Савремена страдања свештеника превазилазе по мучеништву страдања: Хаџи Ђере, Хаџи Рувима, монаха Ђенадија, или претешких смрти на кољу ђакона Авакума и свих других Срба свештеномученика. Небесна утеха ових мученика била је свест, да падају за веру и народ од непријатеља православља и српства, од исламских Турака. А страшна истина нових мученика јесте у томе, да као најсветлији Срби и исповедници православља падају од заблуделог Српства. И као да никада неће догорети пламен страдања српског православног свештенства, који гори још од Косова.
Сужавајући видокруг на епархију Браничевску, која је дала пет свештеничких живота у борби против отеловљеног сатане, мислимо овде на широку и племениту душу човека, јереја и мученика Војислава Стоиловића, чија се страховита смрт изједначава са мучеништвом игумана Пајсија, коме су живоме на коцу пси откидали месо са табана. И вероватно да злочиначко болесна мисао од времена Диоклецијанових гоњења хришћана није измислила тежу смрт од оне, којом је средњевски парох, Војислав Стоиловић, уморен.
16. септембра 1941. ненадно је упала у Средњево, питомо село у долини Пека, комунистичка банда. Оскрвнивши цркву, срушивши споменик сеоске захвалности, опљачкавши и запаливши општину, бандити су прогласили „слободу народну”. Као исправан јереј, не напуштајући народ, свештеномученик је био у селу. Свршивши са другима, комунисти су ухватили и свезали јереја Воју, у жељи да га сељанима прикажу као народног непријатеља. Али сузе и молбе Средњеваца – последња земаљска утеха поп Воје – да бандити пусте свештеника, потврдише неочекивану им љубав народа. И зато га, свог увезаног у конопце, привезаше за опљачкани луксузни ауто и повукоше за село Раброво да му тамо суде. Требало је да несрећни поп Воја пређе трчећи пут од осам и по километра брзином од 35 километара на сат. Вучен је по блату, сав крвав и модар, израњаван и тешко изубијан и бесвестан. У Раброво није довучен ни човек ни леш, него крвава и прљава маса у облику кладе. Тада су га, муком, освестили и у живот повратили, да би га могли приказати „суду” који је његова „недела” имао да испита. Саслушавати га нису имали зашто, ако не зато што је, као и друга у Христу Богу му браћа, проносио православно животно уверење. А како су бандити сматрали њега највећим непријатељем комунизма у целој Источној Србији, то су желели да га најтеже казне. И успели су, да на њему прикажу све способности, које болесна свест душевно изгубљених интелектуалаца у борби за „идеале” може да замисли. Прво су му тестером секли прсте на рукама и саме руке до лаката; а да би се из несвести враћао ножем су му секли лице, отсецајући браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га обезнањеног и свог крвавог усправили, водом повратили свести, па потом на двоје преломили, уз радосне узвике бандита. Ломљење је извршено на тај начин што су га живог и освешћеног савијали све дотле, докле му се глава (теменом напред) није саставила са петама. Тада, потпуно преломљено (растрзањем) на два дела, тело несрећног поп Воје бацили су на ледину поред млина у селу Раброву, где је лежало на радост сеоских паса три дана. Чудесно изгледа да је српска мајка, која је рађала људе и јунаке, могла да одгоји и овакве зверове, који су ово наређивали, извршавали и са задовољством посматрали, јер овоме мучењу присуствовао је цео комунистички логор уживајући у наредбама, које су издавали: један срески лекар и једна учитељица, а извршавала два студента из овог краја, један хришћанин а један Јеврејин.
У чему је животна грешка несрећног јереја Воје да дочека овакву смот? Несумњиво веома тешка! Јер он је био прототип дубоког хришћанина у нехришћанском добу, нематеријалисте у најматеријалнијем добу, великог националисте у ненационалном добу, смелог, часног и отвореног борца у кукавичком добу мучких препада, пуног љубави према ближњему у времену мржње, и пре свега оданог пријатеља у времену које не зна за пријатељство.
Тежак је и мукотрпан био земаљски живот веома племенитог и јереја и човека Воје. Рођен је пре непуних четрдесет година у старој и угледној свештеничкој кући у Великом Поповићу. По оцу и по мајци он је из породица које су дале низ свештеничких генерација. По оцу, он је последњи потомак једне од најстаријих и до данас сачуваних породица насељених у Источној Србији. Рано оставши без мајке, он је у породици доживљавао више жалости него радости. Угледање на претке и љубав према свему упутили су га у богословију. На парохији давао је себе свог, а од земаљског богатства које је могао стећи, сачувао је само неземаљски широку душу коју је за народ принео. Хтео је да буде на сваком месту, свима да се нађе. Патио је, саосећајући у болу ближњих и нације. А као православац, јереј Воја био је, могуће, у целој епархији, најотсуднији борац против адвентизма, постижући изванредне резултате, и била би штета да његово дело „О адвентизму” не угледа света. Као јереј дубоко је заорао на светосавском српском тлу, нарочито наглашавајући поштовање дедова (као доказ нека послужи средњевски споменик чича Вујици). Као Србин сагоревао је у борби против зла и неправде, и тражио је душевно расветљење нашег друштва. А снажно, као ретко ко, борио се против корумпираних и заблуделих политичара и лажнога задругарства. Сав се залажући за народ, он се и последњих дана до пред смрт борио, да Велико Градиште добије пуну гимназију и учитељску школу. Ретко привржен борац и члан „Збора” од првог дана, лично безгранично одан претседнику „Збора”, јереј Воја био је кандидат на посланичким изборима 1935. и 1938. године за срезове рамски и голубачки. Као добар говорник, поп Воја је волео народ, кога је у истини добро познавао.
Поред свих ових одлика, јереј Воја је имао у себи и чудесан дар прозорљивости. Да споменемо само нека и скорашња обистињења (поред ранијих, нпр. 9. Х 1934.), предвиђајући их годинама и месецима раније, као догађаје од 27. марта, 6. априла, 5. јуна, 1. септембра, итд. Суморно и са страхом предвиђао је тешке догађаје у земљи. А сагледајући о Ђурђевдану своју смрт, одређујући и датум 15-16. септембар, упорно је одбијао све молбе пријатеља да се уклони из Средњева. Остао је и погинуо, остављајући за собом само унесрећеног животног друга.
Шта су Богу и људима згрешили нови свештеномученици? Ништа! Али је њихова, по вољи Господа, смрт, несумњив знак докле се у земљи Србији у безбожју дошло, и да се даље овако не може ићи. Смрт Војина и његове браће у Христу Богу невином крвљу Својом моли народ да се врати светосавском путу. А величину ових прескупих жртава Српства и православља признаће и наша св. црква, одајући хвалу новим српским свештеномученицима.
М. Јевтић
(„Наша Борба”, 23. новембар 1941. год.)
No comments:
Post a Comment