјалистичког. Духовна обнова српског народа мора дати нов правац и његовим политичким тежњама, примени социјалне правде, као и његовом економском напретку. код ових ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ ЗАУЗИМА НАЈВАЖНИЈЕ МЕСТО МОРАЛ. Он мора да буде темељ свега нашег јавног и приватног живота. У том високом моралу наћи ће своје достојно место и поштење и човекова личност и прадедовска српска православна вера.

Само духовне вредности могу нам донети оздрављење и бити вјерују новог живота и новог поретка, Који нам обезбеђују бољу судбину. То вјерују почива на овим великим истинама: Бог, Отаџбина, наша славна прошлост и историја; поштовање ауторитета и његов престиж, породица и њен морал, достојанство рада и дужност да свако ради. Ово су главни темељи новог, срећнијег, бољег друштвеног поретка. На овим основима морамо изградити добар и трајан мир, користан рад и јединство свих Срба, јаку државу, честиту администрацију. На њима ће оживети наш стари патриотски осећај, наш стари честити, патријархални живот.

Запамтите добро, држава није јака, ако влада није јака. Многи од вас место да владу јачате свима силама вашег рада, ви је слабите, одузимате јој снагу, те не може да издржи многе корисне народне послове, а нарочито препород народа.

Ново време и поредак траже пуно јединство народа и државе, као и потребу политичког и социјалног јединства. Политичко јединство постићи ћемо ако сви радимо само за Србију, АКО ПОСТИГНЕМО НАЦИОНАЛНУ УНИЈУ, НАРОДНУ СЛОГУ. Поред народног јединства за нов поредак потребно је и социјално јединство.

Са оваквим начелима и идејама може се само створити нова срећна Србинова Отаџбина, Јака као гром и непобедима од олуја и бура, човечанских и божанских.

НЕ МОЖЕМО ЧЕКАТИ ДА ПРОЂЕ РАТ, ПА ТЕК ДА СЕ ПРЕПОРОДИМО: ТО МОРАМО ПОЧЕТИ ОДМАХ И ШТО ПРЕ ТО БОЉЕ, Немачки Велики Рајх показао је и показује добру вољу да нас у томе помогне и зато му морамо бити захвални. Ми ћемо му бити поштени и искрени сарадници на делу изграђивања и новог поретка и Нове Европе ради среће свих европских народа.

Председник Српске владе армијски ђенерал МИЛАН Ђ. НЕДИЋ 

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)

Победа Европе је у српском интересу

 

Прошли светски рат није решио ниједан велики европски проблем. Духовно јединство. Европе било је после тога рата још дубље поткопано. Европу су и даље раздирале националне размирице, пооштрене уговорима о миру, који су имали за главни циљ да европску политичку анархију што више повећају. У привредном погледу, европска ствар је још горе стајала. Две најважније гране њене делатности, пољопривреда и индустрија, биле су доведене у готово безизлазан положај услед све веће конкуренције других континената. Поред тога, низ нових, вештачки створених царинских брана, спутавао је унутрашњу размену добара у Европи, чинећи немогућним сваки њен даљи напредак.

Последице таквог стања биле су непрестане тешке економске кризе које су радне слојеве Европе бацале у незапосленост и беду. Услед тога, револуционарни покрети у многим европским земљама знатно су ојачали, добивајући дотле незапамћене рушилачке тежње. И с те стране Европи су претиле велике опасности. Био је у питању не само њен друштвени поредак, него и сами основи њене цивилизације и културе.

Потпуно је разумљиво што је услед тога положај Европе у свету све више слабио. Изгледало је да Европа коначно улази у фазу своје потпуне декаденције, из које се више никада неће моћи подићи. Овакво песимистичко гледиште делили су многи међу најбољим духовима Европе.

Међутим, та црна предвиђања нису се испунила. Европа је у последњем часу нашла довољно моралне и материјалне снаге да започне велико дело свог препорода. Није никакво чудо што се прва мисао о спасавању Европе јавила у Немачкој и што је баш ова земља стала на чело борбе за одбрану европског континента. Немачка je, већ и по свом географском положају, највише осећала зао удес Европе. Слабљење европске моћи и њеног угледа у свету, Немачку, као средишњу европску државу, највише је погађало, како на политичком, тако и на привредном пољу. Зато је она и прихватила ствар Европе као своју ствар, свесна истине да се њен положај у свету не може поправити ако се истовремено не поправи и положај Европе као целине.

Међутим, овакав став Немачке неминовно је доводно ову земљу у сукоб са двема силама: Енглеском и Совјетским Савезом.

Енглеска се само формално може убројити у европске земље. Уствари, она припада англо-саксонском свету, чији су поседи и интереси расути по целом земљином шару. Она је више будна стража тога света пред обалама Европе, него његова метропола.

Енглеска већ деценијама види залогу своје моћи у слабости Европе. Зато је она својим мешањем у европске послове систематски потстицала разне несугласице и сукобе међу европским државама, верујући да ће тиме онемогућити сваки покушај прибирања европских снага. Енглеска се у својој акцији на подривању европске солидарности служила и женевским Друштвом народа, које је била претворила у слепо оруђе своје политике. С друге стране, она се редовно супротстављала оној држави на европском континенту, која јој је тренутно изгледала најјача, па следствено томе, и најопаснија. Ту своју дипломатску игру она је крстила: ,,одржавањем равнотеже снага у Европи".

Том противевропском политиком било је надахнуто и држање Енглеске према Немачкој. Када јој је Немачка, одмах по завршетку прошлог светског рата, изгледала довољно понижена и ослабљена, Енглеска јој је показивала љубазно лице, а Француску је спутавала на свим странама, страхујући од тога да ова њена савезница не постане водећа држава на европском континенту. Али, када се Немачка, после национал-социјалистичке револуције, почела нагло да опоравља и јача, а нарочито када је почела да организује своју оружану снагу, Енглеска се вратила својој старој љубави, Француској, заузимајући поново непријатељски став према Немачкој. Узалуд су била сва настојања немачке дипломатије да се нађе једна основа за компромисно решење енглеско-немачког спора. Енглеска је била непомирљива. Она је на ту немачку мирољубивост одговорила политиком заокружавања Трећег Рајха, тиме што је давала протунемачке гарантије свима државама које су се граничиле са Рајхом. На крају је дохватила оружје, пошто је, ваљда, увидела да јој је остало још то једино средство да наметне своју вољу Европи.

Што се тиче Совјета, њихово непријатељство према Европи је у суштини њихове револуционарне идеологије. Пространо руско царство имало је да послужи једној групи међународних револуционара као моћно средство за остварење њихових превратничких циљева, а у првом реду за уништење основа на којима почива европско друштво и цивилизација. Услед тога и само постојање Совјетског Савеза претставља смртну опасност за Европу.

Као што је познато, у првој фази своје борбе против Европе, Совјети су се служили чисто револуционарним методама. Они су систематски потпомагали све револуционарне струје и покрете у Европи, надајући се да ће је тим својим подземним радом расточити и ослабити до те мере да ће им она сама пасти у крило као зрела воћка.

Али, када су им се ова предвиђања изјаловила и када су у Европи отпочеле да се буде снаге отпора према опасности са Истока, нарочито у Немачкој и Италији, Совјети су променили своју тактику. Они су од тобоже непомирљивих противника светске буржоазије и плутократије постали њени савезници; то је право објашњење тактике са, ,,народним фронтовима".

Ова политика народних фронтова довела је у овоме рату до сарадње Совјета са Англосаксонцима. Иако они уствари имају супротне циљеве, једино им је у погледу Европе заједничко: борба против оних европских снага које желе да ослободе европски континенат од туђих утицаја и да европским народима осигурају бољу будућност.

Услед оваквог стања Енглеске и Совјетског Савеза Немачка се одлучила да око себе прикупи све здраве европске снаге, како би створила један нови, бољи поредак у Европи и обранила ову од англосаксонске и совјетске опасности. То и јесте смисао Тројног пакта, закљученог између Немачке и њених савезника у јесен 1940 године.

Изложене чињенице јасно нам показују да је сукоб између Немачке с једне, и Англосаксонаца и Совјета с друге стране од судбоносног значаја за све европске народе. Од исхода тога сукоба зависи будућност Европе, њена моћ у свету и благостање европских народа. Без победе удружених европских снага, које предводи Немачка, не може се решити ни једно горуће питање наше данашњице, нити се може обезбедити било какав напредак на овоме нашем старом европском континенту.

Ове истине мора бити свестан сваки добар Европљанин, и са тога становишта требало би да просуђује догађаје које данас проживљујемо.

И ми Срби само са тога гледишта можемо да прозремо прави смисао садашњег великог збивања у свету. Наша страшна народна несрећа не сме нам замрачити видокруг, нити нас одвратити од пута којим морамо поћи ако хоћемо да опстанемо као равноправни и користан члан европске заједнице народа.

Нашу судбину не можемо одвојити од судбине Европе, као што је нисмо одвајали ни у нашој славној прошлости. Сетимо се само наше косовске епопеје. Зар нисмо тада стали на страну хришћанске Европе, а против завојевача са Истока? 

Зар нисмо стотине година давали херојски отпор томе завојевачу и тиме послужили Европи, као њен неосвојиви, живи бедем?

Као што су се тада, у том далеком времену, наши народни интереси поклапали са интересима Европе, тако се они и данас потпуно поклапају. Зар би ми Срби, мали, сиромашни сељачки народ, са нашим ситним сеоским поседима и неразвијеном привредом, могли да опстанемо као самостална национална и привредна јединка у једној пораженој Европи, која би била жртва политичког и привредног империјализма других континената?

Зато је и у нашем српском интересу да Европа победи, да се ослободи туђег мешања, да се среди и организује, како би свима својим народима омогућила да се несметано развијају и напредују.

Због тога је 25 март 1941 године, када је наша бивша држава пришла Тројном пакту, односно стала на страну Европе, био мудар корак, као што је 27 март, када смо се изјаснили противу ствари Европе, био тешка погрешка, коју данас скупо плаћамо.

Ту погрешку можемо поправити само тако, ако у нама пробудимо свест о томе да само у заједници са осталим европским народима можемо обезбедити себи бољи живот.

Свака друга политика била би нова авантура, која би нас неминовно одвела у коначну пропаст.

професор Ђорђе Перић

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)