У најпримитивнијем људском друштву ваљда прва заједница била је породица. Породица је такво људско друштво у маломе, где је поделу рада наметнула човеку сама природа: муж је отац и заштитник породице, жена је мати која рађа и подиже подмладак. Улоге су подељене већ самим физичким склопом човека и жене, чиме је природа наметнула породици облик заједнице.
И прва људска друштва нису била ништа друго до разгранате породице. Племе или братсво јесу само шири облици породица, јер су то била друштва сродника. Према томе заједница је природни и основни облик људског друштва а не скуп или гомила, који су се тек доцније почели јављати.
Али, претпоставимо да баш и није тако, и да је први друштвени облик у коме су људи живели био скуп. Људи јесу живели по породицама, али су они међусобно били невезани, дакле слободни и једнаки, тако да је то првобитно људско друштво било скуп, а не заједница. Овај облик је могао да траје само дотле док су се прве заједнице појавиле.
Ако су, на пример, у време кад су углавном живели од лова, људи живели у облику скупа они су ловили сваки за себе и свака породица је сама израђивала све што јој је за живот било потребно. Ово друштво је било на врло ниском произвођачком ступњу и стандард живота људи у ово време био је веома низак.
Док је човек ловио сам, дотле је био ограничен да са успехом гони и стигне само оне животиње које су од њега спорије. Брже од себе животиње могао је да улови само ако сама животиња наиђе на ловца. Чим је животиња спазила ловца и почела да бежи, она је била спасена.
Али човек се удружио са другим ловцима у заједницу. Чланови заједнице су сад могли да поделе улоге између себе па једни да дивљач гоне а други да чекају у заседи. То је већ подела рада. И последице су се осетиле: сад је човек могао да лови и оне животиње које су од њега брже. Али овај лов није био више дело појединца већ целе заједнице. Учињени лов требало је сад делити између учесника а за време лова појединци су се морали покоравати заједничкој дисциплини. Све згоде и незгоде заједнице појавиле су се на овоме првом кораку. Али користи су биле веће од незгода и човек је прихватио облик рада у заједници кад год није могао посао да изврши сам. А оваквих случајева било је све више и више.
Удружење првих неколико људи у дисциплиновану заједницу, дало им је толико преимућство над осталим појединцима да овима није остало друго него или да приступе овој већ створеној заједници, или да се и они удружују у нове заједнице. Остали више нису могли остати и даље слободни и међусобно невезани појединци, јер је сваки такав појединац био изложен сталној опасности да од људи из заједнице буде нападнут и опљачкан. Појединац је могао да се одбрани од појединца, ту је могао у крајњем случају да се спасава и бекством. Заједници пак није могао да се одупре.
Са појавом дакле првих организованих заједница, било је свршено са животом људи у облику скупа појединаца у најпримитивнијем људском друштву. Допадало се то ондашњим људима или не, они су морали напустити живот у скупу појединаца и стварати организоване заједнице. Ко то није хтео, врло брзо је био потчињен од других и силом увучен у заједницу. До тада, иако је скуп појединаца можда једно време и био редован облик људског друштва, он је врло брзо то морао престати да буде: заједница поново постала редован друштвени облик а скуп изузетак.
Овај прелаз људског друштва из облика скупа у облик заједнице, ако се икад догодио, морао се десити врло рано. У историјски период човечанство улази већ организовано у моћне заједнице са многобројним чланством и свим карактеристикама овога друштвеног облика.
Милосав Васиљевић
„Зборашки социолошки требник”, одломак
