Круна цивилизацијских вредности

 

Најшире прихваћена дефиниција цивилизације описује је као друштвени поредак који се састоји од међусобно повезаних елемената попут моралне традиције, културе, политичке организације и економије. Ако је нешто друштвено – односи се на заједницу а не на издвојеног појединца, а ако је поредак – односи се на хијерархијску структуру а не на анархију. У том смислу, иако наш свет познаје бројне облике цивилизације, корен им је увек заједнички. На овом месту позабавићемо се традиционалним цивилизацијским вредностима и модерним парадоксима који су данашњу цивилизацију сасекли баш до корена. Уједно указујемо и на пут оздрављења и метод обнове цивилизацијског поретка кроз обнову основних цивилизацијских вредности.

Родољубље и патриотизам су од освита цивилизације сматрани за врлине људи који живе у заједници. Овим терминима описује се лични осећај идентификације са одређеним народом и/ли државом којим се појединац надовезује на заједнички корен и стреми ка заједничкој будућности. На тај начин се врлине, постигнућа и херојства једне заједнице деле међу свим њеним члановима, али исто тако и колективни порази, посрнућа и греси, постају и лични изазови. Племенитост ове идеје огледа се у личном примеру, охрабрењу и подстицају на делатну и жртвену љубав према ближњем.

Врлине, као и греси, јесу личне одлике појединца, али то не значи да не могу уједно бити и карактеристика заједнице. Примере можемо наћи у сваком аспекту живота. На пример, у школи учитељи проблематичне ученике премештају поред примерних или у боља одељења, како би се њихови лични недостаци поправили у заједници која цени врлине. У породици, сви родитељи страхују да им дете не упадне у лоше друштво, да га не поквари некаква огреховљена групица. Таква заједница може да буде и интересна група, попут мафије која ће свуда око себе сејати грех и страдање или, пак, удружење уметника које ће ширити племените идеје. На крају крајева, једна те иста група може бити некад искварена а некад врлинска заједница, као на пример држава. Да наведемо само неке од многих примера довољно је истаћи државе врлинских друштава у временима Теодосија I, Стефана Дечанског, Ђурђа Бранковића, Петра Карађорђевића и других, док су се моралним каљугама показале државе Владимира Лењина, Фрање Туђмана, Била Клинтона и других.

То, наравно, не значи да су у доба Немањића сви људи били врлинскога живота нити да у Брозово време није било праведника, већ указује на друштвени образац према коме се оријентише цела друштвена заједница. Са једне стране имамо пример где се за образовну парадигму узима јеванђељски задатак: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48), а за другу: „Ево Сатане, вечног побуњеника, првог слободомислећег и еманципатора светова“ (Бакуњин, Бог и држава). Разлика је у томе што су православни владари знали да је њихова Богом поверена дужност да свима у својој држави обезбеде услове да, ако желе, дођу до „познања Сина Божијег, до савршеног човека, до пуне мере Христовог раста“ (Еф. 4, 13), док неврлински владари верују да је сваки човек сам себи бог а та безбожна заједница извор суверенитета (Америчка декларација о независности 1776; Декларација о правима човека и грађанина 1789; Сатанистичка библија 1969). Но, да би се одређена заједница оценила као врлинска или неврлинска, потребно је пронаћи друштвени консензус о томе шта су заправо врлине а шта греси.

У друштвеном смислу, родољубље и патриотизам су сматрани за врлине све до појаве такозваних левичарских идеја и идеологија чија је основа одлика увек била екстремни индивидуализам. Индивидуализам се код њих не односи на интегритет уникатне и слободне личности већ на нивелисање друштвених вредности и нихилизацију државне заједнице. Друштвена индивидуализација не промовише посебности уникатних личности већ атомизацију друштва кроз промоцију једноумља и укидање хијерархијских односа. Левичарски идеал је анархија којом се пориче да у људској природи постоји призив на заједничарење, као и потреба за редом и поретком који се достижу кроз подвиг и борбу. У свом крајњем облику свака идеологија која кроз свој индивидуалистички поглед на свет пориче боголикост човека своди се на анти-тријадолошку јерес. Тога ради је питање да ли су нам родољубље и патриотизам врлине или нису, уједно и показатељ да ли се идентификујемо са народом као врлинском заједницом или са „вечним побуњеником“ и разделитељем.

У XIX и XX веку као највећи противник врлинског образовања државне заједнице појавиле су се политичке партије, свих идеолошких оријентација. Политичке партије су прве легализоване ускоинтересне групе које су се у јавном животу државне заједнице издвојиле изван општих народних интереса. Ако државну заједницу замислимо као један организам, у коме је интерес сваког његовог дела да организам у целини буде здрав, улога политичких партија је улога паразита. Не постоји ниједна држава на свету, чак ни једнопартијска, у којој је забележено да је нека политичка партија свесно радила у интересу целог народа а не у интересу партије. Ниједна, никад, ни случајно. Странке по својој природи растурају народно заједништво и пружају могућност политикантским вуцибатинама да се крију иза народних врлина.

Проблем политичких партија никада није решен, а наша цивилизација сада великим корацима улази у XXI век у коме нас чекају нова искушења попут такозваног Big Tech-a, вештачке интелигенције, надзора, контроле и манипулације информацијама, јачање технократских елита као и континуирано пропадање националних држава. Ако у борбу са овим изазовима улазимо под вођством каријерних политичара којима је интерес партије и лични профит изнад сваке врлине – пред нама је тежак пут.

Политичари који немају проблем са корупцијом, урушавањем институција, загађивањем природе… који су сервилни у односу са међународним банкарима а бахати и нељубазни према свом народу, који су у време рата били дезертери а после рата патриоте… без обзира на то колико се издавали за родољубе, нису ништа друго до аутошовинисти. Суштински, без обзира колико се неко огртао државним заставама, певао родољубиве песме, твитовао, постовао… док урушава јавне институције он је највећи непријатељ државе и народа.  Врхунац аутошовинизма је корупција јавних институција која се у органском смислу може поредити искључиво са канцером.

Пошто је проблем будућности заправо системски проблем, не може се очекивати решење проблема кроз смену партија на власти или кроз идеолошка лутања између левих и десних. Једино православна монархија, као антисистемско решење, може понудити одговоре на савремене претње и изазове. Владар који живи црквеним животом, врлински васпитан за подвиг и борбу, који не зависи од изборних кампања и подршке међународних мешетара, који зна за стид и образ, може да буде морални стуб јединства и чувар традиционалних вредности свог народа. Уместо да стреми остварењу партијских интереса, православни монарх може да гледа дугорочне интересе народа. Такав владар би био изнад партијских подела и представљао би тачку сабирања народа. Његов једини интерес био би да јавне институције функционишу и врше своје дужности „ни по бабу ни по стричевима“, односно не према мерилима партијских програма већ према мери народних врлина.

Такав Владар може да се појави само у народу коме су родољубље и патриотизам личне и народне врлине присутне у друштвеној свакодневници. Народ коме се родољубље исказује кроз васпитање деце на хришћанском моралу и неговање самосвојне културе, а патриотизам кроз домаћински однос према државној економији и чување друштвених институција од корупције и партократије може да подигне генерацију часних домаћина. Такав народ свог Краља сам издиже изнад дневне политике, како би тамо био сигуран од партијских паразита. Краљ и домаћин у таквом друштву деле улогу старатеља народне ползе. Као што домаћин управља својом кућом заједно са осталим члановима породице, тако и Владар као арбитар и модератор јавних институција домаћински се стара о народу и држави. Њему држава није приватно власништво већ лична одговорност онога који држи институције власти према ономе који задржава (2. Сол. 5, 7).

Поводом 104. годишњице мученичког пострадања Александра Ивановича Дубровина
(14. април 2025.)

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

У 27. марту разум није учествовао

 

Догађај од 27. марта биће доцнијем историчару неразумљив, јер ће тешко моћи да објасни лудило страсти, које је државу и народ бацило у несрећу. То могу схватити само они који су то доживели, а сами су тог лудила били ослобођени, па су с тугом гледали како једна страшћу опијена гомила руши оно што су напори и жртве других стварали.

Две су силе деловале у правцу ове наше несреће: прва је оно што се у нашој унутрашњој политици звало нормални развој ситуације, који је стрмом равни од Петра Живковића и његовог парламента преко В. Маринковића, Милана Сршкића и Николе Узуновића довео до Бошка Јевтића, да би кроз његове изборе довео Милана Стојадиновића, чиjeг се избора дошло до Драгише Цветковића. Одавде се могло или у успон, да се имало памети, снаге и љубави или у амбис, ако се то није имало. Ми смо, полетели у амбис.

Друга је несрећа што смо у спољној политици, и ми, као и народи западне Европе и Америке, углавном гледали ствари туђим очима, и мислили туђом памећу: очима и памећу међународног јеврејства, које нас је све заједно, због тога, гурнуло у пропаст, гурајући нас за своје интересе у овај рат.

Али, ето, иако смо изложили, силе које су довеле до овог догађаја ми нисмо у стању да прикажемо лудило страсти, пијанство којим смо у несрећу упали. А ово нам је била намера. Овде смо, пак, само изнели од кога смо пића точили. Морамо се, дакле, дубље загњурити да сагледамо ближе узрок своје несреће.

Код прве силе која је деловала и довела до наше несреће, ми смо само навели званичне носиоце фирме, колико да њиховим именима обележимо стрму раван наше пропасти која се завршила пучом од 27. марта. Али, поред њих и испод њих постојао је и други процес: народна реакција на нормални развој ситуације. Није та реакција била ни антидржавна ни антимонархијска. Напротив. Само се осетило да је органски потребно народу одушевљење, да он тражи такву своју народну државу, где ће се његова љубав уобличити у градилачко одушевљење. А место тога му се одозго пружају облици, откуцава ритам, који његову љубав доводи до беса рушипачког. Није се хтело схватити да живот зна само за два одушевљења: градилачко и рушилачко. Чамотиња је болест из које живот мора прећи у бес рушења, ако му се не створе услови за одушевљење градилаштва. А нас је формалистика и лаж која јој је братио, водио само кроз чаму.

Мислило се да се та органска народна потреба може заташкати, обманути, преварити формалним, штурим, празним решењима, оправданим оваквим или онаквим резултатима гласања на овим или оним изборима или у парламенту. При чему се заборављало да та формална решења могу неко време да покривају истину – али кад се више ствари стекну на неком пресеку, онда се истовремено неће мoћи тим формалним решењима парирати настале опасности. Сви су били свесни да су та формална решења довољна још за сасвим равне путеве, за сасвим тихо време. Први јачи потрес ће срушити све то и ми ћемо се наћи пред пропашћу својом.

Као што се види, испунила се мера ствари. Осећало се да је додирнуто дно. Није се могло даље. У најозбиљнија времена држава се налази у слабим рукама и пред слабим главама. Било је пролеће на прагу. „Докле ћемо да нас дави чамотиња?” питао се несрећни свет. „Иде пролеће”. Дошла је пропаст.

Никога не оптужујемо. Ми само објашњавамо откуд оно лудило, пијанство, у чему се утопила одједном светлост разума. Сигурно је само једно, ако је већ реч о кривици, онда нека нико не мисли да су само носиоци оних формалних решења кривци. Још сад се мора знати, да ту носе, и често не мању кривицу, и диригенти оне народне реакције.

Данас се мора рећи: било је изванредно мало људи добре воље, оних којима је општа ствар, а не приватни посао или пакост, била главна ствар, како горе, тако и доле.

Пијанствена снага оне друге силе није била јединствена. Код масе народне је била томе основа страх за државом. Код њених диригената је била основа у страху за сопствене позиције. Код народа је страх изазван лажима. Говорено му је увек само пола истине, колико да му се страх одржи и повећа. Сва уста која су говорила целу истину, била су већ месецима онемогућена. Вешто се све то везивало за слабост унутрашње политике и надама на њену радикалну промену. Диригенти су пак веровали да пакт значи дубоку промену и унутра: мораће се збацити туђе наочари, мораће се престати гледати очима Јевреја из Лондона, Париза, Москве и Вашингтона. А то може да доведе до промене оних који то нису у стању. На жалост код нас је ових било и иначе много.

Али страх обично кочи а не покреће. Да би се добио покрет треба неки активни афекат. Диригенти су сами имали ово у својој мржњи према ономе који је угрожавао позиције које су држали или се надали да их добију, а нашли су помоћ и код оних кругова који су гурали свесно наша кола путем бољшевичке револуције.

Масе народне нису имале мржњу и зато њихова реакција спољно-политичка није била виолентна, чиме се најбоље тумачи држање тих истих маса у жалосном рату од 6-15. априла. Али страх је укочио здраве народне инстинкте да спрече несрећу.

Њихова реакција је била чисто унутрашње-политичка, искоришћена од њихових диригената поводом спољно-политичког момента (на који су саме народне масе обмануте, реагирале само страхом) док су њихови диригенти имали још и мржње.

Народ наш заиста има много разлога да мисли о 27. марту. Он је полазна тачка његове душевне и националне катастрофе и свију његових досадашњих – и ко зна још коликих, несрећа. 

Анализа овог догађаја показује да у њему разум није учествовао.

А наш народ вели: „Кога Бог хоће да казни, томе памет узме”.

Изнад дакле свега видљивог што се дешавало до 27. марта и самог тог догађаја, по вајкадашњем народном мишљењу стоје три појма: грехови наши, Бог велики и казна Његова.

Ни објективна историја неће, кад све буде било познато, моћи о овом догађају друго што да каже, него оно што је народна мудрост рекла.

А одатле, да закључимо, да нам спасење неће доћи друкчије, већ ако Бог дозволи да нам се памет врати при чему се надамо више у милост Божију него у Његову правду.

Димитрије В. Љотић

(„Српски Народ” бр. 12, 27. марта 1943. године)

О Љотићу, Вучићу и идеологији „Студентског едикта”

Антисрбски издајник и властодржац Александар Вучић, у свом синоћњем гостовању на РТС-у, поистоветио је идеологију Љотићевог Збора са идејом грађанских зборова иза којих стоје студенти у блокади, а која је заснована на њиховом прокламованом идеолошком манифесту под називом „Студентски едикт". Наравно, Вучић јако добро зна да су зборашка идеологија на једној страни и грађаноидна митоманија „Студентског едикта" на другој, идејно дијаметрално супротне ствари. Шта више, програм његове СНС, идеолошки је истоврсан садржини „Студентског едикта", све са сплетом туђинских испразних фраза и бајки којима се шире лажи и маскира чињеница да демократија и капитализам неизоставно подразумевају међусобну борбу паразитских интересних група уз команду или надзор иностраних белосветских хохштаплера.

Све то Вучић добро зна, али је ипак у маниру вашарског политиканта и преваранта, нашао за сходно да изврши поменуто етикетирање, јер он чврсто стоји на позизицији комуно-демократског наратива о Димитрију Љотићу као „издајнику". Наравно, Вучићу као безбожнику, меродавна је комунистичка пропаганда а не чињенице нити речи Светог владике Николаја о његовом пријатељу Димитрију. Када је у пар наврата, Александар Вучић на истоврсан начин говорио о нама који лик и дело Учитеља (Димитрија Љотића) добро познајемо, ми смо са осмехом дочекали такав његов промашен покушај оцрњивања. Онима пак који  се услед таквог етикетирања нађу увређени, јер наседају на комуно-демократске лажи о Љотићу као наводном издајнику, као и онима који са „националног" становишта нападају Вучића па га поистовећују са „издајницима" Недићем и Љотићем, поручујемо следеће.

Димитрије Љотић као „политичар са крстом" (Св. вл. Николај) као и ђенерал Милан Недић, јесу сушта супротност изроду Вучићу као и свим другим партијашким политикантским паразитима. Они немају никакве везе са изајником Вучићем већ имају везе са србским државницима из ранијих векова, попут Светог деспота Стефана или Милоша Великог, који су у своје време сарађивали са тадашњим окупатором. За разлику од ових србских државника (од деспота Стефана до Љотића) који су у основи пропагирали Србску идеју, Вучић (као и некада Ђинђић) заговарају туђинску идеју - ЕУ-фанатизам и мондијализам, подржавајући све антисрбске (авнојевске) границе, измишљене „нације“ и „језике“ на србску штету. Идеал деспота Стефана (као и Љотића и ђенерала Недића много векова касније) јесте препород србске нације и културе на светосавским темељима. А идеал Вучића јесте некаква мигрантско-педерска ријалити „Србија“, у којој је народ опљачкан и експлоатисан, рад обезвређен, православно благоверје гурнуто у запећак, док су „вођа“ и режим, у симфонији, не са Црквом, већ са корумпираним и наивним делом клира. 

Даље, Љотић и Недић и поред лоших или катастрофалних политичких околности у којима се Србија налазила, тражили су територијално проширење Србије, нису гасили државност на делу окупиране територије нити су подржали учешће Срба у антисрбским окупационим пројектима попут „НДХ“, „Велике Бугарске“ или „Велике Албаније“, као што је Вучић подржавао тзв. Харадинајеву Владу, као што данас подржава учешће своје анти-Србске листе у нелегалном парламенту шиптарске лажне државе. Недићева Влада је помагала рушење тих злочиначких творевина на тлу србских земаља, а поготово се мора узети у обзир да смо ономад под Немцима (као и пре под Турцима) били директно војно окупирани. За разлику од тих ситуација, Вучић данас има државу без стране војске (осим на Косову и Метохији) али се понаша потпуно сервилно према свим србоубицама, јер реч је о тоталном издајнику и моралном гмизавцу сломљене кичме.

Тако да, поистовећивати антисрбског преваранта Александра Вучића и остале данашње издајнике и изроде са србским државничким великанима из повести, може само неко ко је или потпуно необавештен или злонамеран, баш какав је Александар Вучић. Али исправна и смислена борба протов њега и његовог издајничког и криминалног режима, не врши се кроз интернационалистичке грађанске пленуме и зборове, нити кроз богооборне буржоаске мантре о „народној суверености", где национални и православни симболи имају сврху декора који маскира антинационалну идеологију и антинационално кормило актуелног лажног бунта, о којем смо детаљно све што смо имали, изнели у нашем саопштењу, у чијем духу гледамо и на све текуће и најављене догађаје у склопу поменутих дешавања.

Подвиг и борба!

Србска Акција/Зборашка мисао 

Истинска револуција

 

Замерају нам многи, чак и паметни људи, што нисмо „реални” и „практични”. Мисле да смо сувише „доктринарни”, „идеолози”, несавитљиви и крути. 

Ми најбоље знамо како су тешка и преопасна времена, како нема времена за губљење, како треба радити брзо. 

Али, исто тако, и овде је она народна тачна: „преко је прече, – наоколо ближе”. 

Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком другом, човек мора изгубити много више времена.

Питање брзог изласка из данашње невоље јесте, у ствари питање правилног решавања, јесте дакле питање правог пута. 

А то опет значи, практична господо критичари, да је питање правог пута не само питање идеолошко, питање начелно, већ и питање врло практично: како ће се најбрже и најкраће решити основни природни и државни проблеми. 

Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела, на којем је, пре сто педесет година, дефинитивно, француском револуцијом, друштво људско постављено. 

То начело је узело јединку људску као суверено мерило свију вредности, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и породици, заборављају при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилан однос према васељени, јединка људска може бити схваћена. 

Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип породио је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капиталистичког друштва. 

Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то решење дати марксизам или још боље, бољшевизам. То им се чини нека особита значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на садашње неправде и невоље. 

За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од нас, то у ствари иако је велика пустош и рушење није никаква револуција. То је управо издаја револуције. 

Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог индивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледало, марксизам је не само непосредни историјски, већ природни логички и морални наставак данашњег друштва. 

Револуција је прекид једног природног развитка. А марксизам није то. Напротив, он је најприроднији развитак индивидуалистичке победе у осамнаестом веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета.

Он се разликује од данашњег материјалистичко-капиталистичко-демократског друштва, не по суштини, већ по обиму. 

Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини послодавац, једини господар – све опет у рукама једне партије. 

Данашње друштво почива у политици на демократским начелима да су људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из тих истих начела, гвозденом логиком, укинути све слободе и сва права. 

Остане ли се, на силу Бога, при данас владајућим друштвеним односима, онда је природни излаз марксизам. 

Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске политичке странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе у материјалистичко-капиталистичко демократске основе друштвене, не само да садашње друштво не могу ослободити садашње створеног несносног стања, већ га сигурно, и брзо, гурају марксизму, односно његовој практичној форми, бољшевизму. 

Има само један начин да се не оде тамо. То је онај други пут, онај други излаз, за који се бори Збор. 

Тај излаз је права, и велика, и истинита револуција. Ова револуција не тражи, на силу бога, рушење и крв, као бољшевизам, али ипак је једина истинита револуција, јер она у основи, и из основа, мења садашњи поредак. 

Она удара у материјалистичко схватање света. 

Она напада на капиталистички поредак друштва. 

Она обара демократску заблуду политике. 

А све то постиже великом револуцијом, постављајући људску јединку на њено право, природним развићем одређено место, према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос, према васељени. 

Што смо знали то, пошли смо у ауторитативни режим, верујући да је он та, морална, политичка и економска револуција што мора доћи. 

Изишли смо из тог режима кад смо видели какав му накарадни смисао дају „практични” и „реални” политичари. 

Показало се да смо ми, које су сматрали, у надменој својој „реалности” нереалним, заиста и једино били реални, са онима који су тако мислили као ми. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни у све доцније „практичне” и „реалне” комбинације од 3. септембра 1931. до 19. децембра 1934. године. 

Показало се да су врло нереални и непрактични сви они који су за овим „практичним” и „реалним” комбинацијама пошли. 

Што смо то знали, нисмо пошли ни за комбинацијом Јевтића, иако је иначе врло велики број људи који су дотле, као и ми, мислили, били повучени. 

Показало се да ми „крути доктринари” много стварније процењујемо ситуацију него они други.

Што смо то знали, нисмо могли поћи ни за безглавом комбинацијом Удружене опозиције, од које данас постоји још само име, а и за малу децу је јасно да су ти матори људи у ствари заиста политичка деца. 

И ту се нећемо и не можемо преварити. 

Све комбинације, ма каквом се пословно-практичном способношћу дичиле, морају пасти на овом испиту, које заборављају дубоку и истиниту, ни мало теоријом надахнуту, народну мудрост „преко прече, наоколо ближе”. 

Али нека се при овом не заборави једна необично важна, трагично важна, истина. 

Кад човек погледа овај лепи низ „практичне” комбинације од 3. септембра 1931. г. до данас, могло би се десити да помисли: па нека се тако мењају, ваљда ће се у том мењању наићи и на нешто добро. 

Таквом оптимизму овде нема места. 

Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу тако, без штете ређати, па ће моћи дочекати и праву. 

Народ је животни и живи организам, који под утицајем свих ових комбинација, трпи и мења се, на своју рођену, и вечиту штету. 

Једна за другом, те „практичне реалне” комбинације убијале су живу духовну, отпорну снагу народну. Убијале му наду, веру и љубав. 

Свака претходна комбинација нашла је боље стање него што је оставила својој наследници. 

Најгори и најтежи грех, раван најтежем греху, ономе који се опростити неће, греху против Духа Светог, починила је свака од тих „практичних и реалних” комбинација: умањивала је народни морални капитал. Правила га је горим него што је. 

Зато су и последице сваке доцније теже од последица наслеђених од њене претходнице. Зато је и грех сваке доцније према вечитим народним интересима већи од греха њене претходнице. Зато има све мање времена, све мање снаге, све мање средстава за нове, исто тако „реалне” и „практичне” политике. 

Исувише мало је остало неутрошеног предива за нове шаре политичке. 

Мало је клубе на коме је резерва времена и снаге народне намотана. 

Све ближе смо оној судбоносној раскрсници, о којој смо скоро две године писали, да се пред сваким народом налази. 

Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утврђене за ових неколико година, „комбинације”. 

Нека се схвати и разуме права стварност, преко које се жмурећи прелази. 

Нека се не прелази преко гвоздене логике два излаза, од којих само, једино, пут ЗБОРА чува вредност људске вредности, решава проблеме и невоље садашњице.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 143, 18. децембар 1936. године)

Немањића благо и задужбина

 

Кроз историју је било много значајних владарских династија које су свету оставиле велику заоставштину, свомe потомству силно благо, народу предање и Богу тајне. Сетимо се самог царског дома Кошитцу који наводно столује на престолу Јапана преко две хиљаде година у низу, па Соломонске династије у Етиопији која је наводно чувала Ковчег завета све до Хајла Селасија, затим француских Каролинга и Капетâ којима је Европа била игралиште, Романових у Русији који су из ничега дигли Трећи Рим. Памтимо Хабсбурге који су медицини оставили препознатљиву „вилицу“ по којој се познају инцестоидне породице, свакако и Виндзоре који су пре стотињак година у океану крви глобалног колонијалног терора испрали своје немачко презиме у енглеско. Сетимо се светлих примера пољских Пјастовића и маџарских Арпадовића, који су крстили своје народе, и наших Немањића који су изградили небеско Отачаство.

Има још много живих и неживих династија које су на овај или онај начин трајно обликовале предање и културу својих народа. Њихова заоставштина углавном је материјална и одавно нефункционална. Небројени музеји, замци, утврђења, путеви, водоводи, споменици, катедрале и друге покретности и непокретности широм света сведоче о њиховим делима и неделима. Људи се пред овим споменицима културе сликају за Инстаграм, у коментарима се диве њиховом стилу и гнушају њихове етике. Велики каштели претворени су у пабове, манастири у хотеле, катедрале у дечије играонице… Како год било, углавном је свима јасно где се дело благо ових династија, где су уградили опљачкане драгуље а где мермер, у које су компаније, дворце и опере уложили своје менице. За све осим за Немањиће.

Србска кућа Немањића оставила је најдуљби траг у нашој националној историји, обликовала наше народно предање, формирала национално-верски идентитет и утемељила нашу савремену културу. Били су једна од најмоћнијих и најбогатијих породица свог времена. Толико су били имућни да многима није јасно, где се деде Немањића благо. До данашњег дана има трагача са лопатама и пијуцима који од Рудника до Куманова растурају олтаре древних задужбина и археолошка налазишта тражећи златнике србских краљева. Али Немањићи благо нису чували у злату.

Немањићи су најплоднија светородна лоза у историји. Поред њих било је неколико мањих владарских лоза на британском острву у раном средњем веку, као и раније помињани Арпадовићи у Угарској који су се и ородили са Немањићима и који су друга светородна краљевска династија (ако не рачунамо свете Бранковиће, јер нису носили краљевске титуле), али нико попут Немањића није изродио чак осамнаест светитеља. Баш због ових великих људи, од којих се тек по неки прославио својом влашћу или политиком на земљи, али их је Бог прославио на Небу, Срби и јесу са великом одговорношћу прихватили име небеског народа.

У савремено доба често се Немањићи и њихова политика оцењују мерилима модерног света, па им се упућују критике због оштрине карактера, бруталности и ратоборности, који су били део културе оног времена, док се друге карактерне цртице, којима су се они издизали изнад свог света, систематски игноришу. Критикује се, на пример, Немања што је из Србије прогнао богумиле. То би данас био геноцид, а не заштита свог народа од душегубних јереси. Додуше Немањини критичари неће те исте аршине применити када Украјина 2024. стави ван закона Православну Цркву и почне са отимањем храмова и прогоном верника и свештенства. Критикује се краљ Милутин што је ступио у брак са принцезом Симонидом, осмогодишњом кћерком византијског цара Андроника II Палеолога. А игнорише се да тај брак није био плод некакве болесне сексуалне изопачености, какву данашњи политичари јавно промовишу и славе, већ највеће дипломатско достигнуће оног времена и врхунски чин уважавања растућег угледа србске државе која се по први пут удостојила брака са ромејском принцезом. Та византијска принцеза и србска краљица васпитана је на двору краља Милутина тако да је цео живот посветила анђелоподобном животу подвига у монашком чину.

Често се у први план стављају разни јавни греси и сагрешења србских владара, којих је свакако било, али се прећуткују њихова подвижничка дела кајања, о којима Небо сведочи. Ови велики ратници, јунаци, кнежеви, деспоти, краљеви и цареви, знали су да на врхунцу моћи и власти оставе сва земаљска блага, опашу се у ланце и грубе хаљине и проведу године у посту и молитви. Били су због тога предмет поруге ромејских узурпатора, јер су иако у порфири рођени са овог света одлазили у монашким ризама и са жуљевитим рукама. Данас не можемо да замислимо ни неког ситног функционера месне заједнице, камоли општинског „буџу“ или партијског „лојалисту“ да се у покајању одрекне какве привилегије. Зато иза Немањића нису остали циркуси, колосеуми и замци пред којима би дебељушкасти Американци данас могли да се сликају у бермудама и са порцеланским осмесима, већ извори животне силе који и данас дејствују и одржавају србски народ кроз сциле и харибде.

Други занемарени аспект немањићких корена је секуларизованост модерног света. У данашњем друштву се чак и код великог броја верника узима здраво за готово раздвојеност религијског и световног живота. Вера је постала „приватна ствар појединца“, а свет је изгубио дозу чаробности која се у антици и средњем веку подразумевала у свакодневном животу. Корени православне монархије и данас се напајају животним соковима сакралности јавних служби. Бог је тај који призива на службу монаха, свештеника, војника, цара. Бог је тај који човека призива на подвиг брака, на подвиг родитељства или на подвиг благочестивог живота у сред трулог и корумпираног друштва. Из таквог друштва, где су људи имали свест о учешћу анђела и демона у њиховом животу, као што данас имају свест о учешћу вештачке интелигенције, маркетнишких кукија или саобраћајне полиције, израстао је систем у коме монарх своју личну одговорност за благостање својих држављана износи и пред Бога и пред народ. Православна монархија данас живи тамо где се свештеник боји прво Бога па Епископа, где возач стрепи најпре за живот својих суграђана па тек онда за саобраћајну патролу, а политичар се више плаши губитка образа него избора.

Ту се огледа разлика између православне монархије и партијске демократије. Све што су Немањићи градили, саградили су из бриге за поверени им народ и све то до данас стоји и функционише. То што стоји већ хиљаду година је доказ да су своје имање уложили у наше благостање. Ни једна немањићка надстрешница никада није пала, ниједна купола се није урушила због фушерских послова, корупције, „крадуцкања“ или јефтиних материјала. Још су се и Агарјани, Латини и комунисти нарадили рушећи и разграђујући што су Немањићи сазидали. А то што немањићке институције и даље функционишу и благодатно дејствују, то је доказ да је Бог прихватио њихову жртву. Јер Немањићи нису зидали само у предизборној кампањи. Нису зидали ни себи ни партији већ у завет Богу, Отачаству и Роду.

Манастири, цркве, библиотеке, школе и болнице, све то и данас живи и немањићка Србија кроз њих одолева. На Косову и Метохији, где више нема ниједног србског полицајца, и даље има живог краља Стефана Дечанца коме се поклањају верни људи из целог света. Још се народ причешћује у Грачаници, Светим Архангелима, Пећаршији. Још се у манастирским ризницама читају књиге које су у немањићкој Србији пажљиво биране за превођење и умножавање, а које су до данас непревазиђене. Још се деца рађају благословом који долази преко лозе Светог Симеона Мироточивог. Још се по србским планинама окрећу бројанице исихаста које су Немањићи удомили.

Разбојници су вековима растурали храмове које су Немањићи зидали, па их нису могли уништити. Недавно су, тражећи благо, раскопали олтар манастира Матејче у Скопској Црној Гори, који су подигли србски цареви. Нису приметили да су фреске на зидовима храма који је више векова био без крова, паљен, скрнављен, не само врхунски рад који се не добија јефтино, већ и у практично добром стању. Могу се лепо видети, боје су очуване, слова читљива, малтер је чврст. Такав квалитет материјала и израде добија се само када се уложи велико благо. Благо које се не закопава у земљу испод олтара, већ се закопава на Небу, где се не стиже са ашовима и пијуцима. Те силне зидине као звездане капије ка Царству Небеском и данас прекрива lapis lazuli који није стигао са Темуа и није се куповао на „Црни петак“.

За Стефана Немању знамо где је рођен, где је крштен, где је учио Фридриха Барбаросу како се држи виљушка, где је ратовао, где столовао, где му је било омиљено ловиште, па ипак нема трага његових двора, хиподрома и октагона. Није то зато што археологија не може да их лоцира, или што због немаштине није могао или није знао сазидати камене куле или утабати стазу. То је зато што је његово злато уложено у Хиландар и Студеницу којима се цео свет диви јер су их зидали и украшавали најбољи мајстори свог времена. Његове задужбине, као и он сам, ни данас нису мање живи и мање моћни него кад је Немања владао Србијом. Немањићи су васпитани свешћу да се од Бога изабрани да се старају о свом народу а не да се народ стара о њима. Они су зидали оно што је за народ добро и потребно, а не оно што је популарно. Немања није трошио на националне стадионе, циркусе и колосеуме. Немања је народу оставио пример ревности, покајања, снаге и мудрости. Они који су њега следили, живе и живеће.

Стефана Првовенчаног живи престо је Жича, Вуканов је Морача, Милутинов Грачаница, Владиславов Милешева, Урошев Сопоћани, Стефанов Дечани, Душанов Архангели, Урошев Матејче, Милицина Љубостиња, Лазарева Раваница, Стефанов Манасија, Ђурђев Девич, Јованов и Ђорђев Крушедол, Петров Опленац… Србски владари су улагали у будућност свог народа и његово небеско опредељење. И гле, оно што су Немањићи изградили стоји, њихове су задужбине живе, њихове мошти целебне, њихово предање надживело је сва царства, њихов завет сваку идеологију а њихов народ своје грехе. То што Срби још постоје је Светих Немањића благо и задужбина.

О празнику Светог Симеона Мироточивог, родоначалника свете лозе Немањића 2025.

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

Православна џамахирија

Има монархиста, а има и монархиста; нисмо сви исти. Заправо питање је да ли уопште имамо макар двојицу истих. Сваки србски монархиста има своју визију како би будућа Краљевина Србија требало да буде уређена, а онда своју визију смешта у неки од популарних трендова и покушава да га калупи по свом укусу. 

Тако ће велика већина србских монархиста рећи за себе да су за „уставну и парламентарну монархију“, индикативно се ваљда ограђујући од „неуставне и непарламентарне“. То су углавном „центро-десничари“, помало постиђени што у модерну демократску арену уносе тако „превазиђен“ концепт као што је монархија, па гледају да се ограде од популарних стереотипа њихових „уставно-парламентарних“ колега са левице који се јеже од помисли на крунисане главе и њихову блискост са Црквом, последичним утицајем хришћанског морала на општи друштвени морал и коначног зацарења тоталитарно-теократског режима злослутног имена – православна џамахирија.

Е, ми православни монархисти, ми смо баш за то, за православну џамахирију. Која се додуше не би звала ни православна ни џамахирија, а имала би и Устав и Парламент и демократију и наследног монарха, али не би била утемељена на модерним вредностима Запада, попут например Демократске Републике Кореје која је de facto уставна, парламентарна и наследна монархија. Ми крунисану Србију видимо као државу србског народа и свих њених грађана, утемељену на ванвременској светосавској култури богољубља и родољубља, које се најлепше очитује кроз социјалну правду, заштиту достојанства човека и посвећеност принципима чојства и јунаштва.

Замислите, реч џамахирија, мада западњачким левичарским расистима то тако звучи, уопште се не односи на теократску државу. То није некаква исламска република или емират у коме се жене каменују и затварају због писмености, немуслимани спаљују на ломачама и организују погроми против верских и расних мањина. Џамахирија је неологизам пуковника Муамера ел Гадафија који означава „народну републику“. То је заправо један облик власти који се не уклапа у популарне шаблоне, као што се ни пуковник Гадафи није уклапао у визије Новог светског поретка у чијим канџама је јуначки пао. Гадафи који је био секулариста и социјалиста, својим опредељењем за чојство и јунаштво природно је постао јунак православних монархиста, а непријатељ социјалистичких и секуларних мондијалиста.

Шалу на страну, срж проблема правилног разумевања православног монархизма није семантичке већ онтолошке природе. Као што је Џамахирија номинално била „држава народних маса“, а у стварности приватни феуд пуковника Гадафија, тако су и, примера ради, Сједињене Америчке Државе привидна република, Холандија је само званично краљевина, итд. Номинално различити облици власти али свуда иста суштина, јер их повезује природа дијалектичког материјализма у темељима друштва. Са друге стране, православни монархизам темељи се на идеалима хришћанских подвига и врлина који се могу остваривати само кроз одговорни однос словесних личности, а то захтева и органско уређење друштва.

Другим речима, термини су мање битни, битна је природа. Примера ради, латинска Res publica се често погрешно разуме као облик власти супротстављен монархији, а заправо је њен саставни део. Политичку одговорност и државотворну потентност коју су Латини називали Res publica, Грци су звали πολιτεία, а на србски језик би могла да се преведе као народна држава. Тако се данас хеленске републике Кипар и Грчка на њиховом језику не зову републикама већ демократијама (Ελληνική Δημοκρατία, Κυπριακή Δημοκρατία). Код нас се то види већ код цара Душана који први Устав Србије (1349) није донео самовољно, већ као плод црквено-народног Сабора са јасно наведеним циљем: „Да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку. Амин.“

Подобно томе, и у данашњем времену и свету и те како има места за државу изграђену на темељима светих Немањића. Држава је стара словенска реч за власт, као што је и власт стара словенска реч за управљање, неки би данас рекли менаџмент. Тога ради и Република Српска, на пример, не мора да мења своје име како би била монархија. Република је одредница која описује циљ власти, а не њен облик. У православном монархизму Краљ управља а не влада, тако да као што је Кипарском републиком мирне душе могао да управља архиепископ Макарије а да Кипар не буде „теокартско-тоталитарна“ држава, како неки замишљају „џамахирију“, тако и Република Српска као таква може да буде интегрални део Краљевине Србије.

Према томе, православна монархија би била пре свега народна држава а не некакав монархистички дизниленд или политикантски забавни парк у коме би један опонашао цара Душана, други властелина, трећи себре итд. У савременој православној монархији треба да постоји подела власти, треба да постоји Парламент или Сабор, политичке странке и организације, судови, полиција, војска, универзитети и друге јавне институције које треба да штите народ и народну добробит, а као највећи слуга интереса народа да буде крунисани и миропомазани владар који ће управљати и арбитрирати државним институцијама.

Као особит пример значаја друштвених институција можемо узети пример Црне Горе. Кнежевина Црна Гора дуго је имала Владику за монарха, па је неки погрешно називају теократијом. Међутим, у њој свештенички сталеж и свештени канони нису били ни на који начин издвојени изнад других органа друштва. Њена социјална неразвијеност била је последица неизграђености и нефункционалности институција, што се показало кључним фактором развоја када се институције нису развиле ни у секуларној краљевини, нити у комунизму, а понајмање у обновљеној независности. На крају је баш Црква кроз Литије спасила народ од апсолутизма приватизованог републиканског режима, изборивши се за какве-такве институције друштва.

Враћајући се на ранији пример, видимо да Немањићи нису игнорисали цивилизацијске искораке који су народима пружали шансу за бољи и квалитетнији живот. Из Рима, како старог тако и новог, преузимани су вера, закони, обичаји, облик власти, јавне институције. Све то је надограђивано нашом народном самосвешћу и филтрирано кроз идеале јеванђелских вредности. Наравно да се идеали нису увек, можда чак никад, достизали, али им се увек стремило. Док год су идеали везани за небо, свако стремљење ка њима узводи нас у висине. Идеале изграђене од блата какве диктирају живот савремених република и монархија моделираних на конзумеристичкој економији, капитализму, неолиберализму или, пак, неомарксизму, није посебно тешко досегнути, али они чак и када се остваре не доносе добробит народу. Баш супротно, блатни идеали кроз које табанају конзументи брзо се претварају у каљугу.

Опет илуструјући примерима из свакодневног живота, напоменућемо како медији у православном монархизму треба да буду слободни и сразмерно одговорни. Дакле, слободан човек не сме материјално да одговара и да трпи притиске због изношења у јавност непопуларне истине или својих личних ставова. Али мора обавезно да одговора за изношење неистине или неморала. Шта су неистине и неморал, а шта нису, треба да одлуче независни судови у складу са законима које је прописао Сабор или Парламент. Арбитар и управљач свим овим институцијама треба да буде крунисани и миропомазани владар, одговоран пред Богом и народом. Кључни изазов у овом процесу је сузбијање корупције.

Корупција се не може сузбити економским мерама јер она није економски, већ морални проблем. Корупцији нису подложни само сиромашни људи који жртвују свој интегритет ради материјалне добити. Србска реч за корупцију је поквареност. Поквареност долази од погрешног формирања човека. Онај који је научио да су новац и моћ највеће вредности, без обзира колико их има, никада неће задовољити свој апетит за још моћи и још новца. Колико год држава да плати поквареног судију, лекара, учитеља, полицајца, политичара, он ће и даље продавати свој интегритет и народни интерес за још више новца и моћи. Тек када подигнемо Новог Човека, образованог на светосавским вредностима, чија савест нема цену, који је биће заједнице, који надраста биологију и презире социјални дарвинизам, сузбићемо корупцију и ојачати институције. Када оснажимо породицу из које ће да излазе људи са кичмом, тада ће престати да се урушавају инститиције због чије трулежи се данас руше надстрешнице, трује вода на Дрини и бетонира црница у Банату.

Подобно томе, будућа Краљевина Србија, утемељена на идеалима православног монархизма, треба и са Истока и са Запада да узме све што унапређује живот њезиних грађана. Све што човека оплемењује и ослобађа да постане најбоља верзија себе, више је него добродошло. Једино што никако не сме да узима је обезбожена природа друштвених односа, јер нећемо монархију попут Корејске, а ако је цена тога етикета да ми призивамо православну џамахирију, нека буде тако.

О празнику Светог Саве, првог архиепископа србскога 2025.

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

90 година бесмртне идеје

 

На Бадњи дан, 6. јануара 1935. године, у Љубљани основан је Југословенски народни покрет Збор.

Својим настанком, Збор је донео потпуно нов дух и нова схватања на ондашњу политичку сцену Краљевине Југославије. Настао је уједињењем више националистичких група и покрета: Југословенске Акције, БОЈ-а, групе Димитрија Љотића окупљене око листа „Отаџбина” и других. Покрет је назван 

„Југословенски народни покрет Збор” (ЈНП Збор), где је „ЗБОР” скраћеница за З – задружну, Б – борбену, О – организацију, Р – рада, која се такође може формулисати и као З – завет, Б – Богу, О – отаџбини, Р – роду, на основу идеологије коју је покрет заступао.

Главни и основни темељ идеологије Збора била је хришћанска вера, те су Љотић и његови збораши настојали да сва питања друштва и политике сагледају са хришћанског становишта. То можемо видети и на основу речи Димитрија Љотића: „Изван Христа нема спасења” и „Изван Христа нема другог пута народу србском”. Збор је својом мишљу и делима увео потпуно нов правац у политички живот Краљевине Југославије – хришћанску политику. Збораши своју веру нису показивали само речима, већ и делима, и због тога су од самог почетка задобијали велику подршку од стране бројних еминентних србских православних свештеника, монаха или теолога (нпр. потоњи протојереј Димитрије Најдановић, био је један од најистакнутијих зборашких првака). Својеврсну подршку, и то врло снажну, Збор је имао од стране Светог владике Николаја и његовог православног Богомољачког покрета (старешинство, као и чланство Збора и православног Богомољачког покрета се у великој мери и поклапало). 

Битан чинилац идеологије Збора у првим годинама од оснивања заузимало је југословенство. Збор је веровао у истинитост братства три „конститутивна” народа Краљевине Југославије – Срба, Хрвата и Словенаца. Веровао је да се до истинског оснажења и препорода сва три народа може доћи само кроз Југославију, као јединство судбине трију народа, који по таквом схватању, морају образовати један чврст итегрални југословенски национализам. Збор је, међутим, током 1940/41. године, постепено одбацивао идеју југословенства, и фактички је постао чисто србски национални покрет, обраћајући се пре свега Србима. Па тако, 1940. године долази до објављивања списа инжењера Милосава Васиљевића под називом „Зборашки социолошки требник” у којем он пише „Збор није политичка странка већ покрет за извођење србског народа на прави духовни пут истине, свестан да ће народ који уме истину да види, лако наћи и свој физички народни пут.”, а 1941. године, објављена је брошура главног секретара Збора, Милорада Мојића под називом „Србски народ у канџама Јевреја”, у којој се исто нигде не помиње југословенски народ и у којој се писац обраћа искључиво србском народу. Такође, током окупације и рата, Збор делује под називом „Народни покрет Збор”.

Битан удео у мисли и идејама Збора имало је и органско схватање заједнице (породице, народа, државе...) које је Збор заступао, а које происходи из хришћанског становишта. Органским схватањем, заједница се третира као организам, чији чланови нису међусобно непријатељи (као што је то случај у марксистичком или капиталистичком схватању заједнице), већ представљају органе у истом телу, који заједнички раде на општем бољитку заједнице. А из општег бољитка заједнице произилази и бољитак свих људи који ту заједницу чине. С тим у вези, Збор је увидео да је породица основна ћелија народног организма, која трпи најјаче ударе разорног духа индивидуализма. Збор је дакле, насупрот индивидуалистичком схватању, поставио органско схватање. 

Идеологија Збора, као права идеологија Трећег пута, има своју националну и социјалну основу, те је Збор тежио стварању задружно-сталешке државе, тежио је народном социјализму у смислу социјализације свих народних добара, и заговарао је учешће народа у власти путем организованих професија (сталежа) као јединих правих народно-представничких тела. 

Збор је такође за расно-биолошку заштиту народа и национализам (родољубље) јер „се без национализма не може ни постојати ни опстати”. 

Битна ставка идеологије Збора је и монархизам, те Збор не може замислити народну државу без краља, као ни дом без домаћина, или васељену без Бога. 

Ова годишњица за нас је значајна јер следимо управо идеологију Збора, тачније њен савремени израз. Стога, један од наших поздравних поклича је: С’ вером у Бога и победу Збора!

(Чланак „88 година бесмртне идеје”, објављен у билтену „Светло Истине” Зборашке Омладине, број 1, 2023. године)