Снажан антикомунистички курс СПЦ који је средином 30-их задао патријарх Варнава, наишао је на позитивне реакције у Немачкој. Патријарх Варнава је у разговору са дописником ДНБ-а, крајем 1936. именовао бољшевизам „најстрашнијим отровом“ и изјавио да „Фирер великог немачког народа води борбу, која служи на корист целом човечанству“. Ова изјава партијарха имала је велики одјек у немачкој штампи, упркос ставу југословенске владе, која је то иступање сматрала грешком. У земљи је пресудан утицај на патријарха око овакве изјаве вероватно извршио Димитрије Љотић. Са друге стране, немачким органима је на могућност сарадње с патријархом пажњу скренуо дописник Централног прес-бироа Милош Црњански, који је преко својих веза са Антикоминтерн организацијом, сугерисао интервју са патријархом Варнавом.Практично истовремено, и НЕЦ (Немачка евангелистичка црква) је појачавала своју антикомунистичку активност, те су њени челници на простору југоисточне Европе, окупљени на конференцији у Бечу новембра 1936, донели резолуцију у којој су осудили комунизам.
Патријархова изјава изазвала је подељене реакције, док су је једни осудили као „служење нацизму“, други су је поздравили као прави корак СПЦ у борби против комунизма.
Посебно снажно је чехословачка штампа због тога нападала СПЦ, сматрајући да „противкатолички радикализам српских фашиста служи Хитлеру“ и да је патријархова „сарадња са југословенским фашистичким покретом Збор била веома очигледна“.
Истовремено су немачки званичници сматрали да патријарх има највећу заслугу за непризнавање Совјетског Савеза... Патријарх Варнава је изазвао додатно поштовање Немаца због бескомпромисног отпора конкордату југословенске државе са Ватиканом. У истом тренутку односи Трећег рајха и Ватикана били су изразито затегнути. У марту 1937. папа је објавио своју енциклику „Mit brennender Sorge“ (Са горућом бригом) критикујући поступање нациста према католичкој цркви у Немачкој. Антикатолицизам СПЦ није промицао оку немачких посматрача ни раније. Главним експонентом антикатоличке струје у СПЦ сматран је митрополит загребачки Доситеј, који се према њиховом мишљењу „борбено“ супротстављао унијаћењу у својој епархији..
Немачки органи нису прецењивали домете зближења између СПЦ и НЕЦ оствареног током 1936. и 1937. године. Схватали су да је потребно и даље много радити да би се постигнути резултати конкретизовали. Немачки обавештајци, попут дописника Völkischer Вeobachter-а Рудолфа фон Малцана, указивали су на то да највећи утицај у СПЦ и даље има Англиканска црква.
Будући да је Српска Православна Црква сматрана веома важним фактором у Краљевини Југославији, који је пребродио кризе и из сукоба са државом изашао јачи него раније, утицај на СПЦ је повлачио са собом и већи утицај на дешавања у самој краљевини. Оку немачких аналитичара није промакао ни богомољачки покрет, чији је „препородни“ утицај на СПЦ додатно оснажио Цркву.
Било је важно стога превладати англикански утицај, као и дубоко неповерење клера према Немцима и њиховој култури, сматрао је аутор меморандума о сарадњи са СПЦ. Рабијање тих „предрасуда“ планирано је да се оствари, осим директним контактима, и учесталијим студијским боравцима студената и професора теологије у Немачкој.
Уочено је да православни теолози са Балкана на даље школовање одлазе углавном у руску школу у Паризу, неке од институција у Британији или у Варшаву, а сасвим ретко у Немачку. Стога је предложено оснивање посебног тела које би координисало долазак теолога са Балкана на школовање у Немачку, јер је број младих људи са Балкана који не желе да се школују у „народнофронтовском Паризу“ у сталном порасту. Резултати оснивања овакве институције били би, према професору Коху, подршка антикомунистичком усмерењу Немачке, што највише очекују балканске цркве, али и истовремено одбрана од оптужбе за прогон хришћанства у Рајху, која је веома окрњила углед Немачке на Балкану.
Са Коховим мишљењем да је то „важан корак у борби против бољшевизма“ био је сагласан и Николај Арсењев, додајући да од повећања студијске размене са теолозима са Балкана може бити и чисто научне користи, јер је пуно теолошких питања везано за православље на Балкану недовољно научно истражено.
Одлучено је да се започне са давањем стипендија за студије теологије у Немачкој. Први стипендиста из Југославије био је Ђоко Слијепчевић, који је у Немачкој остао све до 1938. Одмах по његовом одласку, у Немачку је стигао Димитрије Најдановић, који се након избијања рата вратио у Југославију, не довевши своје студије до краја. Међутим, на изненађење домаћина, вратио се и наставио школовање. Слијепчевић и Најдановић су припадали Збору, што се никако не може приписати случајности, већ чињеници да су они као збораши били више окренути Немачкој од својих колега. На школовању су остварили контакт са члановима НЕЦ-a, који ће одржавати током целог живота. Ипак, не би требало посматрати њихов боравак у Немачкој као некакву шпијунску обуку или идеолошку индоктринацију. У питању је био резултат немачке културне политике, какву су имале (и до данас имају) све велике силе. Обојица су у Немачкој истински радила своје научне радове и са домаћинима сарађивала превасходно на научном пољу, тиме се истовремено боље упознајући са Немачком.
_________
Одломци из научног рада Растка Ломпара „Контакти Немачке евангелистичке цркве и Српске Православне Цркве у контексту немачке спољне политике према Балкану 1935-1941."
