Пут Збора и СДК у светлу Косовског завета

У јеку грађанског рата у Србији 1941-1944, између равногораца и србских добровољаца, равногорска пропаганда представљала је Љотића, Недића и добровољце, као „издајнике који сарадњом са окупатором газе Косовски завет."

У свом одговору на један равногорски памфлет Јанка Туфегчића, шефа пропаганде Церско-мајевичке групе корпуса, просветар Трећег пука СДК о. Радован Миљковић, убедљиво је разобличио такве тезе равногорске пропаганде. Ево одломка из тог одговора, где се анализирају позиције добровољаца и равногораца у светлу Косовског завета:

________

Ја сам навлаш споменуо неколико историјских паралела које одговарају данашњој ситуацији нашег народа. Ви сте мудро ОБИШЛИ све то, јер нисте могли оповргнути очигледност и убедљивост мојих навода. Они су разумљиви сваком Србину, ако му скрама масонско-партијашке пропаганде није замаглила вид. Али Ви мени приговарате што нисам нашу данашњицу осветлио народном успоменом на Видовдан и Кнеза Лазара. Зашто нисам тражио сличност са Милошем Обилићем у случају Јанка Туфегџића и са Вуком Бранковићем у случају Димитрија Љотића! Баш Вам од срца хвала што сте тиме пружили прилику да разговарамо на здравој основи. Јер ја стојим на гледишту да се народно биће осећа и духовни лик његов огледа у његовим историјским суђењима, породичним и општинским установама, у обичајима и пословицама, а не у моменталним и пролазним расположењима и већинама: данас „осана“ а сутра „распни га распни“! (Ваша демократија, на жалост сматра да се у већинама и моменталним расположењима огледа народна воља и народна мисао). Дакле, ви бисте хтели нешто од части и славе Честитога Кнеза и витештва Милоша Обилића; хоћете да вас сматрамо борцима за „царство небеско“. Али по чему? Прво, ви сте се погрешно оријентисали 27. март је српски народ је био увучен у врзино коло патњи НЕ ЗА НЕБЕСКО, ВЕЋ ЗА ЕНГЛЕСКО ЦАРСТВО! За енглеско царство и за бољшевичког антихриста. Ви нисте разумели своје доба; ви и сад мислите да је историја стала код француске револуције пре 150 година. Нисте разумели оно што су српски сељаци широм целог српства разумели чим су дошли к себи од прве ошамућености после нашег непотребног и неславног „другог Косова“. А то је: да у сплету данашњих материјалних, националних, друштвених и идејних супротности има елемената од трајног, а има од пролазног значаја; има важнијих и мање значајних момената; има нешто што се односи на ЗЕМАЉСКО „за малена царство“ а има опет што је значајно „од сад па до века“. Најзначајнија је свакако борба за или против КОМУНИЗМА. Он је највећи непријатељ, јер УБИЈА ДУШУ; убија оно што је вечно, што припада НЕБЕСКОМЕ; убија стваралачке импулсе народног бића; узима му веру у Бога, стид, образ — чини га ругобом. Ви се жалите да Недић и Љотић хоће преко војводе Керовића да издвоје мајевичке четнике испод ваше команде. Али они су стварно дубоко издвојени ПО ДУХОВНОЈ РЕАКЦИЈИ на комунизам. Они су обуставили борбу чак и са усташама, који су им живу децу спаљивали, па су се ставили насупрот комунизму. Комунизам им нуди „слободу“ али без крста часнога. Но, они неће такву слободу па макар сви изгинули. Они су сви сељаци, и вође и четници, па су, јер није било ваше учене ПРОПАГАНДЕ својим седамстогодишњим народодним духом прозрели смисао данашњих борби; видели су да ће и окупатор отићи, као река која се излије у рано пролеће али је топлина летњег Божијег сунца враћа у њено корито; видели су да је усташтво, кратка века као цвет водени; али, прозрели су да је комунизам најопаснија организована сатанска снага борбеног безбожја, НАЈОПАСНИЈИ противник! Ви ни данас нисте тога мишљења. За вас су најгори они који су се први почели борити против комунизма у Србији, они који су вам убили вашег савезника Небојшу Јерковића и његове доглавнике. Ми знамо да међу четницима, нарочито међу официрима има знатан број НЕПОМИРЉИВИХ противника комунизма. Али ви ЈУДЕНАЗ - политичари не само да нисте непомирљиви, већ напротив већ сада изјављујете своју помирљивост, да у будућем ЈУДЕНАЗ - поретку, ако би вам пошло за руком да га поново заведете, да и комунистичка странка може слободно да развија своју антинационалистичку, антимонархистичку и антихришћанску акцију. Ево доказа: ГЛАС БЕОГРАДА, орган Југословенске демократске народне заједнице, број 3 од 15. јуна 1944. год. на страни 1-ој пише: „Југословенска демократска народна заједница позвала је већ комунистичку партију Југославије на сложан рад у борби за ослобођење. Она се о тај позив оглушила. Видећемо да ли ће се одазвати позиву Краљевом. Она до сада није показала ни мало воље да уђе у сарадњу и да добије место које одговара њеној снази. Она није хтела једнакост у правима, већ послушносг диктатима њене диктатуре“ У чланку КЛЕВЕТАЊЕ И ПОДМЕТАЊЕ — НАШ СТАВ ПРЕМА КОМУНИСТИМА у истом броју на страни 2-ој стоји: „Ми нисмо против комуниста, што су комунисти, већ зато што воде овакву оделиту и по народ поразну и уништавајућу акцију. Све партијске групације које чине ПОЛИТИЧКУ ПОДЛОГУ војничке акције Драже Михајловића имају поред заједничког демократизма различита економско-социјална схватања (на пр. газда Живко Топаловић је марксиста. А главни уредник и чланкописац „Гласа Београда“ М. Ж. Т. (Милица Живка Топаловића — комуниста) па ипак све чине један демократски блок. Ми поштујемо сва различита политичка гледања ПА И КОМУНИСТИЧКО, али данас тражимо јединство акције...“ Ви, ЈУДЕНАЗ, тако! Мајевички четници, међутим, о истом том комунизму овако резонују: Боримо се „против свих оних, ШТО НЕ ВЈЕРУЈУ У БОГА, НЕ ПРИЗНАЈУ СВЕТИЊЕ ОЛТАРА НАШИХ, НЕГО ИХ ОБЕШЧАШЋУЈУ И ПЉУЈУ СЛАВСКУ СВИЈЕЋУ И КРСНО ИМЕ СРБИНОВО, којима је брат црни Циганин, Чивутин и сваки зaтирач српскога имена само ако се зове КОМУНИСТОМ или прилази свијесно или несвијесно у партизанске редове или у некакву „народно-ослободилачку војску“... „Само тако, као прави Срби и родољуби, као ученици нашег српског светитеља Саве, јуначки потомци МИЛОША ОБИЛИЋА и дичних и умрлих косовских витезова умећемо, знати, морати спасти од пропасти унесрсћени, уцвијељени и ојађени српски народ и повести га бољој и срећнијој будућности“. Ето вам две интерпретације Косовског мита примењене на најважнији савремени проблем српског народа и целог хришћанског света. По томе сте ви одвојени од босанских четника. ОНИ су по своме духовном ставу следбеници косовске традиције. А ви, симовићи, чубриловићи, косановићи, шубашићи, јукићи, вилери, алкалаји (Алкалај је био помоћник Вилдера, специјални шеф пропаганде у Лондону); ви немате везе са Косовом. Опростите, али — никакве везе Или мислите, можда, да би Кнез Лазар 1941. могао — да је нешто оно класично наше Косово било за живота Нејаког Уроша — бити претседник пучистичке владе у оним околностима?! Па и да је био, да би и он резервисао себи један авион и заједно са слугом Голубаном одлетео са бојишта, па после из Лондона позивао да се Бој на Косову настави, онако како је то чинио Симовић 1941. и 1942. године?! Или, допустите, да ли би Милош Обилић, попут Јанка Туфегџића, септембра 1941. направио у Крупњу са Брозом пакт и напао на немачки гарнизон у Шапцу, па кад наиђе вал немачких појачања и дођу усташе да користе прилику, а он „на лево круг“ у „слободне српске планине", да отуда прима извештаје о ономе што је његовим „пактом“ и нападом изазвано у Шапцу, у Кленку, у Јарку, у Засавици, у Драгинцу итд?! Ја мислим да би Милош у априлу 1941. или пао или победио. Ако не би ни једно ни друго, већ остао у животу, па сагледао све и проценио, не би се сигурно придружио вама и Брозу, већ онима који су одвојли ВЕЧНО од ПРОЛАЗНОГ, који сматрају да је данас најпрече ударити на оне који „јавно на крст часни пљују" и певају: „НОСИМ КАПУ СА ТРИ РОГА, И БОРИМ СЕ ПРОТИВ БОГА!“

Ко је Вук Бранковић?

За несрећу на класичном Косову народ српски је оптужио несложне великаше и Вука Бранковића. До архимандрита Руварца и наша историјска наука је сматрала да је заиста Вук у борби затајио и за Голеч планину завео велике српске снаге. Данас се, међутим, зна тачно историјска истина о Вуку, а она је у овоме; Вук се на Косову добро борио, али се после Косова није добро држао. После косовске битке српски народ се нaшао у дилеми: или да склопи савез са Мађарима па да настави борбу против Турака, или да, увиђајући своју немоћ и турску надмоћ, нађе са Турцима један сношљив начин живота, докле год су они јаки а Срби слаби. За прву политику, политику непомирљивости према Турцима био је Вук Бранковић, а за политику мирења био је Стеван син честитога Кнеза и Кнежева удова, Кнегиња Милица. Мађари су били, додуше, хришћани. Али су за време косовског боја не само равнодушно гледали херојску српску борбу, већ су под крај битке и они са севера напали Србију, још пре склопљеног примирја са Турцима. Зато Стеван није хтео са њима да склапа веру, већ је уз помоћ Турака напао Мађаре. Вук је био стално у опозицији против Стевана и његове мајке. Он је упорно одбијао да преда српске градове на Косову и Скопље Турцима. Очигледно, он је био најнепомирљивији противник мира и компромиса с Турцима. Вук је био толики противник Турака, да су му они одузели све његове земље, и највећи њихов део предали Милици и Стевану Високом, а он се потуцао без земље и умро 1397. године у тада мађарском Београду, а његовој удовици и деци, тек после смрти Вукове, на молбу Стевана и Милице, Бајазит врати један део поседа. Па што је народ онако жигосао Вука? Због тога што је био против Стевана и Кнегиње Милице, и што су синови Вукови напали на Стеванову војску на пољу Косову када се она враћала после битке код Ангоре. И то напали уз помоћ Турака. Отуда је потекла народна осуда и легенда о Вуковом издајству. Дакле, с тога што је Вук издао народну спасоносну политику опстанка после Косова, а за ту политику Стевана и Милице измучени народ српски имао је пуно разумевања и одобравања. А сад Ви, г. шефе пропаганде, пресудите по сличности данашњих прилика, ко је данас у положају Кнегиње Милице и Високог Стевана, а ко у положају Вука, коме одговара тадање држање Мађара и т. д. Па да је нешто Милош избегао од турског мача, да ли би се он после Косова придружио Стевану Високом или Вуку Бранковићу? Косовски дух покреће оне који СЕБЕ жртвују да би народ сачували, а не оне који су мишљења Јанка Туфегџића који пише „нека нико од нас не тражи да ОДМЕРАВАМО ПОСЛЕДИЦЕ, јер ми ћемо се ДО ПОСЛЕДЊЕГ без обзира на њих борити" (Глас Цера бр. 42, 43). Па зашто се нисте по тој речи борили до последњег у априлу 1941? Или у септембру 1941? Него сте се повукли у шуму, а ПОСЛЕДИЦЕ, заиста НЕОДМЕРЕНЕ пале су на главу иначе већ унесрећеног народа. И то ви сматрате настављањем косовске традиције, настављањем Видовдана, „вечног празника части и херојства?!" Косово са честитим Кнезом блиста у сјају јунаштва, побожности, верности, пожртвованости, другарства, свести о дужности и свих хришћанских и јуначких врлина. А ово „друго Косово“ открило је трулеж који се нагомилао у једној смрадној атмосфери партијашко котеријашког времена. Зато сам ја изоставио упоређење са Косовом. Ја сам тражио одговор на питање шта су наши претци чинили у периодима ропства, јер и ми смо сада у ропству, па сам нашао путоказе у држању Краљевића Марка, Стевана Високог, Царице Милице, Кнез Иве и Књаза Милоша. Али ви ми на то не одговористе! Немате шта. Видите и сами да би се Кнез Иво рђаво провео да вас је са таквом логиком и таквом пропагандом било у његово доба. Да сте ВИ У ИВИНО ДОБА живели, сигурно би се један додатак „Гласу Цера“ звао „кнежевићевштина“ или „семберштина“ и обасули би сте га сигурно свим могућим увредама и клеветама као и нас — јер „сарађује са окупатором“. Ипак, народни суд је једно, а ваша ПРОПАГАНДА -друго!

_______

Цитат је из списа оца Радована Миљковића „ЈУ-ДЕ-НА-З организација за спас преживелог старопартијаштва", Шабац, јул 1944. године.

Зборашка мисао/Србска Акција

Ни врући ни хладни

Саслушали смо посланицу наших отачаствених архијереја, окупљених у Синоду и око њега. Позивају народ на мир, љубав и слогу. То је исто тако умесно данас, као кад би га позвали да добро загреје своје пећи, да деци и себи ујутро да топлог млека и хлеба са маслацем или скорупом, а за подне и за вече спреми добар и обилан ручак и вечеру.

Сигурно је да нико против тога не би био. Али ипак је изузетан мали број људи данас у стању да то има. Из простог разлога што или уопште нема огрева, млека, меса и масти, или је неприступачно кеси онога који би га хтео набавити. Ако би, дакле, данас неко упутио суграђанима такав позив, то би изгледало као потсмех жељнима огрева, млека, масти и меса, — и они би, увређени морали гневно одговорити: «Кад ниси у стању да помогнеш, боље да ћутиш!» Зато такав проглас сигурно нећемо ни читати.

Наши архијереји нису тако поступили. Они су једноставно позвали грађане на мир, слогу и љубав, чувајући се добро да кажу како ће се доћи до мира, слоге и љубави. А да би то резервисање било још видније, они су се пазили да ниједном речју не помену ко су ти људи у нашој земљи што вређају мир, слогу и љубав, што убијају свештенике и друге мирне грађане и вређају Цркву.

Наша вера забрањује узалудне, празне речи. Она захтева од нас да свака реч наша буде као зрно пшенице у сејача: способно да донесе плода. Истина је да оно ипак не мора донети плода: зависи где падне, на пут, камен, у трње или на плодно земљиште. То зависи од оних који речи слушају, ту ће они одговорити. Али, кад ми неку реч изговарамо, од нас се тражи да нам речи не буду празне, штуре, узалудне, и за сваку нам такву реч вера наша прети одговорношћу пред Судом.

Ако, дакле, наши архијереји кажу нешто, онда то треба да буде једро, пуно животне снаге, тако, да ако ипак остане без плода, да то не буде због штурости њихове речи, већ зато што је «једно зрно пало на пут, друго на камен, треће у трње, а четврто тек на плодну земљу.» Позвати грађане на мир, слогу и љубав јесте празна реч у време немира, неслоге и мржњи, ако се не укаже отворено, смело, јасно и конкретно на пут којим ће се доћи до тих одиста ретких добара. А говорити празне речи не приличи ни обичним људима, а камо ли онима који су «со земљи и видело свету.»

Нисмо од оних који уживају да зло говоре о црквеним претставницима. Чували смо се врло пажљиво од тако чега. Зато ће нам се ваљда више веровати да сад немамо куд него да говоримо овако отворено.

Ако живот обљутави, со ће га засолити. Ако је свет у тами, видело ће га просветлити. Али ако со обљутави, и ако видело постане тама, — шта ћемо онда? Ко ће чувати со без укуса и погашена видела?

Невоље због којих су архијереји написали посланицу су велике. Они то и излажу, па у неколико и набрајају. Али површно, овлаш, не улазећи у суштину и не називајући сваку ствар својим именом. Дају утисак као да су против воље уопште и говорили, као да су више волели да ћуте. И штета је што нису ћутали.

Цркве су увек највише грађевине у сваком људском насељу. И с правом: са свију страна треба да се могу видети, — као куле светиље. Али шта помаже кула светиља из које не избија светлост? Коме ће она пут указати? Кога ће она од опасности отстранити?

Народ зида куле црквене. И добро чини. Али уље еванђелске љубави у светионик архијереји треба да уливају. Јер одкуд ће светлост еванђелске љубави да сине, ако уља нема наливеног тамо? А ако у опасна, тмурна и бурна времена светионик откаже и не светли, — како људи и народи да не залутају?

Таква су времена баш данас. То каже и посланица. Па наставља и вели: «Склоните се с буре у тихо пристаниште.»

А ми велимо: «Сасвим добро. И ми то желимо. Али, реците нам како доћи до тог тихог пристаништа? Покажите нам и осветлите пут.» А на то баш посланица не даје одговора. Остаје нема. Ту баш кула светиља остаје без светлости. Шта онда вреди њен позив у тихо пристаниште?

Јер и генерал Недић позива у пристаниште мира, љубави и слоге, и то врло јасно, врло речито.

Ако су архијереји наши мишљења да је његов позив исправан, зашто то не кажу? Шта их у том погледу чини немим? Ако пак мисле да није исправно, зашто то не кажу? Зашто не оду њему, па га поуче и просветле и покажу му у чему нема право! Зар то није њихова и духовна и национална дужност!

Знамо, међутим, да то нису чинили. Знамо, напротив, да су појединим лицима пребацивали «што не спасавају ситуацију», «што се не прихватају положаја који им се нуди», и саветују их да «изиђу из резерве» и «узму власт.»

Ако је тако искрено мишљење наших архијереја, као што ови савети и прекори показују, онда је ваљда и пут генерала Недића исправан. А ако је исправан, зашто се то не каже јасно, снажно, простосрдачно, еванђелски, — да може разумети «и роб и господар, и стар и млад и богат и убог.» Шта вреди беседа пуна еванђелских цитата, а без ове основне еванђелске садржине?

Није Еванђеље противу опрезности нити је неопрезност еванђелска врлина. Саветује нам оно да будемо «мудри као змије.» Али не да будемо само то. (Јер би нас онда одвело са свог пута). Упућује нас оно да се у безазлености угледамо на голубове.

Наша кривица ако заборавимо да су те две препоруке органски, нераздељиво, везане, те срам на нас пада ако смо само лукави као змије, а потсмех нас погађа ако смо само неопрезни као голубови.

Пишемо ове ретке са жалошћу. Нама одиста није лако писати ову прекорну реч. Али зар се може даље ћутати?

Није време српском народу данас нимало угодно: изложен је свакојаким невољама.

Али и пре тога духовно је тако било. Ово данас је само отеловљење оног што је духовно и пре тога постојало.

Тада смо се обраћали црквеним претставницима и опомињали их да затрубе у своја моћна оруђа, да покупе своје расуто стадо, да укажу пут спасења. Нису нас чули или разумели.

Место тога су «као они што траже славу код људи, а не славу код Бога» обраћали своју пажњу на улицу да чују њено одобравање. Тако смо дошли до садашњег положаја.

Сад је дошло за српски народ основно питање: хоће ли остати жив као народ или ће бити уништен?

Комунисте за рачун црвене Москве хоће саботажу, метеже, побуне. То води народном уништењу. Генерал Недић неће ни саботажу, ни метеже, ни побуне, јер то води животу српског народа. Чак и они што су сретни добегли до Лондона поручују да се чува мир и да се народ клони саботаже и побуна.

Црквени претставници прелазе преко тога и говоре о миру, љубави и слози, не говорећи ниједне речи који је од два пута бољи: онај којим иде генерал Недић или онај којим иду комунисти. Ако је посланица била потребна, она је баш зато била потребна да то каже. Ако то није хтела рећи, онда је и славније и мудрије било — ћутати.

Ако пак наши архијереји нису умели одабрати који је од ова два пута бољи, како су умели наћи да себе из својих Богоспасајемих епархија склоне овде у Београд? Што тамо нису чекали комунисте? Нико од њих нити је тражио, нити му је требало, нити би им дозволио, да они говорећи против бољшевизма славе стање у коме се сад налазимо, и које сигурно (ми то знамо најбоље) није нимало славно.

Али из овог свог стања садашњег народ наш може пасти у још теже, у још страшније, у још мање славно. Рећи му то отворено, истинито и часно била је еванђелска дужност архипастира Српске Цркве.

Да тако није сад први пут, показује нам блиска прошлост.

Чему ће то пак одвести, показаће нам будућност!

Димитрије Љотић, НАША БОРБА, бр. 7, октобар 1941.