Лажне величине

 Тешка економска криза притисла је и код нас сав привредни живот, пореметила социјални и културни прогрес, а нејуначна данашњица наша, прети да нам угуши чак и наш национални понос. Цео наш народ је свестан да се пред њим данас, у његовом сопственом дому, налазе нови и тешки задаци: он са болом у души мора признати да је свеопшти поремећај изазвао пустош у савестима, моралу и карактерима. Властољубље, сладострасни порок почели су из дана у дан потискивати врелину, истину и пожртвовање.

Овакво морално стање имало је за последицу, да је у нашој средини завладао страховити дух збуњености, кукавичлука и неповерења према свему и свакоме.

Одсуство јаке контроле и здраве критике ствара још погодније услове моралном срозавању, док на другој страни отвара широко поље свима анационалним и туђинским елементима, свима болесним амбицијама, било појединаца било читавих котерија, који овакву ситуацију покушавају да искористе за своје личне и прљаве циљеве.

Истински родољуби и сви они људи који нису оптерећени греховима прошлости, не смеју дозволити да ма ко покуша да овако расформирану нашу средину искористи у циљу растурања и слабљења наше националне животне снаге. Исто тако не смемо дозволити да се оваквој нашој средини натуре за духовне вође они, чија прошлост, или чији рад у садашњости не даје довољно гаранције о њиховим моралним квалитетима, они који су себе било новцем, било разним личним везама прогласили за друштвене ауторитете.

На жалост извесне појаве у нашем друштву дају нам видног доказа, не само да врло често лични егоизам појединаца иде испред општих народних интереса, већ и да такви појединци користећи се са једне стране својим положајима, а са друге стране заблудом и лаковерношћу других, понекад успевају да на вешт начин своје личне интересе обуку у рухо родољубља и самарићанске љубави.

Такви људи, такве лажне друштвене величине понекад чине добро само зато, да би у другој прилици несметано могли вршити зло.

У тешкој борби са садашњицом, када читави наши друштвени редови, наши ратници, инвалиди и многи наши истакнути национални радници, не могу доћи ни до коре хлеба, ове лажне величине и себичњаци - ситне душе са крупним именима, ови насмејани саможивци и лицемерни празноглавци, - не воде рачуна о својим ближњима ни о људском достојанству.

Док су у плодној Југославији стотине хиљада наших људи без довољне и здраве хране, без добре обуће и одеће, без хигијенског стана, а често и без осветлења и скромног огрева, - док се број оваквих сваки дан увећава, а број оних који их помажу нагло смањује, - дотле разни никоговићи, златни скоројевићи, дошљаци и сумњиви туђинци, који сматрају да им је све допуштено, посведневно заузимају нове и нове положаје у нашем друштву - рушећи праве ауторитете и праве величине.

Људи који затварају очи пред стварношћу и код којих се појављује оскудица моралног стида, не полажу ништа на јавно мњење - на скрупуле. У свима приликама они су способни за сваку ситуацију. Они воде двоструки живот у нашем друштву.

Такви људи на све опомене и замерке одговарају - „свако чудо за три дана” - јер не разликују своје личне потребе од опште народних, не разликују морално од неморалног, не разликују службене лажи од правог стања ствари.

Ти лажни ауторитети и вештачки створене величине данас се одричу оног, што су јуче радили а сутра ће се одрећи оног што су данас исповедали.

Они воде пазар са својом савешћу и примером својим срозавају цело друштво на ниже. Посматрајући њих и њихова дела долазимо до закључка: да нису за презире сви они који имају порока, али су за презире сви они, који немају никаквих врлина.

Известан део оваквих лажних величина изгурао је себе за представнике наше болесне друштвене средине, довикујући осталима: или ми се уклони или ми се приклони. Њихова је сва брига сада да са тих места угасе светле примере чврстих карактера, да униште истинске националне и социјалне борце, да потисну неустрашиве родољубе и све оне наше моралне пуританце, који су увек искрено служили Краљу и правим националним интересима и који представљају праву снагу отаџбине.

Кад погледамо поједине наше људе, националне раднике, инвалиде, ратнике и остале родољубе и сетимо се назахвалности оних, који им за своја блага и удобности имају највише да благодаре, долазимо до страховитог закључка, да људи понекад мрзе баш оне, који су им учинили добра и којима дугују само захвалност.

Не смемо дозволити да поједине установе и на даље служе извесним личностима као заклон иза којих би они дрско и несметано, на штету нације и угледа државе спроводиле своје личне и прљаве послове.

Противу свих таквих морамо одлучно устати, морамо их смрвити. Не смемо бежати испред оних који потпаљују ватру, који се боре противу лажи и неправде. Та борба јесте у ствари права служба отаџбини, права служба истинским националним идеалима.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” бр. 12, 13. мај 1934. године)

Мученичка смрт једног свештеника

Комунистичка зверства почињена над србским народом су немерљива. Њихова крвава револуција и њихов крвави режим однели су на стотине хиљада србских живота. Један од бројних примера њиховог зверства и њихове болесне суровости, изазване неизрецивом мржњом према свему што је православно, србско и национално, јесте зверско мучење и убиство свештеника Србске Православне Цркве – Војислава Стоиловића. Вашој пажњи препоручујемо чланак о овом тешком злочину, објављен у „Нашој Борби” новембра 1941. године.

____________________________

Савремена страдања свештеника превазилазе по мучеништву страдања: Хаџи Ђере, Хаџи Рувима, монаха Ђенадија, или претешких смрти на кољу ђакона Авакума и свих других Срба свештеномученика. Небесна утеха ових мученика била је свест, да падају за веру и народ од непријатеља православља и српства, од исламских Турака. А страшна истина нових мученика јесте у томе, да као најсветлији Срби и исповедници православља падају од заблуделог Српства. И као да никада неће догорети пламен страдања српског православног свештенства, који гори још од Косова.

Сужавајући видокруг на епархију Браничевску, која је дала пет свештеничких живота у борби против отеловљеног сатане, мислимо овде на широку и племениту душу човека, јереја и мученика Војислава Стоиловића, чија се страховита смрт изједначава са мучеништвом игумана Пајсија, коме су живоме на коцу пси откидали месо са табана. И вероватно да злочиначко болесна мисао од времена Диоклецијанових гоњења хришћана није измислила тежу смрт од оне, којом је средњевски парох, Војислав Стоиловић, уморен.

16. септембра 1941. ненадно је упала у Средњево, питомо село у долини Пека, комунистичка банда. Оскрвнивши цркву, срушивши споменик сеоске захвалности, опљачкавши и запаливши општину, бандити су прогласили „слободу народну”. Као исправан јереј, не напуштајући народ, свештеномученик је био у селу. Свршивши са другима, комунисти су ухватили и свезали јереја Воју, у жељи да га сељанима прикажу као народног непријатеља. Али сузе и молбе Средњеваца – последња земаљска утеха поп Воје – да бандити пусте свештеника, потврдише неочекивану им љубав народа. И зато га, свог увезаног у конопце, привезаше за опљачкани луксузни ауто и повукоше за село Раброво да му тамо суде. Требало је да несрећни поп Воја пређе трчећи пут од осам и по километра брзином од 35 километара на сат. Вучен је по блату, сав крвав и модар, израњаван и тешко изубијан и бесвестан. У Раброво није довучен ни човек ни леш, него крвава и прљава маса у облику кладе. Тада су га, муком, освестили и у живот повратили, да би га могли приказати „суду” који је његова „недела” имао да испита. Саслушавати га нису имали зашто, ако не зато што је, као и друга у Христу Богу му браћа, проносио православно животно уверење. А како су бандити сматрали њега највећим непријатељем комунизма у целој Источној Србији, то су желели да га најтеже казне. И успели су, да на њему прикажу све способности, које болесна свест душевно изгубљених интелектуалаца у борби за „идеале” може да замисли. Прво су му тестером секли прсте на рукама и саме руке до лаката; а да би се из несвести враћао ножем су му секли лице, отсецајући браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га обезнањеног и свог крвавог усправили, водом повратили свести, па потом на двоје преломили, уз радосне узвике бандита. Ломљење је извршено на тај начин што су га живог и освешћеног савијали све дотле, докле му се глава (теменом напред) није саставила са петама. Тада, потпуно преломљено (растрзањем) на два дела, тело несрећног поп Воје бацили су на ледину поред млина у селу Раброву, где је лежало на радост сеоских паса три дана. Чудесно изгледа да је српска мајка, која је рађала људе и јунаке, могла да одгоји и овакве зверове, који су ово наређивали, извршавали и са задовољством посматрали, јер овоме мучењу присуствовао је цео комунистички логор уживајући у наредбама, које су издавали: један срески лекар и једна учитељица, а извршавала два студента из овог краја, један хришћанин а један Јеврејин.

У чему је животна грешка несрећног јереја Воје да дочека овакву смот? Несумњиво веома тешка! Јер он је био прототип дубоког хришћанина у нехришћанском добу, нематеријалисте у најматеријалнијем добу, великог националисте у ненационалном добу, смелог, часног и отвореног борца у кукавичком добу мучких препада, пуног љубави према ближњему у времену мржње, и пре свега оданог пријатеља у времену које не зна за пријатељство.

Тежак је и мукотрпан био земаљски живот веома племенитог и јереја и човека Воје. Рођен је пре непуних четрдесет година у старој и угледној свештеничкој кући у Великом Поповићу. По оцу и по мајци он је из породица које су дале низ свештеничких генерација. По оцу, он је последњи потомак једне од најстаријих и до данас сачуваних породица насељених у Источној Србији. Рано оставши без мајке, он је у породици доживљавао више жалости него радости. Угледање на претке и љубав према свему упутили су га у богословију. На парохији давао је себе свог, а од земаљског богатства које је могао стећи, сачувао је само неземаљски широку душу коју је за народ принео. Хтео је да буде на сваком месту, свима да се нађе. Патио је, саосећајући у болу ближњих и нације. А као православац, јереј Воја био је, могуће, у целој епархији, најотсуднији борац против адвентизма, постижући изванредне резултате, и била би штета да његово дело „О адвентизму” не угледа света. Као јереј дубоко је заорао на светосавском српском тлу, нарочито наглашавајући поштовање дедова (као доказ нека послужи средњевски споменик чича Вујици). Као Србин сагоревао је у борби против зла и неправде, и тражио је душевно расветљење нашег друштва. А снажно, као ретко ко, борио се против корумпираних и заблуделих политичара и лажнога задругарства. Сав се залажући за народ, он се и последњих дана до пред смрт борио, да Велико Градиште добије пуну гимназију и учитељску школу. Ретко привржен борац и члан „Збора” од првог дана, лично безгранично одан претседнику „Збора”, јереј Воја био је кандидат на посланичким изборима 1935. и 1938. године за срезове рамски и голубачки. Као добар говорник, поп Воја је волео народ, кога је у истини добро познавао.

Поред свих ових одлика, јереј Воја је имао у себи и чудесан дар прозорљивости. Да споменемо само нека и скорашња обистињења (поред ранијих, нпр. 9. Х 1934.), предвиђајући их годинама и месецима раније, као догађаје од 27. марта, 6. априла, 5. јуна, 1. септембра, итд. Суморно и са страхом предвиђао је тешке догађаје у земљи. А сагледајући о Ђурђевдану своју смрт, одређујући и датум 15-16. септембар, упорно је одбијао све молбе пријатеља да се уклони из Средњева. Остао је и погинуо, остављајући за собом само унесрећеног животног друга.

Шта су Богу и људима згрешили нови свештеномученици? Ништа! Али је њихова, по вољи Господа, смрт, несумњив знак докле се у земљи Србији у безбожју дошло, и да се даље овако не може ићи. Смрт Војина и његове браће у Христу Богу невином крвљу Својом моли народ да се врати светосавском путу. А величину ових прескупих жртава Српства и православља признаће и наша св. црква, одајући хвалу новим српским свештеномученицима.

М. Јевтић 

(„Наша Борба”, 23. новембар 1941. год.)

Заједница, скуп појединаца и гомила

 

Да ли је истина то да је наш народ заједница? Сама чињеница, да у нашем народу постоје разна занимања, а то значи да је у њему примењена подела рада, довољна је да нам, без улажења у друге карактеристике, да потврдан одговор на ово питање, у нашем народу не ради сваки за себе све, већ упражњава само једну врсту посла што му је додељено поделом рада у нашем друштву. А подела рада је техничка карактеристика заједнице. Дакле наш народ је заједница.

Скуп појединаца јесу, на пример, људи који седе у кафани без икакве везе једнога са другим и где сваки може да напусти место кад хоће а да то осталима не нанесе никакве штете. Скуп појединаца су шетачи у парку, где сваки иде за свој рачун и није везан за остале. Ја могу као Србин, да одем на пример у Бангкок, и тамо да шетам кроз парк или улице, не познавајући никога па чак и не знајући језик тамошњих људи. У маси шетача може да буде још појединаца, који никога не знају као ја, а може да буде и људи који сваког трећег човека на улици познају. Све то не утиче на људе у парку или на улици јер су они, иако окупљени на једном месту, само скуп невезаних појединаца.

Напротив, особље једне творнице на раду јесте организована заједница. Тамо је успех целог посла условљен тачношћу свакога појединца који је укључен у радни процес. Недолазак једнога радника на посао може да омете друге у раду. У производњи чиода путем заједнице, застој у сечењу жице, повлачи за собом и застој осталих радника. Код шетача у парку или гостију у кафани, недолазак једнога не омета ни у чему остале у њиховим намерама и напорима.

Људи узимају облик заједнице сваки пут кад удруженим напорима треба нешто да изврше или створе. Једна обична тежа греда приморавала је људе да се удруже у заједницу да би је покренули. Отуда се заједница може сматрати стваралачким обликом људског друштва. Заједница је стваралачко друштво.

Скуп појединаца је врло редак онде где се нешто ствара, он се напротив сусреће на местима где се ужива и већ готови производи троше. Људи у кафани јесу скуп појединаца, али ту појединци слободно уживају и троше већ негде створене производе. Шетачи у парку, исто тако, уживају лепоте парка али је за стварање парка била потребна организована заједница. Војници у чети, који су на маневрима или у борби врло чврста заједница, за ручком или на спавању претварају се у скуп појединаца. Изостанак једног војника или групе војника на маневру или у борби, може озбиљно да омете успех осталих другова, док изостанак на ручку или на спавању не мора ни у чему да омета остале и да се добро наједу и да се добро испавају. Скуп појединаца, према томе, или не ствара уопште, него ужива и троши оно што је већ створено, или ако ствара, има веома слабу произвођачку моћ. Отуда је скуп појединаца обично облик неактивног, нестваралачког друштва. 

За гомилу, већ смо напред видели, да је то слепо друштво.

По реду свога формирања, најпростији је облик људског друштва скуп, за њим долази гомила, па тек онда заједница. 

Зато што је скуп најпростији облик људског друштва, људима који не знају за постојање других облика, као прва мисао намеће се схватање да је наше друштво обичан збир јединки, а то значи скуп појединаца. Да би човек могао да примети гомилу као посебан облик у коме се људско друштво појављује, он мора да познаје бар неке карактеристике гомиле. А да би у људском друштву видео заједницу, он мора да зна карактеристике заједнице. Отуда је проучавање економских и социолошких последица увођења поделе рада у људско друштво предуслов за разликовање ових облика људског друштва а затим и упознавања проблема које сваки од ова три облика у себи носи.

Милосав Васиљевић 

(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”)

Породица – извор националне свести

 

У време петвековног страдања, робовања и борби, српски народ је за своје очување благодаран првенствено Цркви, а онда другим чиниоцима који као да су били међусобно распоредили улоге за спасавање Српства. Једну од тих улога узела је на себе породица. Поред других дужности, њој је пало у део чување народности. Народна традиција: историјски догађаји, предања о знаменитим личностим српске прошлости, о појединим пределима српским – све је то преношено с колена на колено у српској породици. Тамо се створио национални култ према знаменитим прецима. Поједине породице – нарочито онамо где се одржало племе и братство, вежу себе са прецима из далеке прошлости. Они знају своју лозу до двадесет колена – пасова. У тој лози они знају истодобно ко је какав био, како је завршио свој живот, је ли какво знаменито или рђаво дело иза себе оставио. У првом случају њиме се поносе, на њега се угледају, куну се његовом душом као највећом светињом, а у другом случају се стиде и чувају да не понове неваљалство свога претка. Друге их породице коре неваљалствима предака. 

Врло често су далеки преци појединих породица били велики људи, чак тамо у време Немањића. Предања о прошлости таквих породица и из њих састављених племена и братстава, чине један значајан допринос националном васпитању. Важно је напоменути, да та породична предања никад нису уска – није њихов предак значајан само за себе, него за цео народ једнога краја или за све Србе. По заслугама само за себе и своју породицу, нико га не би ценио, нити се њиме поносио. Поред историјске прошлости врло је живо било сећање на крајеве који се налазе под Турцима. Знало се где су биле престонице српских краљева и царева, где је била Патријаршија; набрајале се све српске богомоље и оне из најудаљенијих крајева. Кроз такво сећање расла је тежња за ослобођењем тих крајева. Срби из слободе сматрали су се обавезним, да помогну својом борбом, да се ослободе и други Срби. Јауке поробљених Срба, осећали су слободни Срби свуда као своје сопствене.

Као што се истичу породице по другим особинама тако су познате породице по одржавању старих предања. За онога који не поседује никаквог предања и не занима се тим, сматра се, да или нема сам своје прошлости, или су код њега неки други мање вредни интереси преовладали. Знање прошлости се сматра и као дар појединих људи. У сваком крају се зна понеко који је од својих старих и других људи запамтио предања и зна лепо да их прича. То су увек старији људи са угледом, а уз то се истичу као народни паметари. Они су знали да задовоље радозналост млађих и памтили су и причали оно што је вредно било да се прича.

Када се међу српским сељацима раширила писменост, онда су збирке народних песама читане на састанцима. Народ је добио написано оно што је он усмено створио. Гуслари нису више памтили песму од другога гуслара, него су је из књиге учили. Млађи су у слободним часовима читали у кући а старији их слушали. Око огњишта, нарочито зимских вечери, прича се српска прошлост испреплетана многобројним личностима и догађајима. Све је то представљено живописно да одушеви присутне и покаже им вредност народа коме припадају. Према целој својој прошлости Србин се осећа као свој – по домаћи. Сви велики људи српске прошлости као да су му рођаци; он жали њихову погибију као да је јуче била. Нарочито је живо предање о Косову и личностима које су у Косовској бици учествовале. Косово је била школа за учење националности српске уопште. И српска породица није имала јачег и бољег програма за своје национално васпитање. Примери појединих косовских јунака, служили су за углед. Раскош и разноликост тих примера, сачуваних у песми и причи, створили су темеље за све узвишене вредности – верске и националне. Свако витешко дело је слично делима косовских јунака. Освета Косова и обнова старе славе и величине, уливана је деци од старијих и преношена од колена на колено. Нису пропуштени ни други велики историјски догађаји и подвизи појединих јунака, а да се не запамте и о њима не прича млађима. Колико је само одушевљења уносило јунаштво Марка Краљевића и његова витешка дела. Учинити нешто такво, или слично томе, био је циљ свакоме истински васпитаном Србину.

Огромну улогу у домаћем националном васпитању одиграле су гусле. Ма колико се оне истицале и цениле по улози коју су имале на заједничким народним скуповима, када су гуслари певали народне песме, оне претежно остају породична вредност. У гусларским крајевима, свака кућа мора имати гусле, јер "где се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи". Не поставља се питање да ли у кући има гуслара, способног да уз гусле пева, него да ли у кући имају гусле. Поштовање које се гуслама указује (жене устају на ноге кад почне гуслање) је знак високог цењења догађаја и јунака који се уз њих опевају. У песмама јуначким износи се поред радње још и многи узгредни детаљи. И на тај начин добивала су се богата сазнања о другим народима и њиховим предводницима, о појединим местима, о обичајима и моралним схватањима. Дете одрасло у дому где су се неговале гусле и народна песма, било је снабдевено једним обимним знањем из свега онога што му је за живот потребно било. – Велики значај у породичном васпитању имале су јуначке песме о месним борбама и јунацима, особито ако је у песми опеван неки рођак или предак.

Породице радо чувају неку стару ствар: оружје, део одела, барјак итд. која их подсећа на њиховог знаменитог претка. Жеља и тежња је млађих да буду као њихови стари, да њих не покоре, односно да не буду гори од њих. При сваком делу, човек из таквих кућа, пазио је, да се не обрука и не нанесе срамоту, не толико себи колико своме чувеном претку, јер се друштво при таквим, као и при добрим делима, одмах сети његова претка. Јасно је, да су куће где се неговала прошлост, сматране угледним, поносним и господским кућама, далеко више него по имању или неким материјалним вредностима.

Српска породица се увек осећа као део народа. Она заједнички иступа да поможе сваку народну ствар; она чува аманет предака који су живели и радили за Српство и све обичаје који су општи српски; она за опште српске ствари не жали жртве. Безбројни су примери родитељског самопрегорења приликом погибије њихових синова. Друкчије и није могло бити, када су се вечито као идеал истицали јунаци који су у борби пали – борбом и јуначком смрћу вечни помен осигурали. Свако невитештво и сваки кукавичлук је осуђен од породице као и од народа као целине.

професор Влајко Влаховић

(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)

Димитрије Љотић: Наш став

 

У многим нашим ранијим чланцима: „Судбоносна раскрсница” (јануар 1935.), „Две основне истине” (септембар 1935.), и др. ми смо износили тачно и јасно и срж данашњих проблема и невоља и њихово решење.

Кад се буде писала историја данашњих дана, ми ћемо имати то задовољство, да нам будући историчар призна да смо видели тачно и садашњи одношај и паметан излаз из садашњих тешкоћа.

Али ми бисмо више волели да нам историја ту славу не призна, а да се савременици истинама које откривамо послуже. Јер ако наши савременици преко тих истина пређу затворених очију, сасвим слаба и жалосна ће нам слава бити што ће нам је пружити будућа историја.

Јер данашња времена и могућности спасења пролазе, неповратно поред нас. Сваки изгубљени дан је једна могућност мање. А љуто се варају они који мисле да иако се нешто буде изгубило да ће се брзо и боље накнадити. Ако се пропусте све могућности за решење наших народних невоља, ако стварни ред, правда и благостање не буду настојавањима народних вођа дати народу, и ако би због тога земља и народ пошли оним судбоносним путем којим би их неспособност и несавесност народних вођа гурали, онда се љуто варају они који мисле лакомислено и малоумно, да то и неће бити тако страшно, и да мале ствари можемо изгубити. Напротив, не само да тада долази у питање политичка независност државна, већ сигурно с њом долази у велико питање и опстојање народне индивидуалности југословенских племена. 

Нису нове државе као некадашња Турска да пет стотина година држе туђу веру, туђу крв и туђ језик, па да пусте после тога да им изиђе из руку, тако рећи не само неокрњене, управо и пречишћене и ојачане. Модерна нова држава својом свеукупношћу обухвата целог човека, намеће му своју вољу и своје мишљење чак, преко школе и војске, и целокупним својим утицајем који врши сваког дана на сваког појединца.

Модерна држава за много краће време претапа народе: нарочито кад народи допадну у руке хомогених националних држава као што су германске или романске, па их масе државног народа обухвате као полип, уз припомоћ колонизације, и за кратко време успеју да их потисну, а свакако да им брзо одузму све оне знаке културне индивидуалности којима се један народ распознаје од другог народа.

То ваља да имају у виду ти добросрећни лакоумници што весела срца воде политику „што горе, то боље”.

Зато ми упињемо све снаге своје — до последње — у борби коју водимо, а чији је смисао јасно изнет у нашим поменутим чланцима.

Овде од свега тога само једно да кажемо: хоћемо да зауставимо судбоносни ход, тражимо снаге народне што ће — без обзира на стечена права и признате интересе — зауставити исчезавање правих људских и народних вредности потпуним увођењем реда, правде и благостања.

Тај наш рад наилази на огромне тешкоће. Али то нас зауставити неће. Већ се јављају први весници живљег народног одзива.

Ми имамо, пре свега, много противника. Нико их ваљда толико нема.

1. Против нас су старопартијци уопште. Ми мислимо да је њихово време прошло. Дотрајале су њихове неначелне скупине, повезане леношћу, инерцијом, интересима и греховима. Има међу њима дивних и честитих имена. Клањамо им се с дубоким поштовањем, али овде није у питању поштовање које смо им дужни, већ је у питању излаз из садашњег народног и државног положаја. Они нам га указати не могу, јер и не виде где се сад налазимо.

Пре неки дан видесмо у великом војвођанском месту једног одличног човека иначе засад, старопартијца. Упита нас, како смо раскрстили са својом старом странком. Одговорисмо му:

— „Врло лако, господине. Осећате ли ви велики ход и ритам страшних светских догађаја? Осећате ли ви да се свет дубоко променио од 1914. г. и да се сваког дана мења и ко зна где ће се зауставити? Осећате ли ви да је потребно на супрот свему томе, овде код нас, иставити нове појмове, нове вредности и нове путеве, ако нећете да будемо као држава и народ прегажени?

— „Осећам”, одговори наш саговорник.

— „Добро је, одговорисмо, значи да сте живи. Значи да нисте ископчани из живота. Значи да пулс светског крвотока и у вама бије. Е сад погледајте своју странку. Осећа ли она то? Опажа ли се да она наслућује те огромне промене, ту потребу нових појмова, нових вредности и нових путева? Или пак мисли да се може наставити тамо где се стало?”

— „Не бих рекао да осећа” — одговори наш саговорник.

— ,,Е ако је тако, онда значи да је странка ископчана из живота. У њој не бије пулс светског крвотока. Она је као страно, мртво тело у живом светском организму. Сад ви мени — ви живи човече — одговорите: како ви живи можете да будете везани с мртвим? Живо и мртво се морају раздвојити и не иду заједно, ма какве их драге везе раније спајале. Човек сахрани родитеља свога са жалошћу и чашћу, али себе живог не сахрани тамо”.

Признаде нам честити саговорник да има много истине у овоме што му рекосмо.

2. Против нас су либералне демократе. Има их који виде неправде и зла данашњице, али нема их који виде да је томе много крива баш и либерална демократија. Напротив, они траже неку чисту демократију, јер тврде да је до данас нису никако ни имали.

Ми се, разуме се, у нашој критици либералне демократије и парламентаризма не осврћемо само на наше прилике, већ главне аргументе изводимо из земаља са правим, чистим и старим демократским режимима.

Али наш главни аргуменат није политички, већ економско-социјални. Ми смо против либералног капитализма, против његових неправди, против његових нереда, и зато смо противу либералне демократије, јер је ова наличје либералног капитализма и нераздвојна од њега. Либерална демократија је политички израз либералног капитализма. Свака птица има свој глас, своју песму; песма либералног капитализма у политици је либерална демократија.

Има их који хоће нешто но хоће социјално-левичарство, а хоће, у исто време, и либералну демократију. Уверени смо да ће се на делу показати немогућност такве једне комбинације.

3. Напослетку против нас су комунисти. И сасвим разумљиво. Ако наша борба победи, они неће победити, јер ми носимо стварне и корените друштвене поправке без насиља, без неправде и без несрећа које они носе.

Наша борба наилази на њих и они су јој велики и опасни противници. Дешава се да они вичу на нашим зборовима: „живео интернационални фронт слободе” исто време: „живела полиција”. (Ужице, 15. септембра) — и да у исто време — све у знаку слободе! — не дозволе, (уз припомоћ активну и пасивну многих који не виде даље од носа), да проговоримо ни речи. Али, ми прелазимо преко тога. Убрзо ће имати прилике да виде да је боље с миром седети, него са свећом зло тражити.

Али све те препреке, рекосмо неће нас задржати у нашем прегнућу и нашој служби народној целини и њеним правим светињама и интересима.

Данас, међутим, и то је пун смисао овог чланка, треба да увидимо једну ситуацију:

Има огромних конструктивних снага у нашем народу — али мали број ових зна своју вредност, пут и свој задатак.

Има и деструктивних снага у нашем народу, а оне све знају своју вредност, свој пут и свој задатак.

Наш напор има, у главном ову мисију.

Градилачке, конструктивне снаге удружити, умножити тако њихову вредност, показати им нов пут и ставити их пред њихову мисију:

Морамо успети у свом задатку.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 82, 29. септембра 1935. године)

ДРАГУТИН БУЛИЋ - ЈУНАК И МУЧЕНИК

 

То је било 2. јуна 1942. године. На радију вести из Лондона у 17:00. Глас спикера саопштио је: „шеф тројки у Југославији наредио је да се ови народни издајници ставе под слово - 3”. Ових „издајника” било је 22. Ту није било имена ниједног усташког џелата, партизанског крвника. Ређала су се имена председника општина, инжењера, професора, сенатора, генерала, министарских помоћника... Први је био Драгутин Булић, професор из Чачка. Још једном пресуда је објављена преко радија 8. јуна у 20:45. Штаб Драже Михаиловића је телеграмом бр. 202 од 25. маја доставио предлог влади у Лондон, а она је изрицала страшну пресуду - заклати!

Ко је био тај, први на листи, „народни издајник” Драгутин Булић? Родио се 1910. у Вичи, селу ломног Драгачева, од оца Милорада и мајке Даринке, узорних српских домаћина. По завршетку основне школе, наставља школовање у Чачку. Ту завршава четири разреда гимназије и одлази у Сремске Карловце у богословију Св. Саве, где завршава пет разреда са одличним успехом. Одслуживши војни рок, бива рукоположен од епископа жичког Јефрема (Бојовића), и добија прву парохију при манастиру Студеници. Друга парохија му је била у селу Прањанима на домак Рудника. Поред ревносне службе, он и студира и на време дипломира на београдском Теолошком факултету. Рано је остао без мајке. После тешке породичне трагедије, кад губи и своју животну сапутницу, решио је да напусти службу парохијског свештеника и прелази за вероучитеља у чачанску гимназију. Искрено побожан, национално свестан, искрен, био је омиљен у друштву. Носио је истину у себи и светлост те истине довела га је у ЈНП „Збор”. У „Збору” он је још продубио родољубље, ојачао урођену борбеност и још више се надахнуо идеалима борбе за народну правду. Као професор био је неуморан у разбијању комунистичких заблуда код младих, чији је био професор. Део његове величине био је, како сведоче другови, што се бринуо за душе својих противника. Кад је почео рат, неуморно је трчао да спасе што више српских живота и у томе је успевао. Хиљаде и хиљаде глава је спасао, читаве општине сачувао је од пустоши и пропасти. А враћало му се клеветма, подлим и гнусним подметањима, лажима, нападима, атентатима. Олош је разносио гласине да је он захтевао да се неко убије, да су на његово тражење стрељани невини, да је пљачкао народ, уцењивао многе. Да је за собом оставио неколико милиона, као и виле и палате по Врњачкој Бањи и Београду. А старатељка његовог синчића, два дана после његове смрти морала је да узајми брашна да несрећном детету умеси хлеб. Он се могао склонити, узети пратњу, али он је био неустрашив. Био је идеални родољуб, поштени борац, никад се ником није светио. Заузимао се и за највеће непријатеље. Са поносом је носио добровољачку униформу.

То је био самарићанин, који је многом српском избеглици утро сузу и отклонио тешку мору. То је био родољуб, који је младе српске генерације одгајао у хришћанском и светосавском духу. И, најзад, то је био нежни родитељ, и отац и мајка, свом нејаком сину јединцу, Србољубу. Али, уједно, то је био и огорчени противник оних, који су, у име сиренских гласова са радио-Лондона, косили српске главе да би боље расле. И зато, што је био противник тих и таквих, Булић је био осуђен на смрт.

Дошао је и тај дан. Четири млада четника напали су 30. јула 1942. у 12:30 на чачанској пијаци професора, бодећи га камама и оборивши га, испалили су у самртничко тело дванаест метака из револвера.

Сахрана је одржана у Чачку 31. јула. Поред више стотина грађана и добровољаца, присуствовали су Димитрије Љотић, министар народне привреде Михаило Олћан, Милош Војновић командант Десетог добровољачког одреда, Јова Крагуљац командант Трећег добровољачког одреда и други. Ковчег је из куће изнет од стране официра Шестог и Седмог добровољачког одреда.

За ковчегом је ишао ожалошћени отац Милорад, десетогодишњи син јединац, сестре, затим Љотић, Олћан, београдски омладинци, добровољци и грађани.

На челу поворке ношен је велики крст са трновим венцем. Почаст је одавала чета добровољаца под шлемовима и са бајонетима на пушкама. Опело је држало 12 свештеника. Мученик је био обучен у свештеничку одежду, као слуга олтара Господњег. Страшно је било гледати како његов синчић грли и љуби мртвог родитеља. Посмртно слово одржао је прота Јовановић из Чачка. Пред црквом је потресно говорио председник „Збора” Димитрије Љотић, његов друг, учитељ и пријатељ, изазивајући таласе суза и јецаја. Између осталог сетио се догађаја од пре 23 дана, када је у канцеларију професора Булића дошао један млад, добро одевен човек са намером да га убије. Понашао се хладно и претећи. Булић га је ословио правим именом, иако се овај лажно представио. Рекао му је: „Знам зашто сте дошли, знам да вас пред вратима чекају два пратиоца, не бојте се, нећу вас ометати у вршењу вашег задатка. Али, дозволите ми да вам кажем, зашто су наредили да ме убијете. Ви то знате, а ја ћу вам рећи...”. Затим је покојни Булић испричао сав свој живот, износећи идеале за које се борио и на крају казао му је: „Ако и после овога мислите да треба да ме убијете, ја ћу вам чак и револвер дати...” и извади револвер окрећући према себи цев, а према посетиоцу држак; младић је пао на колена и молио опроштај. После неколико дана послао му је поруку: „Чувајте се, јер ће вас убити. Други ће извршити оно, што ја нисам хтео”. И, тако је и било. Али Љотић другачије размишља: „Булића нису убили револверски меци ни убоди ножем, убиле су га клевете. Најсрамотније клевете које се једном човеку, оцу, родољубу и истинском јавном раднику могу наменити. Прогласили су га издајником и плаћеником, њега, који је испод митраљеза извлачио своје на смрт осуђене суграђане...”.

Само сат пре погибије о. Драгутин је јавио у Београд да је успешно завршио разговоре, који воде корисној народној слози.

Један податак, који може да прикаже лик професора Булића је његова иницијатива за формирањем Радне службе у Чачку. Око стотинак младих нашло се у оквиру те службе, која је у ствари била склониште за угрожену омладину. Међу њима је било и чланова СКОЈ-а, симпатизера комунизма, од којих су неки постигли знатне каријере после рата.

Тих дана, пред погибију професора Булића, Љотић је завршавао свој чланак „Професор Дарко Јелић под словом 3”. Последњи наставак требало је да изађе 48. броју „Наше борбе”, када због некролога није цео штампан. Ту Љотић открива да је Дарко Јелић у ствари професор Булић. И окрутна рука историје написала је последње поглавље приче. Председник „Збора” додаје следеће: „Молили смо га да се склони, да пређе у друго место, на други положај. Говорио је:

„Ја вршим своју дужност. Никоме зла не чиним. Помажем свом народу. Учим га истини и правоме путу. Зашто да се склоним? Бог је ту велики и силни, чуваће ме док му требам. Без Његове воље не могу ми ништа. А по Његовој нека ми буде, сада и увек и у све векове”.

Тако је и погинуо. Данас више немам шта рећи. Морам се само поклонити дубоко, дубоко, пред свештеником и професором Драгутином Булићем. Сутра ћемо, може бити, видети да његова смрт није била узалудна, да је донела плода, да су и они што нису гледали прогледали, и они што нису разумели - схватили. То би била највећа награда пред људима и пред анђелима Булићу, одиста јунаку и одиста мученику”.

Новине („Обнова”, „Ново време”, „Наша борба”) тих дана пуне су биле написа о Драгутину Булићу. Један његов друг и саборац, Мија, пише песму:

...Верујућ у Бога, истину и правду,

Никада се ниси ни од кога крио.

Апостол истине и Божије правде

Кроз тегобан живот, 

кроз страдања страшна увек си ти био,

Улажући у рад све најлепше наде.

Ни броја се не зна, колико си глава ти од смрти скрио,

Као херој прави, не плашећ се смрти,

Јер кроз цели живот, и горак и сладак Србин си ти био

И тај поштен пос'о нико не мож стрти.

Оставио си сина, нејакога тића, од десетак лета.

Служио си Српству часно и отмено,

Ниси веровао да твој, српски, посо живот ти омета

И зато си убијен, мучки, непоштено...

Једни другови покојника чуде се страху, који је спречио колеге, професоре чачанске гимназије да испрате мученика, који је задржавао и свештенике, тако да су једва и дошли на сахрану своме сабрату. Али обичан народ искрено је ожалио овог великог националног борца.

Ове године, када се навршава пуних шест деценија од погибије овог свештеномученика, време је да његов живот и његова борба добију праву оцену и одговарајуће место. 

Објављено у „Новој Искри” у броју 69 за април/јун 2002. године.

(Одломак из књиге „Трагом Учитеља” Бранислава А. Жоржа)

Десет заповести србским добровољцима

На данашњи дан 1946. године, уз друге србске родољубе, стрељан је од стране комуниста командант Србског Добровољачког Корпуса - генерал Коста Мушицки. Тим поводом објављујемо данас „Десет заповести србским добровољцима”, које је саставио он сам, а које су биле путоказ припадницима СДК, као што су путоказ и дан данас свима нама који настављамо њихово дело.

Прво: Што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, наjмање против њега.

Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.

Друго: Чега морате бити свесни jесте то да ви не располажете своjим животима, jер сте их ставили добровољно у службу српства и Србиjе. Патње и страдања српског рода, у свим краjевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, jер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њоj треба да краси сваког оног коjи жели да носи часно име српског добровољца.

Треће: Не смете бити самовољни. Оружjе коjе носите ниjе вам дато да будете господари над народом своjим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахиjа ни зулумћара. Имао их jе и има их народ наш, нажалост, и превише. Српском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он jе крваво поробљен, jезиво обесправљен, уништаваjу га и сатиру, децу му одводе да од њих ствараjу црвене jаничаре, куће пале, имања разараjу. Цвили и jауче упропашћена српска земља под крвавим мачем тирана.

Српски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своjе наде у вас, српске добровољце; ви сте му jедина одбрана и jедина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихиjама овога рата. Зато не престаjте ни часа мислити о своjим дужностима према народу.

Четврто: Ни зловољци не смете бити, jер зловољом се никакво добро ниjе створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољни постаће и српски народ зловољан према вама.

Пето: Не смете бити ни маловољни. Дугачак jе пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, таj ће брзо своjу вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краjа пута неће стићи. А народу српском jе потребно да стигне до краjа, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онаj коjи има много воље. Зато се наоружаjте вољом. Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србиjу треба ослободити, сjединити, поново уздићи до славе и сjаjа. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, jачаjте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, коjи чине чуда кроз носиоце истине.

Шесто: Морате бити jунаци. Ви слушате од ваших стариjих другова о jуначким борбама и хероjским подвизима српских добровољаца. Груди вам се надимаjу па би да jурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероjи и jунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о jунаштву, ми мислимо пре свега на оно наjвеће jунаштво: победити себе. То jунаштво ниjе jеданпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно jунаштво, сваког дана и сваког часа. То jе непрекидна будна стража над сваком своjом речjу, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике српског народа. Трудите се да такви jунаци будете.

Седмо: Ваш став мора бити jасан. Питаће вас многи: за кога сте? – против кога сте? – Ваш одговор гласи: за српски народ. – За ослобађање његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних коjи спречаваjу и ометаjу народу нашем да своj пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да своj народ безгранично волимо и да жртвама своjим свом народу извоjуjемо оно место под сунцем Божjим коjе он по вредности своjоj и по свем другом заслужуjе.

Осмо: Питаће вас: ко jе с вама, добровољцима? Па ко би пре свега могао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели обjављивали рођење Христово речима: „Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље”. Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, jер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божjом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божjи излиће се на главе ваше и никакво оружjе неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настоjте зато да увек останете добровољци jер ћете само тако бити у милости Божjоj.

Девето: Знаjте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у наjтежим данима његовим. Не плашите се што вас jе мало, jер са мало соли много jела може се зачинити, а са мало светлости велике се просториjе могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружаjте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања српског народа, истраjно вршите своj посао. То jе пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коjу jе запао народ српски. Победите себе, чуваjте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша на згасне. Будите светли и чисти као девоjка, а неустрашиви и одважни као буjна планинска река. Крв jуначка, душа девоjачка.

Десето: Имаjте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде ниjе било, када jе изгледало да српском народу нема спаса и да jе пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено jе оно што се назива „српско чудо” – српски народ jе отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своjу наjлепшу младост, своjе наjбоље другове. Њихова жртва наш jе путоказ. Имаjте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.

Предстоjи вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Српски народ jе поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светоj српскоj земљи бесни дивља и необуздана тираниjа безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што jе српско. Наша Отаџбина jе суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што jе био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви српски доборовољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа jе у вашим рукама.

Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама српског народа. Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот српскоj Отаџбини. Све наде српског народа везане су за вас, не изневерите их.

Тако вам Бог помогао!

Командант, ђенерал Коста Мушицки

Мач Збора

 

Jeдном приликом, проповедајући своју узвишену науку, Христос је узвикнуо: „Не мислите да сам дошао, да донесем мир на земљу, нијесам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине”. (Мат. 10,34 и 35).

Пред овим речима често човек збуњен стане не схватајући смисла његовог.

Шта то значи: да Христос не доноси мир на земљу него мач?

Шта пак мач значи, шта он символизује?

И заиста миру није имало места у онаквом стању, у каквом је било човечанско друштво, него мач. А мач означава рат, јер се он и ставља насупрот миру. Рат свему што не ваља, макар и најрођенијим; отсецање и крвне везе ако она смета спасењу душе, остварењу царства Божијег.

Христос дакле не трпи мир у злу, неће такав мир, већ му објављује немилосрдан рат. Мач Христов је самртни судар између његових и нехришћанских начела, како каже један тумач. Јер у ствари, човечанско друштво пре доласка Христовог налазило је се у страшно жалосном стању распадања у разним пороцима, у злу. И шта би спасло то друштво: мир у коме би царовало зло, или рат у коме би тријумфовала победа добра, врлине? Свакако ово последње.

Господ Христос није противник сваком миру, већ само миру у злу. Напротив он је поборник мира у добру, јер он на другом месту каже својим апостолима: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји” (Јов. 14, 27).

Тако и Југословенски народни покрет Збор угледајући се на највећег Учитеља човечанства објавио је и објављује: Нисам дошао да донесем мир југословенском народу него мач. И да се не би ово брзо заборавило и да би окренуо пажњу на сву озбиљност ове поруке, Збор је у свој амблем видно укључио - мач. То је мач Збора. Потреба за мачем родила је Збор. Отуда може се рећи: Мач је Збор и Збор је мач.

И Збор неће сваки мир, неће мир у злу. Него таквом миру доноси мач, објављује му рат.

И наше друштво кад погледамо у духовном, политичком, социјалном и економском погледу, видимо га да се толико искварило и укварило да прети опасност од распадања. И мач Збора у таквом друштву појављује се као природна и органска потреба, као друштвени хируршки нож без кога се не може.

Многи се плаше овога знака, многима боде очи. Ако се плаше и за невољу им је. Јер мач „Збора” мора ударити по многима. А мач је мач, озбиљна ствар са којом се није шалити.

Први потез мача Збора мора одсећи комунисте од народног тела и онемогућити их тако, да трују, кваре, заводе и обмањују народ, па да од њега најпосле направе кланицу, а од преостатка ропска оруђа за експериментисање немогуће туђинске утопистичке теорије марксизма.

Па мора он да удари по корупцији и корупционашима великим и малим. Јер тога је се толико намножило код нас као неке нечастиве гамади, да прети упропашћењу државе и народа. И са овим злом тешко се може изаћи на крај без снажног и немилосрдног замаха мача. И тај потез мора засећи докле треба, до у заклоне неких правних форми и прописа где се неки скривају, а камо ће тада многи појурити да се склоне.

Надаље ће неминовно морати овај мач да подреже крупни капитал и да му истеше и омеђи оквире у којима се једино може кретати, да би му тако онемогућио свако вршљање, тиранију и исисавање над незаштићеним народним масама као до сада.

Мач ће овај исто тако расећи партизанске мреже изаткане од лажи, превара, обмана, сила и власти, у које су бездушни и бескарактерни партизани ловили народ и поступали са њим као са стварима за продају. И тада када буду посечене све те партијске мреже, народ ће се осећати стварно слободним у својим сталежима, и кроз њих узети своју судбину у своје руке. Парламенат ће бити стварно његов, закони његови, држава његова.

Тако заслугом овог оштрог мача Збора професионални политичари, који су од политике створили занимање, биће одсечени од народног тела и онемогућени да народ више заводе, заваравају, израбљују и владају њиме, јер ће тада народ сам собом управљати кроз сталеже.

Мач Збора удариће силно и по неправди, јер ова земља и од неправде силно пати. Она се наноси многим и многим, а слабим, неписменим, незаштићеним и сиромашним највише. Због тога неправда се мора немилосрдно уништити, да би правда могла да засија у свом сјају своме.

Закачиће овај мач и непоштење и непоштене, неред и нерад, туђинске рђаве обичаје и наопаку туђинску духовну структуру друштва материјалистичког смера, као и свако зло, што све упропашћује народ и чини га да буде гори него што је. 

И тако кад мач Збора буде извршио своју улогу, чишћење, онда може бити речи о миру у добру из ког ће као природна и нужна последица резултирати: правда, ред, благостање. А дотле не заборавите: Збор је дошао да донесе мач; а мач је - Збор и Збор је - мач, а мач је озбиљна ствар.

Димитрије В. Љотић

(„Наш пут” број 36, 19. новембар 1939.)

Наша мисија

 

Кад смо у септембру 1941. године, узели пушку да се боримо против комунизма, мало је било оних који су нас схватили и разумели смисао наше борбе. То најмрачније поглавље српске историје било је обавијено незнањем и тамом те нас не чуди што многи нису видели сигнал истине, који смо ми видели, исто као што нису чули поклич бојне трубе који смо ми чули.

Отуда није никакво чудо, што смо први у гласу генерала Недића, чули вапијући глас српског народа, који је у грчевитим мукама умирао, тражио помоћ, и чија је болест претила смрћу. Ми смо били први лекар који је похитао да спасава болесника, да лечи ране, да гаси распламтели пожар. Што нам ни сам болесник није веровао, што је прибегавао „лековима” и других саветодаваца, нас то није поколебало, јер смо попут савесног хирурга схватили дужност озбиљно, свесни да смо ми једино позвани да се до крајњих граница жртвујемо за свој народ, па је од нашег успеха или неуспеха, зависило да ли ће наш српски народ продужити да живи на овом делу света, или ће поћи у неповратну смрт. Зато смо морали радити брзо, одлучно, паметно. Часови су били скупи, а ми смо у потпуности схватили величину задатка кога смо се прихватили.

Наша је дужност била тешка. Сплетке су нам правили они исти за чије животе смо се ми борили. Док смо чупали коров са наших српских пољана, за нама су ишле читаве плејаде које су коров поново сејале. Чим су се указали зрели плодови нашег рада, плејаде су похитале да уживају у тим плодовима. Ми смо били сејачи, други су збирали жетву. Ми смо све то посматрали равнодушно, јер је наш принцип био да дамо све, не примајући ништа.

Оно што смо ми видели много раније, други тек данас наслућују. Дубина наше вере у победу и смисао нашег задатка, надвладале су наше непријатеље и оне с лева, и оне с десна. Наши другови са усхићењем су ишли у смрт, умирући без крика, а нама су оставили само један аманет: да их следимо до краја, да борбу наставимо, да мисију извршимо. И ми се ни за часак нисмо оглушили о њихов аманет.

На њиховим костима ми зидамо нову српску Отаџбину, која ће бити наша Отаџбина, и у којој све оно што није српско мораће да нестане. Црвена аждаја којој смо ми задали тешке ударце још није дотучена. Она и данас пушта своје хистеричне пипке и жели поново да гута својим крволочним чељустима. Она је данас окупила вечите српске непријатеље, који су до јуче под другим знаком локали српску крв. Све то ми добро знамо, али знамо да ће црвена неман још једном осетити снагу наших мишица, и јачину нашег духа. Смртна пресуда коју јој спремамо приводи се крају, долази... И тада, питамо се ми, да ли ће наша мисија бити завршена, да ли ћемо сићи са позорнице?

За нас је одговор јасан! Не! Није наш једини циљ дотући комунизам и уклонити се, јер би то значило стати на по пута. Ми смо свесни да је по Божијој милости на нас пао задатак стражара на српским вратима, и ни један од нас неће на стражи заспати. Зло којему ми данас истављамо наше младалачке груди, није дошло нашем народу само по себи. То зло дошло нам је споља, то је „роба”, за коју је српски народ платно милионе жртава. Отуда, ми узимамо на себе тешки задатак, да се убудуће нешто слично не деси. На овоме путу ми нећемо стати ни секунд, јер смо свесни да је ово искључиво наш српски пут. Што је он тегобан, крвав и трновит то нас ни најмање не страши. Насупрот, то још више надахњује витешку борбу коју водимо ради очувања нашег српског народа и његових виталних интереса. Кривудавост тога пута, ми ћемо на крају утрти... Зато се варају они, који мисле да смо се ми случајно појавили и да је наше време „привременог” трајања. Они који су свесни да су носиоци целе једне етике и да су верни тумачи дубоких моралних тежњи свога народа, не уклањају се лако.

Код нас не постоји ништа неодређено и конфузно, зато су и наши циљеви јасни. Ми хоћемо да нашем српском народу дамо обележје наше старе српске славе. Попут наших непријатеља, ми не преврћемо сметлишта дотрајалог Запада, да би смо нашем народу указали пут, већ пловимо у нашу стародревну прошлост, која нам за свако питање нуди одговор. Отуда ми црпемо снагу за наше подухвате, ту лежи смисао нашег рада, а отуда и овако огромна вера код нас да победимо. Ништа ново не обећавамо. На темељима српске етике, која је последњих година прекривена скрамицом пепела, изградићемо бољу будућност српског народа. Сви који нас у овоме буду сметали морају се уклонити.

М. М. Влаховић

(„Српски народ”, Београд, 29. јануара 1944. године)

Политика и морал

 

Велики је број честитих грађана који су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом. 

Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спавају. 

Јер политика је, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљају својом имовином, нежно подижу своју децу, родољубиво испуњавају своје дужности према домовини. Тим својим бригама и нежностима испуњавају цео свој живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, јер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихија, зла коб док се оком трене. 

Зато, у колико је неко брижљивији према својој имовини, нежнији према својој деци, тим више мора да има у памети питање: „Како се управља мојом домовином?” и не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, - него и они без имовине, и без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло, судбином своје државе и народа. 

Као на броду каквом, што путује морском пучином, што путницима главно питање мора бити: „Како се управља бродом коме сам поверио своју породицу, себе и своју имовину?” тако, и са апсолутно истим значајем мора грађанин да поставља себи питање: „Како се управља мојом домовином?” 

Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава кад заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина стократо потврђена историјом. Али, ако би се хтело рећи да политика по правилу не може имати честите људе за своје спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити, - онда се заиста морамо чудити како после тога могу мирно спавати честити грађани. 

Јер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнаду да је чувар њиховог имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што смо рекли, много веће ствари у питању. 

И зато баш онај ко је рекао да политика по правилу нема везе са честитошћу, и после тога мирно спава, нека зна да је најнебрижљивији домаћин и најбездушнији отац који се да замислити. 

I 

Они који овако мисле као да хоће да кажу да је честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда само зато што над њиховим радом и држањем постоји надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога. 

Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног, неземаљског морала. Мада верујемо да нема ствари на земљи која се не би тицала и највиших небеса, с тог гледишта о свом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересује чисто са његове политичке стране. То јест могу ли се, на крају крајева, у политици постићи добри резултати, ако се, пренебрегну они захтеви морала, које обичан грађанин у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним. 

Нама лично изгледа да је заиста незгодно да се о овоме и може расправљати. Али док је нама то у тој мери јасно, дотле је цео јавни живот засићен супротним веровањем и држањем. Одговарамо само својој дужности независног и слободног јавног гласила кад о томе пишемо.

II 

Лаж је велики порок у приватном животу. На кратким стазама међутим, помаже. За дугачке није ни мало подесан; брзо се открива. 

Чудо је како се код такве њене особине могла тако да одомаћи у јавном животу, где треба све да је прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или је то опет знак да и у јавном животу, влада политика кратких стаза. 

Лаж у јавном животу ствара лажне ситуације,то јест такве положаје у којима, и ако сви знају да је друкчија стварност, јавно и озбиљно се говори сасвим друкчије. Али кад је велика јавност искључена, онда се из уста која су говорила јавно једно, чује сасвим супротно. 

Тако се дешава да рецимо од најистакнутијих присталица највеће државне странке јавно слушамо једно; а у ужем кругу, о њиховој великој странци, управо сасвим друго, онако како је истина, и како би се једино могло говорити. А кад запрепашћени таквом дволичношћу, запитамо за узрок друкчијег јавног држања, добијамо одговоре у којима се лаж нескривено признаје (јер се порицати не може), али се одговорност баца на општу политичку ситуацију и овакво држање представља великом политичком мудрошћу, - а остали свет, који тако не ради, као наиван, лишен здравог политичког смисла. 

Кад је сад у скупштини изнет случај уговора за грађење жељезница, настала је једна таква мучна ситуација. И ако је свима и свакоме било јасно да изнети случајеви представљају једну од најтежих ствари, посвему што се открило, место одсечне изјаве достојне положаја и изнетих тешких ствари, дата је изјава, која целу ствар представља као „сукоб два инжењера”, - и ако је цео свет осетио да је то био стварно сукоб двеју савести. - Ипак је, изгледа, та изјава пљескањем примљена и од толиких људи - иначе честитих у приватном животу - не нађе се нико да ту ствар назове њеним правим именом. 

У дому где родитељи живе у међусобној лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажју, родитељима узвратити. Разуме се, опет лажју. Не може бити друкчије у државној заједници. Државни управљачи видеће, у свима случајевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине, - како тих врлина, које су се у парадама лако испољавале, нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, јер лаж засићује целу атмосферу и њеном утицају сасвим су недовољна препрека „правила службе” - кад они људи знају да су толика друга Правила, већа и важнија од „правила службе” њихови претпостављени повредили. 

III 

Довољно смо истакли савремено схватање власти, које су примиле све државе под утицајем хришћанства: служба ближњем.

Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи. 

Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкција за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина, штете материјалне, и не би требале да се десе, - али то ће држава издржати. 

Материјално је заиста тако, - морално није тако. 

Питали пријатељи једног вишег државног чиновника у унутрашњости пре десетак година - чије су злоупотребе биле опште познате - како га није страх од тога што ради, а он одговори: „Е мој пријатељу, тај и тај Министар награбио милионе, па ником ништа, - а ја узмем по неку хиљаду, па сви на мене заграјали.” 

За нас је онај одговор био откриће праве штете од злоупотреба власти. Заиста права штета није материјалне, већ моралне природе. Ко може тражити да практиканти не одлепљују марке, ако они верују да у хијерархији изнад њих, недела расту са већом влашћу? Откуд се може очекивати да ће мали људи, изван државне службе, у озбиљним животним тегобама победити разна искушења кад верују да далеко моћнији тако не раде? На тај начин, разгубни утицај рђавих примера одозго све извраћа, и тако општи морални ниво у држави пада.

Показали смо у два најкарактеристичнија примера (лаж у јавном животу и злоупотреба власти), - да, на крају крајева, с чисто политичког гледишта, политика мора ићи у корак с моралом, јер се неморал свети народној заједници као и појединцу. 

Највећи део човечанства верује да је морал откривен с неба. 

Ми пак мислимо, и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самој природи ствари. При сваком брижљивијем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак најсигурније води повољним резултатима. Да управо, најбоља економија живота народног захтева поштовање моралних прописа. 

Зато је народ, из свог исконског искуства, и исклесао ону дубоку реч: „Правда држи земљу и градове”.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина”, број 11, 6. мај 1934. године)

Сељак и демократија

 

...Демократија, демократија, демократија. Та реч нам уши заглуши, очи засјени, уста затвори.

Демократија, слобода, једнакост, братство. Прашина коју нам у очи сипају, демагогија са којом нас хране.

Заиста демократска слобода достигла је највишу тачку у несметаном вршљању и шпекулисању. Довољно је узети дневне новине па да човек увиди огромну провалију коју је створила либерална демократија. Разне афере, проневере, уцене, отворена и нескривена пљачка разних домаћих и страних шпекуланата извукли и исисали су задњу пару из сељакових руку.

Последице слободне демократије свуда се виде...

Када све ово видимо, остаје нам Једино да завапимо: Боже, Боже, спаси нас ове и овакве демократије.

Говоре нам о једнакости. А бесомучно се гурају и намећу за туторе, вође и заштитнике. Довољно је погледати у прошлост и садашњост па да се види ко је био у скупштини, у бановинском већу и на свим местима где би требало и сељак да дође и каже своју реч.

Демократско братство, које они исповедају састоји се у бацању мрвица.

Сељак треба да једном узме своју судбину у своје руке. А то ће бити онда, када он као сталеж буде бирао и слао само своје сталешке претставнике, своје другове и сапатнике да га они заступају у парламенту, сенату, бановини, општини и свугде где интереси сељака као сталежа треба да буду заступљени.

Сељак тражи да једном за увек нестане свих тих посредника између њега као произвођача, и других народних слојева као потрошача, и обратно између произвођача и њега као потрошача. Тек онда ће сељак као сталеж осетити правду, једнакост и братство.

Збор хоће да држава буде свима мајка, а не једнима мајка, а другима маћеха. Збор хоће сталешку задружну државу, где ће сви сталежи према своме броју и бити заступљени и где се неће моћи разни шпекуланти натурити за претставнике других сталежа, као што демократски систем садашњице практикује. Ето то хоће Збор, и зато сељак и ступа у његове редове са вером да ће и њему једном сванути бољи дани и доћи боља будућност. Зато се и хвата у коштац са мрачним силама либералне демократије, да би му једанпут заиста дошла права и истинска правда, једнакост и слобода.

Мирко Радић

(„Отаџбина” бр. 108-109, 12. априла 1936. године)

Бесмртни Учитељ као христоносни витез Идеје

 

Навршила се још једна годишњица пострадања нашег неумрлог учитеља Димитрија Љотића. Учитеља, надахнутог науком Христовом, коју је исповедао и личним примером и речју. Како што је његов пријатељ Свети владика Николај казао о њему, он је био: ,,духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца србскога, чари и истине србске. Он jе био идеолог хришћанског национализма."

Суштина Љотићевог духовног поимања политике, односно тежње ка стварању хришћанског односно светосавског израза у савременој политици, несумњиво је одраз његовог хришћанског духа и његовог дубоко хришћанског животног исповедништва. Зато је, нарочито пред крај трагичне ратне епопеје, својим саборцима стално указивао на то да Збор није (само) организација већ (пре свега) организам. Организације и организаторско деловање, јесу неопходни као оруђе, али суштина Збора коју је Љотић имао пред очима, јесте организам као другарска заједница духа и мисли, где је мерило свега - Христос. И ту свако питање напредовања и питање искорењивања погрешака, не може бити питање организацијско, већ питање органско и духовно. Не може се у том погледу учинити ништа без Христа и без наше сталне везе с Њим, а кроз Цркву Његову. Политичко-идеолошко дело и мисао треба да извиру баш и такве везе. Јер управо то је мисао Збора као спој најдубљих сила и вредности традиције и новог пута данашњице. Таква поставка и идеологија, представљају заветни континуитет са борбом наших предака за Божије дело. У том смислу, Љотић није измислио идеју Збора, он ју је само препознао, уболичио и именовао, преточивши њен исконски импулс у савремену политичку идеологију хришћанског (светосавског) национализма, а сви они који је делатно исповедају и заједнички сведоче, јесу саборци који сачињавају  организам. При томе, формалне организације попут покрета Збор некада или нашег Покрета данас, јесу оруђа у функцији развитка поменутих организама, као и оруђа ширења поменуте идеје и идеологије. Дакле, и Љотић је под појмом ,,Збор", примарно имао у виду идеју и организам (као другарску заједницу духа и мисли, где је мерило свега - Христос), а секундарно, под наведеним појомом, имао је у виду саму организацију - ЈНП (потом НП) Збор.

При томе, само они збораши који су везани за Христа, јесу део  поменутог организма,  прожетог међусобном другарском љубављу и једномислијем. Зато је Љотић у свом ,,Писму друговима" пред крај рата, указао на разлику између ,,правих збораша" и ,,збораша који нису збораши". Јер је било и оних који су позвани, а нису правилно или потпуно схватили зборашку мисао чија се христоцентрична есенција уз православност, у потпуности испољила и заокружила баш и вихору рата, када је као спољна опна, отпао од ње ванзаветни југословенски натрун.

Сви горенаведени чиниоци  науке  Учитеља, верно се огледају и у његовом прокламованом аксиому о томе да је довољно и само 300 доследних збораша огњеног и јеванђелског духа, који ће бити носиоци истинског хришћанско-националистичког препорода. Говорио је: ,,Када буде 300 збораша као три стотине светаца, упаљене Христове буктиње у земљи нашој, онда ће се у њој видети светлост, а тама ће одбећи у царства друга. По светлости тој ће лако бити свима да виде пут, и народ ће поћи и неће лутати. А онда ће бити све друкчије, и у цркви, и у школи, и у држави, и у градовима, и у селима, и у привреди, и у политици, и у породицама. Ових три стотине људи биће толики извор светлости, чистоте, снаге, разума и сваког добра, да ће цела наша земља замирисати небеским мирисом."

Ова мисао несумњиво происходи из јеванђелске поуке призиву да носиоци хришћанског духа буду со земљи и светлост свету (Мт. 5, 13-19). Да буду оно мало соли којом се много хране може осолити.

Стога, ни у тренуцима трагичног овоземаљског пораза србских националних снага 1944-45. године, и надолазеће комунистичке окупације, Љотић није клонуо, напротив. Зрачио је оптимистичким и победничким христоносним духом, знајући да иза тамних облака сија златно Божије сунце које чека сунчане људе сутрашњице. У том духу, мисао Учитеља о превасходству соја над бројем и значају моралне спреме и непоколебљиве вере у победу, посебно је упечатљива у једном од његових последњих чланака под називом ,,Нови рат", где каже: ,,Имао сам прилике да говорим пре десет недеља са младим вођом једне балканске антикомунистичке борбене организације. Задивила ме је његова вера. Рекао ми је: 'Само пет људи ако остане живо у нашој организацији, ми ћемо победити, победиће наша мисао.' Осећала се таква снага иза тих речи, да се уопште није могло сумњати. Ма како изгледало невероватно, било ми је сасвим јасно да заиста пет људи вођени оваквом вером морају победити."

Надахнути оваквом мишљу, и верујући у победу те мисли, и ми настављамо нашу борбу коју водимо делима и словом. Борбу за испуњење Завета, Богу, отаџбини и роду!

Подвиг и борба!

М. Д.

(„Светло Истине”, билтен Зборашке Омладине бр. 2, јуна 2023. године)

Димитрије Љотић - 79 година у Небеској Србији

 

На данашњи дан пре 79 година, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије Љотић. Ко је био Димитрије Љотић? Био је пре свега православни хришћанин и србски, светосавски националиста. Био је учитељ који је учио којим путем треба да иде србски народ: путем Христа и Његове науке, путем родољубља и светлих народних традиција. Путем Збора, покрета чији је један од оснивача, председник и главни идеолог био управо он. Овај покрет је од свог оснивања водио љуту борбу са свим интернационалним и овдашњим разарајућим снагама које су ударале на србски народ, а вођа те борбе био је управо наш Учитељ, како су Љотића од милоште и поштовања звали други збораши. Он је своју борбу водио бескомпромисно, без споразумевања са злом, не као популистички партијаш него као искрени родољуб, и зато су га одувек прогонили, клеветали га и мрзели сви они који то нису били, како тад, тако и данас. О југословенству Димитрија Љотића би могло да се говори много, и ми смо о томе већ опсежно писали. Он јесте био искрени и интегрални Југословен, јер на темељу тада раширене заблуде о Хрватима као једном реалном историјском и Србима братском народу, логично је почивала теза о истоветности и узајамној државно-судбинској повезаности свих јужнословенских народа. Међутим, од његове југословенске заблуде, србски народ није имао никакву штету, а пошто се под ратом и окупацијом Југославија распала, Љотић је свој државотворни дискурс потпуно свео на србске оквире. У сваком случају, Љотић је знао да само једна велика и јака држава и снажан балкански савез који неће бити марионета великих сила, могу спречити слом, односно улазак србског народа у вртлог крвавог рата и револуције. Нажалост, на несрећу целог србског народа, нико од водећих људи у тадашњој Краљевини Југославији није послушао Љотића, и уследио је Априлски рат. Дошао је крвави распад државе и 4 године терора над Србима у Другом светском рату, који се наставио у наредних 55 година терора под влашћу комуниста. За време Другог светског рата и немачке окупације, Димитрије Љотић није био сарадник Немаца ради свог џепа и себе, већ ради опстанка свих Срба и помоћи онима који су били ван Недићеве Србије. За све те четири године Димитрије није узео ни једну марку од Немаца, напротив, живео је изузетно скромно, готово монашки, о чему сведоче бројни људи који су проводили време са њим у то доба. Он није имао свој аутомобил, иако је могао да га има, носио је стара одела и старе ципеле, одбијао је да му се купује ново јер он тада није бринуо за себе, већ је бринуо искључиво за србски народ, бринуо се за наш опстанак. Служењу Богу и борби за народни опстанак, посветио је целог себе, и због неизмерне љубави према свом страдајућем народу, лично се саживео са народном судбином, што је приметно и по наглој физичкој промени његовог лика тих ратних година, када је (у својим педесетим годинама) почео да изгледа као неко ко има бар седамдесет. Због те своје посвећености народном опстанку, он је и погинуо тог 23. априла 1945. године, када је журио да стигне да се састане и поздрави са владиком Николајем Велимировићем, његовим великим личним пријатељем, и патријархом србским Гаврилом Дожићем. Уз све недаће које су снашле на путу до одредишта њега и његову пратњу, и све претеће опасности на путу, Димитрије је био одлучан да стигне на време. Због непажње возача, који је имао велику диоптрију и возио те ноћи са угашеним фаровима због могућег присуства партизана у тим крајевима, аутомобил у ком се налазио Учитељ, пропао је кроз урушени део моста преко ког су прелазили. Димитрије је погинуо на месту. Сутрадан су их нашли четници Динарске дивизије и одржано је опело у капели ове јединице. Тада је владика Николај одржао свој чувени говор над одром Димитрија Љотића, који треба свако да прочита пре него што се усуди да говори ишта о Учитељу. Након Димитријеве смрти уследили су слом националних снага у Словенији и емиграција преживелих, а у Србији и целој Југославији комунистички терор. Али, како је рекао и сам Љотић 1941. године, тако се и десило: „Победе ли бољшевици, они ће мој народ сасећи до корена, али корен ће остати; и после низа година, пет, десет, или педесет, из корена ће нићи нове младице. Корен ће остати жив”. Ми смо те нове младице из корена сасеченог србског стабла, младице које настављају да бескомпромисно сведоче својим животом идеје Збора и Димитрија Љотића, нашег Учитеља, и које ће донети победу тим идејама и коначну слободу србском народу, уз помоћ свемогућег Бога.

Слава Димитрију Љотићу!

Зборашка мисао/Србска Акција

Англо-aмерикански крвави дарови

 

Претседник Српске владе, генерал М. Ђ. Недић одржао је 24 ов. мес. говор на радију у коме је рекао између осталог:

Београде, наш бели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!

Ко су ови, што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: деца и мајке из Општинског породилишта у Крунској улици, које је било понос Београда, деца из Дечијих склоништа из Звечанске улице; чујте даље: мирно београдско становништво са Бајлонове пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна и толико друго.

Ви ме гледате раширеним зеницама, јер знате да ту нема ни војничких објеката ни немачких станова, а камоли шта друго.

Они, просвећени Вандали, нису ни гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране!

Питате зашто?

И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. године, да сте на погрешном путу.

Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донели су вам крваве дарове, вама и целом српском народу.

Пре неки дан напујдали су Тита да улети у Србију, и два округа, Ужички и Краљевачки опљачка до голе душе, пороби и побије.

Ви сте и после тога говорили: неће нас Енглези.

Пет пута Англо-Саксонци бомбардују Ниш, три пута Никшић, а ти бели мој граде Београде, у једној лудој самообмани велиш: неће нас Енглези.

Верујеш ли данас да тебе неће?

Наши савезници ти шаљу црнце и Кинезе као пилоте да ти покажу, да је данас век трговине, да нема милосрђа, нема опроштаја.

Ти, Београде, ипак верујеш да то није истина, да ти то подмеће пропаганда.

Ја протествујем у име Српске владе, пред Богом, Српским народом и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, наши савезници, због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године.

Дижем глас против ових просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.

Клањам се пред свим невиним жртвама и зовем све београђане да се врате самима себи, мајци Србији и Српству, на њих само да мисле јер као што видите у свету, браћо, нема љубави.

Слава жртвама енглеско-американског терора, мученицима нашег мученичког Београда!

ЖИВЕО СРПСКИ НАРОД!

ЖИВЕЛА МАЈКА СРБИЈА!

Генерал Милан Недић

(„Српски народ”, Београд, 30. априла 1944. године)

Трагедија србског народа - порука будућим покољењима

 

Бог је узео себи Димитрија Љотића како рече епископ Николај Велимировић - „као највећу жртву”. Американци су ђенерала Милана Недића предали Титу. Енглези су ђенерала Косту Мушицког уручили Титовим комунистима. Британска обавештајна служба помогла је да комунисти похватају ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике. Удружени Англо-Американци су, такође, изручили партизанима неколико највиђенијих сарадника ђенерала Милана Недића.

Комунисти су хтели да изведу на суд председника Српске владе армијског ђенерала Милана Недића. Желели су да му јавно суде и да га јавно блате. Ђенерал Недић је одлучношћу јунака и мученика одбио да му суде међународни завереници и злочинци. Зато су га убили октобра месаца 1945 године, па његово тело избацили кроз прозор објавивши, да је ђенерал Недић извршио самоубиство.

Ђенерала Драгољуба Михаиловића, заједно са Љотићевим, Недићевим и његовим властитим четничким сарадницима, комунисти су извели на суд. За Јосипа Броза Тита и Комунистичку партију Југославије сви су они били једно исто: противници комунизма. Зато их је требало све ликвидирати. И Тито их је побио. На дан 17. јула 1946. године комунисти су побили: ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике - Радослава Радића и Милоша Глишића; сараднике ђенерала Недића: Драгомира-Драгог Јовановића, Ђуру Докића, Велибора Јонића, Танасија Динића и Бошка Павловића; Љотићевог најоданијег саборца и Команданта Српских добровољаца ђенерала Косту Мушицког. Докле су били живи, нису могли бити једно, јер није дала пуста српска неслога. У самртним часовима Тито их је ујединио, јер су сви они за њега били једно: љути противници комунизма. Овај факат требао је да памети поучи српски народ за сва и вечита времена. Нажалост, до данас још није. Иако је све ове верне синове српског народа Тито ставио под један нож и један митраљез, јер међу њима није правио разлике, дотле несрећни Срби једне праве свецима и цркве им подижу, а другима пљују на гробове, не дозвољавајући чак ни воштаница да им се упали за покој мученичких душа. А Бог све то гледа, па зато и дозвољава да црвена куга притиска Отаџбину и целу нацију више од једне деценије. И само Он зна докле ће још безбожје тамо царовати...

Тако чине Срби. А шта, пак, раде западни Савезници, такозване светске демократије? Њима је потпуно овладало пометеније ума, те чине управо оно што користи међународном комунизму. Тргују са безбожницима, продају им народе и земље као најобичније ствари, помоћ им дају, на власти их одржавају, помажу им да вешала дижу и да државе у гробља претварају. Разуме се, ништа то не бива без Божијег удела. Сам Бог је дозволио, да комунизам овлада једном трећином света да би ставио до знања оном још слободном делу, шта и њега чека ако Бога и Христа не пригрли свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом.

После Првог светског рата Бог је опомињао народе Савезом Совјетских Социјалистичких Република. После Другог светског рата, када се још више зацарио неморал, када је богоборство узело још више маха, Бог опомиње народе не само СССР-ом, већ и многомилионитом црвеном Кином. Господу је стало, да земље и народи нанова пригрле наук Његовог Јединородног Сина Господа Исуса Христа. Зато и шаље тако страшне опомене. Уколико их људи схвате, може комунизам пасти пре него што се то ико нада. А може се десити да се сасвим рашири, да сви људи осете разлику између Бога и Антихриста, вере и безбожја, па тек после да се сруши када људи скрушено завапе: „Боже, доста је више!”

Ради свега овога, узалудно је уздање да ће српском народу Англо-Американци, западне демократије, силни и моћни повратити слободу. Никада је они српском народу нису ни давали. Напротив! Свагда су га само гурали у ланце и ропство. Своју слободу српски народ је увек изборио сам својим чојством и својим јунаштвом. И нову слободу српски народ ће, уз Божју помоћ, изборити сам, али тек онда, када њиме потпуно овлада право чојство и истинско јунаштво. Уз то, свагда да има на уму, да само и једино:

ГОСПОД ЦАРСТВУЈЕ!

Боривоје М. Карапанџић

(Одломак из књиге „Грађански рат у Србији 1941-1945”, Кливленд, Охајо, САД 1958. године)