Истина о Крагујевачкој трагедији

 

Скоро у исто време, 16. октобра 1941, између села Бара и Љуљака у близини Крагујевца, четници и партизани из заседе су убили десет и ранили 26 немачких војника. Четницима су командовали мајор Палошевић, капетан Душан Глишић и капетан Душан Смиљанић. Партизане су предводили професор Драгутин Марковић, студент Раја Недељковић и неки обућар Миљко. Политички комесар је био Милоје Симовић.

Због овог напада дошла је немачка казнена експедиција под командом мајора Кенига која је 20. и 21. октобра 1941. извршила одмазду по кључу 100:1 и 50:1.

У Крагујевцу су Немци 19. октобра 1941. извршили масовно хапшење људи од 16 до 60 година старости. Чак су изводили из школа целе разреде ученика, заједно са професорима, које су 21. октобра, сем оних које је Марисав Петровић успео да спасе, све стрељали. Било је покупљено преко 6.000 људи, од којих је, по немачким листама, стрељано 2.300, када је са овим бројем подмирен кључ одмазде 100:1, односно, 50:1. Према комунистичком писању у „Борби” од 15. новембра 1941. ухапшено је 10.000 Крагујевчана, а у својој књизи „Западна Србија 1941.” Дојчило Митровић пише да је стрељано 7.000 лица. И једна и друга тврдња су, свакако са планом, дате нетачно и произвољно.

Божијом вољом, пред сам напад на Немце код Љуљака, у Крагујевац су дошле две чете добровољаца, под командом Марисава Петровића и Милоша Војиновића. Ту је требало да Марисав оснује Пети, а Милош, десети добровољачки одред.

Добровољци уопште нису, на било какав начин, узимали учешћа у хапшењу, или у стрељању недужних грађана. За време када су Немци вршили хапшење, добровољци, који су били смештени на два различита места, били су изненађени када су видели да су их Немци блокирали, без објашњења зашто.

Када је блокада скинута и Марисаву дозвољено да изађе у град, он је запрепашћен сазнао о чему се ради. На разне начине је успео да спасе од стрељања 1.700 до 1.800 особа. У своме напору да што више Срба спасе, Марисав је на коленима молио мајора Кенига да број жртава смањи, па је чак нудио себе и своје добровољце у замену за покупљене грађане. Дословце, Марисав је ово рекао: 

„Ако не уважите моје молбе, молим вас, стрељајте прво мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет”!

Тада се умешао и командант Крагујевца, капетан Бишофсхаузен, који је био наклоњен Србима, колико је то било могуће немачком официру у том тренутку, па је тако дозвољено Марисаву да направи спискове људи, за које би он могао да гарантује. Како Марисав није познавао Крагујевчане, то су те спискове правили добровољци са именима које су им Крагујевчани давали. У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао, да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани, и да се они, у замену за Србе, предају Немцима. 

У првом издању Дедијеровог Дневника, на страни 391, II књиге, Дедијер помиње и страшан догађај у Крагујевцу и дословце каже овако: „... Te вечери иx jе пуштено око 600. Доцније сам чуо да их је пустио Марисав Петровић”. 

У доцнијим издањима Дневника овај податак се више не помиње из разумљивих разлога.

За Марисава Петровића случајност да се баш у то време затекао у Крагујевцу, била је судбоносна. У жељи да што више оцрне своје противнике, а забашуре своју одговорност, баш они који су проузроковали ову погибију недужног света, највећу кривицу бацају на Марисава. Како то у животу често бива, поред свег уверавања и толиких сведока, Марисав није успео да се оправда, те се и дан данас, после његове смрти, пише и расправља о његовој улози у Крагујевачкој трагедији. Али, за Крагујевчане, које је он са својим добровољцима успео да ишчупа из крвничких руку, била је срећа, велика срећа, да су се Марисав и његови људи тада нашли у њиховом граду.

Вест о томе шта се дешава у Крагујевцу није на време дошла у Београд, јер су телефонске жице биле прекинуте. Али, чим су о томе нешто чули, Недић и Љотић су одмах интервенисали код Немаца да се престане са стрељањем невиних Срба. Шеф окупаторског управног штаба, др Турнер, и сам узбуђен, показао је генералу Недићу и Љотићу фотографије немачких војника, погинулих код Љуљака. Фотографије су показивале нешто, што се још никада није догодило у историји српске војске. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно нагим, били су одсечени удови, трећи, пресечени на пола и доњи део трупа је био постављен са ногама увис, да чини онај фамозни знак немачке пропаганде и Черчиловог слова „V”, Victoria - победа.

Разумљиво је да Недић и Љотић нису постигли никакав успех - ово злочиначко дело је још више разбеснело Немце и огорчило их против Срба.

Један дан после стрељања у Крагујевцу, 22. октобра 1941. у француском граду Шатобријан, стрељано је 48 Француза. Одмах, сутрадан, преко радио Лондона, генерал Де Гол је „осудио политику убијања припадника немачке војне силе”, из разлога да спречи бесмислено проливање француске крви. На жалост, Србима је и даље поручивано из Лондона да „... што се трава брже коси, то она више расте...” и сличне неодговорне поруке.

О узроку и последицама Крагујевачке трагедије много је писано и читаоци се упућују на следеће књиге и чланке, који пишу опширно и у детаљима о томе: „За историју наших дана”, од Бошка Костића, 1949, Лил, Француска/ „Грађански рат у Србији 1941-1945”, од Боривоја Карапанџића, 1958, Минхен, Немачка/ „Истина о Крагујевачкој трагедији - Плава књига”, од Боривоја Карапанџића, 1989, Cleveland, OH, USA/ (све три објављрне у Београду у издању „Нове Искре”) „На чијим је све рукама крв невиних жртава Крагујевачког октобра”, од Загорке Јовановић-Мандић, Погледи, часопис студената Крагујевца, бр. 56, фебруар - март 1990.

Стеван Пироћанац

(Одломак из текста „Ране непреболне”, „Нова Искра”)

Органска мисао заједништва у Христу

 

И тако, када бисмо ми, као што рекох, имали љубави, ова би љубав покривала сваки грех, као што и свети чине, видећи недостатке људске. Та зар мислиш да су свети људи слепи и да не виде грехе? Та зар неко и мрзи грех онолико колико га мрзе свети? Но, (мрзећи грех), они не мрзе грешника и не осуђују га, не гнушају га се, него саучествују са њиме, тугују због њега, уразумљују га, теше, лече као оболели уд телесни, и све то чине тога ради да га спасу. Као што рибари, када баце удицу у море и, ухвативши велику рибу, осете да се она праћака, не вуку је одмах снажно, јер би се конац прекинуо и риба би побегла, него ослобађају конац и пуштају је да плива како јој је воља, а када опазе да је риба посустала и престала да се праћака, онда је мало-помало привлаче; тако и свети - дуготрпљењем и љубављу привлаче брата, а не одвраћају се од њега и не гнушају га се. Као што мајка која има неваљалог сина, не само да га се не гнуша и од њега не одвраћа, него га још са љубављу поправља, и све што чини, чини за његово добро; тако и свети - увек заклањају, поправљају, помажу, еда се и онај ко сагрешује временом исправи, и да никоме другом не нашкоди, те да и они сами узнапредују у љубави Христовој.

Шта је учинио Св. Амон, када су једном братија дошли смућени к њему и рекли: „Иди, и види, оче, код тог и тог брата у келији се налази жена!” Какво је само милосрђе испољила, какву љубав имала та света душа! Схвативши да је то истина и да је, док се сам са братијом приближавао келији, онај брат сакрио жену под буре, Св. Амон дошавши седе на буре а братији нареди да траже по целој келији. Пошто ови ништа не нађоше, он им рече: „Бог нека вам опрости, браћо!” Тиме их је постидео, утврдио и дао им велику поуку, научивши их да олако не верују оптужбама против ближњег. А и онога је брата исправио, не само покривши по Богу његов грех, него и уразумивши га, када му се за то указа згодна прилика. Рекавши осталима да крену својим путем напоље, Св. Амон је тога брата примио за руку и казао му: „Брате, поразмисли о души својој!” Овај се истог трена застидео и дошао у умилење покајника, - на његову душу је човекољубље и састрадање старца деловало одмах.

Тако, дакле, и ми стекнимо љубав, стекнимо снисходивост према ближњем, да бисмо се сачували од погубног оговарања, осуђивања и понижавања, и помажимо једни другима као удовима сопственог тела. Ко се, имајући рану на руци или на нози, или на неком другом делу тела, гнуша себе, или одсеца тај део свога тела, макар се он и гнојио? Неће ли га свако баш чистити, прати, завијати, превијати, кропити светом водицом, молити се и просити од светих молитве за себе, како је рекао и ава Зосима? Речју, нико није немаран према уду сопственога тела, нико се од свога оболелог уда не одвраћа, не одвраћа се чак ни од смрада његова, него предузима све, само да га излечи. Тако и ми треба да састрадавамо једни са другима, да се међусобно помажемо, и сами и преко других, моћнијих, и све да чинимо и да се свакојако довијамо еда бисмо помогли и себи и једни другима; зато што смо ми делови једнога тела, као што каже Апостол: „Сви смо ми једно Тело у Христу, а појединачно уди једни другима (Рим. 12,5)... Ако страда један уд, с њиме страдају и сви други (1 Кор. 12,26)”.

И да бисте боље схватили силу реченога, даћу једно поређење, предано нам од Отаца. Замислите круг, његово средиште (центар) и праве које полазе од тога средишта. Што су оне даље од њега, и саме се више разилазе и међусобно удаљавају. И томе насупрот, што су ближе центру то се више и међусобно приближавају. Узмите сада да овај круг представља свет, средиште круга - Бога, а праве линије које иду од центра ка кружници или од кружнице ка центру - животне путеве људи. Онолико колико Свети у жељи да се приближе Богу улазе у круг ближе његовом центру, толико постају ближи и Богу и једни другима - колико се приближавају Богу, дакле, толико се приближавају и једни другима, и колико се међусобно приближавају, толико се и Богу ближе. Тако треба разумети и удаљавање. Када се људи удаљавају од Бога и окрећу спољашњем свету, очито је да се по мери, у којој одступају од средишта удаљују се и од Бога, удаљују и једни од других, и - колико се међусобно удаљују, да се толико удаљују и од Бога. Тако је и са љубављу: колико је свако од нас понаособ удаљен од Бога и колико га не воли, толико је удаљен и од ближњега (и толико не воли ни њега). Ако заволимо Бога, онда се у истој мери у којој се својом љубављу према Њему к Њему приближавамо, сједињујемо љубављу и са ближњима; и опет, колико се сједињујемо у љубави са ближњима, толико бивамо сједињавани и са Богом.

ава Доротеј

(„О љубави”, часопис „Православни мисионар”)

Збораш-свештеник Драгослав Обућина

 

  Комунисти воде о. Драгослава Обућину на стрељање 1945.

Драгослав Обућина (1908-1945) био је угледни свештеник Србске Православне Цркве и истакнути члан покрета Збор. Као члан старешинства Збора непрестано је показивао да је зборашка идеја одраз хришћанског духа, односно да ни једном србском православном свештенику зборашка мисао не треба бити страна, јер суштина зборашке мисли и идеје управо и јесте хришћанска вера и првенствено узрастање и појединаца и читавог србског народа у Господу Исусу Христу.

Отац Драгослав Обућина се, како пре, тако и током Другог светског рата, борио за спасење и очување србског народа од зла локалних али и страних, интернационалних непријатеља који су непрестано зверски кидисали на србски народ, покушавајући да га униште и сатру. Па је тако, супротно лажном комунистичком наративу који су приписивали зборашима и добровољцима о хапшењу па чак и стрељању србских цивила у Крагујевцу октобра 1941, отац Драгослав био део делегације која је 19. октобра 1941, команданту немачке команде у Краљеву -

 Оту Дешу, предала резолуцију са молбом грађана да се прекине са стрељањем (што се и догодило наредног дана). У одмазди у Краљеву стрељано је и најмање 200 припадника покрета Збор, међу којима су: професор Милосав Јовичић, професор Игњатије Подегрин, Милета Радошевић, Т. Миљковић, М. Илић, Драгослав Вуксановић, Миљко Николић, Бранислав Глигоријевић, Јездимир Марковић, В. Радоњић, Јовица Новаковић (који је био посланички кандидат Збора на изборима 1938. године), Милојко Симеуновић, М. Костић и други. Овом приликом Немци су запалили и више кућа припадника добровољачких одреда, попут куће браће Бранислава и Александра Костића, чијег су оца том приликом стрељали. Управо зато и краљевачка трагедија није нарочито помињана након рата јер комунисти нису хтели да помињу пострадале збораше.

Због свега тога, комунистички злотвори, који су мрзели и Бога и православну веру и наш србски народ, стрељали су 1945. године свештеника Драгослава Обућину, након претходно монтираног комунистичког суђења. Међутим, мржња и лаж којима су била задојена њихова срца, који и данас прожимају следбенике те сатанске идеологије, нису нити ће икада бити јачи од љубави и истине који су испуњавали срце оца Драгослава, и који данас прожимају све нас који поштујемо његову жртву и који се водимо истим идеалима истине и љубави. Љубави према Богу, према отаџбини и према свом роду. Слава му и хвала!

Зборашка мисао/Србска Акција

       Свештеник Драгослав Обућина