Лажне величине

 Тешка економска криза притисла је и код нас сав привредни живот, пореметила социјални и културни прогрес, а нејуначна данашњица наша, прети да нам угуши чак и наш национални понос. Цео наш народ је свестан да се пред њим данас, у његовом сопственом дому, налазе нови и тешки задаци: он са болом у души мора признати да је свеопшти поремећај изазвао пустош у савестима, моралу и карактерима. Властољубље, сладострасни порок почели су из дана у дан потискивати врелину, истину и пожртвовање.

Овакво морално стање имало је за последицу, да је у нашој средини завладао страховити дух збуњености, кукавичлука и неповерења према свему и свакоме.

Одсуство јаке контроле и здраве критике ствара још погодније услове моралном срозавању, док на другој страни отвара широко поље свима анационалним и туђинским елементима, свима болесним амбицијама, било појединаца било читавих котерија, који овакву ситуацију покушавају да искористе за своје личне и прљаве циљеве.

Истински родољуби и сви они људи који нису оптерећени греховима прошлости, не смеју дозволити да ма ко покуша да овако расформирану нашу средину искористи у циљу растурања и слабљења наше националне животне снаге. Исто тако не смемо дозволити да се оваквој нашој средини натуре за духовне вође они, чија прошлост, или чији рад у садашњости не даје довољно гаранције о њиховим моралним квалитетима, они који су себе било новцем, било разним личним везама прогласили за друштвене ауторитете.

На жалост извесне појаве у нашем друштву дају нам видног доказа, не само да врло често лични егоизам појединаца иде испред општих народних интереса, већ и да такви појединци користећи се са једне стране својим положајима, а са друге стране заблудом и лаковерношћу других, понекад успевају да на вешт начин своје личне интересе обуку у рухо родољубља и самарићанске љубави.

Такви људи, такве лажне друштвене величине понекад чине добро само зато, да би у другој прилици несметано могли вршити зло.

У тешкој борби са садашњицом, када читави наши друштвени редови, наши ратници, инвалиди и многи наши истакнути национални радници, не могу доћи ни до коре хлеба, ове лажне величине и себичњаци - ситне душе са крупним именима, ови насмејани саможивци и лицемерни празноглавци, - не воде рачуна о својим ближњима ни о људском достојанству.

Док су у плодној Југославији стотине хиљада наших људи без довољне и здраве хране, без добре обуће и одеће, без хигијенског стана, а често и без осветлења и скромног огрева, - док се број оваквих сваки дан увећава, а број оних који их помажу нагло смањује, - дотле разни никоговићи, златни скоројевићи, дошљаци и сумњиви туђинци, који сматрају да им је све допуштено, посведневно заузимају нове и нове положаје у нашем друштву - рушећи праве ауторитете и праве величине.

Људи који затварају очи пред стварношћу и код којих се појављује оскудица моралног стида, не полажу ништа на јавно мњење - на скрупуле. У свима приликама они су способни за сваку ситуацију. Они воде двоструки живот у нашем друштву.

Такви људи на све опомене и замерке одговарају - „свако чудо за три дана” - јер не разликују своје личне потребе од опште народних, не разликују морално од неморалног, не разликују службене лажи од правог стања ствари.

Ти лажни ауторитети и вештачки створене величине данас се одричу оног, што су јуче радили а сутра ће се одрећи оног што су данас исповедали.

Они воде пазар са својом савешћу и примером својим срозавају цело друштво на ниже. Посматрајући њих и њихова дела долазимо до закључка: да нису за презире сви они који имају порока, али су за презире сви они, који немају никаквих врлина.

Известан део оваквих лажних величина изгурао је себе за представнике наше болесне друштвене средине, довикујући осталима: или ми се уклони или ми се приклони. Њихова је сва брига сада да са тих места угасе светле примере чврстих карактера, да униште истинске националне и социјалне борце, да потисну неустрашиве родољубе и све оне наше моралне пуританце, који су увек искрено служили Краљу и правим националним интересима и који представљају праву снагу отаџбине.

Кад погледамо поједине наше људе, националне раднике, инвалиде, ратнике и остале родољубе и сетимо се назахвалности оних, који им за своја блага и удобности имају највише да благодаре, долазимо до страховитог закључка, да људи понекад мрзе баш оне, који су им учинили добра и којима дугују само захвалност.

Не смемо дозволити да поједине установе и на даље служе извесним личностима као заклон иза којих би они дрско и несметано, на штету нације и угледа државе спроводиле своје личне и прљаве послове.

Противу свих таквих морамо одлучно устати, морамо их смрвити. Не смемо бежати испред оних који потпаљују ватру, који се боре противу лажи и неправде. Та борба јесте у ствари права служба отаџбини, права служба истинским националним идеалима.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” бр. 12, 13. мај 1934. године)

Мученичка смрт једног свештеника

Комунистичка зверства почињена над србским народом су немерљива. Њихова крвава револуција и њихов крвави режим однели су на стотине хиљада србских живота. Један од бројних примера њиховог зверства и њихове болесне суровости, изазване неизрецивом мржњом према свему што је православно, србско и национално, јесте зверско мучење и убиство свештеника Србске Православне Цркве – Војислава Стоиловића. Вашој пажњи препоручујемо чланак о овом тешком злочину, објављен у „Нашој Борби” новембра 1941. године.

____________________________

Савремена страдања свештеника превазилазе по мучеништву страдања: Хаџи Ђере, Хаџи Рувима, монаха Ђенадија, или претешких смрти на кољу ђакона Авакума и свих других Срба свештеномученика. Небесна утеха ових мученика била је свест, да падају за веру и народ од непријатеља православља и српства, од исламских Турака. А страшна истина нових мученика јесте у томе, да као најсветлији Срби и исповедници православља падају од заблуделог Српства. И као да никада неће догорети пламен страдања српског православног свештенства, који гори још од Косова.

Сужавајући видокруг на епархију Браничевску, која је дала пет свештеничких живота у борби против отеловљеног сатане, мислимо овде на широку и племениту душу човека, јереја и мученика Војислава Стоиловића, чија се страховита смрт изједначава са мучеништвом игумана Пајсија, коме су живоме на коцу пси откидали месо са табана. И вероватно да злочиначко болесна мисао од времена Диоклецијанових гоњења хришћана није измислила тежу смрт од оне, којом је средњевски парох, Војислав Стоиловић, уморен.

16. септембра 1941. ненадно је упала у Средњево, питомо село у долини Пека, комунистичка банда. Оскрвнивши цркву, срушивши споменик сеоске захвалности, опљачкавши и запаливши општину, бандити су прогласили „слободу народну”. Као исправан јереј, не напуштајући народ, свештеномученик је био у селу. Свршивши са другима, комунисти су ухватили и свезали јереја Воју, у жељи да га сељанима прикажу као народног непријатеља. Али сузе и молбе Средњеваца – последња земаљска утеха поп Воје – да бандити пусте свештеника, потврдише неочекивану им љубав народа. И зато га, свог увезаног у конопце, привезаше за опљачкани луксузни ауто и повукоше за село Раброво да му тамо суде. Требало је да несрећни поп Воја пређе трчећи пут од осам и по километра брзином од 35 километара на сат. Вучен је по блату, сав крвав и модар, израњаван и тешко изубијан и бесвестан. У Раброво није довучен ни човек ни леш, него крвава и прљава маса у облику кладе. Тада су га, муком, освестили и у живот повратили, да би га могли приказати „суду” који је његова „недела” имао да испита. Саслушавати га нису имали зашто, ако не зато што је, као и друга у Христу Богу му браћа, проносио православно животно уверење. А како су бандити сматрали њега највећим непријатељем комунизма у целој Источној Србији, то су желели да га најтеже казне. И успели су, да на њему прикажу све способности, које болесна свест душевно изгубљених интелектуалаца у борби за „идеале” може да замисли. Прво су му тестером секли прсте на рукама и саме руке до лаката; а да би се из несвести враћао ножем су му секли лице, отсецајући браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га обезнањеног и свог крвавог усправили, водом повратили свести, па потом на двоје преломили, уз радосне узвике бандита. Ломљење је извршено на тај начин што су га живог и освешћеног савијали све дотле, докле му се глава (теменом напред) није саставила са петама. Тада, потпуно преломљено (растрзањем) на два дела, тело несрећног поп Воје бацили су на ледину поред млина у селу Раброву, где је лежало на радост сеоских паса три дана. Чудесно изгледа да је српска мајка, која је рађала људе и јунаке, могла да одгоји и овакве зверове, који су ово наређивали, извршавали и са задовољством посматрали, јер овоме мучењу присуствовао је цео комунистички логор уживајући у наредбама, које су издавали: један срески лекар и једна учитељица, а извршавала два студента из овог краја, један хришћанин а један Јеврејин.

У чему је животна грешка несрећног јереја Воје да дочека овакву смот? Несумњиво веома тешка! Јер он је био прототип дубоког хришћанина у нехришћанском добу, нематеријалисте у најматеријалнијем добу, великог националисте у ненационалном добу, смелог, часног и отвореног борца у кукавичком добу мучких препада, пуног љубави према ближњему у времену мржње, и пре свега оданог пријатеља у времену које не зна за пријатељство.

Тежак је и мукотрпан био земаљски живот веома племенитог и јереја и човека Воје. Рођен је пре непуних четрдесет година у старој и угледној свештеничкој кући у Великом Поповићу. По оцу и по мајци он је из породица које су дале низ свештеничких генерација. По оцу, он је последњи потомак једне од најстаријих и до данас сачуваних породица насељених у Источној Србији. Рано оставши без мајке, он је у породици доживљавао више жалости него радости. Угледање на претке и љубав према свему упутили су га у богословију. На парохији давао је себе свог, а од земаљског богатства које је могао стећи, сачувао је само неземаљски широку душу коју је за народ принео. Хтео је да буде на сваком месту, свима да се нађе. Патио је, саосећајући у болу ближњих и нације. А као православац, јереј Воја био је, могуће, у целој епархији, најотсуднији борац против адвентизма, постижући изванредне резултате, и била би штета да његово дело „О адвентизму” не угледа света. Као јереј дубоко је заорао на светосавском српском тлу, нарочито наглашавајући поштовање дедова (као доказ нека послужи средњевски споменик чича Вујици). Као Србин сагоревао је у борби против зла и неправде, и тражио је душевно расветљење нашег друштва. А снажно, као ретко ко, борио се против корумпираних и заблуделих политичара и лажнога задругарства. Сав се залажући за народ, он се и последњих дана до пред смрт борио, да Велико Градиште добије пуну гимназију и учитељску школу. Ретко привржен борац и члан „Збора” од првог дана, лично безгранично одан претседнику „Збора”, јереј Воја био је кандидат на посланичким изборима 1935. и 1938. године за срезове рамски и голубачки. Као добар говорник, поп Воја је волео народ, кога је у истини добро познавао.

Поред свих ових одлика, јереј Воја је имао у себи и чудесан дар прозорљивости. Да споменемо само нека и скорашња обистињења (поред ранијих, нпр. 9. Х 1934.), предвиђајући их годинама и месецима раније, као догађаје од 27. марта, 6. априла, 5. јуна, 1. септембра, итд. Суморно и са страхом предвиђао је тешке догађаје у земљи. А сагледајући о Ђурђевдану своју смрт, одређујући и датум 15-16. септембар, упорно је одбијао све молбе пријатеља да се уклони из Средњева. Остао је и погинуо, остављајући за собом само унесрећеног животног друга.

Шта су Богу и људима згрешили нови свештеномученици? Ништа! Али је њихова, по вољи Господа, смрт, несумњив знак докле се у земљи Србији у безбожју дошло, и да се даље овако не може ићи. Смрт Војина и његове браће у Христу Богу невином крвљу Својом моли народ да се врати светосавском путу. А величину ових прескупих жртава Српства и православља признаће и наша св. црква, одајући хвалу новим српским свештеномученицима.

М. Јевтић 

(„Наша Борба”, 23. новембар 1941. год.)