Јаков-Јаша Љотић

Давне 1974. године убијен је Јаков-Јаша Љотић (рођени брат Димитрија Љотића) тачније, задављен краватом у свом стану у Минхену. Јаков је тада био 79 година стар.

Завршио је Војну Академију, био је припадник 43 класе. Ратовао је у Балканском рату, био је један од првих србских пилота. Јаков је за време Краљевине Југославије извесно време био у дипломатској служби.

За време немачке окупације у Другом Светском рату, Јаков је боравио у Смедереву на свом имању, а када су се Србски добровољци повукли у Словенију, Јаков је обукао униформу и њима се придружио. У Словенији је био у штабу Корпуса. Када је његов брат Димитрије Љотић погинуо у саобраћајној несрећи, Једногласно је од старијих чланова покрета Збор, и војних старешина био изабран да замени свога брата на положају председника Покрета. Јаков је био власник и уредник часописа Искра - гласила збораша у емиграцији. Пред крај свог овоземаљског живота, Јаков је одлучио да постане монах манастира Хиландар, али Титови терористи га убијају.

(За обраду слике из прилога, захваљујемо другу - администратору Јутјуб канала „Владимир Љотић")

Војвода Ђујић о Димитрију Љотићу: „Он је био као пророк Божији."

Већ смо писали о великој блискости збораша и четника војводе Момчила Ђујића. Као допуну те објаве, изнећемо следеће војводине наводе из његовог последњег интервјуа објављеног у специјалном издању листа „Глас јавности" 1999. године. Наводе у којима војвода говори о величини Димитрија Љотића и Милана Недића:

„Ја сам у животу сусрео три велика човјека, велика политичара: Димитрија Љотића, Адама Прибићевића и Милана Гавриловића. То су људи који су могли бити патријарси по свом карактеру, по свом поштењу, по скромности, по вјери у Бога. Знате, да није било Љотића, не би било Недића. А да није било Недића, србство би страдало... Недић је спасао србство од пропасти. Он је пола милиона Срба, бизу осамдесет хиљада дјеце, прихватио испод усташког ножа. Он је своју част ставио на коцку ради спасавања србског народа. Његова улога била је много тежа него улога Дражина... Несрећа је у томе што је Дража разговарао с Титом, што се састајао с њим, планирао заједничку борбу. А Недић је одиграо спасоносну улогу, иза њега је стајао Љотић, један велики родољуб. Никакав издајник! Он је био као пророк Божији. Многе ствари предвидио је боље и тачније него многи наши политичари..."

Драгојла Поповић и Васпитни завод у Смедеревској Паланци

Лето Господње 1942. као и у другим земљама, у Србије је рат, који свашта собом носи. Непријатељи – и видљиви и невидљиви – вребају са свих страна. Омладина, као носилац снаге сваког народа, представља истовремено и најрањивији део друштва. Почетком рата у Србији је било око 18.000 скојеваца (СКОЈ). Један део тих омладинаца пошао је у шуму, а други је остао код куће и у позадини развијао разне активности по инструкцијама КПЈ. Власти су гониле, хватале и кажњавале те омладинске активисте.

Љотић је 1942. предложио да се у Смедеревској Паланци оснује „Васпитни завод“. Тежња је била да се омладина истргне испод комунистичке команде и да им се спасавају животи. У јесен 1942. Завод је отворен и на чело љегове управе долазе национални идеалисти, Милован и Др Драгојла Поповић (р. Остојић ). Преко Завода спасено је преко хиљаду омладинаца и омладинки.

Циљеви васпитног завода:

1) Да се онај део српске омладине, који је пришао КПЈ и партизанским одредима, а не знајући њихове праве циљеве, спасе окупаторске казне смрти и концетрационих логора

2) Да се та заведена омладина изолује од утицаја КПЈ, под којом би сигурно поново пала кад дође у додир са њом

3) Да се путем педагошких мера и наставе ослободи комунистичког учења – да се преваспита

4) Да се као преваспитана омладина активира у борби за вековне идеале, циљеве и традиције свога народа.

Преваспитати ову омладину и њене позитивне особине усмерити путем истинске и корисне службе народној заједници – то је била идеја водиља васпитача.

„Потребно је наћи расцеп између моралне базе и политичке надоградње“, речи су Милована Поповића. Њихова морална база била је у извесној мери позитивна, њихова политичка надоградња – комунизам није одговарала нашим народним схватањима и циљевима. Требало је доказати да комунизам није једино и најбоље решење свих друштвених проблема. У речи доказати лежи смисао читаве проблематике преваспитавања у Васпитном Заводу.

Васпитач је морао, не само да познаје политичку грађу коју има да предаје, него да пази на сваки свој поступак, реч и дело. Он се трудио на првом месту да стекне поверење и љубав питомаца, као и да предњачи својим примером.Овај моменат је и доиграо пресудну улогу у процесу преваспитавања у Заводу. Када се стекло међусобно поверење и познанство, онда се тек могло прећи на систематску политичку наставу. Извођење програма политичко васпитне наставе било је могуће на бази потпуно слободе мисли и изражавања. Завод је тада био једино слободно место у окупираној Европи, где се јавно смео критиковати сваки погрешан политички и војни потез ратујућих страна, а да се за то не изгуби глава и не оде у концетрациони логор.

На челу женског интерната била је др Драгојла Поповић. Преко Достојевског је ушла у бескрајне лавиринте људске душе и докучила да је ту поприште где се од искона води борба између Христа и антихриста, а да ми лично својом слободном вољом одлучујемо ко ће бити победник. Драгојла се одлучила за Христа, па је та судбоносна њена одлука обликовала цео њен доцнији живот. И духовну сродност са Димитријем Љотићем и приступ „Збору“и њена духовна стремљења и дубоко осећање праведности и вере да у овом свету ипак Господ царствује и изоштрено саосећање са „мојом мало браћом“, како Христос каже, „кад њима учинисте, мени учинисте“ и уопште чинило је да је Драгојла буквално бринула бриге целог света док је своје личне једва и уважавала. Била је човекољубац – а из тога извире божанска искра у нама.

Драгојлина личност се не би могла у потпуности разумети да ту много тога није понето од „куће“. Рођена је 12.априла 1912. у Приједору, од оца Милана и мајке Милеве, где је одрастала са сестром и још два брата. Ту се учила „страху Божјем“ – а страх је тај да се не учини нешто што црква назива „хулом на Духа светога“. Милан, Драгојлин отац, био је унук православног свештеника и имућан локални предузетник, који због своје дубоке религиозности бива назван „приједорски владика“. Мајка Милева, била је, пак, „неприкосновени морални ауторитет“, председница локалног Кола Српских Сестара, неуморни читалац књига и стални посетилац варошког биоскопа „Балкан“ и изгледа одлучно утицала на Драгојлино опредељење за медицину. Није ни чудо што је дакле, Драгојла одгајана у таквом моралном и традиционалном окружењу успевала са лакоћом да се одупре гласовима комунизма и хедонизма.

Доласком на Универзитет у Београду 1931. Драгојлино биће доживљава процват на интелектуалном, политичком, културном и моралном пољу. Постаје стожер окупљања национално опредељених студената.Са појавом „Збора“, коме Драгојла приступа, све је било лакше. Присутан у свему томе, био је и Милован Поповић, касније Драгојлин супруг, оснивач и председник Антимарксистичког института.

Драгојла је са одличним свршила медицинске науке. И поред свега нашла је времена за лично усавршаваље читањем књига филозофског, књижевног, историјског, социолошког и уопште културног значаја. Свој дубоки пан-славизам је изражавала кроз јаке интелектуалне и политичке контакте са руским избегличким удружењима.Одржавала је такође, углавном преко Милована блиске контакте са браћом Настасијевић, Станиславом Краковом, Милошем Црњанским, све најврснијим младим културњацима.

Са ратом, Драгојла и Милован Поповић, воде Завод за преваспитање у Смедеревској Паланци. Међутим, преваспитање младих комуниста и успех на том плану били су трн у оку комунистичкој партији. Због тога је Драгојла 24.12.1944. осуђена на смрт као ратни злочинац од стране комунистичког суда. После дугог ислеђења негде 1947, коначно је ослобођена свих оптужби. Следи одлазак у Америку.

Последњи дан њеног овоземаљског живота био је 29.4.1998. Преселила се у вечност једна велика интелектуалка, савестан лекар, добра душа увек спремна да помогне новцем, саветима, лепом речју, изнад свега – једно велико људско срце!

Др Драгојла одлази са овог света и оставља иза себе велики број деце које су друге мајке родиле, али која имају разлога да баш њу назову мамом...

Извор

(За обраду и колоризовање слике из прилога, захваљујемо другу - администратору Јутјуб канала „Владимир Љотић" где је постављен и видео са оригиналним снимцима из Завода у Смедеревској Паланци)

Свети владика Николај о Љотићу и Немцима

Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они коjи нису били народни људи, коjи поседуjу виле и богатства, и коjи као jазавци припремаjу себи унапред богатство за сто година. Али он jе наjвише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они коjи га нису познавали.

Колико jе само волео своjе воjнике. Причао ми jе jедан официр из његове пратње: ,,Када смо одступали из Београда, на путу смо застали и делили храну воjницима коjи су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да jе jош остало хране за мене и њега. Нашта ми jе он рекао: ,,Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не jеде." ,,И тако сам учинио." Он jе поштовао човека изнад свега, само наjпре и изнад свега – Бога."

(Одломак из владикине беседе над одром Димитрија Љотића)

(За обраду и колоризовање слике из прилога, захваљујемо другу - администратору Јутјуб канала „Владимир Љотић")

Истина о Битки за Стопању 1943.

У својој емисији посвећеној „љотићевцима", надриисторичар који воли новац а мрзи истину - Милосав Самарџић, изнео је прегршт клевета на рачун Димитрија Љотића, Збора и Србског Добровољачког корпуса, и у свом маниру - дао сасвим искривљен приказ ових групација. Једна од великих, а ту изнетих Самарџићевих лажи, јесте и његов опис Битке за Стопању (место између Крушевца и Трстеника) вођене крајем августа 1943. у засеоку Глободер, између равногораца и добровољаца, где он не само да измишља победу равногораца, већ измишља и масовне губитке (преко 150 људи) на страни добровољаца.

Међутим, сви извори и показатељи, посредни и непосредни, сведоче да је истина сасвим супротна.

Ево извештаја Славка Контића о овој борби из новина „Србски народ" (једног од гласила Владе ђенерала Недића):

„Добровољци су својом високом српском свешћу доказали да су спремни и кадри да поднесу и највеће подвиге, када врховна заповест народног самоодржања то од њих тражи. Један од таквих подвига јесте и борба код Глободера, која се одиграла пре четири месеца.

Крајем августа једна чета из нашег III пука нападнута је у Стопањи. На први глас о нападу ми пожурили у помоћ. Кроз ноћни мир вароши, ужурбано и присебно, почеле су да се крећу добровољачке колоне, према станици да би што пре стигли својим друговима у помоћ. Укрцавамо се у вагоне и железничка машина креће. Пушке и митраљези су у ставу „готовс“. Знамо да подмукли и свирепи непријатељ не зна за отворену и херојску борбу, него само за кукавички препад из бусије. Приближујемо се станици Глободер и одједном добијамо страховиту и паклену ватру са свију страна. Изгледало нам је као да су се небо и земља пореметили, као да су вулкани почели да избацују усијану лаву. Наши митраљези истога тренутка почињу да клокоћу. Вагони су отворени и ми се уз њихову и нашу паклену ватру искрцавамо у групама. После краћег времена отвара се борба. Наш командант командује, полако се борба развија и наше десно крило залама. Командир нам је рањен са три куршума, али и даље наставља храбро и мушки да се пробија. Наша борбеност, непоколебиви морал, готовост на крајњу жртву, фанатично одушевљење и смео јуриш, приморавају ускоро бандите на панично одступање. Беже и једва успевају да изнесу своје рањенике. Ми их гонимо и после краћег времена закључујемо да су бржи од зечева.

У овој борби узело је учешћа 300 бандита. Нас је било око 60. Они су били у заседама свуда око пруге и воза у коме смо ми били. Сва преимућства, и могућа и немогућа имали су они. Не би чудно и неприродно било, да смо сви до последњега нашли смрт у отвореним вагонима. То би требао да буде и природан завршетак ове борбе. Али чудо се догодило, а оно је редован пратилац добровољаца. Уместо да ми будемо покошени, што је стварна ситуација тражила, бандити су прошли са једним по њих катастрофалним поразом. Нису им помогли многобројни митраљези постављени иза сигурносних заклона, ни противтенковске пушке, које су бљувале ватру на нас као на челичне колосе. Ни то, ни њихова многобројност, ни заседе, којима су нас са све четири стране опколили, нису вределе.

Истина и правда и у овој борби били су на нашој страни. Неизмерна и непомућена је и овога пута била наша вера. Борба код Глободера најјачи је докуменат поново био да је небо наклоњено нама, а не злотворима, а у исто време гарантија да ће победа припасти нама: нама који чамац своје судбине нисмо везали ни за чији туђи брод, него живимо и боримо се по начелу: „У се и у своје кљусе“. Боримо се за свој народ и за његову будућност,а што радимо, радимо свесно савесно, са идејом водиљом: „Крсту и српству служи, а Милошем живи“.

Тако дакле пише у новинама које су биле гласило Недићеве Србије.

А ево и немачког извештаја о овој борби. Пише да су равногорци имали 38 погинулих и заробљених, а добровољци једног погинулог и 20 рањених:

Овде не пише колико је рањених равногораца било, али је сразмерно броју погинулих, засигурно у питању већи број. Пише да је мајор Драгутин Кесеровић рањен у колено. Иначе, рањен је на другој страни (у раме) и командант Другог батаљона СДК - мајор Марисав Петровић, али је и тако рањен, предводио јуриш. Због таквог подвига и војне победе, одликиван је од стране ђенерала Недића - Орденом Милоша Обилића, о чему пише историчар Бојан Димитријевић у својој књизи „Војска Недићеве Србије". На страници 298. поменуте књиге, аутор о борби у Стопању пише следеће:

Ево и навода историчара Славише Перића о овој борби, изнетог у његовој сјајној књизи „Србски добровољачки  корпус", и поткрепљеног документима  из Војног архива (ВА, Нда, к. 50А, ф. 28, д. 10/1)

У истом извору стоји да су добровољци у овој борби запленили архиву Прве крушевачке бригаде. По овим изворима, број погинулих равногораца није прецизиран, само је указано да је број двоцифрен, али за разлику од немачког извештаја, овде стоји да је погинуло и 7 добровољаца. Код Димитријевића у књизи пише да је у овој бици погинуло 14 равногораца, као и да су равногорци потучени.

Као могуће разрешење питања разлике у извештајима у погледу броја погинулих добровољаца, историчар Славиша Перић наводи то што је долазило до мешања Другог и Трећег батаљона СДК, па је један погинули у Стопању, (то јест Глободеру) можда губитак једног батаљона а осталих шест би у том случају били губитак другог батаљона.

У сваком случају, према свим документима, реч је о убедљивој добровољачкој победи, стога пискарање шарлатана Самарџића представља праву „зону сумрака" где се ствари приказују дијаметрално супротним од истине. То и јесте шаблон читавог његовог квазинаучног рада заснованог на лажима и безобразлуку. 

Дакле, ко овде лаже?  Да ли оригинални немачки документ, новине „Србски народ" са детаљним описом битке и тешког пораза равногораца, затим низ докумената на које се позива историчар Перић на једној страни, или на другој страни - Милослав Самарџић који нема никакве документе, већ се позива на наводно сведочење неког „недићевца" о готово 160 погинулих добровољаца и свега 20 равногораца? Ако су равногорци победили како то да су побегли, а њихов командант Кесеровић рањен у колено и једва је извукао живу главу? И плус тела капетана Милоша Гагића и појединих равногораца који су ту, у тој бици погинули, а која су јавно изложена у Крушевцу? Та фотографија као документ такође постоји, и њена аутентичност неоспорна је чињеница за историчаре. Толико о „победи" равногораца и „поразу" добровољаца у овој бици.

Уопште бројка од скоро 160 погинулих, ем што је вишеструко нереална за битке таквих размера, ем што би то били заиста преозбиљни губици које би било немогуће заташкати. То би жестоко одјекнуло у јавности. У новинама Недићеве Владе нема никаквих извештаја са сахрана добровољаца после ове битке, јер их није ни било у осетном броју. Јер најмање један а највише седам добровољаца је тада погинуло. Док нпр. после једне велике равногорске заседе у којој је погинуо командант Трећег батаљона - капетан Душан Марковић и још око 20 добровољаца и стражара, у гласилима Недићеве владе постоје извештаји са тадашњих сахрана добровољаца у Крушевцу, Шапцу и Петровграду. Исто је и у случају заседе где је погинуо легендарни Лаутнер. А после Битке за Стопању, нема наравно ничег сличног.

Током читавог грађанског рата између равногораца и добровољаца, добровољци су од равногораца углавном гинули у заседама, најчешће када би аутобуси или камиони који превозе добровољце наишли на равногорске заседе. А кад год би добровољци успели да пренебегну фактор изненађења и омогуће развијање отворене борбе, ту би били у највећем броју случајева доминантни у односу на равногорце.  

Поново указујемо на сјајан видео клип где су разобличене Самарџићеве лажи о зборашима-хиландарцима. Овде, у овом чланку, разобличили смо његове лажи о Битки у Стопању, а у предстојећем периоду биће разобличавања и других његових бројних клевета о зборашима и добровољцима.

(Захваљујемо се другу Д. на помоћи и материјалу)

Зборашка мисао/Србска Акција

Разобличавање шарлатана

Познати шарлатан, бизнисмен и надриисторичар Милосав Самарџић, који зарађује писањем лакрдијашких књига о Другом светском рату, одавно се размеће антисрбским и антинаучним теоројама у којима износи низ лажи на рачун србских великана попут ђенерала Недића, Димитрија Љотића или Косте Пећанца. 

Типичан пример Самарџићевог пласирања тоталних лажи, као и ефикасног разобличавања истих, приказан је у следећем видео клипу, који топло препоручујемо вашој пажњи, а где се чини осврт на Самарџићеве лажи о зборашима-хиландарцима. На потпуно исти начин, дакле по истом моделу, ова антисрбска надриисторичарска штеточина, пласира неистине и када је реч о идеолошким и војно-историјским чињеницама. А то чини донекле из лоше намере, а однекле и из необразованости и непознавања елементарних чињеница из области о којима говори и пише. 

Овај видео је само почетак разобличавања лажи дотичног шарлатана и надристоричара.

Зборашка мисао/Србска Акција