Србска породица јавља се као главни носилац расне, односно крвне чистоте. Ради тога је србска породица тежила да се преко женидбе и удадбе повеже са бољима или бар са равнима. Онолико колико се пажња поклања девојци, толико се, ако не и више поклања пажња пријатељима – роду девојачком. Ту подједнакост процењивања девојке и пријатеља наглашава народна песма у овим стиховима:
„А где нађох за себе девојку,
Ту не нађох за се пријатеља;
А где нађох за се пријатеља,
Ту не нађох за себе девојку”.
Изгледа да је код Срба врло старо убеђење у моћ наслеђа. Чудновато је да је оно јаче код нашег сељака, него код грађанина и школованих људи. Водећи строго рачуна о своме породу, – тежећи да му пород буде најбољи (по једном народном закључку: човек воли да је бољи од свакога, сем од свога сина), наш човек прво гледа, одакле ће се оженити. Богатство – мираз не игра никакву улогу у поређењу са захтевањем других особина.
У удавању девојке мало се одступа, па може преовладати разлог богатства, јер по једном правилу „дај девојку у богату кућу, а жени се од људи”. Деца се умећу на ујчевину. „Одакле жена, одатле и деца”. Највећи србски јунак Марко Краљевић уметнуо се на свога ујака војводу Момчила. Марко Миљанов у својим „Примјерима чојства и јунаштва” навео је примере неких ситих јунака, но који су се оженили од рђавих кућа (један чак и Циганком) па им пород и потомство отишло „по мајчиној крви а не по очиној... Зато народ о томе говори и за примјер му служи, да боље пази од какве му се крви ваља женит”. Марко наводи даље да је то разлог што су ослабиле неке угледне породице и људи којима се „јуначка крв у слабу прелила”.
Наследствене особине наш народ прати „од девет дедова”. Зна се ко је какав био у прошлости, одакле се ко оженио и какве је путем женидбе особине на своје потомство пренео. Јасно је онда, да се све то узима у обзир приликом женидбе: испитују се потанко све особине које поседује кућа, одакле девојку треба узети. Пита се у доста случајева и одакле јој је прабаба била. Девојка се цени, осим по роду уопште, још и по мајци. Познато правило је: „Види мајку, па узми девојку”. Безбројни примери су у којима се истиче крвна особина некога далеког претка пренесена на његово потомство. Неоспорно је, да поједине куће чувају извесне особине кроз дуги низ година и преносе их с колена на колено. Свак сматра да ће женидбом из тих кућа пренети те особине на свој род и потомке. Често се може чути, да се проклиње неки стари предак који се непромишљено оженио и у свој род унео неке рђаве склоности или неку наследствену болест. Дакле у женидби и удадби гледало се првенствено на кућу. Отуда је објашњиво да је некад просидба девојака закључивана између родитеља момка и девојке, а да се они нису видели. Нису били ретки случајеви, да су родитељи заручивали своју децу пре рођења у утробама мајки. Уверење да од добре куће мора бити све добро, опште је народно уверење. „Све што је од куће, па макар и од кучке, добро је”.
Јасно је да се у великој већини полаже много и на особине девојке. Мада је лепота наглашена у народним песмама, и мада је она у доста случајева пресудна, њој није даван првенствени значај. Више се цени девојачка доброта, јер народ каже: „3годиште (од згодан, леп) на буњиште, а добриште на огњиште”. Гледа се много и на девојачке особине, јер се држи да ће девојка те особине задржати и као удата жена. „Што научи девојком, не одучи невком”. Уопште девојка мора бити без мане. Једна пословица каже: „Али девојци срећу губи”. То ће рећи: ако се о једној девојци наводе добре особине, па се најпосле дода са свезом али нека мала мана, онда она упропасти све што је раније о њој добро речено. Част девојке се упоређује са стакленом чашом. Као што је стаклену чашу лако сломити, тако је лако девојци порушити у неповрат њен углед. А како се уседелица држи за страшну ствар, велика је грехота, управо смртни грех, оклеветати девојку и бити узрочник да се не уда. Поред моралних особина, девојка треба да је радна, чиста, штедљива, паметна. Особито се пази на девојачки ручни рад. По једном народном правилу треба се женити са познатом девојком, а не са девојком издалека, коју треба упознавати пошто се уда, јер „оној из села сагорела је једна пола, а оној иза брда две”. У неким местима људи су били обавезни да се жене само из свога места и нису се смели женити из другог краја. Кад дужд млетачки нуди своју кћер за жену Кањошу Мацедоновићу, како читамо код Љубише, овај му одговара: „У нашој је опћини обичај непрекидни, да се свак жени у своме јату, и тако чувамо поштење нашим сестрама”. Негде родитељи радије удају кћер далеко, јер се тако боље одржава пријатељство, него кад се свакодневно сретају.
Горе је речено, да богатство није никада у женидби играло важну улогу. Доста девојака са миразом које нису имале браће, горе се удају, него што би да имају браћу. Наш човек воли да има угледне пријатеље, да с њима дружи и дичи. То народно схватање потврђује и народна песма. Кад је Бановић Страхиња ухватио своју жену у неверству, њена браћа Југовићи хоће да је сасеку ножевима. Страхиња им не да, него опрашта грех својој жени. А разлог Страхињине великодушности састоји се у овим речима:
„Без вас би је могао стопити,
Ал' ћу стопит сву тазбину моју;
Немам с киме хладно пити вино,
Но сам љуби мојој поклонио”.
Са смрћу његове жене престало би пријатељство између нега и Југовића. Многобројне су народне пословице у којима србски народ изражава тежњу за крвном чистотом и веру у моћ наслеђа. Појам „господска крв” или „чиста крв”, означава припадност угледној кући. Јединство крви је знак рођаштва (постоји заклетва између рођака: „Тако ми једне крви”). „Погана крв”, „отрована крв”, „тешка крв” означава људе опаке и неваљале. „Туђа крв” су људи од друге вере и другог народа. Срби су се нерадо женили туђинкама, јер су сматрали да ће на тај начин у свој пород унети туђу крв. Пословица „Крв није вода” употребљава се у два смисла. Њом се исказује или моћ крвног наслеђа или рођаштво. – Народ је врло строг према ономе ко не ваља, па разуме се не жали, да се такав истражи, да од њега не остане порода. „Од зла рода да није порода”.
професор Влајко Влаховић
(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)
No comments:
Post a Comment