Хришћанство није код свих народа нашло једнаку примену. Једни народи су Хришћанство усвојили целим својим бићем и љубављу, старали се да по њему живе и делају. Ови народи су дали велике хероје вере: Светитеље, Мученике, проповеднике, подвижнике, - а народ као целина добијао је особити лик богоносног народа. Овакви народи као да су били предодређени за Хришћанство, за његову науку и етику. Друкчије је Хришћанство примила друга група народа. Код њих се тешко могло одвојити од старих паганских схватања. Хришћанство је код њих без примене или је тумачено на пагански начин. Постоје многобројни хришћански народи, али може се рећи, једни на друге верски не личе. Има се понекад утисак као да постоје неколико еванђеља, односно неколико хришћанских наука и етика. Не треба далеко ићи, довољно је навести супротности које је српски народ уочио између њега и Латина, по којима је чак закључивао често да су му по моралном схватању и Турци ближи него Латини.
Мало је који народ Хришћанство тако свеобухватно освојило, као што је српски народ. Није никакво чудо што Срби и почињу своју историју са примањем Хришћанства. Цео предхришћански период губи се и отпада као да није постојао. Истина и други словенски народи почињу своје битисање и постају познати свету од времена примања Хришћанства, али се нигде вера Христова није тако чврсто сродила с душом народном и постала темељ целокупном народном животу као што је то случај код Срба. Важно је нагласити, да је баш православно Хришћанство одговарало српском карактеру, или боље речено, српски народ је у Православљу нашао свој животни пут. То је разлог да код Срба није могла наћи уточиште ни једна јерес и што су Срби успели да се одрже тако рећи на вратима Рима, његовог насртања и његове пропаганде. Као нигде, код Срба су Црква и народ исти појмови. Нема примера да се некада у прошлости свештенство издвајало од народа, онако како је то био случај код многих других народа. Чувар вере је сваки Србин као што је и бранитељ националности. Православље и Српство иду заједно. Није без дубоког смисла наш човек из народа своју верску опредељеност означио као српску веру. Под том вером он разуме хришћанску веру онакву какву је он примио и по којој живи. Без те и такве вере Српство се не може замислити. Ништа није јевтиније, слабије; ничему се траг не изгуби тако брзо као Србину кад своју православну веру напусти и пређе у другу веру. Исто тако бедно а и страшно изгледа неверујући Србин. Он је страшило од човека, без душе и без осећаја који човека оличавају. Код других народа то некако и иде, код Срба никако. Изгледа да се неверујући Србин враћа уназад, тамо негде у преисторијско доба, где није постојало никаквих обзира племенитости и карактера.
професор Влајко Влаховић
Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године
Професор Влајко Влаховић био је један од истакнутих чланова покрета Збор и припадник Србског добровољачког корпуса за време Другог светског рата.
